Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće

Poglavlje 1

Raspirivanje varnica

By 4th Dimension

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba, Doba koje tek treba da dođe, doba koje je davno prošlo, vetar se uzdigao u velikoj šumi zvanoj Braeamska Šuma. Vjetar nije bio početak. U obrtanjima Točka nema ni krajeva ni početaka. Ali ovo je bio jedan početak.

Južno i zapadno je duvao, suv, pod suncem od istopljenog zlata. Nije bilo kiše već sedmicama u zemljama ispod, i vrućina s kraja leta rasla je sa svakim danom. Braon lišće visilo je na ponekom drveću, a golo kamenje se peklo gde su nekada potoci tekli. Na otvorenom gde je trava nestala, a jedino tanko, osušeno grmlje držalo zemlju svojim korenom, vetar je počeo da otkriva davno zatrpano kamenje. Bili su izbrazdani i izlizani, i nijedno ljudsko oko ih ne bi prepoznalo kao ostatke grada koji je jedino bio zapamćen u priči, inače zaboravljen.

Razbacana sela pojaviše se pre nego što je vetar prešao Andorsku granicu, i polja gde su zabrinuti seljaci vukli suve brazde. Šuma se davno stanjila u šipražje do vremena kada je vetar oduvao prašinu niz jedinu ulicu sela zvanog Kore Izvori. Vrela su počela da presušuju ovog leta. Samo je nekoliko pasa ležalo dahćići po sparini, a dva dečaka su trčala, bez košulja, i udarala štapovima napunjeni mehur. Ništa se drugo nije pomeralo, sem vetra i prašine i škripućeg znaka iznad vrata gostionice od crvene opeke i sa slamenim krovom, kao i svaka druga kuća duž ulice. Sa dva sprata to je bila najviša i najveća građevina u Kora Izvorima, čistom i urednom malom gradu. Osedlani konji zavezani ispred gostionice, jedva da su mrdali repovima. Izrezbareni znak gostionice objavljivao je “Pravda Dobre Kraljice.”

Trepćući zbog prašine, Min je gledala kroz pukotinu grubog zida barake. Sve što je mogla da vidi bilo je rame čuvara ispred vrata, ali njena pažnja bila je na gostionici. Želela je da to ime manje zlosutno. Njihov sudija, lokalni lord, je izgleda stigao pre nekog vremena, ali ona nije uspela da ga vidi. Nema sumnje da je sada slušao optužbe seljaka; Admer Nem, sa njegovom braćom i rođacima i svim njihovim suprugama, izgleda da je  želeo vešanje pre nego što se jedan od lordovih najamnika se tu zadesio. Pitala se šta je ovde kazna za spaljivanje nečijeg ambara, i krava u njemu. To je bio nesrećan slučaj naravno, ali nije vjerovala da će to mnogo značiti jer su ipak izvršile prestup.

Logan je pobegao za vrijeme nereda, napuštajući ih - nek je spaljen! – i ona nije znala da li da bude srećna zbog toga ili ne. On je bio taj koji je onesvestio Nema kada su bile otkrivene pre svitanja, šaljući Nemov fenjer pravo u seno. Krivica je njegova, ako je uopšte ičija. Samo ponekad, on je imao problema da pazi šta govori. Možda je dobro što je otišao...

Okrenula se i naslonila na zid, zatim obrisala znoj sa čela, ali se on odmah potom pojavio, ponovo. Unutrašnjost barake bila je skučena, ali izgleda da njeno dvoje saputnika to nije primećivalo. Siuan je ležala opružena na leđima, u tamnoj vunenoj haljini za jahanje sličnoj Mininoj, gledajući u krov barake i lenjo dodirujući bradu slamkom. Leana - preplanula, vitka i visoka kao većina muškaraca - sedela je prekrštenih nogu u svetloj košulji, radeći na svojoj odjeći iglom i koncem. Bilo im je dozvoljeno da zadrže bisage, nakon što su bile pretražene u slučaju da sadrže mačeve ili sekire ili bilo šta što bi im pomoglo da pobegnu.

“Šta je kazna za spaljivanje ambara u Andoru?” upita Min.

“Ako budemo imale srece” Siuan odgovori ne pomerajuci se, “Skidanje na gradskom trgu. Ako ne, bicemo izbičevane.”

“Svjetlosti!” odvrati Min. “Kako to možeš zvati srećom?”

Siuan se prevrnu na stranu i podboči na lakat. Bila je uporna žena, skoro lijepa a ipak daleko od zgodne, i izgledala je kao nekoliko godina starija od Min, ali te oštre plave oči imale su komandujući pogled koji nije pripadao mladoj ženi koja čeka suđenje u baraci u nekoj zabiti. Ponekad je Siuan bila zaboravna kao i Logan; možda gora. “Kada se obnaživanje završi”, ona to reče ne-podnosim-besmislice, ne-budi-luda tonom, “to je završeno, i možemo da nastavimo. Potrošiće manje našeg vremena od bilo koje druge kazne koje mogu da se setim. Mnogo manje od vešanja, recimo. Iako mislim da do toga neće doći, barem koliko se sećam od Andoranskog zakonika.»

Smeh protrese Min za trenutak; bilo je ili smejati se ili plakati. “Vreme? Kako stvari idu, nemamo ništa drugo sem vremena. Kunem se, prošle smo svako selo od Tar Valona dovde, i nismo ništa našle. Nit' znaka, nit' glasa. Rekla bih da ne postoji nikakvo okupljanje. I sad se još moramo osloniti na svoje noge, jer kako sam načula, Logan je sa sobom poveo konje. I još zaključane u baraci dok čekamo Svijetlost samo zna šta!”

“Pazi na imena”, Siuan oštro prošaputa, bacajući značajan pogled na gruba vrata sa čuvarem sa druge strane. «Klepećući jezik može da tebe baci u mrežu umesto ribe.»

Min se namršti, delom što su počele da je umaraju Siuanine Tairenske ribarske poslovice, a delom zbog toga što je žena bila u pravu. Do sada su uspevale da preteknu nezgodne vesti - bolja reč  bi bila smrtonosne - ali neke vesti su umele da preskaču sto milja na dan. Siuan je putovala kao Mara, Leana kao Amaena, i Logan je uzeo ime Dalin, nakon što ga je Suian ubedila da je Gver glup izbor. Min je i dalje mislila da niko ne bi prepoznao njeno ime, ali je Siuan insistirala da je zove Serenla. Čak ni Logan nije znao njihova prava imena.

Prava nevolja je bila u tome što Siuan nije htela da odustane. Nedelje neuspeha, i sad ovo - a ipak bilo kakvo pominjanje zapućuvanja za Tir, što je bilo razborito, bi podiglo oluju koja bi uplašila čak i Logana. Što su duže tražile, a ne nalazeći ono šta je Siuan tražila, temperament joj je rastao. Ne da ona njime nije mogla lomiti kamenje i ranije. Min je bila dovoljno pametna da tu misao zadrži za sebe.

Leana najzad završi svoju haljinu, te je prevuče preko glave, i zakopča dugmad na leđima. Min nije mogla da shvati zašto se Leana mučila; ona sama mrzela je bilo kakav posao sa iglom. Okovratnik je sada bio niže, pokazivajući nešto od Leaninih grudi, i haljina je tu bila tesnija, a možda i oko kukova. Ali koji je bio razlog? Niko je neće pozvati na ples u ovoj vreloj baraci.

Kopajući kroz Minine bisage, Leana izvuče drvenu kutiju sa bojama, puderom i čega sve još što je Laras naterala Min da nosi pre nego što su pošle. Min ju je držala nameravajući da je baci, ali nekeko nikad to nije uradila. Postojalo je malo ogledalo unutar poklopca kutije, i Leana je upravo radila na izgledu svoga lica sa malom četkicom od zečije dlake. Nikad nije pokazala interesovanje za te stvari ranije. A sada je bila dosadna zato što je imala samo četku od crnog drveta i mali češalj od slonovače da upotrebi na svojoj kosi. Čak je i gunđala na nedostatak načina da zagreje gvožđe za kovrdžanje! Njena tamna kosa je porasla otkad su počele sa Siuaninom potragom, ali još nije nije dosezala do ramena.

Nakon još malo posmatranja, Min upita, “Šta namjeravaš, Le - Amena?” Izbegavala je da pogleda Siuan. Mogla je da pazi na svoj jezik; to je bilo samo zato što je bila zatvorena i kuvana živa, i to povrh predstojećeg suđenja. Vešanje ili obnaživanje. Kakav izbor! “Jesi li to odlučila da počneš sa flertovanjem?” To je trebalo da bude šala - Leana je sva bila posao i efikasnost - nešto da razvedri trenutak, ali druga žena je iznenadi.

“Da”, Leana reče živahno, zagledajući se razrogačenih očiju u ogledalo dok je pažljivo nešto radila svojim trepavicama. “I ako flertujem sa pravim čovekom, možda nećemo morati da brinemo za obnaživanje ili bilo šta drugo. Najmanje, mogu dobiti lakše kazne za nas.”

Min naglo zaustavi ruku kojom je krenula da ponovo obriše lice, u iznenađenju - to je bilo kao da je sova obznanila da namerava da postane ptica pjevačica - ali Siuan samo sede okrenuta Leani i reče “Šta je dovelo do toga?”

Da je Siuan upravila pogled na nju, Min bi priznala sve, pa i stvari koje je zaboravila. Kad se Siuan tako koncentriše na tebe, nađeš kako si ljubazan i skačeš da uradiš kako ti ona kaže pre nego što shvatiš šta radiš. Čak je i Logan to radio, većinu vremena. Sem ljubaznosti.

Leana mirno prođe malom četkom kroz kosu na slepoočnicama i ispita rezultat u malom ogledalu. Ona jeste pogledala Siuan, ali šta god da je videla, odgovorila je istim veselim tonom koji je uvek koristila. “Moja majka je trgovala, znaš, drvetom i krznima uglavnom. Videla sam je kako pomućuje um Saladeanskom lordu dok joj nije ustupio čitavu godišnju seču drveta za pola cene koju je on tražio - sumnjam da je shvatio šta je uradio dok se nije skoro kući vratio. Ako je i tada. Kasnije joj je poslao narukvicu od mesecokamena. Domani žene ne zaslužuju bas svu reputaciju koju imaju - tvrdoglave cepidlake su stvorile većinu toga od rekla-kazala - ali ipak, zaslužile smo ponešto. Moja majka i tetke su me nešto naučile zajedno sa mojim sestrama i rođakama, naravno.”

Gledajući na sebe, strese glavom, a onda se vrati uređivanju sa uzdahom. “Ali plašim se da sam bila visoka koliko i danas, na moj četrnaesti imendan. Sva sam bila kolena i laktovi, kao ždrebe koje je prebrzo raslo. I ne mnogo kasnije pošto sam naučila da hodam preko sobe, a da se ne sapletem bar dvaput,  sam saznala –” Ona duboko udahnu. “- saznala da će me moj život poneti drugim putem od toga da budem trgovac. A sad je i to otišlo, takođe. Vreme je da upotrebim ono što sam naučila pre toliko godina. Pod ovim okolnostima, ne vidim bolje mesto ili vreme.”

Siuan ju je proučavala pronicljivo još jedan  trenutak. “To nije razlog. Ne potpun razlog. Van sa njime.”

Hitnuvši četku u kutiju, Leana blesnu besom. “Čitav razlog? Ne znam čitav razlog. Samo znam da mi je nešto potrebno u životu da zameni - ono što je otišlo. Ti si mi sama rekla da je to jedini način da preživim. Osveta podbacuje kod mene. Znam da je tvoj cilj neophodan, možda čak i pravilan, ali Svetlost mi pomogla, ni to mi nije dovoljno; ne mogu sebe da nateram da budem upletena koliko i ti. Možda sam se kasno uplela. Ostaću sa tobom, ali to nije dovoljno.”

Bes splasnu kako je počela da zapečaćuje teglice i bočice, iako je koristila više snage no što je bilo potrebno. Nagovještaj mirisa ruža širio se oko nje. “Znam da flertovanje nije nešto čime se može popuniti praznina, ali dovoljno je da se popuni prazan trenutak. Ono što sam rođena da budem možda će biti dovoljno. Jednostavno ne znam. To nije nova ideja; uvek sam željela da budem kao moja majka i moje tetke, sanjarila sam o tome ponekad nakon što sam odrasla.”

Leanino lice posta zamišljeno, i poslednja stavar ode nežno u kutiju. “Mislim da sam uvek osećala da se pretvaram da sam neko drugi, gradeći masku dok nije postala moja druga narav. Postojao je ozbiljan posao da se uradi, ozbiljniji od trgovanja, a kad sam shvatila da je postojao drugi put kojim sam mogla poći, maska je na meni stojala prečvrsto da bi se skinula. Pa, sa tim je sada gotovo, i maska se skida. Čak sam razmišljala i da počnem sa Loganom pre nedjelju dana, radi vežbe. Ali ja sam neuvežbana, a mislim da je on čovjek koji bi čuo više obećenja od onih koje si namjeravala da ponudiš, i koji bi očekivao da budu ispunjena.” Mali osmijeh se naglo pojavi na njenim usnama. “Moja majka je uvek govorila da, ako se to desi, loše si izračunala; a ako nije postojao izlaz, morala bi ili zaboraviti na ponos i bežati ili da platiti cenu i smatrati to lekcijom.” Osmeh je postao vragolast. “Moja tetka Resara je rekla da platiš cenu i uživaš.”

Min je samo mogla da zavrti glavom. Ovo je bilo kao da je Leana postala druga žena. Tako pričati o ....! Čak i čuti to, jedva da je mogla da poveruje. Kad smo već kod toga, Leana je stvarno izgledala drugačije. Zbog svog tog rada sa četkicama, Min nije mogla da vidi ni nagoveštaj pudera na njenom licu, a ipak su njene usne izgledale punije, jagodice visočije, njene oči veće. Ona je inače bila lepa žena, ali je sada njena ljepota bila petostruko uvećana.

Siuan još nije završila. “A ako je lokalni lord kao Logan?” ona reče nežno. “Šta ćeš onda da uradiš?”

Leana se podiže na kolena, krutih leđa i proguta pre odgovora, ali njen glas je bio savršeno ravan. “S obzirom na alternative, šta bi ti izabrala?”

Nijedna nije ni trepnula, i tišina potraja.

Pre no što je Siuan mogla odgovoriti - ako je i nameravala; Min bi volela da ga čuje - lanac i katanac zazvečaše sa druge strane vrata. Druge dve žene se polagano podigoše na noge, sakupljajući svoje bisage mirno se pripremajući, ali Min skoči žaleći što nema nož. Budalasta stvar za poželeti, pomisli. Samo bi me uvalio u veće nevolje. Ja nisam krvavi heroj u priči. Čak i da sam zaskočila stražara -

Vrata se otvoriše, i čovek sa dugačkim kožnim prslukom ispuni dovratak. Ne čovek koga bi mlada devojka mogla da napadne, čak i sa nožem. Možda čak ni sa sekirom. Širok je bila reč za njega, i zbijen. Nekoliko preostalih dlaka na njegovoj glavi bile su više bele nego ne, ali izgledao je tvrd kao stari hrastova klada. “Vreme je da vi devojke stanete pred lorda”, reče osorno. “Da li ćete da hodate, ili ćemo morato da vas vučemo kao vreće? Svejedno ćete poći, ali bih radije da vas ne nosim po ovoj vrućini.”

Vireći pored njega, Min primeti još dva čoveka, sedokosa ali isto tako tvrda, mada ne toliko velika.

“Hodaćemo”, Siujan reče suvo.

“Dobro. Hajde onda. Koraknite. Lordu Garetu se neće svideti što mora da čeka.”

I pored obećanja da će ili hodati ili ne, svaki čovek uhvati po jednu od njih za ruku dok su koračali prašnjavom ulicom. Šaka ćelavog obuhvatila Mininu ruku kao okov. Toliko o bežanju, pomislila je gorko. Razmišljala je da ga udari u članak da vidi da li bi popustio stisak, ali izgledao je toliko čvrsto da bi tako dobila jedino povrijeđen prst i to da će je odvući ostatak puta.

Leana je izgledala izgubljena u mislima; upola je pravila male pokrete slobodnom rukom, a njene usne su se tiho pomerale kao da su ponavljale šta misli da će reći, ali stalno je odmahivala glavom i počinjala ispočetka. Samokriticizam je zahvatio i Siuan, ali ona je nosila otvoreno zabrinut izaz, čak je grizla usnu; Siuan nikada nije pokazivala toliku uznemirenost. Sve u svemu, taj par nije ništa radio za Minino pouzdanje.

Javna soba sa tavanicom sa gredama u “Pravdi Dobre Kraljice” pravdi bila je još gora. Admer Nem, tanke kose i sa žutom modricom oko nateklog oka, stojao je na jednoj strane prostorije, sa pola tuceta isto tako krupne braće i rođaka i njihovih žena, svi u svojim najboljim kaputima i keceljama. Seljaci su odmeravale tri zatvorenice sa mešavinom bjesa i zadovoljstva, što je učinilo da Min izgubi preostalu hrabrost. Ako išta, pogledi žena su bili gori, čista mržnja. Ostali zidovi bili su prekriveni seljacima u redovima, svi obučeni za rad koji su prekinuli zbog ovoga. Kovač je još nosio svoju kožnu kecelju, dosta žena imale su zavrnute rukave, ruke urpljane brašnom. Soba je zujala od njihovog međusobnog sašaptavanja, među starijima koliko i među decom, a njihove oči su bile pohlepno zalepljene za njih tri koliko i Nemove. Min je mislila da je ovo najveće uzbuđenje koje su Kore Izvori ikada videli. Jednom je videla svetinu sa ovakvim raspoloženjem - na pogubljenju.

Svi su stolovi bili uklonjeni, osim jednog postavljenog ispred dugačkog kamina od opeke. Zdepast čovek, otvorenog lica, kose pune sedih, sedeo je okrenut njima u dobro skrojenom kaputu od tamno zelene svile, sa rukama prekrštenim ispred sebe. Mršava žena koja je izgledala kao da je u istim godinama, stajala je pored stola u finoj sivoj vunenoj haljini izvezenoj belim cvetovima oko vrata. Lokalni lord, Min pretpostavi, i njegova gospa; seosko plemstvo malo bolje obavješteno o događanju u svetu od svojih zakupaca i ratara.

Stražari ih dovedoše ispred lordovog stola i utopiše se u posmatrače. Žena u sivom koraknu napred i svaki glas zamuknu.

“Svi ovde prisutni poslušajte”, objavi ona, “zato što će pravda danas biti zadovoljena od strane Lorda Brina. Optuženi, pozvani ste pred sud Lorda Brina.” Nije lordova gospa, znači; već nekakav zvaničnik. Garet Brin? Koliko se Min sećala, on je bio Kapetan-General Kraljičine Garde u Kaemlinu. Ako je to bio isti čovjek. Ona baci pogled na Siuan, ali Siuan je svoj pogled prikovala za široke podne daske ispred stopala. Ko god da je on bio, Garet Brin je izgledao kao da mu je dosadno.

“Optužene ste”, žena u sivom nastavi, “za prelazak preko tuđeg imanja noću, paljevinu i uništenje zgrade i njenog sadržaja, ubijanje vredne stoke, napad na ličnost Admera Nema, i pljačku kese za koju se tvrdi da je sadržala zlato i srebro. Uzeto je u obzir da su napad i pljačka delo vašeg saputnika, koji je pobegao, ali vas tri ste jednako krive pred zakonom.”

Zastala je kako bi se njene reči primile, i Min razmeni tužne poglede sa Leanom. Logan je morao da doda krađu. Do sada je sigurno bio na pola puta do Murandije, ako ne i dalje.

Nakon par trenutaka žena ponovo poče. “Vaši tužitelji su ovde kako bi se suočili sa vama.” Ona pokaza ka grupi Nemova. “Admere Neme, ti ćeš dati svoje svedočenje.”

Debeo čovek pođe napred sa mešavinom samouvažavanja i savesnosti, trzajući svoj kaput gde su ga drvena dugmad zatezala preko njegovog stomaka, i prolazeći rukom kroz proređenu kosu koja mu je stalno padala na lice. “Kao što sam već rekao Lorde Garete, to je bilo ovako...”

Dao je poprilično jasnu priču o tome kako ih je otkrio u senjaku i naredio da izađu, iako je prikazao Logana skoro stopu višim i pretvorio jedan njegov udarac u tuču, gde je Nem davao koliko je dobijao. Fenjer je pao, seno se zapalilo, i ostatak porodice je izleteo iz kuće; zarobljenice su svezane, a ambar je izgoreo do temelja, a onda je gubitak vreće bio otkriven. Preskočio je deo u kome je najamnik Lorda Brina projahao dak su neki iz porodice donosili užad i merkali grane drveta.

Kada je ponovo počeo sa “borbom” - ovog puta izgleda da je pobeđivao - Brin ga prekinu. “To će biti dovoljno, gazda Neme. Možeš se povući.”

Umesto toga, jedna od žena iz porodice Nema, okruglog lica i dovoljno stara da bude Admerova žena, pridruži mu se. Okruglog lica, da, ali ne i ljubaznog; pre okruglog kao tiganj ili rečni kamen. Crvena zbod nečega većeg od besa. “Išibaj ove devojčure dobro, Lorde Garete, čuješ? Išibaj ih dobro i nateraj ih da jašu do Džornbrda na prečagi!

“Niko te nije zvao da pričaš, Maigan”, mršava žena u sivom reče oštro. “Ovo je suđenje, a ne sednica za molbe. Ti i Admer odstupite. Sada.” Poslušali su, Admer hitrije od Magan. Sivo-obučena žena se okrenu ka Min i njenim saputnicama. “Ako želite da date svoje svedočenje, u odbranu ili da ublažite kaznu, možete sada da ga date.” Nije bilo simpatije u njenom glasu, ali ni ičeg drugog.

Min je očekivala da će Siuan progovoriti, ona je uvek vodila i govorila - ali Suian se ne pomeri niti podignu oči. Umesto toga, Leana se pomeri prema stolu, sa očima na čoveku iza njega.

Stajala je uspravno kao i uvek, ali njen uobičajeni hod - graciozan korak, ali ipak korak – postao je klizanje, sa nagoveštajem njihanja u njemu. Nekako su njene usne i grudi bile oučljivije. Ne da se šepurila; način kojim se kretala jednostavno je činio ljude svesnijim. “Moj Lorde, mi smo samo tri bespomoćne žene, izbeglice od oluja koje divljaju svetom.” Njen uobičajeno brz ton je nestao, pretvorio se u baršunasto nežno milovanje. Postojalo je svetlo u njenim tamnim očima, vrsta vatrenog izazova. “Bez prebijene pare i izgubljene, sklonile smo se u ambar gazda Nema. To je bilo pogriješno, znam, ali plašile smo se noći.” Mali gest, ruke polu podignute, unutrašnjost zglobova okrenutih ka Brinu, na trenutak ju je načinio potpuno bespomoćnom. Iako samo na trenutak. “Čovek Dalin bio je stranac za nas ustvari, čovek koji nam je ponudio svoju zaštitu. Ovih dana, same žene moraju da imaju zaštitnika, moj Lorde, iako se bojim da je to bio pogrešan izbor.” Širenje očiju, i preklinjujući pogled govorio je da bi on bio bolji prema njima. “On je zaista napao gazda Nema, moj Lorde; mi bismo pobegle, ili radile da se odužimo za naše prenoćište.” Koračajući oko stola, ona kleče graciozno pored Brinove stolice i nežno položi ruke na njegov zglob, dok ga je gledala u oči. Drhtaj joj dodirnu glas, njen slabi osmeh bio je dovoljan da natera da srce bilo kog čovjeka pojuri. On je predlagao. “Moj lorde, krive smo za mali zločin, ali ne za ovoliko koliko smo optužene. Predajemo se tebi na milost. Preklinjem te moj Lorde, imaj milosti prema nama, i zaštiti nas.”

Brin je dugo gledao u njene oči. Onda, pročistivši grubo grlo, odgurnu nazad stolicu, ustade, i obiđe sto sa druge strane. Zavladalo je komešanje medju seljanima i farmerima, muškarci su pročišćavali grla kao sto je i njihov lord uradio, a zene mrmljale ispod glasa. Brin se zaustavi ispred Min. “Koje je tvoje ime, devojko?”

“Min, moj Lorde.” Uhvatila je prigušeno Siuanino gunđanje, pa brzo doda, “Serenla Min. Svi me zovu Serenla, moj Lorde.”

“Tvoja majka je sigurno imala predosećanje,” on promrmlja sa osmehom. Nije bio prvi koji je tako reagovao na njeno ime. “Imaš li nešto da izjaviš, Serenla?”

“Samo da mi je veoma žao, moj Lorde, i da to stvarno nije bila naša krivica. Sve je to uradio Dalin. Molim za milost, moj Lorde.” To nije izgledalo kao mnogo prema Leaninoj molbi - bilo šta bi izgledalo beznačajno pored Leanog izvođenja – ali je to bilo najbolje što je mogla da uradi. Usta su joj bila suva kao zemlja napolju. Šta ako odluči da ih obesi?

Klimajući, on se pomeri ka Siuan, koja je i dalje proučavala pod. Postavivši ruku pod njenu bradu, on joj podiže glavu i susrete njene oči. “A koje je tvoje ime, devojko?”

Sa trzajem glave, Suian oslobodi bradu i koraknu unazad. “Mara, moj Lorde” prošapta. “Mara Tomanes.”

Min tiho zastenja. Siuan je očito bila uplašena, a je ipak u isto vreme ovog čoveka gledala prkosno. Min je skoro očekivala da će zahtevati od Brina da ih pusti, i to odmah. On je upita da li želi da nešto izjavi, i Siuan odbi u još jednom nesigurnom šaptaju; ipak sve vreme ga gledajući kao da je ona glavna. Možda je pazila na jezik, ali ne i na oči.

Nakon nekoliko trenutaka, Brin se okrenu. “Zauzmi svoje mesto sa svojim prijateljicama, devojko”, reče on Leani dok se vraćao u svoju stolicu. Ona im se pridruži sa izgledom čiste frustracije, i nečega što bi u bilo kom drugom slučaju Min nazvala razdražljivošću.

“Doneo sam odluku”, Brin reče sobi. “Zločini su ozbiljni, i ništa što sam čuo ne menja činjenice. Ako se tri muškarca ušunjaju u tuđu kuću da ukradu sveće, a jedan od njih napadne vlasnika, sva trojica su jednako krivi. Mora biti odštete. Gazda Neme, daću ti pare da napraviš ambar, plus cenu šest krava muzara.” Farmerove oči zablistaše, dok Brin ne doda, “Karalin će ti dati novac kad bude zadovoljna sa troškovima i cenama. Neke od tvojih krava su prestajale da daju mleko koliko čujem.” Mršava žena u sivom zaklima zadovoljno. “Za čvorugu na tvojoj glavi, nagradiću te jednom srebrnom markom. Ne buni se”, reče čvrsto čim Nem otvori usta. “Maigan je bila gora prema tebi kad bi previše popio.” Smeh gledalaca podrža izjavu, i ne bi umanjen Nemovim polu zbunjenim pogledom, mada možda podstaknut pogledom koji je Maigan bacila na svog muža. “Takođe ću ti nadoknaditi količinu novca iz ukradene kese. Kada  se Karlain bude zadovoljna time koliko je stvarno bilo u njoj.” Nem i njegova žena su izgledali jednako nezadovoljno, ali su ćutali; bilo je jasno da im je on dao koliko on hoće. Min je počela da se nada.

Naginjući se laktovima na sto, Brin se okrenu njoj i drugima dvema. Njegov spor izgovor veza joj stomak u čvor. “Vas tri ćete raditi za mene, za propisnu platu na poslovima koje ću vam dati, dok sav novac koji sam dao mi ne bude nadoknađen. Nemojte da mislite da sam blag prema vama. Ako se zakunete zakletvom koja me zadovolji, neće biti potrebe da budete čuvane; možete raditi na mom imanju. Ako ne, onda to znači da idete na polja, gde ćete stalno biti nadgledane. Plate su manje na poljima, ali to je vaša odluka.”

Min panično napregnu mozak u potrazi za najslabijom zakletvom koja bi ga zadovoljila. Nije volela da krši zadatu reč pod bilo kojim uslovima, ali nameravala je da ode čim se ukaže prilika, i nije željela da nosi teško kršenje zakletve na savesti.

Leana je izgledala kao da traži, ali činilo se da Siuan nije mnogo oklevala pre nego što je klekla i stavila šake preko srca. Njene oči su izgledale zakucane za Brinove, a izazov izgleda nije uopšte izbledio. “Svetlošću i nadom u spas i ponovno rođenje, kunem se da ću te služiti kako god ti želiš i koliko god ti želiš; u suprotnom neka Tvorac okrene svoje lice od mene zauvek i neka mrak uništi pojede moju dušu.” Ona izreče ove reči zadihanim šapatom, ali napravi muklu tišinu. Nije postojala jača zakletva, sem one kojom su se žene zaklinjane kada su postajale Aes Sedai, a Štap Zakletve ju je vezivao za to jako kao da je deo njenog tela.

Leana se zagleda u Siuan; a onda se i ona spusti na kolena. “Svetlošću i nadom u spas i ponovno rođenje...”

Min je postajala sve očajnija, tražeći neki način izlazka. Zakleti se slabijom zakletvom je značilo siguran rad na poljima i stalnog čuvara, ali ova zakletva... Po onome čemu je učena, prekršiti je ne bi bilo mnogo manje od ubistva, možda nimalo. Samo što nije postojao izlaz. Zakletva, ili ko zna koliko godina rada na poljima i najverovatnije zakljuvanje svake noći. Spuštajući se pored druge dve žene, ona promrmlja reči, ali u sebi je urlala. Siuan, ti potpuna budalo! U šta si me to sad uvalila? Ne mogu ovde ostati! Moram da odem Randu! Oh, Svetlosti, pomozi mi!

“Pa”, Brin uzdahnu kada je poslednja reč bila izgovorena, “nisam baš to očekivao. Ali biće dovoljno. Karalajn, da li bi povela negde gazda Nema i saznala šta on misli koliki je njegov gubitak? I izvedi napolje sve sem ove tri. I sredi im prevoz do imanja. Pod ovim okolnostima, ne mislim da će straža biti potrebna.”

Mršava žena mu uputi zabrinut pogled, ali ubrzo natera sve da izađu napolje na žegu. Admer Nem i njegovi muški rođaci držali su se u njenoj  blizini, a njegovo je lice bilo posebno pohlepno. Nemske supruge su izgledale jedva manje gramzivo, ali su ipak uspele da nekoliko puta popreko pogledaju Min i druge dve, koje su ostale da kleče dok se soba praznila. Za samu sebe, Min nije verovala da bi je noge držale. Ista fraza se ponavljala stalno u njenom umu. Oh Siuan, zašto? Ne mogu ostati ovdei. Ne mogu!

“Imali smo nekoliko izbeglica koje su prošle ovuda”, započe Brin kada je poslednji od seljaka otišao. On se nasloni u stolici proučavajući ih. “Ali nikada tako čudnih kao vas tri. Domanka. Tairenka?” Siujan klimnu odsečno. Ona i Leana ustadoše; vitka i preplanula žena delikatno je čistila kolena, Siujan je samo stajala. Min uspe da im se pridruži, na nesigurnim nogama. “I ti Serenela.” Još jednom se slabo nasmeja njenom imenu. “Negde na zapadu Andora, ako ne grešim prema akcentu.”

“Baerlon”, ona promrmlja, a onda prekasno ugrize jezik. Neko bi mogao znati da je Min iz Baerlona.

“Nisam čuo za ništa na zapadu što bi napravilo izbeglice”, reče upitnim tonom. Kada je ona ostala nema, on nije pritiskao. “Pošto odradite dug, bićete dobrodošle da ostanete u mojoj službi. Život može biti težak prema onima koji su izgubili domove, a čak i sobaričin krevet je bolji od spavanja pod žbunom.”

“Hvala vam moj Lorde”, Leana reče milo, praveći naklon tako graciozno da je čak i u njenoj gruboj haljini izgledao kao ples. Minin odjek je bio slab, a i nije dovoljno verovala svojim kolenima za naklon. Siuan je jednostavno stajala i gledala ga i nije rekla ništa.

“Nesreća je što je vaš saputnik poveo konje. Četiri konja bi poprilično smanjila dug.”

“On je bio stranac, i hulja”, reče Leana, glasom koji je bio podesniji za nešto mnogo intimnije. “Ja sam prva više nego srećna da zamenim njegovu zaštitu za vašu, moj Lorde.”

Brin je pažljivo gledao  - sa zahvalnošću, Min pomisli - ali sve što je rekao je bilo “Makar ćete biti na bezbednoj udaljenosti od Nemovih na imanju.”

Na to nije bilo odgovora. Min je pretpostavljala da se ribanje podova na Brinovom imanju ne razlikuje mnogo od ribanja podova na Nemovoj farmi. Kako da se iz ovoga izvučem? Svetlosti, kako?

Tišina se nastavi, osim Brinovog lupkanja prstima po stolu. Min bi se opkladila da on nije znao šta da kaže sledeće, ali onda pomisli kako taj čovek nikada ne gubi balans. Verovatnije je bio iritiran time što je samo Leana pokazivala bilo kakvu zahvalnost; pretpostavljala je da bi njihova kazna mogla biti mnogo gora, sa njegove tačke gledišta. Možda su Leanini topli pogledi i milujući glas uradili svoje, ali Min primeti da je zaželela da je Leana ostala kakva je bila. Biti okačena za zglobove na seoskom trgu bi bilo bolje od ovoga.

Najzad se Karlain vrati, mrmljajući za sebe. Zvučala je bodljikavo dok je izveštavala Brina. “Biće potrebni dani da se dobiju tačni odgovori od Nemovih, Lorde Garete. Admer bi imao pet novih ambara i pedeset krava, ako mu dopustim. Barem verujem da je postojala torba sa novcem, ali koliko je u njoj bilo....” Odmahnu glavom i uzdahnu. “Saznaću, eventualno. Džoni je spreman da odvede devojke na imanje, ako si završio sa njima.”

“Odvedi ih, Karalin”, reče Brin ustajući. “Kada ih pošalješ pridruži mi se u ciglani.” Ponovo je zvučao zamoreno. “Tad Heren kaže da mu treba još više vode ako će da nastavi da proizvodi cigle, a sama Svetlost zna gde ću da je nađem za njega.” On izađe iz javne sobe kao da je zaboravio sve u vezi sa tri žene koje su se upravo zaklele da će ga služiti.

Ispostavilo se da je Džoni široki proćelavi čovek koji je ranije došao po njih u baraku, a koji ih je sad čekao ispred gostionice, pored dvokolica visokih točkova pokrivenih okruglim platnom i upregnutih za mršavog braon konja. Nekoliko seljana stajalo je unaokolo kako bi gledala njihov odlazak, ali se većina izgleda vratila kućama da bi se sklonila sa vrućine. Garet Brin se već nalazio daleko niz prašnjavu ulicu.

“Džoni će se postarati da stignete na imanje”, reče Karalin. “Radite kako vam se kaže, i život vam neće biti težak.” Za trenutak ih je proučavala, tamne oči skoro oštre kao i Siuanine; a onda klimnu sama sebi kao da je zadovoljna i požuri za Brinom.

Džoni je držao zastor otvoren za njih na zadnjem delu kola, ali ih je pustio da se same popnu i nađu mesta i sednu na pod kolica. Nije bilo više od šake slame za na nju sesti, a teški zastori zadržavali su toplotu unutra. Džoni nije rekao ni reč. Kola su se klatila dok se peo na sedište sakriveno platnom. Min je čula kad je poterao konje i kolica se zateturaše napred dok su točkovi škripali, udarajući u povremene rupe.

Postojala je pukotina u platnu jedva dovoljna da Min vidi selo kako se smanjuje i nestaje, i biva zamenjeno šipražjem i ograđenim poljima. Osećala se isuviše zapanjeno da govori. Siuanin veličanstveni pohod biće završen ribanjem šerpi i podova. Nije trebalo da pomogne ženi, ni da ostane sa njom. Trebalo je da odjaše za Tir prvom prilikom.

“Pa”, reče Leana odjednom, “to uopšte nije  ispalo loše.” Vratila se na svoj stari živahni glas, ali je u njemu postojalo uzbuđenje - uzbuđenje! - i boja na njenim obrazima. “Moglo je biti bolje, ali vežba će se za to postarati.” Njen slabi smeh je bio skoro kikot. “Nikada nisam shvatila koliko će ovo biti zabavno. Kada sam stvarno osetila kako njegov puls ubrzava...” Za trenutak je držala ruku na način na koji ju je stavila na Brinov zglob. “Ne mislim da sam se ikad osećala toliko živom, toliko svesnom. Tetka Resara je govorila da su muškarci bolja razonoda od sokolarstva, ali nikada to nisam razumela do danas.”

Držeći se zbog njihanja kolica, Min se iskolači na nju. “Potpuno si poludela”, reče najzad. “Koliko godina smo zaklele? Dve? Pet? Pretpostavljam da se nadaš da će ih Garet Brin provesti ljuljuškajući te na svom kolenu! Pa nadam se da ćeš te prevrnuti! Svakog dana!” Začuđeni izgled Leaninog lica nije nimalo promenio Minino raspoloženje. Da li je ona očekivala da će Min to prihvatiti mirno kao što je ona to izgleda prihvatila? Ali Min nije stvarno bila ljuta na Leanu. Okrenu se da pogleda Siujan. “A ti! Kada odlučiš da odustaneš, ti to ne uradiš neznatno. Ti se samo predaš kao jagnje na klanje. Zašto si izabrala baš tu zakletvu? Svetlosti, zašto?”

“Zato”, odgovori Siuan, “što je to jedina zakletva koja bi ga sprečila da naloži ljudima da paze na nas dan i noć, u kući ili napolju.” Ležeći poluopružena na grubim daskama kola, ona napravi da to zvuči kao najočiglednija stvar na svetu. I Leana se izgleda slagala sa njom.

“Nameravaš da je prekršiš”, reče Min posle jednog trenutka. Ona to izgovori u potresenom šapatu, ali ipak zabrinuto pogleda na zavesu koja je sakrivala Džonija. Nije mislila da je on mogao čuti.

“Nameravam da uradim ono što moram”, reče Siuan čvrsto, ali i meko. “Za dva tri dana, kada budem stvarno sigurna da nas ne posmatraju, otićićemo. Bojim se da ćemo morati da uzmemo konje, pošto više nemamo svoje. Mora da Brin ima dobre štale. Kajaću se zbog toga.” A Leana je samo sedela kao mačka sa kajmakom na brkovima. Mora da je još tada to shvatila, zato nije oklevala da se zakune.

“Kajaćeš se zbog krađe konja?” Min reče promuklo. “Nameravaš da prekršiš zakletvu koje bi se svako sem Prijatelja Mraka držao, i kaješ se što ćeš ukrasti konje? Stvarno ne mogu da verujem. Stvarno vas ne poznajem.”

“Da li stvarno nameravaš da ostaneš i ribaš lonce”, upita Leana, glasom tihim kao i njihov, “kada je Rand tamo negde sa tvojim srcem u svom džepu?”

Min ih tiho popreko pogleda. Želela je da nikada nisu saznale da je zaljubljena u Randa al'Tora. Ponekad je želela da ni sama to nikad nije saznala. Čovek koji je jedva primjećivao da je živa, takav čovjek. To što on jeste nije bilo toliko važno kao to da je nikad nije pogledao dvaput, ali sve je to bila gluma. Želela je da kaže da će se držati zakletve, da će zaboraviti na Randa koliko god bude trebalo da radi da bi odradila dug. Samo što nije mogla da otvori usta. Nek je spaljen! Da ga nikad nisam upoznala, ne bih bila u ovakvom sosu!

Kada je tišina između njih potrajala previše da bi se svidela Min, ispunjena jedino ritmičnom škripom točkova i mekim zvukom udara kopita, Siuan progovori. “Nameravam da uradim kako sam se zaklela. Kada budem završila sa onim što prvo moram da obavim. Nisam se zaklela da ću ga odmah slušati; bila sam pažljiva da to ni ne nagovestim, strogo govoreći. Dobra pojedinost, znam, a i ta koju Garet Brin možda neće ceniti, ali svejedno tačna.»

Min popusti u čuđenju, dopuštajući sebi da se tetura zajedno sa polaganim kretanjem kola. “Nameravala si da pobegneš, a onda da se za nekoliko godina vratiš i predaš Garetu Brinu? Čovek će prodati naše kože štavionici. Naše kože.” Nije shvatila dok nije sve ovo rekla, da je prihvatila Siuanaino rešenje. Pobeći a onda se vratiti i...  Ne mogu! Volim Randa. A on ne bi primetio da me Garet Brin natera da radim u kuhinji do kraja mog života!

“On nije čovjek za prevariti, slažem se”, Siuan uzdahnu. “Srela sam ga jednom, ranije. Bila sam prestrašena mogućnošću da bi mogao prepoznati moj glas. Lica se menjaju, ali glasovi ne.” Dotakla je sopstveno lice čudeći se, što je ponekad radila, izgleda nesvesno. “Lica se menjaju”, promrmlja. A onda joj se glas učvrsti. “Već sam skupo platila za ono što sam morala da uradim, a i platiću i ovo. Na kraju. Ako moraš ili da se utopiš ili da jašeš ribu-lava, ti je jašeš i nadaš se najboljem. To je sve što imaš, Serenla.”

“Biti sluga je daleko od budućnosti koju bih ja odabrala”, Leana reče, “ali to je budućnost, i ko zna šta se sve može desiti pre toga? Sećam se previše dobro kada sam mislila da za mene nema budućnosti.” Mali osmeh joj se pojavi na usnama, njene oči sanjarski se dopola sklopiše, a njen glas postade baršunast. “Pored toga, ne mislim da će on prodati naše kože uopšte. Daj mi nekoliko godina vežbe, i nekoliko minuta sa Lordom Garetom Brinom, i on će nas dočekati raširenih ruku i smestiti u svoje najbolje sobe. Obući će nas u svilu i ponuditi nam kočiju da nas ponese gde god hoćemo da idemo.”

Min je ostavi da sanjari. Ponekad je mislila da druge dve žive u svetu snova. Primetila je nešto drugo. Mala stvar, ali počelo je da je iritira, “Mara, reci mi nešto. Primetila sam da se ljudi smeju kad čuju moje ime. Serenla. Brin se smejao, a i rekao je nešto u vezi moje majke, nešto kao da je imala predosjećaj. Zašto?”

“Na Starom jeziku”, Siuan odgovori, “to znači 'tvroglava ćerka'. Imala si tvrdoglavu žicu kada smo se prvi put upoznale. Milju široku i milju duboku.” To je rekla Siuan! Siuan, najtvrdoglavija žena na čitavom svetu! Njen osmijeh je bio širok koliko i njeno lice. “Naravno, izgleda da se popravljaš. U sledećem selu, možeš da koristiš Čalinda. To znači 'slatka djevojka'. Ili možda-”

Odjednom se kola zanesoše jače nego ikada ranije, a onda pojuriše kao da su konji pokušavali da galopiraju. Skačući unaokolo kao žito na rešetki za prosejavanje, tri žene se zgledaše u čuđenju. Siuan se ispravi i pomače platno koje je skrivalo vozačevo sjedište. Džoni je nestao. Bacajući se preko sedišta, Siuan dohvati uzde i povuče ih zaustavljajući konje. Min otvori zadnje zavjese, tražeći.

Put je ovde vodio kroz šipražje i malu šumu hrastova i brestova, borova i kožolista. Prašina od njihovog kratkog jurenja još se smirivala, nešto nje i na Džonija, tamo gde je ležao opružen pored nabijenog puta šezdeset ili više koraka iza.

Instinktivno, Min skoči i pritrča krupnom čoveku i kleče pored njega. Još je disao, ali su mu oči bile zatvorene, i imao je krvava posekotina na glavi.

Leana je pomeri u stranu i opipa Džonijevu glavu svojim sigurnim prstima. “Preživeće” reče ona lomnim glasom. “Ništa ne izgleda slomljeno, ali imaće glavobolju danima pošto se probudi.” Sednuvši unazad na pete, ona prekrsti ruke, a glas postade tužan. “Ne mogu ništa da uradim, u svakom slučaju. Neka sam spaljena, obećala sam sebi da neću zbog toga ponovo plakati.”

“Pitanje –” Min proguta i poče ponovo. “Pitanje je, da li da ga natovarimo u kola i odvedemo ga na imanje, ili da - odemo?! Svetlosti, nisam nimalo bolja od Siuan!

“Mogle bi ga preneti do sledeće farme”, Leana reče polako.

Siuan dođe do njih, vodeći kolskog konja kao da je bila uplašena da bi je mirna životinja mogla ugristi. Jedan pogled na čoveka na zemlji, i ona se namršti. “Nije to dobio od pada sa kola. Ne vidim ovde kamen ili koren koji bi to izazvao.” Poče da proučava šumu oko njih, i čovek izjaha iz šume na crnom pastuvu, vodeći tri kobile - jednu dlakavu i dve šake nižu od druge dve.

On je bio visok čovjek u plavom svilenom kaputu, sa mačem na boku, sa kovrdžavom kosom do ramena, veoma taman i lep uprkos tvrdoći kao da ga je neka nesreća duboko žigosala. I on je bio poslednji čovek koga je Min očekivala da vidi.

“Da li je ovo tvoje delo?” Siuan ga upita.

Logan se smejao dok nije doterao konja pored kola, iako je bilo malo čuđenja u njemu. “Praćka je korisna stvar, Mara. Srećna si što sam ja ovde. Nisam od vas očekivao da napustite selo za još nekoliko sati, a i tada jedva hodajući. Lokalni lord je bio izgleda popustljiv.” Odjednom mu se lice još više smrači, a glas mu je bio kao grubi kamen. “Mislile ste da bih vas prepustio sudbini? Možda sam trebao. Dala si mi obećanja, Mara. Želim osvetu koju si mi obećala. Sledio sam vas pola puta do Olujnog mora na ovoj potrazi, iako mi ne govoriš za čime. Nisam postavljao pitanja o tome kako nameravaš da mi daš ono što si mi obećala. Ali reći ću to sada ovo. Tvoje vreme se smanjuje. Završi sa potragom uskoro, i ispuni obećanja, ili ću te ostaviti da nađeš svoj put. Brzo ćeš saznati da većina sela nudi malo simpatije prema strancima bez para. Tri lepe žene same? Prizor ovoga”, dodirnu mač na boku, “vas je sačuvao više puta nego što znate. Nađi ono što tražiš uskoro Mara.”

Nije bio toliko arogantan na početku putovanja. Onda je bio skromno zahvalan za njihovu pomoć - toliko skroman koliko čovek kao Logan može. Izgleda da su vreme - i nedostatak rezultata - istrošili njegovu zahvalnost.

Siuan se nije sklonila od njegovog pogleda. “Nadam se”, reče ona čvrsto. “Ali ako želiš da ideš ostavi naše konje i idi! Ako ne želiš da veslaš, siđi sa broda i plivaj sam! Vidi koliko ćeš daleko stići sam sa svojom osvetom.”

Loganove velike ruke stegoše uzde dok Min nije čula njegove zglobove kako krckaju. Tresao se od ugušenih emocija. “Ostaću još malo Mara”, reče konačno. “Još malo.”

Na trenutak, za Minine oči, oreol bljesnu oko njegove glave, svetleća kruna, zlatno plava. Siuan i Leana nisu naravno ništa videle, iako su znale šta ona može da radi. Ponekad je videla stvari oko ljudi - viđenja, zvala ih je - slike ili aure. Ponekad je znala šta znače. Ona žena će se udati. Onaj čovjek će umreti. Sitne stvari ili veliki događaji, srećni ili tužni, nikad nije bilo razloga ko, gde i kada. Aes Sedai i Zaštitnici su uvek imali aure; većina ljudi ih nikad nije imala. Nije uvek bilo prijatno znati.

I ranije je vidjela Loganov oreol, i znala je šta znači. Slava koja će doći, Ali za njega, možda najviše od svih ljudi, to sigurno nije imalo smisla. Njegov konj i njegov mač i kaput su došli preko kocke, iako Min nije bila sigurna koliko je partija bila poštena. Nije imao ništa drugo, nikakve perspektive sem Siuaninih obećanja, a kako bi ih Siuan ikada ispunila? Samo njegovo ime bi najvjerovatnije bilo osuda na smrt. Jednostavno nije imalo smisla.

Loganovo raspoloženje se vratilo odjednom kao što je i nestalo. Vadeći debelu, grubo pletenu kesu za pojasom, zazvecka njome. “Došao sam do nekoliko novčića. Nećemo morati da spavamo u štalama neko vrijeme.”

“Čule smo za to”, Siuan reče suvo. “Pretpostavljam da nije trebalo da očekujem bolje od tebe”

“Misli o tome kao doprinos našoj potrazi.” Ona ispruži ruku, ali on veza ponovo vreću za svoj pojas sa blagim podrugljivim cerenjem. “Ne bih da prljam tvoju ruku ukradenim novcem, Maro. Pored toga, ovako mogu biti siguran da nećeš pobeći i ostaviti me.”  Siuan je izgledala kao da bi mogla da pregrize ekser nadvoje, ali ništa ne reče. Stojeći u stremenima, Logan pogleda niz put prema Kore Izvorima. “Vidim stado ovaca koje dolazi ovamo, i par dečaka. Vreme je da jašemo. Oni će odneti reč onoliko brzo koliko mogu da trče.” Sedajući ponovo, on baci pogled na Džonija, koji je i dalje ležao u nesvesti. “I dovešće pomoć za momka. Ne mislim da ga nisam pogodio dovoljno jako da bi ga ozbiljno povredio.”

Min odmahnu glavom; čovek je stalno iznenađivao. Ne bi pomislila da bi on uopšte mislio na čoveka čiju je glavu upravo naprsnuo.

Siuan i Leana nisu gubile vreme penjući se u svoja visoka sedla, Leana na sivu kobilu koju je nazvala Mesečev cvet, a Siuan na Belu, nisku dugodlaku kobilu. To je više podsećalo na veranje. Ona nije bila jahačica; posle nedelja u sedlu ona je još uvjek tretirala mirnu Belu kao vatrenookog ratnog konja. Leana je upravljala Mesečevim cvetom sa lakoćom. Min je znala da je negdje između; pope se na Divlju ružu, njenu kobilu, sa poprilično više gracioznosti nego Siuan, a poprilično manje od Leane.

“Da li misliš da će poći za nama?” Min upita dok su išli južno, udaljavajući se od Kore Izvora, kasom. Namenila je pitanje Siuan, ali Logan odgovori.

“Lokalni lord? Sumnjam da vas smatra dovoljno važnima. Naravno, možda pošalje nekoga, a on će sigurno raširiti opise. Jahaćemo što dalje pre nego što se zaustavimo, i onda ponovo sutra.” Izgledalo je da je on preuzeo vođstvo.

“Nismo dovoljno važne”, Siuan reče, odskačući trapavo u sedlu. Možda je bila obazriva na Belu, ali pogled koji je uputila Loganovim leđima govorio je da njegov izazov njenog autoriteta neće dugo potrajati.

Za sebe, Min se ponadala da ih Brin smatra nevažnima. Najverovatnije je bilo tako. Sve dok ne sazna njihova prava imena. Logan ubrza korak svog pastuva, te ona mamuznu Divlju ružu kako bi ih sustigla, usmeravajuđi svoje misli napred, a ne na iza.

Kačeći rukavice za pojas mača, Garet Brin podignu somotski šešir izvijenih krajeva sa svog pisaćeg stola. Taj šešir je bio poslednji krik mode u Kaemlinu. Karalin se postarala za to; on nije mario za modu, ali ona je mislila da on treba da se oblači prikladno u odnosu na svoju poziciju, i to su bili svila i somot koje je bi ona donela za njega ujutro.

Dok je stavljao šešir na glavu, uhvatio je prikaz njegovog senovitog odsjaja u jednom od prozora. Prikladno što je tako valovit i tanak. Njegov sivi šešir i sivi svileni kaput, izvezen srebrnim spiralnim ukrasima niz rukave i kragnu, nisu uopšte ličili na kacigu i oklop na koji je bio navikao. Sa tim je sve svršeno. A ovo... Ovo je bilo nešto da se ispune prazni sati. To je bilo sve.

“Dŕ li ste sigurni da želite da uradite ovo, Lorde Garete?”

On se okrenu od prozora prema Karalin, koja je stajala pored svog pisaćeg stola, postavljenog na suprotoj strani sobe. Sto je bio natrpan računskim knjigama imanja – vodila je imanje tokom svih godina u kojima on nije bio tu, i bez sumnje je i dalje to bolje radila od njega.

“Da si ih poslao da rade za Admera Nema, kako je zakon zahtevao,” ona nastavi, „ovo ne bi uopšte bila tvoja stvar.”

„Ali nisam,” reče Brin. “I ponovo bih tako uradio. Znaš dobro koliko i ja da bi Nem i njegov muški rod pokušavali da sateraju devojke u ćošak neprestano. A Maigan i ostale bi od njihovog života napravile Jamu Prokletstva, osim ako sve tri devojke ne bi slučajno pale u bunar i udavile se.”

“Čak ni Maigan ne bi koristila bunar”, Karalin reče suvo, “Ne po ovom vremenu. Ipak, shvatam o čemu pričaš, Lorde Garete. Ali imale su većinu dana i jednu noć da pobegnu u bilo kom pravcu. Za isto vreme ćeš ih naći ako raširiš reč o njima. Ako mogu biti nađene.”

“Tad ih može naći.” Tad je imao preko sedamdeset, ali je i dalje mogao da sledi jučerašnji vetar, preko kamenjara po mesečini, i bio je više nego srećan da preda ciglanu sinu.

“Ako vi tako kažete, Lorde Garete.» Ona i Tad se nisu slagali. “Pa, kada ih vratite, ja ih sigurno mogu upotrebiti u kući.”

Nešto u njenom glasu mu je privuklo pažnju. Mali nagoveštaj zadovoljstva. Praktično od dana kada je stigao kući Karalin je uvela čitav niz lepih sobarica i seljančica u kuću, sve voljne i željne da pomognu lordu da zaboravi brige. “One su zakletolomke, Karalin. Bojim se da su polja za njih.”

Kratko, besno zatezanje njenih usana potvrdilo je njegove sumnje, ali je ona držala svoj ton ravnodušnim. “Dve možda, Lorde Garete, ali gracioznost Domanske devojke bila bi protraćena na poljima, podesnija je da služi za stolom. Jedna neobično lepa mlada žena. Ipak, kako vi želite, naravno.”

Znači tu je Karalin izabrala. Jedna neuobičajeno lepa mlada žena, stvarno. Iako čudno različita od Domanskih žena koje je on upoznao. Nagoveštaj nesigurnosti ovde, pomalo prebrza onde. Skoro kao da je isprobavala svoje vještine po prvi put. To je bilo nemoguće, naravno. Domanske žene treniraju svoje ćerke da vrte muškarce oko prsta skoro od kolevke. Ne da nije bila nedelotvorna, priznao je. Ako bi Karalin postavila nju među seljančice.... Neobično lepa.

Pa zašto onda nije njeno lice bilo ono koje mu je ispunjavalo um? Zašto je zatekao sebe kako razmišlja o paru plavih očiju? Izazivajući ga kao da žale što nemaju mač, uplašene i odbijajući da priznaju strah. Mara Tomanes. Bio je siguran da će ona biti ta koja će održati reč, čak i bez zakletve. “Vratiću je”, on progunđa za sebe. “Saznaću zašto je prekršila zakletvu.”

“Kako ti kažeš, moj Lorde”, reče Karalin. “Mislila sam da bi ona bila dobra kao služavka za sobu za spavanje. Sela je već pomalo stara da juri gore-dole stepenicama, da ti donese nešto noću.”

Brin trepnu na to. Šta? Oh. Ta Domanska devojka. Odmahnu glavom na Karalinine gluposti. Ali zar je on bio manje glup? On je ovde lord; on bi trebalo da ostane da se stara za svoje ljude. Ipak Karalin ih je bolje čuvala nego što bi on znao, svih ovih proteklih godina. On je znao kampove i vojnike i kampanje, i možda nešto manevrisanja u dvorskim intrigama. Ona je bila u pravu. Trebao bi skinuti mač i taj glupi šešir, i narediti Karalin da objavi njine opise i...

Umesto toga reče, “Drži na oku Admera Nema i njegove. Oni će pokušati da te prevare koliko god mogu.”

“Kako god kažete, moj Lorde.” Reči su bile u potpunosti učtive, ali ton mu je rekao da ide da uči svog dedu kako se ovce šišaju. Smeškajući se u sebi, on iziđe napolje.

Gospodarska kuća je u stvari bila nešto malo više od užasno prerasle seoske kuće, dva isprekidana sprata od opeke i kamena pod slamnatim krovom, na šta je svaka generacija Brinova dodala po nešto. Kuća Brin je posedovala ovu zemlju - ili je ona posedovala njih - od kada je Andor izvučen iz olupine Artur Hokvingovog carstva hiljadu godina ranije, i za svo to vreme ona je slala svoje sinove da se bore u Andorskim ratovima. On se više neće boriti u ratovima, ali bilo je prekasno za Kuću Brin. Bilo je previše ratova, previše bitaka. On je bio poslednji od krvi. Bez žene, bez sina, bez kćeri. Linija se završavala sa njim. Sve stvari moraju jednom da se završe; Točak se okreće.

Dvadeset ljudi čekalo je pored osedlanih konja na kamenom popločanom dvorištu ispred kuće. Ljudi čak više sedi nego on, većina, ako su imali kose. Svi iskusni ratnici, bivši vojnici, četovođe, i barjaktari koji su služili sa njim u jednom ili drugom delu njegove karijere. Džoni Šagrin, koji je bio Stariji Barjaktar Garde, stajao je ispred svih sa zavojem oko slepoočnica, iako je Brin znao da su njegove ćerke naložile svojoj deci da ga zadrže u krevetu. On je bio jedan od retikh koji je imao ikakvu porodicu, ovde ili bilo gde. Većina je izabrala da služi Gareta Brina ponovo radije nego da propiju svoje penzije zbog uspomena koje niko sem drugog vojnika ne bi želeo da čuje.

Svi su nosili mačeve zapojasane preko kaputa, a nekoliko je nosilo duga koplja sa metalnim vrhom koje su visila godinama na zidu - sve do jutros. Svako sedlo imalo je debelo ćebe urolano pozadi, i nadute bisage, i još lonac ili čajnik i pune vodene mješine, kao da su jahali u rat umesto u jednosedmični izlet da bi se uhvatile tri žene koje su podmetnule požar u ambaru. Ovo je bila šansa da se ožive stari dani, ili da se pretvaraju da jesu.

Pitao se šta ga je izazivalo da ode. Bio je sigurno prestar da jaše za parom lepih očiju žene dovoljno mlade da mu bude ćerka. Možda i unuka. Nisam tolika budala, rekao je sebi čvrsto. Karalin će upravljati stvarima bolje bez njega da joj se nađe na putu.

Dugonogi kestenjasti konj dogalopira duž linije hrastova koja je vodila ka putu, i jahač se baci sa sedla pre nego što se životinja zaustavila; čovek se umalo spotaknu ali ipak uspe da stavi pesnicu na srce u propisni pozdrav. Barim Hale, koji je služio pod njim kao stariji vojnik godinama unazad, bio je tvrd i mršav, sa kožastim jajetom umesto glave i belim obrvama koje su izgleda pokušavale da nadoknade nedostatak kose. “Opozvani ste u Kaemlin, moj Kapetan-Generale?” zadiha.

“Ne”, Brin reče, preoštro. “Šta si mislio sa ujahivanjem ovde kao da ti je cela Kairhijenska konjica za petama?” Neki od ostalih konja su poigravali, deleći raspoloženje sa pridošlim konjem.

“Nikad nisam tako jahao sem kad smo ih gonili, moj Lorde.” Barimov kez nestade kad vide da se on nije smejao. “Pa, moj Lorde, video sam konje pa pomislih – “ Čovek ga još jednom pogleda i prekinu. “Pa, ustvari imam i neke vesti. Bio sam u Novom Braemu da vidim sestru, i čuo sam dosta.”

Novi Braem je bio stariji od Andora – “stari” Braem je bio uništen u Troločkim ratovima, hiljadu godina pre Artura Hokvinga - i bilo je dobro mesto za novosti. Srednje veliki pogranični grad istočno od njegovog poseda, na putu od Kaemlina za Tar Valon. Čak i sa trenutnim Morgazinim raspoloženjem, trgovci će držati taj put otvorenim. “Pa, napolje sa njima, čoveče. Ako ima vesti, koje su?”

“Hm, samo da se setim odakle da počnem, moj Lorde.” Barim se nesvesno ispravi, kao da je davao raport. “Najvažnije, pretpostavljam, kažu da je Tir pao. Aijeli su zauzeli sami Kamen, a Mač Koji Ne Može Biti Dotaknut je dotaknut. Neko ga je izvukao, kažu.”

“Aijel ga je izvukao?” Brin reče ne verujući. Aijel bi pre umro nego dotakao mač; video je da se to događa, u Aijelskom ratu. Iako je rečeno da Kalandor nije mač uopšte. Šta god to značilo.

“Nisu rekli, moj Lorde. Čuo sam imena; Ren neko ili neko drugo učestalije. Ali pričali su o tome kao o činjenici, ne kao o glasini. Kao da su svi znali.”

Brinovo čelo se namršti. Više nego problem, ako je tačno. Ako je Kalandor izvučen, onda je Zmaj Ponovorođen. Po Proročanstvima, to je značilo da Poslednja Bitka dolazi, da se Mračni oslobađa. Ponovorođeni Zmaj će spasiti svet, tako su Proročanstva govorila. I uništiti ga. Ovo se bila dovoljna vest da natera Halea da galopira, ako je on uopšte razmislio dvaput.

Ali kožasti čovek nije završio. “Glas koji je stiogao od Tar Valona je skoro isto toliko važan, moj Lorde. Kažu da postoji nova Amirlin. Elaida, moj Lorde, ona što je bila savetnica Morgazi.” Trepćući naglo, Hale je požurio; Morgaza je bila zabranjena teritorija, i svaki čovek na imanju je to znao, iako Brin to nikad nije rekao. “Kažu da je stara Amirlin bila umirena i pogubljena. I Logan je takođe umro. Lažni Zmaj koga su uhvatili lani. Pričali su o tome kao da je tačno, moj Lorde. Neki od njih su tvrdili da su bili u Tar Valonu kad se to desilo.”

Logan nije bio velika vest, iako je otpočeo rat u Geldanu tvrdeći da je Ponovorođeni Zmaj. Bilo je nekoliko lažnih Zmajeva u par poslednjih godina. On je mogao da usmjerava, i to je bila činjenica. Dok ga Aes Sedai nisu smirile. Pa, on nije bio prvi čovjek koji je bio uhvaćen i smiren, odsečen od Moći da ne bi nikada više mogao da usmerava. Takvi ljudi, bilo lažni Zmajevi ili samo jadnici koje je Crveni Ađah našao, nikad nisu živeli dugo. Govorilo se da oni odustanu od želje za životom.

Siuan Sanče, ipak, to je bila vest. On ju je jednom upoznao, skoro pre tri godine. Žena koja je zahtevala pokornost i nije davala razloge. Tvrda kao stara čizma, sa jezikom kao turpija i naravi kao od medveda sa zuboboljom. Od nje bi očekivao da razbuca bilo koju laktašicu na komade golim rukama. Umirivane je bilo isto što i smirivanje za muškarca, ali mnogo ređe. Posebno za Amirlin Tron. Samo dve Amirlin Tron u tri hiljade godina su pretrpele tu sudbinu, barem koliko je Kula priznavala, a ipak je moguće da ih je bilo još dva tuceta; Kula je bila veoma dobra u skrivanju onoga što žele da bude sakriveno. Ali pogubljenje povrh umirivanja je zvučalo preterano. Govorilo se da žene ne preživljavaju umirenje bolje no muškarci smirenje.

Sve je to mirisalo na nevolju. Svi su znali da je Kula imala tajne saveze, žice vezane za tronove i moćne lordove i dame. Sa novom Amirlin podignutom na ovaj način, neki će sigurno pokušati da probaju da li Aes Sedai i dalje nadgledaju. A kad ovaj momak u Tiru bude ugušio bilo kakav otpor - ne da je vjerovatno da će ga biti mnogo ako je stvarno zauzeo Kamen - on će krenuti protiv Ilijana ili Kairhijena. Pitanje je bilo, koliko brzo se on može pokrenuti? Da li će se snage sakupiti protiv ili za njega? On mora da je pravi Ponovorođeni Zmaj, ali Kuće će ići u oba pravca, narod takođe. I ako se beznačajne prepirke pojave zbog Kule -

“Stara budalo”, on progunđa. Videvši da se Barim trznu, on doda, “Ne ti. Druga stara budala.” Ništa od ovoga nije više bilo njegova stvar. Sem da odluči kojim će putem ići Kuća Brin, kada vreme za to dođe. Ne da bi to nekome bilo važno, sem da znaju da li da ga napadnu. Brinovi nikada nisu bili moćna kuća, ili velika.

“Uh, moj Lorde?” Barim pogleda ljude koji su čekali sa svojim konjima. “Mislite li da ću vam možda zatrebati, moj Lorde?”

Bez pitanja gde ili zašto. Nije njemu jedinom dosadio seoski život. “Stigni nas kada sakupiš opremu. Idemo južno putem 'Četiri Kralja', za početak.” Barim salutira i odjuri, vukući konja za sobom.

Penjući se u sedlo, Brin mahnu rukom napred bez reči, i svi ljudi se upadoše u kolonu po dvoje iza njega dok su se kretali linijom hrastova. Nameravao je da dobije odgovore. Ako je morao da uhvati ovu Maru za kragnu i protrese je, on će dobiti odgovore.

Visoka Gospa Alteima se opusti kada se vrata Kraljevske palate Andora otvoriše i njena kočija uđe. Nije bila sigurna da će se otvoriti. Baš je dugo trajalo da se pošalje poruka i da ona stigne, a još više da se sačeka na odgovor. Njena služavka, mršava djevojka nabavljena ovde u Kaemlinu, buljila je i samo što nije skakala od uzbuđenja što uopšte ulazi u palatu.

Otvarajući svoju čipkanu lepezu, Alteima pokuša da se ohladi. Podne je još bilo daleko; vrućina će tek da poraste. Kad pomisli da je uvek smatrala Andor hladnim. Užurbano ponovi ono što je htela da kaže, poslednji put. Bila je lepa žena - znala je tačno koliko lepa - sa velikim braon očima zbog kojih su je neki pogrešno smatrali nevinom, čak i bezopasnom. Ona je znala da nije bila nijedno, ali joj je koristilo da drugi ljudi u to veruju. Posebno ovde, danas. Ova kočija je umalo odnela poslednje zlato koje je uspela da odnese kad je pobegla iz Tira. Ako je nameravala da se skrasi ovde, biće joj potrebni moćni prijatelji, i nije postojala moćnija osoba od one kod koje je ona išla.

Kočija se zaustavi pored fontane, u stubovima okruženom dvorištu, i sluga u crveno-beloj livreji požuri da otvori vrata. Alteima jedva pogleda dvorište ili slugu; njen um je bio sav uprt na budući sastanak. Crna kosa prosula se do pola leđa iz pripijene kape od perli, a još perli bilo je nanizano u naborima njene haljine, sa visokom kragnom od vodnjikavo-zelene svile. Jednom se već srela sa Morgazom, na kratko, pre pet godina tokom zvanične posete; žena koja je zračila moć, rezervisana i državnička kao što bi se i očekivalo od kraljice, i takođe odgovarajuće, na Andoranski način. Što je značilo usiljeno. Glasine su kružile gradom da je imala ljubavnika - čoveka koji izgleda nije bio omiljen - što se nije uklapalo. Ali kako se Alteima sećala, formalnost haljine sa visokom kragnom će zadovoljiiti Morgazu.

Čim su Alteimine papuče bile čvrsto na  podu, popločanom kamenjem, služavka, Kara, skoči i poče da galami oko pada nabora. Dok Alteima nije zatvorila lepezu i nije njome udarila devojčin zglob; dvorište nije bilo mesto za to. Kara - tako luckasto ime - se cimnu, uhvativši se za zglob sa povređenim pogledom i na ivici suza.

Alteima iritantno skupi usne. Devojka nije znala kako da podnese blagi ukor. Zavaravala se: devojka neće biti dobra; bila je očigledno neuvežbana. Ali gospa mora da ima služavku, posebno ako treba da se razlikuje od izbeglica u Andoru. Videla je ljude i žene kako rade na suncu, čak i prose na ulicama, dok nose ostatke odeće Kairhijenskog plemstva. Mislila je da je prepoznala jedno ili dvoje. Možda je trebalo njih da uzme u službu; ko bi bolje znao dužnosti gospine služavke nego gospa? A ako su spali na to da rade rukama, trebali bi skočiti na pruženu šansu. Bilo bi zanimljivo imati bivšu «prijateljicu» za služavku. Prekasno je za to danas. A netrenirana služavka, lokalna devojka, prejasno je pokazivala da je Altamea bila pri kraju sredstava, samo jedan korak do prosjačkog štapa.

Ona stavi na sebe izgled zabrinute ljubaznosti. “Da li sam te povredila Kara?” reče slatko. “Ostani ovde u kočiji i umiri zglob. Sigurna sam da će ti neko doneti hladne vode da piješ.” Bezumna zahvalnost na devojčinom licu bila je zapanjujuća.

Livrejisani čovek, dobro uvežban, stajao je gledajući u ništa. Ipak, vest o Alteiminoj ljubaznosti će se raširiti, ako je išta znala o slugama.

Mladi visoki muškarac pojavi se ispred nje u crvenom kaputu sa belim okovratnikom i u  uglancanom grudnom oklopu Kraljičine Garde, klanjajući se sa šakom na dršci mača. “Ja sam Stražar-Poručnik Talanvor, Visoka Gospo. Ako biste pošli sa mnom, otpratiću vas do Kraljice Morgaze.” Ponudio joj je ruku, što ona prihvati, ali inače je bila jedva svesna njega. Nisu je interesovali vojnici sem generala i lordova.

Dok ju je pratio niz široke hodnike naizgled pune užurbanih livrejisanih muškaraca i žena - pazili su da joj ne stanu na put, naravno - proučavala je fine tapiserije, slonovačom ukrašene kovčege i sanduke, zdele i vaze od čistog zlata i srebra, ili od tankog porcelana Morskog Naroda. Kraljevska Palata nije prikazivala toliko bogatstva kao Kamen Tira, ali Andor je i dalje bio bogata zemlja, možda čak bogata koliko i Tir. Stariji lord će dobro doći, popustljiv prema ženi koja je i dalje mlada, možda pomalo slab i nejak. Sa ogromnim posedom. To bi bio početak, dok ne nađe gde tačno leže žice moći u Andoru. Nekoliko reči razmenjenih sa Morgazom nekoliko godina ranije nisu bile baš upoznavanje, ali imala je ono što moćne kraljice žele. Informacije.

Konačno, Talanvor je uvede u veliku sobu za sedenje, sa visokim plafonom oslikanog pticama i oblacima i nebom, u kojoj su izrezbarene i pozlaćene stolice stajale ispred mermernog kamina. Deo Alteiminog mozga primeti da je široki crveno-beli tepih bio Tirski rad. Mladić pade na jedno koleno. “Moja Kraljice”, reče naglo grubim glasom, “kao što si zapovjedila, dovodim ti Visoku Gospu Alteimu, od Tira.”

Morgaza mu odmahnu da ode. “Dobrodošla si,  Alteima. Lepo je ponovo te videeti. Sedni, i razgovaraćemo.”

Alteima promrmlja reči zahvalnosti pre nego što sede. Zavist je rasla u njoj. Zapamtila je Morgazu kao prelepu ženu, ali plavokosa stvarnost je govorila koliko je to sećanje izbledelo. Morgaza je bila ruža u punom cvatu, spremna da zaseni svaki drugi cvet. Alteima nije krivila mladog vojnika što se spotakao dok je izlazio. Bilo joj je drago što je otišao, tako da ne morala biti svesna kako ih gleda i upoređuje.

Ipak, postojale su i druge promene. Ogromne promene. Morgaza, Milost Svetlosti, Kraljica Andora, Braniteljka Kraljevstva, Zaštitnik Naroda, Visoko Sedište kuće Trakand, toliko rezervisana i pristojna, nosila je sada haljinu od svetlucavo bele svile koja je pokazivala dovoljno grudi da šokira krčmarsku služavku u Maulu. Pripijala se uz kukove i bila dovoljno uska da pristaje vragolastoj Tarabonki. Glasine su bile jasno tačne. Morgaza je imala ljubavnika. I bilo je jasno, usled te promene, da pokušavala da zadovolji ovog Gaebrila, a ne da on zadovolji nju. Morgaza je i dalje zračila moći i prisustvom koje je ispunjavalo sobu, ali ta haljina je oboje umanjivala.

Alteima je bila dvostruka srećna zato što je nosila visoki okovratnik. Žena toliko duboko u čovjekovim rukama bi mogla. u ljubomornom besu, da napadne na najmanju provokaciju, ili bezrazložno. Ako sretne Gaebrila, posmatraće ga sa najvećom ravnodušnošću koliko učtivost dopušta. Čak i najmanja sumnja da razmišlja da ukrade Morgazi ljubavnika mogla bi doneti omču oko vrata umesto bogatog muža sa jednom nogom u grobu. Ona bi to isto uradila.

Žena u crveno-beloj livreji donese vino, odlično Murandsko, i sipa ga u kristalne čaše duboko ugravirane Lavom Andora. Dok je Morgaza uzimala čašu, Alteima primjeti njen prsten, zlatna zmija koja sama sebi grize rep. Prsten Velike Zmije nosile su neke žene koje su bile učene u Beloj Kuli, kao i Morgaza, a da nisu postale Aes Sedai - kao i one koje jesu. Da Kraljice Andora budu učene u Beloj Kuli, bila je hiljadugodišnja tradicija. Ali kolale su glasine o rascepu između Morgaze i Tar Valona, a anti-Aes Sedai osjećanja izražavana su na ulicama mogla su lako biti ugušena od strane Morgaze, da je ona to želela. Ali zašto je i dalje nosila taj prsten? Alteima će paziti na svoje riječi dok ne sazna odgovor.

Žena u livreji se povuče na drugu stranu sobe, van dometa sluha, ali dovoljno blizu da vidi kada je potrebno ponovno punjenje čaša.

Pijucnuvši vina, Morgaza reče, “Dosta je prošlo od kada smo se upoznale. Da li ti je muž dobro? Da li je on u Kaemlinu sa tobom?”

Užurbano Alteima pomeni planove. Nije pomišljala da Morgaza zna za njenog muža, ali je uvek umela da razmišlja u letu. “Teodosijan je bio dobro poslednji put kada sam ga videla.” Svetlost poslala da umre uskoro. Takođe da preku na drugu temu. “Pitao se da li da služi ovog Randa al'Tora, a to je opasan bezdan za prekoračiti. Zašto, pa lordovi su su bili vešani kao da su obični kriminalci.”

“Rand al'Tor”, Morgaza reče zamišljeno. “Jednom sam ga upoznala. Nije izgledao kao neko ko bi sebe proglasio Ponovorođenim Zmajem. Preplašeni čobanin, koji je pokušavao da to ne pokazuje. Ipak kad pomislim ponovo, izgledao je kao da traži neki način da pobegne. Elaida me je upozorila na njega.” Izgledala je kao da nije svesna da je izgovorila tu poslednju rečenicu.

“Elaida je tada bila tvoj savetnik?” Alteima reče oprezno. Znala je da je to bilo tako, i stvaralo je glasine o rascepu teže za poverovati. Morala je da sazna da li su tačne. “Zamenila si je, sad kada je ona Amirlin?”

Morgazine oči se ponovo fokusiraše. “Nisam!” U sledećem trenutku njen glas omekša. “Moja kćerka, Elejna, se trenira u Kuli. Već je postala Prihvaćena.”

Alteima je mahala lepezom, nadajući se da joj se čelo nije znojilo. Ako ni Morgaza nije znala svoja osećanja prema Tornju, nije postojao način da se otvoreno razgovara. Njen plan je visio o koncu.

A onda je Morgaza spasi. “Kažeš da se tvoj muž nije slagao sa Rand al'Torom. A ti?”

Umalo ne uzdahnu od olakšanja. Morgaza se možda ponašala kao seljančica oko Gaebrila, ali i dalje je imala osjećanja kad su u pitanju bila moć i moguće pretnje njenom kraljevstvu. “Pažljivo sam ga posmatrala u Kamenu.” To će posejati seme, ako je to uopšte bilo potrebno. “On može da usmerava, a ljudi koji mogu da usmeravaju se uvek treba plašiti. Ipak, on je Ponovorođeni Zmaj. U to nema sumnje. Kamen je pao, i Kalandor je bio u njegovoj ruci. Proročanstva ... bojim se da moram ostaviti odluku šta uraditi povodom Ponovorođenog Zmaja, onima koji su mudriji od mene. Jedino znam da sam uplašena da ostanem onde gde on vlada. Čak ni Visoka Gospa Tira ne može da se poredi sa hrabrosti Kraljice Andora.”

Zlatokosa žena je oštro pogleda, što je uplaši da nije preterala sa laskanjem. Neki nisu previše voleli otvoreno laskanje. Ali Morgaza se jednostavno nasloni na stolicu i pijucnu vina. “Pričaj mi o njemu, o čovjeku koji bi trebalo da nas spase i da nas uništi.”

Uspeh. Ili makar početak uspeha. “On je opasan čovek čak i bez Moći. Lav izgleda lenjo, polu zaspalo dok ne napadne, a onda je sav snaga i brzina. Rand al'Tor izgleda nevino, ne lenjo i ne uspavano, ali kad jurne... On nema uopšte poštovanja prema osobi i položaju. Nisam preterivala kad sam rekla da je vešao lordove. On širi anarhiju. U Tiru, prema njegovim novim zakonima, čak i Visoki Lord može biti pozvan pred sud, da bude novčano kažnjen ili gore, zbog optužbi nekog najpodlijeg seljaka ili ribara. On...”

Držala se istine, bar kako je ona videla; mogla je reći istinu isto tako brzo kao i laž kad je bilo potrebno. Morgaza je pijuckala vino i slušala; Alteima bi pomislila da je leškarila, da nije bilo očiju koje su govorile da je upijala svaku reč i čuvala je. “Moraš da razumeš”, Alteimea završi, “da sam samo dotakla površinu. Rand al'Tor i šta je uradio u Tiru su predmet sati razgovora.”

“Imaćeš ih”, Morgaza reče, i Alteimea se u sebi nasmeja. Uspeh. “Da li je tačno”, nastavi Kraljica, “da je doveo Aijele sa sobom u Kamen?”

“Oh da. Veliki divljaci sa svojim licima sakrivenim pola vremena, i čak žene spremne da ubiju brzo kao pogled. Pratili su ga kao psi, plašili sve, i uzeli su šta su god hteli iz Kamena.”

“Mislila sam da su oni pusta glasina”, Morgaza odgovori. “Kružile su glasine ove i prošle godine, ali oni nisu izašli iz Pustare već dvadeset godina, ne od Aijelskog Rata. Svetu sigurno nije potreban ovaj Rand al'Tor, koji nam donosi Aijele ponovo.” Njen pogled se ponovo izoštri. “Rekla si 'pratili'. Da li su otišli?”

Alteima klimnu. “Upravo pre nego što sam napustila Tir. I on je otišao sa njima.”

“Sa njima!” Morgaza uzviknu. “Bojala sam se da je u Karhijenu upravo sad - “

“Imaš gošću, Morgaza? Trebao sam biti obavešten, kako bih je pozdravio.”

Veliki čovek uđe u sobu, visok, njegov zlatom izvezeni kaput od crvene svile bio je taman za njegova masivna ramena i grudi. Alteimi nije bilo potrebno da vidi zračeći izraz Morgazinog lica da bi nazvala njega Lord Gaebrilom; pouzdanost kojom je prekinuo Kraljicu je to učinila. On podiže prst, i služavka se pozdravi i brzo izađe; nije pitao Morgazu za dopuštenje da otpusti njenu služavku, takođe. On je bio zgodan, prosto nevjerovatno koliko, sa krilima belog na slepoočnicama.

Umirujući lice u svakidašnje, Alteima stavi na sebe marginalni osmeh dobrodošlice, pogodan za starijeg ujaka bez moći , bogatstva ili uticaja. On je možda bio prelep, ali i kada ne bi pripadao Morgazi, on nije bio čovjek koga bi ona pokušala da manipuliše, sem ako bi apsolutno morala. Bilo je možda čak i više osećaja moći oko njega nego oko Morgaze.

Gaebril se zaustavi pored Morgaze i stavi ruku na njeno golo rame na intiman način. Ona je jasno bila blizu toga da stavi obraz preko nje, ali njegove oči su bile na Alteimi. Bila se navikla da je muškarci gledaju, ali ove oči su je naterale da se premešta nelagodno; bile su isuviše prodorne, previše su videle.

“Dolaziš iz Tira?” Zvuk njegovog dubokog glasa posla drhtaj kroz nju; njena koža, čak i kosti su se osećale kao da su bile zaronjene u hladnu vodu, ali začuđujuće, njen trenutni nemir se istopi.

Morgaza je bila ta koja je ogovorila; Alteima izgleda nije mogla da nađe svoj jezik dok je on gleda. “Ovo je Visoka Gospa Alteima, Gaebrile. Ona mi je pričala sve o Ponovorođenom Zmaju. Bila je u Kamenu Tira kada je pao. Gaebrile, tamo su stvarno bili Aijeli – “ Pritisak njegove ruke je prekinu. Iritacija bljesnu preko njenog lica, ali onda nestade, zamenjena osmehom koji mu je bio upućen.

Njegove oči i dalje na Alteimi, poslaše taj drhtaj kroz nju ponovo, ovog puta ona glasno uzdahnu. “Toliko priče te je sigurno zamorilo Morgaza”, reče on pomerajući pogled. “Previše radiš. Idi u svoju sobu i spavaj. Idi sada: Probudiću te kada se dovoljno odmoriš.”

Morgaza odmah usta, i dalje mu se smešeći odano. Njene oči su izgledale pomalo zastakljeno. “Da, umorna sam. Sada ću da dremnem, Gaebrile.”

Ona otkliza iz sobe bez pogleda na Alteimu, ali je Alteimina pažnja bila sva na Gaebrilu. Njeno srce je kucalo brže; njeno disanje se ubrza. On je bio sigurno najlepši čovek koga je ikada videla. Najveličanstveniji, najjači, najmoćniji... Superlativi su tekli kroz njen um kao poplava.

Gaebril nije obraćao pažnju na Morgazin odlazak više nego ona. Zauzimajući stolicu koju je Kraljica napustila, nasloni se sa čizmama opruženim ispred sebe. “Reci mi zašto si došla u Kaemlin, Alteima.” Hladnoća ponovo projuri kroz nju. “Čistu istinu, ali neka bude kratko. Možeš mi dati detalje kada ih budem želeo.”

Ona nije oklevala. “Pokušala sam da otrujem muža i morala sam da pobegnem pre nego što bi Teodosian i ona Estanda mogli da me ubiju, ili da urade nešto gore. Rand al'Tor je nameravao da im dopusti, kao primer.” Govoreći, ulagivala se. Ne toliko zato što je to bila istina koju je ona toliko skrivala, koliko je otkrila da je želela više nego išta na svetu da ga zadovolji, i bojala se da će je odbaciti. Ali on je želeo istinu. “Odabrala sam Kaemlin zato što ne bi mogla da podnesem Ilijan i zato što volim Andor malo više, Karhijen je skoro u ruševinama. U Kaemlinu, mogu da nađem bogatog muža, ili nekog ko misli da je moj zaštitnik, ako je potrebno, i onda da koristim njegovu moć da – “

On je zaustavi pokretom ruke, smejući se. “Pokvarena maca, iako lepa. Možda lepa dovoljno da bih je zadržao, sa tvojim kandžama i zubima uvučenim.” Odjednom njegovo lice postade pažljivije. “Reci mi sve što znaš o Randu al'Toru, a posebno o njegovim prijateljima, ako ih ima, i o njegovim saputnicima, njegovim saveznicima.”

Ona mu reče, govoreći sve dok nije promukla, a njen glas postao suv i grub. Nije podigla svoju čašu sve dok joj on nije rekao da pije; a onda je progutala vino i nastavila. Ona bi mogla da ga zadovolji. Ona bi mogla da ga zadovolji mnogo bolje no što bi Morgaza mogla da zamisli.

Služavke koje su radile u Morgazinoj sobi užurbano se pokloniše, iznenađene da je vide ovde usred jutra. Odmahnuvši im da izađu iz sobe, ona se pope u svoj krevet obučena. Neko vreme je ležala gledajući pozlaćene rezbarije na postelji. Ovde nije bilo Lavova Andora, ali bilo je ruža. Zbog Ružine Krune Andora, ali ruže su joj bolje odgovarale od lavova..

Prestani biti tvrdoglava, grdila je sebe, a onda se pitala zašto. Rekla je Gaebrilu da je umorna i - Ili je on to njoj rekao? Nemoguće. Ona je bila Kraljica Andora, i nijedan muškarac joj nije mogao ništa narediti. Garet. Sada, zašto je pomislila na Gareta Brina? On joj sigurno nikada nije rekao da nešto uradi; Kapetan-General Kraljičine Garde se pokoravao Kraljici, a ne obrnuto. Ali on je bio tvrdoglav, u potpunosti sposoban da se ukopa u zemlju sve dok ona nije pošla njegovim putem. Zašto mislim na njega? Želela bih da je ovde. To je bilo apsurdno. Ona ga je oterala zato što joj se suprotstavio; oko čega - više nije bilo jasno, ali bilo je važno. On joj se suprotstavio. Ona se maglovito sećala osećanja koja je imala za njega, kao da su od  prošle godine. Sigurno nije toliko prošlo? Prestani biti tvrdoglava!

Oči joj se sklopiše i ona momentalno pade u san, san koji je bio pun mučnih bežanja od nečega što nije mogla da vidi.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće