Prolog
Prve varnice padaju
preveo: Dragon Reborn
Elaida do Avrini a'Roihan je rasejano preletala prstima po dugačkom sedmobojnom šalu oko njenih ramena, šalu koji je pripadao Amirlin Tron, dok je sedela iza svog širokog pisaćeg stola. Mnogi bi je nazvali lepom, na prvi pogled, ali drugi pogled jasno im je govorio o strogosti njene bezvremenosti, Aes Sedai lice nije bilo nešto kratkotrajno. Danas je tu bilo nešto više, svetlost besa u njenim tamnim očima. Ako je iko primetio.
Jedva da je slušala žene rasporedjane na stolicama ispred nje. Njihove haljine bile su u svim bojama od bele do najtamnije crvene, svila ili vuna kako je ukus svake žene nalagao, ali sve do jedne nosile su svoje zvanične šalove, izvezene Belim Plamenom Tar Valona na sredini njihovih ledja, sa resama u boji njihovih Adjaha, kao da su bile na sastanku Dvorane Kule. Razgovarale su o izveštajima i glasinama o dogadjajima u svetu, pokušavajući da odvoje činjenice od mašte, pokušavajući da odluče smer u kome će Kula delati, ali su retko bacale pogled na ženu iza stola, ženu kojoj su se zaklele na pokornost. Elaida nije mogla da im posveti svu svoju pažnju. One nisu znale šta je stvarno važno. Ili tačnije, znale su i plašile se da govore o tome.
“Izgleda se nešto dešava u Šijenaru.” To je bila Danela, mala i često naizgled izgubljena u snovima, jedina prisutna Smedja sestra. Zelene i Žute su takodje imale samo po jednu sestru, i nijedan od tri Adjaha nije bio zadovoljan time. Plavih nije bilo. Sada su Daneline velike plave oči zamišljeno gledale unutra; neprimećena mrlja od mastila bila joj je na obrazu, a njena tamno siva vunena haljina bila je zgužvana. “Ima glasina o okršajima. Ne sa Trolocima, i ne sa Aijelima, ali su napadi kroz Prolaz Niama izgleda učestaliji. Izmedju Šijenaraca. Neobično za Krajine. Retko se bore medju sobom.”
“Ako nameravaju da započnu građanski rat, izabrali su odgovarajuće vreme za to”, reče Alviarin hladno. Visoka i vitka, sva u beloj svili, bila je jedina bez šala. Šal Čuvara oko njenih ramena bio je takodje beo, da pokaže da je uzdignuta iz Belog Adjaha. Ne Crvenog, Elaidinog prošlog Adjaha, kao sto je tradicija nalagala. Bele su uvek bile pribrane. “Troloci su takodje mogli da nestanu. Cela Pustoš se čini dovoljno tiha da dva čobana i Početnica mogu da je čuvaju.”
Teslinini koščati prsti gužvali su papire u njenom krilu, ali ih ona nije gledala. Jedna od četiri Crvene sestre - više od bilo kojeg drugog Adjaha - bila je blizu Elaide po strogosti, ali niko nikad nije mislio o njoj kao o lepoj. “Bilo bi mozda bolje da nije tako tiho”, reče Teslin, sa naglašenim Ilijanskim akcenatom. “Ja jesam primila poruku ovog jutra da Maršal-General Saldeje ima armiju u pokretu. Ne prema Pustoši, nego u suprotnom smeru. Južno i istočno. On to nikada ne bi uradio da Pustoš ne izgleda kao da spava.”
“Vest o Mazrimu Taimu je procurela.” Alviarin je mogla da diskutuje o vremenu ili ceni tepiha umesto moguće katastofe. Mnogo truda je uloženo u hvatanje Taima, i isto toliko za prikrivanje njegovog bega. Ništa dobrog za Kulu ne bi bilo ako bi svet čuo da one ne mogu da zadrže lažnog zmaja kada je uhvaćen. “I izgleda da Kraljica Tenobija, ili Davram Bašer, ili oboje, misle da se nama ne može verovati da se opet pobrinemo za njega.”
Na pomen Taima, pala je mrtva tišina. Muškarac koji može da usmerava - on je bio na putu za Tar Valon da bude smiren, odsečen od Jedne Moći zauvek, kada se oslobodio – ali ipak, to nije bila stvar koja je zauzdavala jezike. Nekada je postojanje muškaraca koji mogu da usmeravaju Jednu Moć bila najgore prokletstvo; lov na takve muškarce je bio glavni razlog postojanja Crvenih, a svaki Adjah je pomagao kako je mogao. Ali sada se većina žena za stolom promeškoljila na svojim stolicama, odbijajući da sretnu poglede zato sto ih je razgovot o Taimu doveo preblizu temi o kojoj nisu želele da pričaju naglas. Čak je i Elaida osetila kako joj se mrzovolja diže u stomaku.
Očigledno Alviarin nije osećala tu nevoljnost. Jedan kraj njenih usta izvio se na trenutak u nešto sto je moglo biti osmeh ili grimasa. “Udvostručiću naše napore da ponovo uhvatimo Taima. I predlažem da sestra bude poslata da savetuje Tenobiju. Neko naviknut na prevazilaženje takve vrste otpora koji će ta mlada žena postaviti.”
Ostali su požurili da pomognu da se popuni tišina.
Džolin premesti svoj šal sa zelenim resama na mršava ramena i nasmeši se, mada je izgledalo da je to uradila pomalo na silu. “Da. Njoj je potrebna Aes Sedai na ramenima. Neko ko može da izadje na kraj sa Bašerom. On ima prekomeran uticaj na Tenobiju. On mora vratiti svoju armiju tamo gde može biti iskorištena ako se Pustoš probudi.” Prevelik deo grudi se video kroz razmak njenog šala, a njena bledo zelena svila je bila previše ugodna, previše prilepljena. I ona se smešila previše za Elaidin ukus. Pogotovo muškarcima. Zelene su uvek to radile.
“Zadnja stvar koja nam je sada potrebna je još jedna armija u pokretu”, reče brzo Šemerin, Žuta sestra. Neznatno punačka, ona nekako nikada nije uspela da ispolji smirenost jedne Aes Sedai; često je oko njenih očiju bio trag iščekivanja, a odnedavno ga je bilo sve više.
“I neko u Šijenaru”,
doda Džavindra, još jedna Crvena. Uprkos glatkim obrazima, imala je
vrlo koščato lice. Glas joj je bio hrapav. “Ne svidjaju mi se ovakvi
problemi u Krajinama. Poslednja stvar koja nam je potrebna je da Šijenar
oslabi do tačke kada Troločka armija može da se probije.”
“Možda.” Alviarin je klimnula, razmišljajući o ovome. “Ali ima
agenata u Šijenaru - Crvene, sigurna sam, i možda druge? -”
Četiri Crvene sestre klimnuše čvrsto, nerado; niko drugi nije. “
- koji mogu da nas upozore ako ovi mali sukobi postanu nešto što
može da nas zabrine.”
Bila je javna tajna da svaki Adjah sem Belog, posvećenog logici i
filozofiji, ima posmatrače i osluškivače razbacane kroz nacije
na različitim položajima, ali veruje se da je mreža Žutih
bezvredna. Nema ničega o bolesti ili Lečenju koje bi one mogle da
nauče od onih koje ne mogu da usmeravaju. Neke pojedine sestre imale su
svoje sopstvene oči-i-uši, iako su oni možda još bliže
čuvani nego agenti Adjaha. Plave su imale najprostranjenije, i one koje
pripadaju Adjahu i ličnu.
“A za Tenobiju i Davrama Bešera”, Alviarin je nastavila, “da li se slažemo da se njima moraju pozabaviti sestre?” Jedva da je sačekala da glave zaklimaju. “Dobro je. Učinjeno je. Memara će dobro poslužiti; ona neće slušati Tenobijine gluposti, a opet nikada neće dopustiti da ona vidi uzicu. Sada. Da li neko ima svežih vesti iz Arad Domana ili Tarabona? Ako uskoro ne uradimo nešto tamo, možemo zateći Pedron Niala i Bele Plaštove kako drže vlast od Bandar Ebana pa do Obale Senki. Evanelejin, ti imaš nešto?” Arad Doman i Tarabon su uništeni građanskim ratom, i gorim. Nigde nije bilo reda. Elaida je bila iznenadjena da će ovo pomenuti.
“Samo glasina”, odgovori Siva Sestra. Njena svilena haljina, koja se slagala sa resama na njenom šalu, je bila lepog kroja i skupljena nisko kod vrata. Često je Elaida razmisljala da je ova žena trebalo da bude Zelena, toliko je bila zainteresovana svojim izgledom i odećom. “Skoro svako u tim siromašnim zemljama je izbeglica, uključujući i one koji možda pošalju vesti. Panarh Amatera je izgleda nestala, i čini se da su možda i Aes Sedai bile umešane. . . “
Elaidina šaka stegnula je šal. Njeno lice nije govorilo ništa, ali njene oči su se zamaglile. Pitanje Saldejske vojske je rešeno. Bar je Memara Crvena; to je bilo iznenadjenje. Ali je one nisu ni pitale za mišljenje. Učinjeno je. Iznenadjujuća mogućnost da je Aes Sedai umešana u nestanak Panarha – ako ovo nije jedna od hiljada neverovatnih priča koje plove zapadnom obalom - nije moglo da skrene Elaidine misli sa toga. Bilo je Aes Sedai raštrkanih od Aritskog Okeana do Kičme Sveta, a najmanje Plave mogu uraditi bilo šta. Manje od dva meseca je prošlo otkako su sve kleknule da se zakunu njoj kao oličenju Bele Kule, a sada je odluka donesena bez ijednog pogleda u njenom pravcu.
Kancelarija Amirlin nalazila se na samo par spratova u Beloj Kuli, a ipak je ova soba bila srce Kule sigurno kao i sto je Kula sama, u boji izbeljene kosti, bila srce velikog ostrvskog grada Tar Valona, koji se nalazio na reci Erinin. I Tar Valon je bio, ili je trebao biti, srce sveta. Soba je govorila o moći držane dugim nizom žena koje su se boravile u njoj, pod od poliranog crvenog kamena iz Maglenih Planina, visoko ognjište od zlatnog Kandorskog mermera, zidovi obloženi pločama bledog, čudnog drveta čudesno izrezbarenog u obliku nepoznatih ptica i zveri od pre više od hiljadu godina. Blistavi biseri koji su podsećali na kamen uokviravali su visoke, lučne prozore koji su vodili na balkon koji je gledao odozgo na privatni vrt Amirlin, jedini kamen kao takav poznat, spašen iz grada bez imena koji je progutan Olujnim Morem tokom Slamanja Sveta. Soba Moći, odraz mnogih Amirlin koje su terale tronove da igraju na njihov poziv već skoro tri hiljade godina. A oni je nisu ni pitali za mišljenje.
Dešavalo se prečesto, ovo omaložavanje. Još gore - najgorčije od svega je, možda - oruzeli su njen autoritet a nisu čak ni razmislili o tome. One su znale kako je ona došla do Amirlinog šala, znali da ga je njihova pomoć stavila na njena ramena. Ona sama bila je previše svesna toga. Ali previše su se osmelile. Uskoro će biti vreme da se uradi nešto u vezi toga. Ali ne baš sada.
Ona je dala sopstveni pečat sobi, koliko god je moguće, sa pisaćim stolom slikovito izrezbarenim u trostruko povezanim krugovima i teška stolica koja je umetnut Plamen Tar Valona od slonovače dizala iznad njene tamne kose kao snežnu suzu. Tri lakirane kutije iz Altare bile su rasporedjene na stolu, precizno i jednako udaljene jedna od druge; jedna je sadržala njenu najlepšu kolekciju izrezbarenih minijatura. Bela vaza na jednostavnom postolju na jednom od zidova držala je crvene ruže koje su punile sobu slatkim ugodnim mirisom. Nije bilo kiše otkako je ona uzdignuta, ali lepo cveće je uvek bilo dostupno uz Moć; lepo cveće joj se uvek sviđalo. Ono može lako biti potkresano i izvežbano da proizvede lepotu.
Dve slike visile su tamo gde je, dok sedi, mogla da ih vidi samo malo podižući glavu. Druge su izbegavale da ih pogledaju; medju Aes Sedai koje su došle u Elaidinu kancelariju, samo je Alviarin ponekad bacila brz pogled.
“Ima li novosti o Elejni?” Upita Andaja stidljivo. Tanka, slična ptici, spolja sramežljiva uprkos Aes Sedai crtama lica, druga Siva izgledala je kao malo verovatni posrednik, ali je u stvari bila jedna od najboljih. Slabih tragova Tarabonskog naglaska bilo je u njenom glasu. “Ili Galad? Ako Morgaza otkrije da smo izgubili njenog pastorka, možda počne da postavlja više pitanja u vezi boravišta njene ćerke, da? A ako sazna da smo izgubili Kći-Naslednicu, Andor možda postane jednako zatvoren za nas kao Amadicija.”
Nekoliko žena zaklimaše odrečno glavama - nije bilo vesti, a Džavindra reče, “Crvena sestra je na dobroj poziciji u Kraljevskom Dvoru. Skoro uzdignuta, tako da lako može da prodje kao neko ko nije Aes Sedai.” Mislila je da ta žena još nije dobila bezvremenost koja dolazi sa dugim korištenjem Jedne Moći. Neko ko bi pokušao da pogodi godine bilo koje žene u sobi bi lutao po dvadesetim godinama, a u nekim slučajevima bi promašio za duplo toliko. “Medjutim, dobro je trenirana, iako vrlo jaka, i dobar je posmatrač. Morgaza je posvećena polaganju prava na Kairhijen.” Nekoliko žena promeškoljilo se na svojim stolicama, i kao da shvata da je kročila bliže opasnoj oblasti, Džavindra brzo nastavi dalje. “A njen novi ljubavnik, Lord Gaebril, izgleda da je drži na drugi način okupiranu.” Njena tanka usta još više se suziše. “Potpuno je zanesena tim čovekom.”
“On drži njenu pažnju usmerenu na Kairhijen”, Alviarin reče. “Situacija tamo je skoro jednako loša kao u Tarabonu i Arad Domanu, sa svakom kućom u borbi za Sunčani Presto, i sveopšte oskudice. Morgaza će ponovo uspostaviti red, ali biće potrebno vremena da osigura presto. Dok se to ne završi, imaće malo energije da brine o drugim stvarima, čak i o Kći-Naslednici. I dala sam pisarki zadatak da šalje povremeno pisma; ta žena dobro imitira Elejnin rukopis. Morgaza će se držati dok ne uspemo da osiguramo ponovo odgovarajuću kontrolu nad njom.”
“Barem još uvek imamo njenog sina u šakama.” Džolina se nasmešila.
“Gavin teško da je u šakama”, reče Teslin oštro. “Ti njegovi Mladići sukobljavaju se sa Belim Plaštovima sa obe strane reke. On radi na svoju ruku jednako često kao što prati naša naređenja.”
“On će biti doveden pod kontrolu”, reče Alviarin.
Elaida je počela da smatra tu stalnu smirenost mrskom.
“Kad već govorimo o Belim Plaštovima”, Danela ubaci, “čini se da
Pedron Nial vodi tajne pregovore, pokušavajući da ubedi Altaru i
Murandiju da ustupe zemlje Ilijanu, i tako spreče Savet Devetorice od napada
na jednu ili obe te zemlje.”
Na bezbednoj udaljenosti od litice, žene sa druge strane stola nastavile su da brbljaju, odlučujući da li Lord Kapetan Komandant može svojim pregovorima da dobije prevelik uticaj za Decu Svetla. Možda trebaju biti prekinuti kako bi Kula mogla da se umeša i zameni ga.
Elaidina usta su se izvila. Kula je često u svojoj prošlosti bila oprezna iz nužnosti - previše ljudi ih se plašilo, previše ljudi im nije verovalo - ali ona se nikada nije plašila ničega ni nikoga. Sada jeste.
Podigla je pogled do slika. Jedna se sastojala od tri uokvirena panela predstavljajući Bonvin, zadnju Crvenu koja je bila uzdignuta do titule Amirlin Tron, pre hiljadu godina, i razlog zašto nijedna Crvena nije nosila šal Amirlin Tron od tada. Do Elaide. Bonvin, visoka i ponosna, naredjuje Aes Sedai da manipulišu Artura Hokvinga; Bonvin, prkosna, na belim zidovima Tar Valona, pod opsadom Hokvingovih sila; i Bonvin, klečeći i ponizna, pred Dvoranom Kule dok joj oduzimaju njen šal i palicu jer je zamalo uništila Kulu.
Mnogi su se pitali zašto je Elaida naredila da se triptih izvadi iz skladišta gde je ležao pokriven prašinom; iako niko nije otvoreno govorio, ipak je čula šapate. One nisu razumele da je stalni podsetnik cene neuspeha bio neophodan.
Druga slika je bila u novom stilu, na raširenom platnu, kopija skice uličnog umetnika sa udaljenog zapada. Ta je prouzrokovala još više uznemirenosti medju Aes Sedai koje su je videle. Dva čoveka su se borila mežu oblacima, naizgled na nebu, držeći munje kao oružje. Jedan je imao lice od vatre. Drugi je bio visok i mlad, sa crvenkastom kosom. Mladić je bio taj koji je unosio strah, od koga su se čak i Elaidini zubi stezali. Nije bila sigurna da li je to od besa, ili da bi ih sprečila da cvokoću. Ali strah može i mora biti kontrolisan. Kontrola je sve.
“Onda smo završili”, Alviarin reče, ustajući glatko sa svoje stolice. Druge su je kopirale, nameštajući suknje i šalove u pripremi za odlazak. “Za tri dana, Očekivaću --”
“Da li sam vam dala dopuštenje da odete, kćeri?” To su bile prve reči koje je Elaida progovorila otkako im je rekla da sednu. Pogledali su je u iznenadjenju. Iznenadjenju! Neke su krenule nazad ka stolicama, ali bez ikakve žurbe. I bez ijedne reči izvinjenja. Pustila je da se ovo dogadja predugo. “Kada već stojite, ostaćete tako dok ne završim.” Momenat zbunjenosti obuhvatio je one koje su već napola sele, i ona nastavi dok su se one opet uspravljale nesigurno. “Nisam čula da ste spomenule potragu za tom ženom i njenim saputnicima.”
Nije bilo potrebe da imenuje tu ženu, Elaidinu prethodnicu. Znale su na koga je mislila, a Elaidi je bilo teže svaki dan čak i da pomisli ime prošle Amirlin. Svi njeni trenutni problemi - svi! - mogli su biti pripisani toj ženi.
“Teško je”, Alviarin reče glatko, “otkako smo podržali glasine da je pogubljena.” Žena je imala led umesto krvi. Elaida srete njen pogled čvrsto dok ova ne dodade zakasnelo “Majko”, ali bilo je previše blago, čak slučajno.
Elaida okrete svoj pogled ka drugima, učeličivši svoj glas. “Džolina, ti si zadužena za tu potragu, i za istragu njenog bega. U oba slučaja ne želim da čujem o problemima. Možda će jednodnevna pokora pomoći da se poveća tvoja marljivost, kćeri. Napiši šta misliš da je odgovarajuće i predaj mi. Ako otkrijem da je - manje nego odgovarajuće, utrostručiću ga.”
Džolinin uvek prisutni osmeh nestao je na zadovoljavajući način. Otvorila je usta, a onda ih ponovo zatvorila pod Elaidinim prodornim pogledom. Napokon, duboko se pokloni. “Kako zapovedaš, Majko.” Reči su bile štedljive, pokorne na silu, ali poslužiće. Za sada.
“A šta je sa dovođenjem natrag onih koje su
pobegle?” Ako išta, Elaidin ton bio je još tvrdji. Povratak Aes Sedai
koje su pobegle kada je ta žena
uklonjena značio je povratak Plavih u Kulu. Nije bila sigurna da će
ikada moće de veruje nekoj Plavoj. Ali onda, nije bila sigurna da će
moći da veruje bilo kojoj koja je pobegla umesto da pozdravi njeno
uzdizanje. Ipak, Kula mora biti ponovo cela.
Džavindra je nadgledala taj zadatak. “Opet, ima teškoća.” Njene
crte lica ostale su ozbiljne kao i uvek, ali videvši oluju koja je prešla preko Elaidinog
lica, brzo je obliznula usne. “Majko.”
Elaida odmahnu
glavom. “Ne želim da slušam o poteškoćama, kćeri.
Sutra ćes pred mene doneti popis svega što si uradila, uključujući
sve mere preduzete da svet ne sazna za ikakve razdore u Kuli.” To je bilo
smrtonosno važno; postoji nova Amirlin, ali svet mora videti Kulu jednako
ujedinjenu i snažnu kao uvek. “Ako nemaš dovoljno vremena za posao
koji ti dajem, možda bi trebalo da se odrekneš svog mesta kao
Predstavnik Crvenih u Dvorani. To moram uzeti u obzir.”
“To neće biti neophodno, Majko”, odgovori žena stegnutog lica. “Imaćeš
izveštaj koji tražiš sutra. Sigurna sam da će se mnoge
vratiti uskoro.”
Elaida nije bila tako sigurna; koliko god ona to želela - Kula mora biti jaka; mora! - ali njena poenta izneta je jasno. Uznemireno razmišljanje obeležilo je svako oko osim Alviarininog. Ako je Elaida spremna da ovo uradi jednoj od njenog ličnog prošlog Adjaha, i još gore da se ponese prema Zelenoj koja je bila sa njom od prvog dana, možda su napravile grešku kada su je tretirali kao zvanično obličje. Možda je jesu postavile na Amirlin Tron, ali sada je ona Amirlin. Još nekoliko primera u narednim danima izvešće sve na pravi put. Ako je neophodno, nateraće svaku ženu na ispaštanje dok ne počnu da mole za milost.
“Ima Tairenskih vojnika u Kairhijenu, kao i Andorskih”, nastavi ona, ignorišući skretanje pogleda. “Tairenskih vojnika poslatih od strane čoveka koji je zauzeo Kamen Tira.” Šemerin obuhvati svoje debeljuškaste ruke čvrsto, a Teslin otstupi. Samo Alviarin ostade mirna kao zaleđeno jezero. Elaida oštro pokaza rukom na sliku koja je predstavljala dva čoveka koje se bore munjama. “Pogledajte je. Pogledajte! Ili ću naterati svaku od vas na ruke i kolena da ribate podove! Ako nemate hrabrosti čak ni da pogledate sliku, šta imate za ono što dolazi? Kukavice su beskorisne Kuli!”
Polako su podigle poglede, premeštajući se sa noge na nogu kao nervozne devojke umesto Aes Sedai. Samo je Alviarin lagano pogleda, i samo je ona izgledala nedodirnuta. Šemerin je stezala šake, a suze se stvarno nakupiše u njenim očima. Nešto će morati biti uradjeno sa Šemerin.
“Rand al'Tor. Muškarac koji može da usmerava.” Reči napustiše Elaidina usta kao bič. One su njen sopstveni stomak vezivale u čvor dok se ne bi uplašila da će povratiti. Nekako je uspela da održi lice glatkim i da nastavi, da gura reči napolje, kao kamenje iz rogulja. “Muškarac osuđen da poludi i iskali mržnju i strah s Moći pre nego što umre. Ali više od toga. Arad Doman i Tarabon i sve izmedju njih je ruševina pobune zbog njega. Ako rat i glad u Kairhijenu ne mogu biti povezani sa njim sa sigurnošću, on je sigurno razlog za veći rat tamo, izmedju Tira i Andora, kada je Kuli potreban mir! U Geldanu, neki ludi Šijenarac propoveda o njemu masama prevelikim da ih Alijandrina armija zadrži. Najveća opasnost s kojom se Kula ikad susrela, najveća opasnost s kojom se svet ikada susreo, a vi ne možete da se naterate da govorite o njemu? Ne možete da pogledate njegovu sliku?”
Jedini odgovor bila je tišina. Sve sem Alviarin izgledale su kao da su im se jezici zamrznuli. Većina je zurila u mladog čoveka na slici, kao ptice hipnotizovane zmijom.
“Rand al'Tor.” Ime je zvučalo gorko na Elaidinim usnama. Jednom je imala tog mladog čoveka, tako nevinog u pojavi, na doseg ruke. A nije videla šta je on. Njena prethodnica je znala – sama Svetlost zna koliko dugo, i pustila ga da trči neobuzdano. Ta žena joj je rekla mnogo toga pre nego što je pobegla, rekla je stvari, stavljena na ispitivanje, u koje Elaida nije mogla da se natera da poveruje - ako su Izgubljeni zaista slobodni, sve može biti izgubljeno - ali nekako je uspela da odbije neke odgovore. A onda je pobegla pre nego što su mogli da je ponovo ispitaju. Ta žena i Moiraina. Ta žena i Plave su znale svo vreme. Elaida je nameravala da ih obe vrati nazad u Kulu. Reći će svaki komadić onoga što znaju. Moliće na kolenima za smrt pre nego što ona završi.
Naterala je sebe da nastavi, kroz reči koje su joj se
zgrušale u ustima. “Rand al'Tor je Ponovorodjeni Zmaj, kćeri.”
Šemerinina kolena popustiše, i ona sede teško na pod. Izgleda da
su još neke imale slaba kolena. Elaidine oči šibale su ih
prezirom. “Nema sumnje u to. On je onaj o kome se govori u Proročanstvima.
Mračni se oslobadja iz svog zatvora, Poslednja Bitka dolazi, a
Ponovorodjeni Zmaj mora biti tamo da se suprotstavi s njim ili je svet
osuđen na vatru i propast dokle god se Točak okreće. A on je
pušten na slobodu, kćeri. Mi ne znamo gde je on. Znamo tuce mesta gde
on nije. Više nije u Tiru. Nije ovde u Kuli, bezbedno zaštićen,
kao što bi trebalo da bude. On donosi kovitlac dole na svet, a mi to
moramo sprečiti da bi smo uopšte mogle da se nadamo da preživimo
Tarmon Gaidon. Moramo ga imati u rukama kako bi se postarale da se bori u
Poslednjoj Bitci. Ili možda neka od vas misli da će on voljno
ići u svoju prorečenu smrt da bi spasao svet? Čovek koji je
verovatno već počeo da ludi? Moramo ga imati pod kontrolom!”
“Majko”, Alviarin poče sa tim iritirajućim nedostatkom emocija, ali
je Elaida zaustavi svojim pogledom.
“Stavljanje naših šaka na Randa al'Tora je mnogo važnije od čarke u Šijenaru ili da li je Pustoš tiha, važnije od nalaženja Elejne ili Galada, važnije čak i od Mazrima Taima. Naći ćete ga. Hoćete! Sledeći put kada vas vidim, svaka od vas će mi u detaljima reći šta ste preduzele da ga uhvatimo. Sada me napustite, kćeri.
Talasić nestabilnih naklona, mrmljanje bey daha “Kako naredjuješ, Majko”, i one krenuše skoro trčeći, Džolina pomažući Šemerin da nesigurno ustane. Žuta sestra će lepo doći za sledeći primer; neki će biti neophodni, da osigura da nijedna od njih ne sklizne nazad, a ona je bila preslaba da bi joj bilo dopušteno da prisustvuje ovom savetu. Naravno, savetu neće biti dozvoljeno da nastavi još dugo u bilo kom slučaju. Dvorana će čuti njene reči, i poskakati.
Sve sem Alviarin odoše.
Dugačak trenutak pošto su se vrata zatvorila iza
ostalih, dve žene sretoše poglede. Alvarin je bila prva, istinski
prva, da čuje i složi se sa optužbama protiv Elaidine
prethodnice. I Alviarin je dobro znala zašto nosi šal Čuvara
umesto neke Crvene. Crveni Adjah je
podržavao Elaidu jednoglasno, ali Bele nisu, a bez iskrene podrške od
Belih, mnogo drugih je ne bi podržale, u kojem slučaju bi Elaida bila
u ćeliji umesto što sedi na Amirlinom Tronu. To jest, ako ostaci
njene glave ne bi ukrašavali kolac za gavrane da igraju s njom. Alviarin
neće biti tako lako zaplašiti kao druge. Ako je nju uopšte
moguće zaplašiti. Bilo je uznemiravajućeg osećaja jednak-ka-jednakom
u Alviarinom nepokolebljivom pogledu.
Kucanje na vratima zvučalo je glasno u tišini.
“Udji!” Elaida prasnu.
Jedna od Prihvaćenih, bleda, vitka devojka, zakroči oklevajući u sobu i odmah se pokloni tako nisko da njena bela suknja sa krugovima od sedam boja na ivici napravi široko belo jezerce na podu. Iz širine njenih plavih očiju i načina na koji je gledala dole, uhvatila je raspoloženje od žena koje su odlazile. Odakle su Aes Sedai odlazile tresući se, Prihvaćena je ulazila prestravljena. “M-Majko, Gazda F-Fejn je ovde. Rekao je da će te g-ga videti u o-ovo doba.” Devojka se zanjihala u čučnu, na granici padanja od potpunog straha.
“Onda ga pošalji unutra devojko, umesto što ga ostavljaš da čeka”, Elaida zagundja, ali dala bi da odreru tu devojku da nije zadržala. Bes koji suzdržavala od Alviarin - nije dopuštala sebi da misli kako se ne usudjuje da ga pokaže - taj bes je rastao. “I ako ne možeš da naučiš da govoriš normalno, možda su kuhinje bolje mesto za tebe nego Amirlina čekaonica. Pa? Hoćeš li uraditi kako ti je rečeno? Pokreni se, devojko! I reci Nadzornici Polaznica da moraš da naučiš da se hitro pokoravaš!”
Devojka pisnu nešto što je moglo biti tačan odgovor i izjuri napolje.
Sa naporom, Elaida se obuzdala. Nije je zanimalo da li će Silvijana, nova Nadzornica Polaznica, pretući devojku do neprepoznatljivosti ili je pustiti nakon predavanja. Jedva da je vidjala polaznice i Prihvaćene osim ako su joj se nametale, a još manje ju je bilo briga. Alviarin je bila ta koju je želela poniznu i na kolenima.
Ali Fejn, sada. Lupkala je jednim prstom po usnama. Koščat mali čovek sa velikim nosem, koji se pojavio u Kuli samo par dana ranije u prljavoj, nekada dobroj odeći prevelikoj za njega, čas arogantan, čas ulagivački, tražio je prijem kod Amirlin. Osim onih koji služe Kuli, muškarci su dolazili samo pod prinudom ili u velikoj nevolji, a nijedan nije tražio da priča sa Amirlin. Budala, na neke načine, ili jasno polu-lukav; tvrdio je da je iz Lugarda, u Murandiji, ali je govorio sa raznim akcentima, ponekad skliznuvši sa jednog na drugi u pola rečenice. Ipak činilo se da može biti koristan.
Alviarin je još uvek gledala u nju, tako ledeno prijatna, samo nagoveštaj u njenim očima o pitanjima koja sigurno ima o Fejnu. Elaidino lice se stegnu. Skoro da je posegnula ka saidaru, ženskoj polovini Istinskog Izvora, da Jednom Moći nauči tu ženu njenom mestu. Ali to nije bio način. Alviarin bi se možda i opirala, a tući se kao seljančica u staji nije bio način na koji bi Amirlin jasno pokazala svoj autoritet. Ali Alviarin će naučiti da se pokorava jednako sigurno kao i ostale. Prvi korak će biti ostavljanje Alviarin u mraku u vezi Gazde Fejna, ili kako god mu bilo pravo ime.
Padan Fejn izbaci mahnitu mladu Prihvaćenu iz glave dok je ulazio u Amirlinu kancelariju; bila je ukusan mali zalogaj, a on je voleo kada su podrhtavale kao ptica u ruci, ali bilo je važnijih stvari na koje je morao sada da se koncentriše. Trljajući svoje ruke, sagnuo je glavu pogodno nisko, pogodno pokorno, ali dve koje su ga čekale izgledale su nesvesne njegovog prisustva u početku, ukočeno gledajući jedna drugoj u oči. Trudio se da ne ispruži ruku i pomiluje tenziju izmedju njih. Napetost i podela tkale su se svuda po Beloj Kuli. Sve je to korisno. Napetost moze biti uštinuta, podela iskorištena, po potrebi.
Bio je iznenadjen otkrićem da je Elaida Amirlin Tron. Bolje nego što je očekivao, ipak. U mnogim pogledima nije bila tako čvrsta, čuo je, kao žena koja je nosila šal pre nje. Tvrdja, da, i okrutnija, ali i lomljivija. Teža da se savije, verovatno, ali lakša da se slomi. Ako ijedno postane potrebno. Ipak, jedna Aes Sedai, čak i jedna Amirlin, njemu je veoma slična drugoj. Budale. Opasne budale, istina, ali korisne naivčine ponekad.
Konačno su shvatile da je on tu, Amirlin neznatno
namrštena, Čuvar Zapisa nepromenjiva. “Sada možeš ići,
kćeri”, Elaida reče čvrsto, neznatno ali jasno
naglašavajući “sada.” O, da. Napetost, naprsline u moći.
Naprsline gde je semenje moglo biti zasadjeno. Fejn zadrža sebe na granici
kikotanja.
Alviarin je oklevala pre nego što je dala i najkraći od naklona.
Odlazeći iz sobe, njene oči predjoše preko njega,
bezizražajne, ali dekoncentrisane. Nesvesno, on se zgrči,
skupljajući ramena zaštitnički; njegova gornja usna podrhtavala
je u polu-režanju na njena tanka ledja. U nekim prilikama imao je
osećaj, ali samo na trenutak, da je znala sve o njemu, ali nije mogao da
kaže zašto. Njeno hladno lice, hladne oči, nikada se nisu
menjali. U tim trenucima on je hteo da ih natera da se promene. Strah. Patnja.
Zapomaganje. Skoro da se nasmejao na tu pomisao. Nema smisla, naravno. Nije
mogla da zna ništa. Strpljenja, i moći će da završi sa njom
i njenim nepromenjivim očima.
Kula je imala u svojim trezorima stvari koje su bile vredne malo strpljenja. Rog Valera je tamo, Rog o kome su govorile legende, napravljen da pozove mrtve heroje nazad iz groba da se bore u Poslednjoj Bitci. Čak većina Aes Sedai nije znala za to, ali on je znao kako da iznjuška stvari. Bodež je tamo. Osetio je kako ga vuče tu gde je stajao. Mogao je da uperi prst ka njemu. Bio je njegov, deo njega, ukraden i ukaljan od strane ovih Aes Sedai. Posedovati taj bodež bi nadoknadilo toliko gubitaka; nije bio siguran kako, ali je bio siguran da bi. Za izgubljeni Aridhol. Previše je opasno vratiti se u Aridhol, možda opet bude zarobljen tamo. Zadrhtao je. Tako dugo zarobljen. Ne opet.
Naravno, niko ga više nije zvao Aridhol, već Šadar Logot. Mesto Na Kome Senka Čeka. Pogodno ime. Toliko toga se promenilo. Čak i on sam. Padan Fejn. Mordet. Ordejt. Ponekad je bio nesiguran koje je ime stvarno njegovo, ko je on stvarno. Jedna stvar je bila sigurna. On nije bio ono što je bilo ko mislio da jeste. Oni koji su mislili da ga znaju gadno su pogrešili. Bio je preobražen, sada. Snaga je isto što i on, i više od bilo koje moći. Svi oni će naučiti, na kraju.
Odjednom se trznu i shvati da je Amirlin nešto rekla. Tražeći po mislima, pronađe ga. “Da, Majko, kaput mi odlično odgovara.” Prešao je rukom po crnom somotu da pokaže koliko mu se svidja, kao da je odeća bila važna. “Ovaj je veoma dobar kaput. Ljubazno vam zahvaljujem, Majko.” Pripremio se da propati još zbog njenog pokušavanja da ga natera da se opusti, spreman da klekne i poljubi joj prsten, ali ovog puta išla je ravno ka centru.
“Reci mi više o onome što znaš o Randu al'Toru, Gazda Fejne.”
Fejnov pogled pomeri se ka slici dvoje ljudi, i dok ju je gledao, njegova ledja se ispraviše. Al'Torov lik vukao ga je koliko i sam čovek, slao je bes i mržnju kroz njegove vene. Zbog tog mladog čoveka on je propatio bol van pamćenja, bol kojeg sebi nije dopuštao da se seća, patio je od mnogo gore od bola. Bio je polomljen i ponovo načinjen zbog al'Tora. Naravno, ponovni nastanak dao mu je sredstva za osvetu, ali to nema veze s ovim. Sem njegove želje za al'Torovim uništenjem, sve ostalo se zamračilo iz vidika.
Kada se okrenuo nazad ka Amirlin, nije shvatio da je njegov stav bio jednako komandujući kao njen, susrećući njeno zurenje svojim zurenjem. “Rand al'Tor je neiskren i prepreden, nije ga briga za nikoga i ništa sem njegove sopstvene moći.” Budalasta žena. “On nije taj koji će uraditi ono što očekujete.” Ali ako ona može da dovede al'Tora u njegove šake . . . “Teško ga je voditi - veoma teško - ali verujem da to može biti uradjeno. Prvo morate privezati uzicu jednom od nekoliko kojima veruje . . . “ Ako mu da al'Tora, možda je ostavi živu kada konačno ode, iako je Aes Sedai.
Leškareći u pozlaćenoj stolici u svojoj košulji sa rukavima, sa jednom nogom u čizmi preko punjenog naslona, Ravin se nasmešio dok je žena pored ognjišta ponavljala reči koje joj je rekao. Bilo je neznatne zastakljenosti u njenim velikim, smedjim očima. Mlada, lepa žena, čak i u jednostavnoj sivoj vuni koji je usvojila kao masku, ali ga to nije zanimalo kod nje.
Ni dašak vetra nije se kretao kroz visoke prozore. Znoj se slivao niz ženino lice dok je govorila, i sakupljao se na uskom licu drugog prisutnog muškarca. Pored svog tog odličnog kaputa od crvene svile sa zlatnim vezovima, stajao je kruto kao sluga, koji je na neki način i bio, sluga svoje volje, za razliku od žene. Naravno, bio je trenutno slep i gluv.
Ravin je rukovao tokovima Duha koje je precizno tkao oko ovo dvoje ljudi. Nije bilo potrebe oštećivati korisne sluge.
On se naravno nije znojio. Nije dopuštao da ga dotakne teška letnja vrućina. Bio je visok čovek, krupan, taman i zgodan uprkos liniji belog u njegovoj kosi. Prinuda nije predstavljala problem sa ovom ženom.
Mrgodjenje mu iskrivi lice. S nekima je predstavljalo problem. Nekoliko - jako malo njih - imalo je snagu u sebi, toliko čvrstu da su njihovi umovi tražili, iako nesvesni, naprsline kroz koje mogu da iskliznu. Bila je njegova nesreća jer je još uvek imao potrebu za nekim takvim. Njom može biti manipulisano, ali nastavljala je da pokušava da pobegne bez znanja da je uhvaćena u klopku. Posle nekog vremena ona više neće biti potrebna, naravno; moraće da odluči da li da je pošalje negde ili da je se otarasi za stalno. Opasnost leži na oba puta. Ništa što je njega ugrožavalo, naravno, ali on je bio pažljiv čovek, sitničav. Male opasnosti imale su običaj da rastu ako su ignorisane, a on je uvek birao rizik sa dozom opreznosti. Ubiti je, ili je zadržati?
Prekid u ženinom govoru povukao ga je nazad iz maštarija. “Kada odeš odavde”, rekao joj je, “nećeš se sećati ove posete. Sećaćeš se samo da si otišla u tvoju uobičajenu jutarnju šetnju.” Klimnula je, željna da ga zadovolji, a on lagano odveza niti Duha, tako da bi isparili iz njenog uma kratko nakon što izadje na ulicu. Ponavljano korišćtenje prinude je činilo poslušnost lakšom čak i kada se ne koristi, ali dok se koristi, uvek je postojala opasnost da je otkriju.
Kada je to završio, pustio je i Elegarov um. Lord Elegar. Manji plemić, ali odan svojim zavetima. Nervozno je oblizao usne i bacio pogled na ženu, a onda se odmah spustio na jedno koleno pred Ravinom. Mračni Prijatelji - Prijatelji Mraka kako su sada zvani - počeli su da uče koliko će se precizno držati svojih zaveta sada kada su Ravin i drugi slobodni.
“Povedi je na ulicu sporednim putevima”, Rahvin reče, “i ostavi je tamo. Ne sme je niko videti.”
“Biće kako kažeš, Veliki Gospodaru”, reče Elegar, klanjajući se gde je klečao. Ustajući, otišao je iz Rahvinovog prisustva, klanjajući se i vukući ženu jednom rukom. Išla je poslušno, naravno, oči su joj još uvek bile zamagljene. Elegar ne bi postavljao pitanja. Znao je dovoljno da bude svestan da ima stvari koje ne želi da zna.
“Jedna od tvojih lepotica za igru?” ženski glas reče iza njega dok su se izrezbarena vrata zatvarala. “Da li si počeo tako da ih oblačiš?”
Posežući ka saidinu, napunio se sa Moći, pokvarenost muške polovine Istinskog Izvora odbijala se od njegove veze i zakletve, veze za šta je on znao da je veća moć od Svetlosti, ili čak i Tvorca.
U sredini sobe otvor je stajao iznad crveno-zlatnog tepiha, otvor ka negde drugde. Video je na trenutak sobu ispunjenu snežnim, svilenim zavesama pre nego što je nestala, ostavljajući ženu, obučenu u belo, sa remenima od tkanog srebra. Neznatno štipanje na njegovoj koži, kao slabi mraz, bilo je sve što mu je govorilo da je ona usmeravala. Visoka i vitka, bila je lepa koliko je on bio zgodan, njene tamne oči kao jezera bez dna, njena kosa, ukrašena srebrnim zvezdama i polumesecima, padala je u savršenim crnim talasima na njena ramena. Većina muškaraca bi osetila kako im se suše usta od žudnje.
“O čemu razmišljaš kada mi se tako prišunjavaš, Lanfear?” zahtevao je oštro. Nije pustio Moć, već radije pripremio nekoliko gadnih iznenadjenja za slučaj da mu budu potrebna. “Ako želiš da pričaš sa mnom, pošalji izaslanika, a ja ću odlučiti gde i kada. I da li.”
Lanfear se nasmeja onim slatkim, podmuklim osmehom. “Uvek si bio svinja, Ravine, ali retko budala. Ta žena je Aes Sedai. Šta ako im nedostaje? Da li takodje šalješ glasnike da razglase gde si?”
“Usmerava?” rugao se. “Ona nije dovoljno jaka da joj dopuste da izadje napolje bez čuvara. Oni zovu ovu neobučenu decu Aes Sedai kada je pola onoga što znaju trikovi koje su naučile same, a druga polovina jedva da može da ogrebe površinu.”
“Da li bi bio tako prijatan i kada bi te okružilo trinaestoro takve neobučene dece?” Ubolo ga je hladno podsmevanje u njenom glasu, ali nije dopustio da se to pokaže.
“Ja preduzimam svoje predostrožnosti, Lanfear. Jedna od mojih 'lepotica za igru' kako ih ti zoveš, je ovde špijun Kule. Sada ona izveštava ono što ja želim, i željna je da to radi. Oni koji služe Odabrane u Kuli rekli su mi gde da je nadjem.” Uskoro će doći dan kada će svet odbaciti ime Izgubljeni i kleći pred Odabrane. Bilo je obećano, još odavno. “Zašto si došla, Lanfear? Sigurno ne da pomogneš bespomoćnoj ženi.”
Ona je jednostavno slegnula ramenima. “Možeš da se igraš sa svojim igračkama koliko god želiš, što se mene tiče. Nisi baš gostoljubiv, Ravine, tako da ćeš mi oprostiti ako . . .” Srebrni krčag se uzdigao sa malog stola pored Ravinovog kreveta i nagao kako bi sipao crno vino u zlatni pehar. Dok se krčag spuštao, pehar odlebde do Lanfearine ruke. Nije osetio ništa sem neznatnog štipanja, naravno, nije video tokove koji su bili izvezeni; nikada mu se to nije svidjalo. To što bi ona mogla da vidi jednako malo njegovih tokova je bila samo mala naknada.
“Zašto?” opet je zahtevao.
Srknula je smireno pre nego što je progovorila. “Pošto izbegavaš ostale od nas, nekoliko Odabranih će doći ovde. Ja sam došla prva da bi znao da to nije napad.”
“Drugi? Neki tvoj plan? Kakve potrebe ja imam za tudjim planovima?” Odjednom se nasmejao, bio je to dubok, bogat zvuk. “Znači nije napad, zar ne? Ti nikada nisi bila ta koja je napadala otvoreno, nisi li? Ne tako loša kao Mogedijen, možda, ali uvek volela da napadaš sa strane i od pozadi. Verovaću ti ovog puta, barem dok da te ne saslušam. Dok god si pod mojim okom.” Ko god je verovao Lanfear zaslužuje nož, koji bi verovatno mogao da nadje i u svojim ledjima. Nije da joj se moglo verovati čak ni kada je posmatrana; njena narav je bila nesigurna u najboljem slučaju. “Ko još bi trebalo da bude deo ovoga?”
Imao je jasnije upozorenje ovog puta - bilo je to muško delovanje - dok se drugi otvor pojavljivao, pokazujući mermerne svodove koji su se nadnosili nad širokim kamenim balkonima, i galebe koji su kružili i kliktali na nebu bez oblaka. Konačno, muškarac se pojavi i zakorači kroz otvor, dok se put zatvarao za njim.
Samael je bio nizak, tvrd; njegovi koraci bili su brzi i energetični, njegov stav nagao. Izgledao je veći nego što zaista jeste. Plavook i zlatnokos, sa uredno podsečenom bradom, možda bi izgledao uobičajeno da nema kosog ožiljka, kao da je vruć, crven žarač bio vučen od početka kose pa do vilice. Mogao je da ga ukloni čim je bio napravljen, pre toliko godina, ali on je odabrao da to ne učini.
Povezan sa saidinom jednako čvrsto kao i Ravin - ovako blizu Ravin je mogao to da oseti, nejasno - Samael ga pogleda oprezno. “Očekivao sam služavke i igračice, Ravine. Jesi li se konačno zasitio te vrste zabave, posle svih ovih godina?” Lanfear se meko nasmeja nad svojim vinom.
“Da li je neko spomenuo zabavu?”
Ravin nije čak ni primetio otvaranje trećeg otvora, koji je vodio u prostoriju punu bazena i žlebljenih stubova, skoro gole akrobate i sluge obučene u još manje odeće. Čudno, mršav stari čovek u naboranom kaputu sedeo je snuždeno medju izvodjačima. Dve sluge oskudno obučene, mišićav čovek koji je nosio kovano-zlatni poslužavnik, i lepa, čulna žena koja je željno sipala vino iz kristalnog bokala u jednake pehare na poslužavniku, pratili su pravi dolazak pre nego što je otvor nestao.
U bilo kojem društvu sem Lanfearinom, Graendal bi bila smatrana kao šokirajuće lepa, bujna i zrela. Njena haljina je bila od zelene svile, nisko izrezana. Rubin veličine kokošjeg jaja gnezdio se medju njenim grudima, a krunica sa još više ukrasa odmarala se na njenoj dugoj kosi boje sunca. Pored Lanfear, ona je bila jednostavno debeljuškasto lepa. Ako joj je neizbežna uporedba smetala, njen zabavljen osmeh nije to pokazivao.
Zlatne narukvice klepetale su dok je ona mahala rukom iza sebe; ženski sluga joj brzo smesti pehar u ruku sa ulagivačkim osmehom koji se ogledao i na muškarcu. Graendal nije ni primetila. “Dakle”, reče veselo. “Skoro polovina preživelih Odabranih na jednom mestu. A niko ne pokušava da ubije nikoga. Ko bi to očekivao pre nego što se Veliki Gospodar Mraka vrati? Išamel je uspevao da nas obuzda od skakanja jedan drugom za vrat neko vreme, ali ovo . . .”
“Da li uvek tako slobodno pričaš pred slugama?” Samael reče sa grimasom.
Graendal trepnu, pogleda nazad na dvoje slugu kao da ih je zaboravila. “Oni neće pričati preko reda. Oni me obožavaju. Zar ne?” Dvoje padoše na kolena praktično brbljajući o vatrenoj ljubavi ka njoj. Bila je stvarna; oni su je stvarno voleli. Sada. Posle nekoliko trenutaka, ona se malo namrgodi, a sluge se smrznuše, usta otvorenih u pola reči. “Oni nastavljaju. Ipak, oni vam neće smetati, zar ne?”
Ravin zatrese glavom, pitajući se ko su oni, ili ko su bili. Fizička lepota nije bila dovoljna za Graendaline sluge; morali su takodje da imaju moć ili poziciju. Bivši lord za stražara, gospa da joj dovuče kadu; to je bio Graendalin ukus. Popuštati sebi bila je jedna stvar, ali ona je rasipala. To dvoje mogli su biti korisni, pravilno manipulisani, ali količina prinude koju je Graendal koristila sigurno ih je ostavljala dobre za malo šta osim da budu ukrasi. Žena nije imala pravu prefinjenost.
“Da li bi trebalo da očekujem više, Lanfear?” on zagundja. “Da li si ubedila Demandreda da prestane da misli da je sve sem naslednika Velikog Gospodara?”
“Sumnjam da je dovoljno arogantan za to”, Lanfear glatko odgovori. “On može jasno da vidi gde je to odvelo Išamaela. A to je poenta. Poenta koju je Graendal spomenula. Nekada nas je bilo trinaest, besmrtnih. Sada je četvoro mrtvo, a jedan nas je izdao. Nas četvoro smo jedini koji se danas sastaju, i to je dovoljno.”
“Da li si sigurna da je Asmodean prešao na drugu stranu?” Samael je zahtevao. “Nikada nije imao hrabrosti da to pokuša ranije. Gde je našao srčanosti da se pridruži strani koja gubi?”
Lanfearin kratki osmeh bio je zabavljen. “Imao je hrabrosti za zasedu za koju je mislio da će ga postaviti iznad svih nas. A kada je njegov izbor postao smrt ili sudjena propast, bilo je potrebno malo hrabrosti da on izabere.”
“I malo vremena, kladiću se.” Ožiljak je činio Samaelovo ismevanje još podrugljivijim. “Ako si bila dovoljno blizu njega da znaš sve ovo, zašto si ga ostavlia živog? Mogla si da ga ubiješ pre nego što bi saznao da si tamo.”
“Ja ne ubijam sa istom lakoćom kao ti. To je konačno, bez povratka, a obično ima drugih, korisnijih načina. Takodje, da kažem rečima kojima ti razumeš, nisam htela da izvršim prednji napad na superiornije sile.”
“Da li je stvarno
tako jak?” Ravin upita tiho. “Ovaj Rand al'Tor? Da li je mogao da te savlada,
licem-u-lice?” Ne da on sam nije mogao, ako bi došlo do toga, ili Samael,
ali Graendal bi se verovatno povezala sa Lanfear ako bi bilo koji od njih
dvojice pokušao. Zbog toga, obe žene su verovatno bile pune do
pucanja sa Moći baš u tom trenutku, spremne da udare i na najmanju
sumnjivost bilo kog muškarca. Ili one druge. Ali ovaj seljačić.
Netrenirani čobanin! Netreniran, osim ako je Asmodean pokušavao.
“On je ponovorodjeni Lijus Terin Telamon”, Lanfear reče jednako meko, “a
Lijus Terin je bio jednako jak kao bilo ko.” Samael nesvesno protrlja
ožiljak preko svog lica; Lijus Terin je bio taj koji mu ga je dao. Pre tri
hiljade godina i više, dosta pre Slamanja Sveta, pre nego što je
Mračni Gospodar zarobljen, pre mnogo toga, ali Samael nikada nije
zaboravio.
“Dakle”, Graendal ubaci, “da li smo napokon došli do onoga zbog čega smo se okupili?”
Rahvin se nezadovoljno stresao. Dve sluge su bile smrznuto mirni još uvek - ili možda, radije. Samael je mrmljao u svoju bradu.
“Ako je ovaj Rand al'Tor stvarno ponovorodjeni Lijus Terin Telamon”, Graendal nastavi, sedajući na muškarčeva ledje dok je on saginjao na sve četiri, “Iznenadjena sam što nisi pokušala da ga odvučeš u svoj krevet, Lanfear. Ili bi to bilo tako lako? Čini mi se da se sećam da te je Lijus Terin vukao za nos, a ne obrnuto. Ućutkao je tvoje male ispade besa. Slao te da mu trčeći doneseš vina, da tako kažemo.” Stavila je svoje vino na poslužavnik koji je klečeća žena kruto držala. “Bila si toliko opsednuta njime da bi legla pred njegova stopala da je on rekao 'ćilim'.”
Lanfearine tamne oči sijale su na trenutak pre nego što je povratila kontrolu nad sobom. “On je možda ponovorodjeni Lijus Terin, ali on nije lično Lijus Terin.”
“Kako znaš?” Graendal upita, smešeći se kao da je sve to samo šala. “Može biti da, kako mnogi veruju, su svi rodjeni i ponovorodjeni dok se Točak okreće, ali ništa ovakvo se nikada nije desilo a da sam ja to nisam pročitala. Odredjen čovek ponovo rodjen po proročanstvu. Ko zna šta je on?”
Lanfear odgovori usiljeno. “Temeljito sam ga posmatrala. On nije ništa više do običan čobanin kao što i izgleda, ipak više naivan nego što nije.” Poniženje nestade i zameni ga ozbiljnost. “Ali sada ima Asmodeana, slabog saveznika što i jeste. A čak i bez Asmodeana, četiri Odabrana su umrla suprotstavljajući mu se.”
“Pusti ga da struže mrtvo drvo”, Samael reče hrapavo. Tkao je tokove Vazduha da dovuče stolicu preko tepiha i izvali se u svojim čizmama prekrštenim kod članaka i jednom rukom preko niskog, izrezbarenog naslona. Ko god je verovao da je on opušten, je budala; Samael je oduvek voleo da prevari svoje neprijatelje tako da oni imisle da mogu da ga iznenade. “Više će ostati za nas ostale na Dan Povratka. Ili da li ti misliš da on može da pobedi u Tarmon Gai'donu, Lanfear? Čak i ako ojača Asmodeanovu hrabrost, ovoga puta nema Stotinu Sadrugova. Sa Asmodeanom ili sam, Veliki Gospodar će ga uništiti kao polomljeno sar'svetlo.”
Pogled koji mu je Lanfear dala bio je nakostrešen i pun preziranja. “Koliko nas će biti živo kada se Veliki Gospodar konačno oslobodi? Četvoro već mrtvih. Da li će krenuti na tebe sledećeg, Samaele? Možda će ti se to svidjati. Konačno bi mogao da se otarasiš tog ožiljka, ako ga pobediš. Ali zaboravila sam. Koliko puta si se susreo s njim tokom Rata Moći? Da li si ikada pobedio? Izgleda da ne mogu da se setim.” Bez pauze, krenula je na Graendal. “Ili ćeš to možda biti ti. On nerado povredjuje žene zbog nekog razloga, ali ti nećeš moći da napraviš Asmodeanov izbor. Ne možeš ga učiti ništa više nego što bi kamen mogao. Osim ako ne odluči da te zadrži kao ljubimca. To bi bila promena, zar ne? Umesto da odlučuješ koji od tvojih lepotana te najviše zadovoljava, mogla bi da naučiš da zadovoljavaš.”
Graendalino lice se iskrivilo, a Rahvin se pripremio da se zaštiti od bilo čega što bi ove dve žene mogle da bace jedna na drugu, spremio se da Putuje na čak i dašak kobne vatre. Onda je osetio da Samael skuplja Moć, osetio razliku u njoj - Samael bi to zvao iskorištavanjem taktičke prednosti - i sagnuo se da uhvati ruku drugog čoveka. Samael se otresao besno, ali trenutak je prošao. Dve žene su sada njih gledale, ne jedna drugu. Nijedna nije mogla da zna šta se upravo desilo, ali se nešto očigledno odigralo izmedju Ravina i Samaela, i sumnja zasija u njihovim očima.
“Želim da čujem šta Lanfear ima da kaže.” Nije pogledao Samaela, ali je to bilo namenjeno njemu. “Ovo mora biti nešto više od budalastog pokušaja da nas uplaši.” Samael trznu glavom u ono što je možda bilo klimanje ili prosto nezadovoljstvo. To će morati da posluži.
“O, jeste, ali malo straha ne može da škodi.” Lanfearine tamne oči još uvek su pokazivale nepoverenje, ali njen glas bio je čist koliko i mirna voda. “Išamael je pokušao da ga kontroliše i nije uspeo, pokušao je da ga ubije na kraju i nije uspeo, ali Išamel je pokušao kinjenjem i strahom, a kinjenje na uspeva sa Random al'Torom.”
“Išamel je bio više nego polu-lud”, Samael promrlja, “i manje nego polu-čovek.”
“Da li to ono što jesmo?” Graendal izvi obrvu. “Samo ljudi? Sigurno smo nešto više. Ovo je čovek.” Milovala je prstom obraz žene koja je klečala pored nje. “Nova reč će biti potrebna da nas opiše.”
“Šta god da smo”, Lanfear reče, “možemo da uspemo tamo gde Išamael nije.” Blago se naginjala napred, kao da time prisiljuje reči. Lanfear je retko pokazivala napetost. Zašto sada?
“Zašto samo nas četvoro?” Ravin upita. Drugo “zašto” će morati da sačeka.
“Zašto više?” bio je Lanfearin odgovor. “Ako možemo da predstavimo Ponovorodjenog Zmaja na kolenima Velikom Gospodaru na Dan Povratka, zašto deliti tu čast - i nagrade - da li je potrebno da nastavim? A možda on može biti iskorišten da - kako si ti to rekao, Samaele? - struže mrtvo drvo.”
To je bila vrsta odgovora koji je Ravin mogao da razume. Ne da joj je verovao, naravno, ili bilo kome od drugih, ali razumeo je ambiciju. Odabrani su spletkarili medju sobom za poziciju do dana kada ih je Lijus Terin zarobio zatvarajući Velikog Gospodara, i počeli su opet kada su oslobodjeni. Samo je morao da se postara da Lanfearina spletka ne ometa njegove planove. “Nastavi”, rekao joj je.
“Prvo, neko drugi pokušava da ga kontroliše. Možda da ga ubije. Ja sumnjam na Mogedijen ili Demandreda. Mogedijen je oduvek pokušavala da radi iz senki, a Demandred je oduvek mrzeo Lijusa Terina.” Samael se nasmešio, ili možda napravio grimasu, ali njegova mržnja je bila slaba stvar u poredjenju sa Demandredovom, ali sa boljim povodom.
“Kako znaš da to nije jedan od nas ovde?” Graendal upita govorljivo.
Lanfearin osmeh je pokazivao jednako mnogo zuba kao osmeh druge žene, i sa jednako malo toplote. “Zato što vas troje birate da klešete rupe u zidu i obezbedite svoju moć dok ostali udaraju jedni po drugima. I iz drugih razloza. Rekla sam vam da pobliže posmatram Randa al'Tora.”
Bilo je istina, to što je rekla o njima. Ravin lično je preferirao diplomatiju i manipulaciju nego otvoren sukob, ali se ne bi suzdržavao ako bi bilo potrebno. Samaelov način je uvek bio vojska i osvajanje; on ne bi prišao Lijusu Terinu, čak ni kad je ponovorodjen kao čobanin, dok nije siguran u pobedu. Graendal, takodje, je pratila put osvajanja, ali njene metode nisu uključivale vojnike; pored sve te brige za svoje igračke, ona je išla sigurno korak po korak. Otvoreno da bude sigurna, jer su Odabrani brojali takve stvari, ali nikada praveći prevelik korak.
“Znate da mogu da ga držim na oku, a da me ne vidi”, Lanfear nastavi, “ali vi morate da se držite podalje ili da rizikujete da budete vidjeni. Moramo ga povući nazad . . .”
Graendal se nagnu napred, zainteresovana, a Samael poče da klima dok je ona nastavljala. Ravin je čuvao presudu. Možda uspe. A ako ne . . . ako ne, video je nekoliko načina da oblikuje dogadjaje u svoju korist. Ovo može lepo da uspe, zaista.