Преврћући се, Ранд је сањао дивље снове у којима се свађао са Перином и преклињао Мета да на нађу Елејну, у којима су боје севале тик изван видокруга а Падан Фејн скакао на њега са блештавом оштрицом, и понекад му се чинило да чује глас како јеца за мртвом женом у срцу магле, снове у којима је покушавао да се оправда Елејни, Авијенди, Мин, свим трима одједном, а чак га је и Мин гледала са презиром.
„... не сме да се омета!“ Кадсуанин глас. Део његових снова?
Тај глас га је плашио; у својим сновима дозивао је Лијуса Терина, и звук је одјекивао кроз дебелу измаглицу у којој су се облици помицали, а људи и коњи умирали вриштећи, маглу у којој га је Кадсуан неумољиво пратила док је трчао задихан. Алана је покушавала да га умири, али се и она плашила Кадсуан; могао је да осети њен страх јако колико и свој. Глава га је болела. И слабина; стари ожиљак био је у пламену. Осетио је саидин. Неко је држао саидин. Је ли то био он? Није знао. Борио се да се пробуди.
„Убићеш га!“, повикала је Мин. „Нећу ти дозволити да га убијеш!“
Отворио је очи, и угледао њено лице. Није гледала у њега, главу му је обујмила рукама и стрељала погледом некога мало даље од кревета. Очи су јој биле црвене. Плакала је, али је престала. Да, био је у сопственом кревету, у својој соби у Сунчевој палати. Могао је да види тешке четвртасте стубове на кревету од црнодрвета украшеног клиновима јавора. Без капута, у свиленој блузи крем боје, Мин је лежала заштитнички обмотана око њега, на ланеном чаршафу који га је покривао до врата. Алана је била уплашена; то је дрхтало у потиљку његове главе. Уплашена за њега. Из неког разлога, био је сигуран у то.
„Мислим да је будан, Мин“, рекла је Амис нежно.
Мин је спустила поглед, а њено лице, уоквирено тамним увојцима, обасјао је изненадни осмех.
Опрезно, јер се осећао слабим, склонио је њене руке у сео усправно. У глави му се завртело, али се приморао да не легне назад. Кревет му је био опкољен.
На једној страни стајала је Амис, са Бером и Кируном поред себе. Амисино превише младолике црте нису имале никакав израз, али је забацила своју дугу белу косу и наместила тамни шал као да се сређује после борбе. Две Аес Седаи су изгледале спокојно, али са усредсређеним достојанством, као у краљице спремне да се бори за свој престо, или сељанке спремне да се бије за своју њиву. Зачудо, ако је икада видео троје људи како се држе заједно, и то не само физички, то су биле њих три, стојећи раме уз раме.
На супротној страни кревета, Самитсу, са оним сребрним звонцима у коси, и витка сестра са густим црним обрвама и враном косом дивљег изгледа стајале су са Кадсуан, која је наслонила песнице на кукове. Самитсу и вранокоса Аес Седаи носиле су шалове са жутим ресама а вилице су им биле круте колико и код Бере и Кируне, али су због Кадсуаниног погледа све четири изгледале као да оклевају. Две групе жена нису зуриле једна у другу, већ у мушкарце.
У дну кревета били су Дашива са сребрним мачем и златно-црвеним Змајем који су се пресијавали на оковратнику, и Флин и Наришма, сви мрачних лица, покушавајући да гледају жене са обе стране кревета истовремено. Џонан Едли стајао је поред њих, црни капут као да му је био опрљен на једном рукаву. Саидин је испуњавао сва четири мушкарца, скоро преко онога што су могли да повуку. Дашива је држао скоро колико је могао и Ранд. Ранд је погледао Едлија, који је малчице климнуо главом.
Изненада, Ранд је схватио да није носи ништа испод чаршафа који му је пао до струка, и ништа изнад, осим завоја преко стомака. „Колико дуго сам спавао?“ питао је. „Како то да сам још жив?“ Додирнуо је пажљиво бледи завој. „Фејнов бодеж потиче из Шадар Логота. Видео сам једном како убија човека у неколико тренутака само огреботином. Умро је брзо, и умирао је у тешким мукама.“ Дашива је промрмљао клетву са именом Падана Фејна у њој.
Самитсу и друга Жута размениле су запањене погледе, али је Кадсуан само климнула, док су се златни орнаметни у њеној гвоздено-сивој пунђи заљуљали. „Да; Шадар Логот; то би објаснило неколико ствари. Можеш да захвалиш Самитсу што си жив, и газда Флину.“ Није погледала ка оседелом човеку са праменовима беле косе, али се он осмехнуо као да му се наклонила; у ствари, на изненађење, Жуте му јесу климнуле. „И Корели, овде, наравно“, наставила је Кадсуан. „Сви су учинили део, укључујући и неке ствари које нису биле учињене од Сламања.“ Глас јој је постао мрачан. „Без сво троје; до сада би био мртав. Још увек би могао да умреш уколико не допустиш да те воде. Мораш да се одмараш, без напора.“ Стомак му је изненада закрчао, гласно, а она је додала: „Успели смо само да убацимо само мало воде и хлеба у тебе откад си повређен. Два дана је доста времена без хране за болесног човека.“
Два дана. Само два. Избегавао је да погледа у Адлеја. „Устајем“, рекао је.
„Нећу им допустити да те убију, чобанине“, рече Мин са јогунастим сјајем у очима, „а нећу допутити ни теби да се убијеш, такође.“ Ставила му је руке на рамена као да хоће да га задржи где је и био.
„Ако Кар'а'карн жели да устане“, рекла је Амис равно, „даћу да Нандера уведе Девице из ходника. Сомари и Енаили ће бити нарочито драго да му пруже баш онакву помоћ каква му је потребна.“ Углови усана су се тргли ка осмеху. И сама је некада била Девица, знала скоро све што је могло да се зна о тој ситуацији. Ни Кируна ни Бера се нису осмехнуле; намрштиле су се на њега као да је био потпуна будала.
„Дечко“, рекла је Касуан суво, „већ сам видела више твојих кусих гузова него што желим, али ако желиш да се њима размећеш пред нас шест, можда се некоме и свиди представа. Ако паднеш на нос, са друге стране, можда те излемам пре него што те вратим у кревет.“ Судећи по Самитсуином лицу, и Корелином, биле би срећне да јој помогну.
Наришма и Едли су пиљили у Кадсуан запрепашћени, док је Флин цимао капут као да се свађа са собом. Дашива се, међутим, грубо насмејао. „Ако хоћеш да избацимо жене...“ Човек простог лица почео је да припрема токове; не штитове, већ сложена ткања Духа и Ватре за која је Ранд сумњао да ће свакога на кога буду положена изложити превеликом болу би и помислио на усмеравање.
„Не“, рече брзо. Бера и Кируна ће послушати једноставно наређење да оду, а ако су Корела и Самитсу помогле да остане у животу, дуговао им је више од бола. Али ако је Кадсуана мислила да ће га нагост задржати да остане где је био, чекало ју је изненађење. Није био сигуран да су га Девице оставила са имало срама. Насмешио се Мин, раширио њене руке, збацио чаршаф и устао из кревета на Амисиној страни.
Уста Мудре су се стегла; скоро да је могао да види како размишља да ли да позове Девице. Бера је упутила Амис болан, несигуран поглед, а Кируна је ужурбано окренула леђа, док су јој образи тамнели. Полако је отишао до ормара. Полако јер је очекивао да би могао да да Кадсуани њену прилику ако би покушао да се брже креће.
„Пах!“ промрмљала је иза њега. „Заклињем се, требало би да пребијем задњицу тврдоглавог дечка.“ Неко је зарежао у знак сагласности, или просто неслагања због онога што је радио.
„О, али то јесте баш лепа задњица, па зар није тачно то?“ рече неко други живахним мурандијским нагласком. То мора да је била Корела.
Добро је да му је глава била у орману. Можда Девице нису остругале онолико срама колико је мислио. Светлости! Лице му је било вруће као пећница. Надајући се да ће покрети облачења прикрити било какво клецање, хитро се увукао у одећу. Мач му је стајао ослоњен на задњи део ормана, опасач мача био је обмотан око тамних канија од коже вепра. Додирнуо је дуги балчак, онда склонио руку.
Босоног, окренуо се назад ка осталима док је још завезивао узице. Мин је и даље седела прекрштених ногу на кревету у својим уским зеленим панталонама од свиле, по њеном изразу, није могла да се одлучи између одобравања и нервирања. „Морам да причам са Дашивом и другим Аша'манима“, рекао је. „Сам.“
Мин се искобељала из кревета и појурила да га загрли. Не чврсто; била је веома пажљива са његовом завијеном слабином. „Предуго сам чекала да те поново видим будног“, рекла је, склизнувши руком око његовог струка. „Морам да будем с тобом.“ Нагласила је то само малчице; мора да је имала визију. Или је можда само желела да му помогне да остане на ногама; та рука као да је нудила ослонац. У сваком случају, климнуо је; уопште није био толико сигуран. Положивши руку на њено раме, изненада је схватио да није желео да Аша'мани знају колико је био слаб ништа више него Кадсуан и Амис.
Бера и Кируна су се наклониле са оклевањем и пошле ка вратима, а онда застале када Амис није одмах кренула. „Докле год не намераваш да напустиш ове одаје“, рекла је Мудра, ни најмање не звучећи као да се обраћа свом Кар'а'карну.
Ранд је подигао босо стопало. „Да ли изгледа као да идем икуда?“ Амис шмркну, али, уз поглед ка Адлеју, покупила је Беру и Кируну и отишла.
Кадсуан и другим двема требало је само тренутак дуже да оду. Седокоса Зелена је такође бацила поглед ка Адлеју. Није могла бити нека тајна да данима није био у Каирхијену. На вратима, застала је. „Немој да урадиш ништа глупо, дечко.“ Звучала је као строга тетка која упозорава гологузог нећака, без великих очекивања да ће је послушати. Самитсу и Корела пратиле су је напоље, делећи мрштења на њега и Аша'мане. Док су нестајале, Дашива се насмејао, оштрим звиждањем, одмахнуо главом; у ствари је звучао као да му је забавно.
Ранд се одмакао од Мин да дохвати чизме поред ормана и да узме пар замотаних чарапа изнура. „Придружићу ти се у предсобљу чим се обујем, Дашива.“
Аша'ман једноставног лица се зачудио. Мрштио се на Алдеја. „Како заповедате, мој господару Змају“, рекао је, притиснувши песницом до срца.
Сачекавши да сва четворица оду, Ранд је сео у столицу са осећајем олакшања и почео да навлачи чарапе. Био је сигуран да је осећао како су му ноге јаче само зато што је устао и кретао се. Јаче, али и даље нису хтеле да га баш добро носе.
„Јеси ли сигуран да је ово паметно?“ питала је Мин, клекнувши поред столице, и он ју је запањено погледао. Да је причао у сну током ова два дана, Аес Седаи би знале. Амис би имала Енаилу и Сомару и још педесет Девица које чекају кад се он пробуди.
Тргао је чарапу остатак пута на горе. „Јеси ли имала визију?“
Мин је села на пете, прекрстила руке испод груди и попреко га погледала. После једног тренутка, видела је да не делује и уздахнула. „Кадсуан је. Намерава да те научи нечему, тебе и Аша'мане. Све Аша'мане, хоћу да кажем. То је нешто што мораш да научиш, али не знам шта, осим да се ниједном од вас неће свидети да то научите од ње. Нимало вам се неће свидети.“
Ранд је застао са чизмом у руци, а онда гурнуо стопало унутра. Шта је могла Кадсуан, или ма која Аес Седаи, да научи Аша'мане? Жене нису могле да подучавају мушкарце, нити мушкарци жене; то је била чињеница тврда колико и сама Једна моћ. „Видећемо“ било је све што је рекао.
То очигледно није задовољило Мин. Знала је да ће се то догодити, као и он; она никада није грешила. Али чему је могла Кадсуан да га научи? Шта би јој он дозволио да га научи? Због те жене је био несигуран у себе, било му је нелагодно на начин који није осетио још од пада Камена Тира.
Лупкајући стопалом да би наместио другу чизму, дохватио је опасач из ормана, и црвени капут извезен златним, исти онај који је носио код Морског народа. „Какву ми је нагодбу Мерана склопила?“ питао је, и она направи огорчен звук у грлу.
„Никакву, бар до јутрос“, рекла је нестрпљиво. „Она и Рафела нису напуштале брод откад смо ми отишли, али су послале пола туцета порука питајући да ли ти је довољно добро да би могао да се вратиш. Мислим да нагодба не напредује баш добро по њих без тебе. Претпостављам да је превише надати се да ти тамо идеш.“
„Не још“, рече јој. Мин не рече ништа, али је то казала врло гласно, са песницама на куковима и високо подигавши једну обрву. Па, и тако ће ускоро да сазна већину тога.
У предсобљу, сви Аша'мани сем Дашиве поскакали су из столица када се Ранд појавио са Мин. Пиљећи у празно и причајући са собом, Дашива није приметио док Ранд није стигао до Излазећег сунца урађеног у поду, а онда је трепнуо неколико пута пре него што је устао.
Ранд се обратио Едлију док је причвршћивао копчу у облику Змаја на опасачу. „Војска је већ стигла до брдских тврђава у Илијану?“ Пожелео је да заузме једну од позлаћених столица, али није то себи допустио. „Како? Треба да прође још неколико дана у најбољем случају. У најбољем случају.“ Флин и Наришма су изгледали запањено као и Дашива; нико од њих није знао где су Едли и Хопвил ишли – а ни Мор. Одлука коме да верује увек је предсављала тешкоћу, а поверење ивицу оштрице.
Едли се исправио. Било је нечег око његових очију, испод тих густих обрва. Видео је вука, како су говорили у Каирхијену. „Високи Лорд Вејрамон оставио је пешадију и појурио коњицом напред“, рекао је, укочено извештавајући. „Аијели су одржали корак, наравно.“ Намрштио се. „Јуче смо се сукобили са Аијелима. Шаидо; не знам како су доспели тамо. Можда их је било девет или десет хиљада, све заједно, али изгледа да Мудре које су могле да усмеравају нису биле са њима, и нису нас много успорили. Стигли смо до брдских тврђава данас у подне.“
Ранд је замало да зајечи. Да оставе пешадију! Да ли је Вејрамон мислио да ће да заузме тврђаве опасане зидовима помоћу коњаника? Вероватно. Тај човек би вероватно оставио и Аијеле да је могао да их престигне. Блесави племићи и њихова блесава част! Ипак, није било важно. Осим људима који су умрли јер је Високи Лорд Вејрамон био презрив према сваком ко се није борио са леђа коња.
„Ебен и ја смо почели да уништавамо прве зидине чим смо стигли“, наставио је Алдеј. „Вејрамону се то није много свидело; мислим да је хтео да нас заустави, али се плашио. Било како било, почели смо да палимо ватре на гредама и да правимо рупе у зидовима, али једва да смо почели, кад је дошао Самаел. Или, у најмању руку, човек који је усмеравао саидин, и то много јачи од Ебена или мене. Јак колико ви, мој господару Змају, рекао бих.“
„Одмах је дошао тамо?“ рече Ранд запањено, али је онда схватио. Био је сигуран да ће Самаел остати на сигурном у Илијану иза одбрана изтакних од Моћи ако је мислио да мора да се суочи са Рандом; превише Изгубљених је покушало, и већином су сад били мртви. Упркос себи, Ранд се насмејао – и морао да се ухвати за бок; смејање је болело. Све те сложене обмане да би се Самаел убедио да ће он бити било где, али не са војском која је окупирала, да би измамио тог човека ван Илијана, све је постало непотребно захваљујући ножу у руци Падана Фејна. Два дана. До сада, сви који су имали очи-и-уши у Каирхијену – што је сигурно укључивало Изгубљене – знали су да Поноворођени Змај лежи на ивици смрти. Мислити другачије било би као бацање мокрог дрвета на ватру. „Мушкарци планирају и жене сплеткаре, али Точак тка како жели“; тако су говорили у Тиру. „Настави“, рекао је. „Мор је био са тобом прошле ноћи?“
„Да, мог господару Змају; Федвин долази сваке ноћи, баш како и треба. Синоћ је било јасно као Ебенов нос да ћемо данас доћи до тврђава.“
„Не разумем ништа од овога.“ Дашива је звучао узнемирено; мишић на образу му се трзао. „Намамио си га напоље, али у коју сврху? Чим осети да неко усмерава јачином и близу твоје снаге, побећи ће назад у Илијан и до ко зна каквих замки и упозорења које је изаткао. Тамо га нећеш ухватити; знаће ако се капија отвори на миљу од града.“
„Можемо да спасемо војску“, отело се Едлију, „ето, то можемо да урадимо. Вејрамон је и даље слао нападе на утврђење кад сам ја отишао, а Самаел сасече сваки до крпица упркос свему што ја и Ебен можемо да урадимо.“ Подигао је руку са опрљеним рукавом. „Морамо да одговоримо на ударац и истог тренутка побегнемо, а чак и тако, скоро да нас је спалио на месту, више него једном. И Аијели имају губитке. Боре се само са Илијанцима који изађу – друге брдске тврђаве мора да се празне, толико их је долазило када сам отишао – али сваки пут када Самаел види нас педесеторо заједно, Аијела или било кога, растргне их на комаде. Да их има тројица, чак и двојица, не бих био сигуран да ћу икога наћи када се вратим:“ Дашива је буљио у њега као у лудака, а Едли је изненада промрдао раменима, као да је осетио лакоћу свог голог црног оковратника у поређењу са мачем и Змајем на оковратнику старијег мушкарца. „Опрости, Аша'мане“, промрмљао је, збуњен, а онда додао још тишим гласом: „Али можемо бар да их спасемо.“
„Хоћемо“, уверавао га је Ранд. Само не на начин на који је Едли очекивао. „Сви ћете ми помоћи да данас убијем Самаела.“ Само је Дашива изгледао пренеражено; остали мушкарци су само климнули. Више их чак ни Изгубљени нису плашили.
Ранд је очекивао приговор од Мин, можда захтева да пође са њима, али га је изненадила. „Претпостављала сам да хоћеш само да нико не сазна да си отишао пре него што мора, чобанине.“ Климнуо је и она уздахну. Можда су Изгубљени морали да зависе од голубова и од очију-и-ушију као и сви остали, али превише сигурности могло је да буде погубно.
„Девице ће желети да пођу ако сазнају, Мин.“ Хтеће, а он ће бити под притиском да одбије. Ако буде могао да одбије. Али да нестане а да га Нандера и ко год да је поставила на стражу не виде, било би можда и превише.
Мин поново узданху. „Претпостављам да бих могла да одем и причам са Нандером. Можда бих могла да их задржим у ходнику један сат, али неће бити задовољне мноме кад открију.“ Замало да се поново насмеје пре но што се сетио свог бока; сасвим сигурно им неће бити задовољне њоме када открију, као ни њиме. „Тачније речено, чобанине, Амис неће бити задовољна. Ни Сорилеа. У шта ти све допуштам да ме увалиш.“
Отворио је уста да јој каже да је није замолио да ишта уради, али пре него што је могао да прозбори реч, пришла је врло близу. Гледајући га на горе кроз дуге трепавице, ставила му је руку на груди, лупкајући прстима. Топло се осмехнула и глас јој је био мек, али су је прсти одавали. „Ако дозволиш да ти се ишта догоди, Ранде ал'Тор, помоћи ћу Кадсуан било да јој је то потребно или не.“ Осмех јој је на тренутак постао ведрији, скоро весео, пре него што се окренула ка вратима. Гледао ју је како одлази; можда му се због ње понекад вртело у глави – скоро због сваке жене коју је икада упознао му се то догодило бар једанпут или двапут – али јесте ходала на начин због ког је желео да гледа.
Изненада је схватио да је Дашива такође гледао. И облизивао усне. Ранд се накашљао довољно гласно да га чују док су се врата затварала за њом. Из неког разлога, човек једноставног лица је подигао руке бранећи се. Па није га Ранд стрељао погледом; није могао да иде около и попреко гледа људе само зато што је Мин носила уске панталоне. Окруживши се ништавилом Празнине, зграбио је саидин и натерао слеђену ватру и истопљену прљавштину у ткања за капију. Дашива је одскочио док се отварала. Можда ће одсечена шака научити тог човека да не облизује усне као неки јарац. Нешто зло и црвено милело је низ празнину.
Закорачио је кроз капију на голу земљу, са Дашивом и осталима за петама, ослобађајући Извор чим је последњи изашао. Осећај губитка га је обузео кад је саидин нестао, док се свесност о Алани умањивала. Губитак се није чинио тако великим док је ту био Лијус Терин; није изтледао тако огроман.
Изнад њих, златно сунце је било више него пола пута наниже до хоризонта. Налет ветра је подигао прашину под његовим чизмама, али није донео нимало хладноће. Капија се отворила на чистом подручју, ограниченом конопцем разапетим између четири дрвена стуба. На сваком углу стајао је пар стражара у кратким капутима и врећастим панталонама угураним у чизме, мачеви, који су изгледали благо вијугави, висили су им о боковима. Неки су имали велике бркове који су им висили до вилица или густих брада, а сви су имали јаке носеве и тамне очи које су изгледале искошено. Чим се Ранд појавио, један од њих је отрчао.
„Шта тражимо овде?“ рече Дашива, гледајући около са неверицом.
Око њих су се протезале стотине шатора оштрих врхова, сивих и прашњаво белих, шатора и ограда за које су били везани већ оседлани коњи. Каемлин се налазио у близини, сакривен иза дрвећа, а Црна кула није била много даље, али Таим неће знати за ово осим ако није имао шпијуна који је посматрао. Један од задатака Федвина Мора био је да ослушкује – да осећа – да ли неко покушава да шпијунира. У таласу мрмљања који се проширио од конопаца, људи са израженим носевима и вијугавим мачевима устали су са пета и окренули са да ишчекивајуће буље у Ранда. Ту и тамо су стајале и жене; Салдејке су често јахале у ратне походе са својим мужевима, бар међу племићима и официрима. Додуше, данас неће бити ништа од тога.
Сагнувши се испод конопца, Ранд је отишао право до шатора који се није разликовао од осталих ни по чему осим по стегу на мотки испред, три једноставна црвена цвета на пољу плавог. Краљпени није умирао чак ни у салдејским зимама, а када би ватре зацрнеле шуму, ти црвени цветови би се увек први поново појавили. Цвет који ништа није могло да убије; знак Куће Башер.
Унутар шатора, сам Башер је већ био у чизмама и са мамузама, са мачем на куку. Злослутно, Дејра је била са њим, у хаљини за јахање исте нијансе као сиви капут њеног мужа, и ако није носила мач, дуги бодеж на појасу од тешких сребрних прстенова ће пристајати уз све то. Кожне рукавице затакнуте за тај појас говориле су о некоме које намеравао озбиљно да јаше.
„Нисам очекивао ово још данима“, рече Башера, устајући са столице на склапање. „Недељама, надао сам се, истина. Надао сам се да ће већина Таимових преосталих бити наоружана како смо млади Мет и ја планирали – сакупио сам све мајсторе за самостреле које сам могао да нађем у творници, и почињу да их праве као крмача прасиће – али било како било, мање од петнаест хиљада има самостреле и зна шта да ради са њима.“ Са упитним погледом, подигао је сребрни бокал са мапа раширених на столу на расклапање. „Имамо ли времена за пунч?“
„Без пунча“, рече Ранд нестрпљиво. Башера је говорио и раније о људима које је Таим нашао а који нису могли да науче да усмеравају, али једва да га је слушао. Ако је Башера мислио да их је обучио довољно добро, то је било једино битно. „Дашива и још три Аша'мана чекају испред; чим им се Мор придружи, бићемо спремни.“ Одмерио је Дејру ни Галена т'Башер, која се издизала изнад свог омаленог мужа својим јастребовим кљуном од носа и очима збок којих су јастребове изгледале питомо. „Без пунча, лорде Башер. И без жена. Не данас.“
Дејра је отворила уста, тамне очи су јој изненада скоро светлеле.
„Без жена“, рече Башера, трљајући богате бркове прошаране седим власима. „Разгласићу наређење.“ Окренувши се ка Дејри, испружио је руку. „Жено“, рекао је питомо. Ранд се тргнуо, са или без питомог тона, и чекао на прасак.
Дејрина уста су се стањила. Пиљила је наниже у свог мужа, јастреб спреман да се устреми на миша. Не да је Башер имало наликовао мишу, наравно; само много мањем јастребу. Дубоко је удахнула; Дејра је могла да учини да дубоко удисање изгледа као нешто због чега би земља требало да се тресе. И одкачивши бодеж у канијама са појаса, положила га је у мужевљеву руку. „Причаћемо о овоме касније, Давраме“, рекла је. „Надугачко.“
Једног дана кад буде имао времена, одлучи Ранд, мораће да натера Башера да му објасни како је то радио. Ако икада буде имао времена.
„Надугачко“, сложи се Башера, церећи се кроз бркове док је стављао бодеж за сопствени појас. Можда је тај човек просто био самоубилачки настројен.
Уже је било спуштено напољу, и Ранд је стајао чекајући са Дашивом и осталим Аша'манима док се девет хиљада салдејске лаке коњице распоређивало иза Башера у колонама од по троје. Негде иза њих, петнаест хиљада људи који су себе називали Легија Змаја скупљала се пешице. Ранд их је уочио на тренутак, сваки је био у плавом капуту направљеном да се закопчава са стране тако да црвено-златни Змај преко груди не би био прекинут. Већина је носила челичне самостреле; неки су уместо њих носили гломазне штитове, али ниједан није носио копље. Какву год да су чудну замисао Мет и Башера закували, Ранд се надао да због ње неће много од ове легије отићи у смрт.
Мор се жељно нацерио док су чекали, скоро скакућући на прстима. Можда му је само било драго што је поново у свом црном капуту са сребрним мачем на оковратнику, али су Едли и Наришма имали скоро истоветне кезове, а кад смо већ ту, ни Флинов није био много далеко. Сада су знали куда иду, и шта тамо да раде. Дашива је зурио у празно као и обично, док су му се усне у тишини померале. Као и обично. Такође ћутећи, и уз зурење, Салдејке су се окупљале иза Дејре, гледајући са једне стране. Орлови и соколови, нарогушеног перја и разјарени. Ранда није било брига колико су се мрштиле и бечиле; ако је он могао да се суочи са Нандером и осталим Девицама пошто их је изоставио из овога, онда су Салдејци могли да се носе са свим могућим подужим расправама. Данас, ако Светлост да, ниједна жена неће умрети због њега.
Толико људи није могло бити постројено за минут, чак и да су били чекали наређење, али је за невероватно кратко време, Башер подигао мач и позвао: „Мој господару Змају!“
Узвик се заталасао низ огромну колону иза њега „Господар Змај!“
Зграбивши Извор, Ранд је направио капију између стубова, четири са четири корака, и протрчао кроз њу док је везивао ткање, испуњен саидином и са Аша'манима за петама, у велики отворени трг окружен огромним белим стубовима, од којих је сваки на врху имао мермерни венац од грана маслине. На два краја трга стајале су скоро истоветне палате пурпуног крова са стазама оивиченим стубовима и високим балконима и витким завојитим кулама. То су биле Краљева палата и мало мања Велика дворана Савета, а ово је био Трг Тамуза, у срцу Илијана.
Жгољави човек у плавом капуту, са брадом која је остављала горњу усну голом, стајао је зевајући у призор Ранда и Аша'мана у црним капутима како искачу кроз рупу у ваздуху, а дебељушкаста жена у зеленој хаљини сеченој толико високо да су могле да јој се виде зелене папуче и чланци у зеленим чарапама, притиснула је обема рукама лице и стајала укопана тачно испред њих, исколачених тамних очију. Сви људи су се заустављали да пиље, улични продавци са колицима, возачи су заустављали волове, мушарци, жене и деца отворених уста.
Ранд је високо подигао руке и усмерио. „Ја сам Поноворођени Змај!“ Речи су одјекнуле преко трга, појачане Ваздухом и Ватром, а пламенови су искочили из његових руку стотину стопа увис. Иза њега, Аша'мани су испунили небо лоптама ватре које су летеле у свим правцима. Сви осим Дашиве, који је чинио да плаве муње прште у разуђеној мрежи изнад трга.
Више није било потребно. Вриштећа река људи побегла је у свим правцима, што даље од Трга Тамуза. Побегли су таман на време. Ранд и Аша'мани су се сконили са стране капије, и Даврам Башера је повео своје Сеалдејце, који су дивље вриштали, у Илијан, поплава коњаника који су витлали мачевима док су се изливали из капије. Право напред Башера је водио средишњу линију колоне, баш како су планирали тако давно, како се чинило, док су друге две линије заоктретале са сваке стране. Истицали су из капије, цепајући се на мање групе, галопирајући улицама које су водиле са трга.
Ранд није чекао да изађе и последњи коњаник. Када је више од трећине изашло из капије, одмах је истако још један, мањи отвор. Ниси морао нимало да познајеш место да би Путовао ако намераваш да идеш само на малу удаљеност. Око себе осетио је Дашиву и остале како ткају своје капије, али он је већ закорачио кроз своју, пуштајући да се затвори за њим на врху једне од витких кула Краљеве палате. Одсутног ума се питао је ли Матин Степанеос ден Балгар, краљ Илијана, био негде испод њега у том тренутку.
Врх завојите куле није се протезао дуже од пет корака попреко, окружен зидом од црвеног камена који му није досезао скроз до груди. На педесет корака, то је била највиша тачка у целом граду. Одатле је могао да види преко кровова који су сијали у поподневном сунцу, црвени и зелени и свих боја, до дугих земљаних путева на насипима који су пресецали огромну мочвару са високом травом која је окруживала град и луку. Оштра мира соли висила је у ваздуху. Илијану нису били потребни зидови, са том свеобухватном мочваром која је заустављала нападача. Сваког нападача који није могао да направи рупе у ваздуху. Али у том случају, ни зидови не би били од користи.
Био је то леп град, зграде су углавном биле од бледог клесаног камена, град је био испресецан улицама колико и каналима, као чипком плавог и зеленог са ове висине, али није застао да им се диви. Ниско изнад кровова крчми, продавница и палати са завојитим кулама упутио је токове Ваздуха и Воде, Ватре и Земље и Духа, окрећући се при томе. Није покушавао да утка токове, просто је прелазио њима преко града и добру миљу преко мочваре. Са пет других кула долазили су токови ниско прелазећи, и где су се неконтролисано додирнули, севало је светло, искриле варнице и избијали облаци обојене паре, призор на коме би сваки Илуминатор позавидео. Бољи начин да преплашене људе отерају испод кревета и склоне са пута Башерових војника није могао да смисли, мада није било разлога за њим.
Одавно је закључио да Самаел мора да има штитове изаткане кроз град, намештене да упозоре ако би ико усмерио саидин. Штитове изврнуте тако да нико осим самог Самаела не би могао да их нађе, штитове који су могли да кажу Самаелу где је тачно био тај човек који је усмеравао тако да би могао да буде уништен тог трена. Уз мало среће, сваки од тих штитова је сада био покренут. Лијус Терин је био сигуран да ће их Самаел осетити где год да је био, чак и на даљину. Зато би штитови сада требало да буду бескорисни; они су морали да се поправе када би једном били откочени. Самаел ће доћи. Никада у животу није оставио нешто што је сматрао својим, колико год његова тврдња била слабашна, не без борбе. Све то од Лијуса Терина. Ако је био стваран. Морао је да буде. Та сећања су имала превише детаља. Али зар лудак није могао да сања своје маштарије до детаља, такође?
Лијусе Терине! позвао је без гласа. Одговорио му је ветар који је дувао преко Илијана.
Испод, Трг Тамуза био је напуштен и тих, празан осим неколико остављених приколица. Са бочне стране, од капије се ништа није видело осим ткања.
Посежући доле за тим ткањима, Ранд је одвезао чвор и, док се капија гасила нестајући, невољно пустио саидин. Сви токови нестали су са неба. Можда је неки од Аша'мана још држао Извор, али им је он био рекао да то не раде. Рекао им је да сваког мушкарца кога осети како усмерава у Илијену пошто он престане, намерава да убије без упозорења. Није желео да после сазна да је усмеравач био један од њих. Наслонио се на зид, чекајући, желећи да може да седне. Ноге су га болеле а бок му горео како год да је стао, али можда ће морати и да види колико и да осети ткање.
Град није био сасвим тих. Из неколико праваца могао је да чује удаљену вику, слаб звекет метала. Чак иако је толико људи послао на границу, Самаел није оставио Илијан потпуно небрањен. Ранд се окренуо, покушавајући да гледа у свим правцима. Мислио је да ће Самаел доћи у Краљеву палату или у ту другу на даљем крају трга, али није могао да буде сигуран. Низ једну улицу видео је групу Салдејаца како се туче са истим бројем људи на коњима у сјајним прсним оклопима; још Салдејаца је изненада догалопирало са стране, и борба је нестала са видика за зграде. У другом правцу уочио је неке из Легије Змаја, како марширају преко ниског моста на каналу. Официр означен високим црвеним пером на шлему корачао је испред двадесетак људи који су носили широке штиове високе њима до рамена, пратило их је још можда две стотине који су носили тешке самостреле. Како ће се они борити? Узвици и звоњава челика у даљини, слаби крици умирућих људи.
Сунце је клизило на доле, и сенке су се издуживале преко града. Сумрак, а сунце ниска црвена купола на западу. Неколико звезда се појавило. Је ли погрешио? Хоће ли Самаел просто да оде другде, да нађе другу земљу да њоме управља? Је ли слушао ишта друго осим сопствених лудачких трабуњања?
Мушкарац је усмерио. На тренутак, Ранд се замрзао, зурећи у Велику дворану Савета. Било је довољно саидина за капију; могао је да не осети нешто слабије усмеравање, на дужину трга. То је морао да буде Самаел.
У тренутку је зграбио Извор, изаткао капију и скочио кроз њу са муњом спремном да полети са његових руку. Била је то велика соба, осветљена огромним златним подним светиљкама са огледалима и другим које су висиле на ланцима са таванице, снежних мермерних зидова изрезбарених у рељефе који су приказивали битке и бродове који су преплавили и луку самог Илијана оивичену мочваром. На другом крају собе, девет позлаћених столица са дубоким резбаријама стајале су као престоли на високом белом подијуму са степеништем, средишња столица је имала наслон виши од било које друге. Пре него што је успео да ослободи капију иза себе, врх куле на којој је стајао се распрснула. Осетио је пљусак Ватре и Земље чак и док је олуја делова камена и прашине ударила кроз капију, обарајући га на лице. Бол му прободе слабину кад је пао, оштро црвено копље се зарило у Празнину где је плутао, и то га је натерало да ослободи капију колико и све остало. Нечји други бол, нечија друга слабост. Могао је да их не примећује, у Празнини.
Покренуо се, терајући мишиће неког другог човека да раде, подигао се горе и појурио у погнутом трку ка подијуму таман кад су стотине црвених влакана прогорели кроз таваницу, прогорели и морскоплави мермерни под у широком кругу око места где је остатак његове капије још увек бледео. Једно га је проболо кроз чизму, кроз пету, и чуо је себе како је вриснуо док је падао. Није његов бол, ни у боку ни у стопалу. Није његов.
Преврнувши се на леђа, могао је још да види остатке тих горећих црвених жица, довољно свеже да разбере Ватру и Ваздух изаткане на начин који није познавао. Довољно да разбере правац из ког су дошли. Црне рупе у поду и бело омалтерисаној гиздаво украшеној таваници високо изнад главе шиштале су и гласно пуцкетале при додиру са ваздухом.
Руке су му се подигле, и исткао је кобну ватру. Почео да је тка. Нечији туђи образ је пекао од упамћеног шамара, а Кадсуанин глас је шиштао и пуцкетао у његовој глави као рупе које су направила црвена влакна. Никада више, дечко; никада више то нећеш урадити. Учинило му се да је чуо Лијуса Терина како у даљини цвили у страху од онога што би ускоро могао да изгуби, што је једном скоро уништило свет. Сви токови осим Ватре и Ваздуха су угаснули, и он је исткао како је видео. Хиљаду тананих власи црвенила расцветало му се међу шакама, лагано се таласајући када су полетели навише. Круг таванице широк две стопе пао је у виду крхотина камена и гипсане прашине.
Тек пошто је то урадио, помислио је да се можда неко налазио између њега и Самаела. Намеравао је да данас види Самаела мртвог, али ако би то могао да учини а да не убије никог другог… Ткања су нестала кад се поново подигао на ноге и ужурбано одхрамао ка вратима на једној страни дворане, високих крила чије су све оплате биле у облику девет златних пчела величина песнице.
Мали ток Ваздуха отворио је једно крило пре него што је он дошао до њих, превише мали да би био откривен са нешто веће удаљености. Ушепавши у ходник, спустио се на једно колено. Туђи бок је био ватра, пета му је била агонија. Ранд је извукао мач и ослонио се на њега, чекајући. Глатко избријан човек буцмастих образа звирио је около низ ходник; видело се довљно његовог капута да га означи као слугу. Бар, капут зелен на једној а жут на другој страни изгледао је као ливреја. Човек је видео Ранда и веома полако, као да га можда неће приметити ако се буде кретао довољно полако, нестао са видика. Пре или касније, Самаел ће морати...
„Илијан припада мени!“ Глас је одзвањао у ваздуху, из свих праваца, и Ранд опсова. То мора да је било исто ткање које је он употребио на тргу, или нешто врло слично; захтевало је тако мало Моћи да можда не би осетио токове ни да је био на десет корака од човека. „Илијан је мој! Нећу уништити оно што припада мени док те убијам, а нећу допустити ни теби да га уништиш. Имао си образа да дођеш по мене овде? Имаш ли храбрости да ме поново пратиш?“ Скривено изругивање се осећало у том громогласном гласу. „Имаш ли храбрости?“ Негде изнад, капија се отворила и затворила; Ранд није сумњао да се о томе радило.
Храбрости? Да ли је имао храбрости? „Ја сам Поноворођени Змај“, промрмљао је, „и убићу те.“ Исткавши капију, прошао је кроз њу, до виших спратова палате.
Ту се налазио још један ходник, оивичен високим таписеријама које су приказивале бродове на мору. На другом крају, последњи румени зрак сунца сијао је кроз стазу обрубљену стубовима. Остатак Самаелове капије висио је у ваздуху; токови који су исчезавали налик бледим светлуцавим духовима. Додуше, не толико бледим да Ранд није могао да их разазна. Почео је да тка, а онда стао. Скочио је овде а да није ни помислио на замку. Ако тачно понови то што је видео, изашао би где и Самаел, или толико близу да ће бити свеједно. Али уз само малу промену; није било начина да зна хоће ли разлика бити у педесет или петсто стопа, али су оба била довољно близу.
Усправна сребрна црта почела је да се врти и отвара, откривајући рушевине под окриљем сенке, не толико тамне као ходник. Виђено кроз капију, сунце је било мало дебља кришка црвенила, полускривено срушеном куполом. Знао је то место. Последњи пут када је отишао тамо, додао је име на списак Девица у својој глави; првог пута, Падан Фејн је пратио и постао нешто више од Пријатеља Мрака, горе од Пријатеља Мрака. То што је Самаел побегао у Шадар Логот изгледало је као затварање круга на више начина. Није било времена за губљење сада кад је отварао пут. Пре него што је капија престала да се шири, протрчао је у уништени град који су некада звали Аридхол, потрчао је храмљући, пуштајући ток док је трчао, док су му чизме шкрипале по изломљеним каменим плочама и мртвом корову.
Када је стигао до првог угла, сагнуо се. Земља му се затресла под ногама кад се рика зачула путем одакле је дошао, светлост је бљескала и бљескала у тами сумрака; осетио је налет Земље, Ватре и Ваздуха. Крици и ударци чули су се кроз громогласне пуцње. Уз саидин који је пуслирао у њему, отхрамао је без освртања. Трчао је, и са Моћи која га је испуњавала, чак је и у мрачним сенкама могао јасно да види.
Свуда около се простирао велики град, огромне мермерне палата са по четири или пет купола различитих облика које је сунце на заласку обојило румено, бронзане фонтане и статуе на свакој раскрсници, џиновски потези стобова који су водили до кула које су се протезале преко сунца. Протезале су се када су биле целе, бар; већина их се завршавала изненадним преломима. За сваку куполу која је била цела, њих десет је било поломљено као љуске јајета, одуваног врха или срушене стране. Статуе су лежале на гомилама у деловима, или стајале без руку или глава. Мрак који је брзо падао јурио је преко околних брда камења, нешто закржљалог дрвећа држало се за падине изобличени као сломљени прсти који су се оцртавали на небу.
Лавина цигли и камења обрушила се на пут са нечега што је можда била мала палата; пола предње стране није постојало, а остатак фасаде са стубовима се пијано надносио над улицом. Стао је на сред улице, баш испред лавине, чекајући, осећајући да ли неко други користи саидин. Држати се ивица улице није била добра идеја, и то не само зато што би свака зграда могла да паде у сваком тренутку. Хиљаде невидљивих очију као да су посматрале из прозора налик празним очним дупљама, као да су посматрале уз скоро опипљив осећај ишчекивања. У даљини је осећако како га рана у боку пробада, удар пламена, одјекујући злом које је обавијало и сам прах Шадар Логота. Стари ожиљак стегао се као песница. Бол у стопалу заиста је изгледао веома далеко. Ближе, сама Празнина је пулсирала око њега, изопаченост Мрачног на саидину бубњала је у ритму са посекотином од ножа преко ребара. Место опасно у сред бела дана, тај Шадар Логот. А по ноћи...
Низ улицу, иза завојите грађевине која је неким чудом стајала усправно, нешто се помакло, облик у сенци протрчао је преко стазе у таму. Ранд је скоро усмерио, али није могао да поверује да би Самаел тако јурцао около. Када је први пут закорачио у град, када је Самаел покушао да уништи све око његове капије, чуо је ужасне крике. Тада једва да их је приметио. Ништа није живело у Шадар Логоту, чак ни пацови. Самаел мора да је довео главосече, људе за које није марио хоће ли умрети у покушају да убију Ранда. Можда би један од њих могао да одведе Ранда до Самаела. Пожурио је напред колико га ноге носе, и што је тише могао. Размрскани плочник крцкао му је под чизмама звуком налик на пуцање костију. Надао се да је било гласно само за његов, саидином побољшани, слух.
Зауставивши се у подножју завојите куле, дебеле камене игле покрекривене меким рукописом. Чкиљио је испред. Ко год да се померио отишао је; само су будале или храбри лудаци улазили унутра у Шадар Логоту ноћу. Зло које је опоганило Шадар Логот, зло које је убило Аридхол, није умрло са Аридхолом. Даље низ улицу, прамен сребрно-сиве магле изгмизао је из прозора, шуњајући се ка другом који му је ишао у сустрет са широке пукотине у високом каменом зиду. Дубине те пукотине сјајиле су као да се унутра налазио пун месец. Ноћу, Машадар је лутао по свом граду-затвору, непрегледно присуство који је могле да се појави на десет места истовремено, на стотину. Додир Машадара није био пријатан начин да се умре. Унутар Ранда, поганост саидина је још јаче ударала; далека ватра у његовом боку трзала се као десет хиљада муња, једна за другом. Као и да му је и земља под чизмама добовала.
Окренуо се, скоро мислећи да сада оде. Било је врло вероватно да је Самаел отишао, сада кад је Машадар изашао. Веома вероватно да га је тај човек намамио овде у нади да ће претраживати рушевине док га Машадар не убије. Окренуо се и стао, чучнвши уз завојиту кулу. Два Тролока шуњала су се низ улицу, здепасти облици у црним верижњачама, виши од њега за пола његове висине, а и више. Шиљци су штрчали на раменима и лактовима њихових оклопа, и носили су копља са дугачким црним врховима и савијеним кукама. Његове очи напуњене саидином јасно су могле да им виде лица, једно је било изобличено орловским кљуном на месту где је требало да се налазе уста и нос, друго пљоснатом њушком вепра. Сваки покрет њиховог шуњања одавао је страх; Тролоци су волели убијање, волели крв, али их је Шадар Логот престрављивао. Ту је негде био и Мирдраал; ниједан Тролок не би ушао у овај град да га Мирдраал није натерао. Ниједан Мирдраал не би ушао да га Самаел није натерао. Све то је значило да Самаел мора да је још увек овде, или би ови Тролоци заждили ка капијама, а не ловили. А ловили су. Та вепровска њушка њушила је ваздух у потрази за мирисом.
Изненада је обличје у крпама скочило са прозора изнад Тролока, падајући на њих док је копље већ убадало. Аијел, и то жена, шоуфе обмотане око главе, али јој је вео још висио. Тролок орловског кљуна крикнуо је када му се врх њеног копља зарио дубоко у слабину, а онда поново убо. Док је његов садруг падао, ударајући ногама, вепролики се окренуо уз рику, жестоко ударајући, али се она сагла ниско испод црнок кукастог врха и убола навише у стомак створења, а оно се скљокало у трзајућу гомилу на другог.
Ранд је био на ногама и трчао је пре него што је и размислио. „Лиа!“ викну. Мислио је да је мртва, остављена овде, мртва збор њега. Лиа, од Косајда Чарина; то име је синуло на списку у његовој глави.
Обрнула се да се суочи с њим, копља спремног у једној руци, округлог штита од говеђе коже у другој. Лице, ког се сећао као лепог упркос ожиљцима на оба образа, било је изобличено бесом. „Моје!“ претећи је сикнула кроз зубе. „Моје! Нико не сме да долази овамо! Нико!“
Стао је у месту. Оно копље је чекао, жељно да пронађе и његова ребра. „Лиа, ти ме познајеш“, рекао је тихо. „Познајеш ме. Одвешћу те назад до Девица, назад до твојих сестара по копљу.“ Пружио је руку.
Бес се истопио до мрштења. Нагнула је главу на једну страну. „Ранд ал'Тор?“ рекла је полако. Очи су јој се рашириле, пале на мртве Тролоке, и израз ужаса раширио јој се преко лица. „Ранд ал'Тор“, шапнула је, стављајући вео на место преко лица руком која је држала копље. „Кар'а'Карн!“ зајецала је. И побегла.
Кренуо је за њом, јурцајући преко гомила камења расутог преко улице, падајући, цепајући капут, поново падајући и скоро га откинувши, окренувши се и подигавши у трку. Слабост тела била је далеко, и бол, али, чак плутајући дубоко у Празнини, није могао више да извуче из тог тела. Лиа нестаде у ноћи. Изе следећег угла покривеног сенком, мислио је.
Отхрама до њега што је брже могао. И скоро се судари са четири Тролока у црним верижњачама и Мирдраалом, мастиљави огртач висио је неприродно мирно док се Сен кретала. Тролоци су рикнули у изненађењу, али је запањеност трајала мање од откуцаја срца. Кукаста копља и срполики мачеви се подигоше; Мирдраалово мртвачки црно сечиво било му је у руци, сечиво које је задавало ране смртоносне скоро колико и ране од Фејновог бодежа.
Ранд није чак ни покушао да извуче чапљом означен мач о појасу. Смрт у исцепканом капуту, усмерио је, и мач од ватре био му је у рукама, мрачно пулсирајући болом саидина, смакнувши безоку главу са рамена. Једноставније је било све их уништити на начин како је видео да Аша'мани убијају код Думаи извора, али мењати ткања сада, покушати да их промени, можда би потрајало пресудно дуги трен. Ти мачеви би чак могли да га убију. Играо је кроз положаје у мраку осветљеном пламеном у његовим рукама, сенке су летеле преко лица изнад њега, лица са вучјим њушкама и козјим губицама изобличена вриштањем док је његово ватрено сечиво клизило кроз црне верижњаче и месо испод као да су били вода. Тролоци су зависили од многобројности и сирове силе; сукобљени са њим, и тим мачем од Моћи, било би свеједно и да стоје мирно, ненаоружани.
Мач му је нестао из руку. Још увек у ставу на крају положаја званог Окретање ветра, стајао је окружен смрћу. Последњи пали Тролок још увек се трзао, док су му козји рогови гребали по делу плочника. Безглави Мирдраал махао је рукама унаоколо, наравно, стопала у чизмама дивље су ритала; Полутани нису умирали брзо, чак ни обезглављени.
Мач тек што је нестао кад сребрна муња севну са ведрог, звезданог неба.
Прва муња ударила је уз заглушујући прасак ни четири корака далеко. Свет постаде бео, а Празнина се уруши. Земља је одскочила под њим кад је још једна муња ударила, па још једна. До тада није схватио да је пао на лице. Ваздух је пуцкетао. Ошамућен, подигао се горе, скоро падајући док је трчао низ пљусак муња који је растурао улицу уз грмљавину зграда које су се рушиле. Јурио је право напред, не бринући где, све док је водило одавде.
Изненада му је глава била довољно бистра да види где се налази, обревши се на огромном каменом поду покривеном испретумбаним комадима камена, неким великим колико и он. Ту и тамо, тамне, разнолике рупе зјапиле су у подним каменовима. Свуда около уздизали су се високи зидови, ред за редом дубоких балкона који су се протезали скроз около. Само мали део онога што је некада био огромни кров преостао је на једном углу. Звезде су јасно сјале изнад њега.
Посрнуо је још један корак, и под се отворио под њим. Очајнички је раширио руке; уз трзај, десна рука му је нашла ослонац на грубој ивици. Њихао се изнад мрклог мрака. Пад би могао да буде дуг неколико хватова до подрума, или целу миљу, колико је могао да претпостави. Могао би да углави траке Ваздуха на груби обод рупе изнад његове главе да му помогну да се извуче, али... Некако, Самаел је успео да осети релативно малу количину саидина употребљену за мач. Било је паузе пре него што су се муње обрушиле, али није знао колико му је требало да побије Тролоке. Минут? Секунде?
Заљуљавши се, забацио је горе леву руку, покушавајући да дохвати ивицу рупе. Бол који више није био пригушен Празнином прободе га кроз слабину као бодеж. Тачке су му играле пред очима. Још горе, десна рука му је склизнула низ камење које се одронило, и могао је да осети како му прсти слабе. Мораће да...
Рука му је зграбила десни злоб. „Ти си будала“, рекао је дубок мушки глас. „Сматрај се срећним што не желим да те видим мртвог данас.“ Почео је да га извлачи. „Хоћеш ли помоћи?“ захтевао је глас. „Не намеравам да те носим на раменима, нити да убијем Самаела за тебе.“
Отресавши се од шока, Ранд је посегао навише и ухватио ивицу рупе, извлачећи се упркос агонији у боку. Такође, упркос агонији је успео да поново успостави празнину, и зграби саидин. Није усмерио, али је желео да буде спреман.
Глава и рамена су му се издигла изнад пода, и могао је да види другог мушкарца, крупног човека мало старијег од себе, косе црне као ноћ, а капута црног као код Аша'мана. Ранд га никада раније није видео. Бар није био један од Изгубљених; та лица је знао. Бар је мислио да зна. „Ко си ти?“ упитао је.
Још увек вукући, човек се лајаво насмејао. „Рецимо само да сам скитница која пролази овуда. Да ли заиста сада желиш да причаш?“
Чувајући дах, Ранд се копрцао навише, преваливши грудима преко руба, затим струком. Изненада је схватио да је сјај купао под око њих као сјај пуног месеца.
Осврћући се преко рамена, видео је Машадара. Не пипак, већ светлуцави сребрно-сиви талас који се ваљао из једног од балкона, у луку изнад њихових глава. Спуштајући се.
Не размишљајући, слободна рука му се подигла, и кобна ватра је сукнула навише, шипка течне ватре секла је ка таласу који је тонуо ка њима. Кроз маглу је био светан још једне шипке од бледе чврсте ватре које се издизала из дргуе мушкарчеве руке, која није стискала његову, шипка се устремила у правцу супротном од његове. Њих две су се додирнуле.
Глава му је зазвонила као ударени гонг, Ранд се згрчи, саидин и Празнина су се распрсли. Све му се удвојило пред очима, блакони, комади стена који су стајали по поду. Чинило се да је било двојица мушкараца који су се преклапали, сваки је стискао рукама главу. Трепћући, Ранд је потражио Машадара. Талас светлуцаве магле нестао је; сјај је остао у горњим балконима, али бледећи, повлачећи се, када су Рандове очи почеле да се бистре. Чак је и безумни Машадар бежао од кобне ватре, како се чинило.
Несигурно, осовио се на ноге и понудио руку. „Било би боље да пожуримо. Шта се овде догодило?“
Други човек се сам придигао намрштивши се на Рандову изпружену руку. Био је малтене висок колико и Ранд, што је била реткост осим међу Аијелима. „Не знам шта се догодило“, прорежао је. „Трчи, ако хоћеш да живиш.“ Послужио се својим саветом истог тренутка, јурнувши према реду отворених лукова. Не у најближем зиду. Машадар је дошао отуда.
Тражећи Празнину, Ранд је храмао за њим што је брже могао, али пре него што су сасвим прешли под, муње су поново удариле, олуја сребрних стрела. Две од њих су пролетеле кроз пролаз испод лукова, праћене грмљавином зидова и пода који су се обрушавали за њима, праћене облацима прашине и пљуском камења. Погрбљених рамена и једне руке преко лица, Ранд је трчао кашљући кроз широку собу где су лукови, који су подрхтавали, придржавали таваницу, а делићи камена сипали на доле.
Избио је на улицу пре него што је схватио, посрћући три корака пре него што је стао. Због бола у боку хтео је да се савије, али је мислио да ће му ноге отказати ако то уради. Рањено стопало га је пробадало; чинило се као да га је црвена жица Ватре и Ваздуха убола у пету пре годину дана. Његов спасилац стајао је гледајући га; покривен прашином од главе до пете, човек је успевао да изгледа као краљ.
„Ко си ти?“ питао је Ранд поново. „Један од Таимових људи? Или си се сам научио? Можеш да одеш у Камелин, знаш, у Црну кулу. Не мораш да живиш у страху од Аес Седаи.“ Из неког разлога, због тог што је рекао, намрштио се; није могао да разуме зашто.
„Никада се нисам плашио Аес Седаи“, одбрусио је човек, па дубоко удахнуо. „Вероватно би требало да сада одеш одавде, али ако намераваш да останеш и убијеш Самаела, боље би било да покушаш да размишљаш као он. Показао си да можеш. Одувек му се свиђало да уништи човека надомак једног од његових успеха, ако је могао. Ако није, негде где се тај човек осећао као на своме било је довољно.“
„Капија“, рече Ранд полако. Ако би ишта могло да се назове његовим у Шадар Логоту, то је била Капија. „Чека близу Капије. И има постављене замке.“ Штитове такође, чинило се, као оне у Илијану, да открије мушкарца који усмерава. Самаел је добро испланирао ово.
Мушкарац се јетко насмејао. „Изгледа да можеш да нађеш пут. Ако те неко води за руку. Покушај да се не саплетеш. Врло много планова ће морати поново да се разматрају ако допустиш да сада будеш убијен.“ Окренувши се, кренуо је преко улице ка једном од сокака право испред њих.
„Чекај“, позвао је Ранд. Човек је наставио, не осврћући се. „Ко си ти? Какви планови?“ Човек је нестао у сокаку.
Ранд се затетурао за њим, али када је сигао до почетка уског сокака, био је празан. Несрушени зидови ишли су добрих стотину корака до друге улице где је сјај говорио о још једном делу Машадара напољу, али је човек нестао. Што је било просто немогуће. Тип је имао времена да направи капију, наравно, ако је знао како, али би остаци били видљиви, а осим тога, толико саидина истканог толико близу би му било више него громогласно обзањено.
Изненада је схватио да није осећао саидин ни када је тај човек направио кобну ватру. Само због помисли на то, на два два тока која су се додрнула, све је видео дупло. Само на тренутак, могао је поново да види човекаво лице, оштро док је све остало било замагљено. Протресао је главу док се није разбистрила. „Ко си ти, за име Светлости?“ шапнуо је. Тренутак касније ће: „Шта си ти, за име Светлости?“
Ко год, или шта год, човек је нестао. Самаел је био још у Шадар Логоту. Уз напор је успео да се још једном домогне Празнине. Поганост саидина сада је подрхтавала, продирући дубоко у њега; сама Празнина је подрхтавала. Али су слабост млитавих мишића и бол повреда избледели. Заиста ће убити једног од Изгубљених пре него што се ноћ заврши.
Храмљући, шуњао се кроз мрачне улице, спуштајући стопала врло пажљиво. И даље је правио буку, али сада је ноћ била пуна буке. Крици и грлени повици чули су се у даљини. Безумни Машадар убијао је шта год да нађе, и Тролоци су умирали у Шадар Логоту ноћас као што су и пре много, много времена. Понекад је низ улицу видео Тролоке, двојицу или петорицу или туце, повремено са Полутаном, али чешће без. Ниједан га није видео, а он се није њима занимао. Не само зато што ће Самале отркити било какво усмеравање. Ти Тролоци и Мирдраали које Машадар не убије ипак ће умрети. Самаел их је готово сигурно довео Путевима, али очигледно није схватио тачно како је Ранд означио Капију овде.
Доста ван трга где се налазила Капија, Ранд је застао и погледао около. У близини, стајала је кула, наизглед цела. Ни изблиза висока колико неке друге, врха који се уздизао више него педесет корака изнад земље. Тамни довратак у подножју био је празан, дрво је одавно иструлело а шарке постале прашина. Кроз таму коју је размицала само слаба светлост звезда кроз прозоре, полако се попео уз завојито степениште, док су се мали облаци дизали испод његових чизама, сваки други корак биио је убод бола кроз ногу. Незвана мисао се појавила да придике никада неће престати ако Мин сазна за ово. Мин, или Амис, или Кадсуана, кад смо већ код тога.
Преко кровова којих није било, могао је да види велики трг који је био један од најважнијих у Аридхолу. Једном је огијерски гај покривао овај део земље, али за мање од тридесет година пошто су Огијери који су саградили најстарије делове града отишли, становници су сасекли дрвеће да направе места за Аридхол који се ширио. Палате и остаци палата окруживали су огромни трг, сјај Машадара сијао је дубоко унутар неколико прозора, а огромна планина крша покривала је један крај, али је у средини стајала Капија, наизглед високо и широко парче стене. Није био довољно близу да види фино уклесане листове и лозе који су је прекривали, али је могао да разазна срушене делове високе ограде која ју је једном окруживала. Метал искован помоћу Моћи лежао је у гомилама, сијале су тупо кроз ноћ. Такође је могао да види замку коју је истако око Капије, изврнуту тако да ниједно око осим његовог није могло да је види. Није било начина да посматрањем сазна да ли су Тролоци и Полутан заиста прошли кроз њу, али уколико јесу, ускоро ће умрети. Гадна ствар. Какве год да је замке Самаел направио доле, биле су му невидљиве, али то је било очекивано. Сигурно да ни оне нису биле баш пријатне.
Испрва, није могао да види Самаела, али се онда неко померио између ребрастих стубова палате. Ранд је чекао. Хтео је да буде сигуран; имао је само једну прилику. Обличје је искорачило, изван стубова један корак на трг, главе која се окретала на све стране. Самаел, са снежном чипком која му се сијала око грла, чекао је да угледа Ранда како улази на трг, у замке. Иза њега, сјај у прозорима палате се појачао. Самаел је вирио у таму преко трга, а Машадар је исцурео из прозор, дебели потоци сребрно-сиве магле клизили су заједно, спајајући се док су се надносиле над његовом главом. Самаел се померио мало на једну страни, и талас је почео да се спушта, полако убрзавајући док је падао.
Ранд одмахну главом. Самаел је био његов. Токови потребни за кобну ватру као да су се сами скупљали, упркос удаљеном одјеку Кадсуаниног гласа. Подигао је руку.
Врисак се проломи кроз таму, жена је вриштала у незамисливој агонији. Ранд је видео како се Самаел окреће да пиљи ка великом брду отпада чак и док су његове сопствене очи бациле поглед на ту страну. Изнад брда обличје је стајало правећи сенку на ноћном небу у капуту и панталонама, један једини пипак Машадара додиривао јој је ногу. Раширених руку, трзала се, немоћна да се помакне с места, а њен врисак без речи као да је дозивао Рандово име.
„Лиа“, шапнуо је. Несвесно је посегнуо, као да је могао да јој пружи руку преко толике даљине и повуче је. Мада ништа није могло са спасе оно што би Машадар додирнуо, као што ништа не би могло да га спасе од Фејновог бодежа забоденог у срце. „Лиа“, шапну. И кобна ватра полете са његове шаке.
За мање од откуцаја срца, њен облик као да је био ту, сав у потпуној црнини и снежној белини, а онда је нестала, мртва пре него што је њена агонија почела.
Вичући, Ранд је пребриса кобном ватром наниже према тргу, крш се стровалио сам на себе, отеран у смрт ван времена – и пусти саидин пре него што је шипка белине дотакла језеро Машадара које се сада ваљало преко трга, течући поред Капије према рекама сијајућег сивила које је истицало из друге палате на другој страни. Самаел мора да је био мртав. Морао је да буде. Није било времена да побегне ,није било времена да изатка капију, а да јесте, Ранд би осетио како се користи саидин. Самаел је био мртав, убијен злом великим скоро колико и он сам. Осећања су надирала ван Празнине; Ранд је желео да се смеје, или можда да плаче. Дошао је овде да убије једног од Изгубљених, али је уместо тога убио жену коју је оставио овде на милост и немилост судбине.
Дуго времена је стајао на врху куле док је месец, који се смањивао, прелазио преко неба, скоро преполовљен, стајао је гледајући како Машадар сасвим испуњава трг, док се само сам врх Капије није издизао изнад површине магле. Полако је почео да се повлачи, отишавши да лови другде. Да је Самаел био жив, тада је лако могао да убије Поноворођеног Змаја. Ранд није био сигуран да би га било брига. Коначно је отворио капију за Скакутање и направио плато, диск без ограде, пола бео а пола црн. Скакутање је било спорије него Путовање; требало му је бар сат времена да дође до Илијана, и целим путем је урезивао Лиино име у свој ум поново и поново, поражавајући себе тиме. Желео је да може да заплаче. Мислио је да је заборавио како.
Чекали су га у Краљевој палати, у престоној дворани. Башер, Дашива и Аша'мани. Била је потпуно иста као дворана коју је видео на другом крају трга, до подних светиљки и сцена уклесаних у мермерне зидове и дугачког белог подијума. Потпуно исто осим што је било мало веће у свакој мери, и уместо девет столица на подијуму, ту се налазио само огромни позлаћени престо са леопардима на наслонима за руке и девет златних пчела величине песнице које су се налазиле изнад главе оног ко је седео на њему. Ранд је уморно сео на степенице испред подијума.
„Претпостављам да је Самаел мртав“, рече Башер, одмравајући горе-доле његов поцепани капут и прашину.
„Мртав је“, рече Ранд. Дашива је гласно уздахнуо са олакшањем.
„Град је наш“, наставио је Башер. „То јест, требало би да кажем, твој.“ Изненада се насмеја. „Борбе су престале врло брзо када су људи сазнали да си то ти. На крају их и није било много.“ Скорена крв направила је црну флеку низ један раздерани рукав његовог капута. „Савет је жељно ишчекивао твој повратак. Узнемирено, могло би се рећи“, додао је уз једак осмех.
Осморица презнојених мушкараца стајало је на другом крају престоне дворане откако је Ранд ушао. Носили су тамне свилене капуте са сребрним или златним везом на реверима и рукавима, и карнере чипке око врата и на зглобовима. Неки су имали браду док им је горња усна била глатко избријана, али су сви имали широку траку зелене свиле преко груди, са девет златних пчела у лету.
На Башеров покрет пошли су напред, клањајући се Ранду на отприлике свака три корака, као да је носио најфинију одећу икад сашивену. Високи мушкарац изгледа да је био вођа, човек округлог лица са једном од онаквих брада, са природним достојанством које је било покварено забринутошћу. „Мој господару Змају“, рече, поново се наклонивши и притиснувши обе руке на срце. „Опрости ми, али лорда Бренда не мож' нигди да ги пронађемо, па –“
„Нећете ни моћи“, рече Ранд безизражајно.
Мишић на мушкарчевом лицу је поскочио због Рандовог гласа, и он прогута кнедлу. „Како да год ти велиш, мој господару Змају“, промрмљао је. „Ја сум лорд Грегорин ден Лушенос, мој господару Змају. „У одсуству лорда Бренда, ја говорим за Савет деветорице. Понуђавамо ти...“ Спуштена рука жестоко је махнула ка нижем човеку без браде, који је искорачио носећи јастуче прекривено дугачким комадом зелене свиле. „понуђавамо ти Илијан.“ Нижи човек стрже крпу, откривајући тежак златни венац, широк два палца, од листова ловора. „Град јестје твој, јамачно“ наставио је узнемирено. „Јесмо ги прекинули са сваки отпор. Понуђавамо ти круну, и престо, и целцијати Илијан.“
Ранд је зурио у круну на јастуку, не померајући ни мишић. Људи су мислили да ће се прогласити за краља у Тиру, плашили се да хоће у Карихијену и Андору, али нико му до са није понудио круну. „Зашто? Је ли Матин Степанеос толико вољан да се одрекне свог престола?“
„Краљ Матин нестадеја пре два дана“, рече Грегорин. „Неки од нас овди плашиме се... Плашиме се да је лорд Бренд можда имао накаке везе с то. Бренд ги има...“ Застао је да прогута кнедлу. „Бренд ги је имао поголем утицај на краља, неки можда веле и превише, али гу је пажња попустија у задњи месеци, па Матин беје почео да се сабира.“
Тракице мусавог рукава на капуту и делови рукава кошуље љуљали су се док је Ранд посезао да подигне Ловорову круну. Змај обавијен око руке цаклио се на светлости светиљки сјајно колико и златна круна. Окретао ју је у рукама. „Још увек нисте рекли зашто. Зато што сам вас освојио?“ Освојио је и Тир, и Карихијен такође, али су се ипак неки из обе земље окренули против њега. Али изгледа да је то био једини начин.
„Јесје мало због тог“, рече Грегорин суво. „Чак и тако, могли смо да изаберемо једног од нас; краљеви су и раније долегали из Савета. Али због жито које си наредијо да се пошаље из Тира, твоје име је на свим устима уз Светлост. Без то, многи би били умрели од глади. Бренд се побринаја да свака векна леба оде за војску.“
Ранд трепну, и тргну руку са круне да би гурнуо убодени прст у уста. Скоро сакривени под ловоровим листовима били су оштри врхови мачева. Пре колико дуго је наредио Таиренцима да продају жито древном непријатељу, да продају или да умру одбијајући? Није схватао да су наставили и пошто не почео припреме за напад на Илијан. Можда су се плашили да то помену, али су се такође плашили и да престану. Можда је зарадио нешто права на ову круну.
Опрезно је ставио ловоров венац на главу. Половина тих мачева била је уперена навише, друга половина наниже. Ниједна глава не био носила ову круну опуштено или олако.
Грегорин се глатко поклонио. „Светлост сијала на Ранда ал'Тора, краља Илијана“, прогласио је, а осталих седам лордова се наклонило са њим, мрмљајући: „Светлост сијала на Ранда ал'Тора, Краља Илијана.“
Башер се задовољио наклоном главе – на крају крајева, био је ујак једној краљици – али је Дашива узвикнуо: „Сви поздравите Ранда ал'Тора, Краља Света!“ Флин и остали Аша'мани су прихватили.
„Сви поздравите Ранда ал'Тора, Краља Света!“
„Сви поздравите Краља Света!“
Добро је звучало.
Прича се проширила као што приче раде, и променила као што се приче мењају временом и даљином, ширећи се из Илијана приобалним бродовима, и караванима трговачких кола, и голубовима послатих у тајности, ширећи се у таласима који су играли са другим таласима и правили нове. Војска је дошла у Илијан, говорила је прича, војска Аијела, Аес Седаи које су се појављивале из ваздуха, мушарци који су могли да усмеравају јахали су крилате звери, чак и војска Салдејаца, мада није много поверовало у то. Неке приче кажу да је Поноворођеном Змају круну понудио Савет деветорице, друге да је то био сам Матин Степанеос који је клекао. Неки кажу да је Поноворођени Змај стргао круну са Матинове главе, па је онда ту главу натакао на колац. Не, Поноворођени Змај је сравнио Илијан са земљом и сахранио старог краља под крш. Не, он и његова војска Аша'мана су спалили Илијан до темеља. Не, он је узиштио Ебоу Дар, после Илијана.
Једна чињеница се, међутим, изнова и изнова појављивала у тим причама. Илијанова Круна ловора добила је ново име. Круна мачева.
Из неког разлога, мушкарци и жене који су причали причу често су имали потребу да додају скоро истоветне речи. Олуја долази, говорили су, забринуто зурећи на југ. Олуја надолази.
Господар муња, јахач на олујама, носилац круне мачева, испредач судбине. Који мисли да окреће Точак Времена, може прекасно да сазна истину.
—Из фрагмента превода
Змајска Пророчанства,
приписаног лорду Мангор Кирамину,
мач-барду од Арамаеле и Заштитнику
Караиган Маконар,
на оно што су тада звали прост језик
(око 300 година п.с.)