Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Završava se
Janić
Devedeset i devet tkanja. Našla je šestokraku zvezdu između okruglog rečnog kamenja među ogromnim dinama peska, gde je dobijala vrtoglavicu od vreline i koža joj se isušivala pre nego što je znoj mogao da se stvori. Našla je nacrtanom u pesku na strani planine, gde su je sekli vetrovi i gde su gromovi udarali svuda oko nje, i u velikom gradu nemogućih tornjeva gde su joj neki ljudi pričali nešto na nerazumljivom jeziku. Našla ju je u šumi pokrivenoj mrakom, u crnim vodama močvare, u visokoj travi koja je sekla poput noževa, na farmama i ravnicama, u kućercima i palatama. Ponekad bi je našla obučena, ali je njena odeća često nestajala, i isto toliko često, bila je gola.
Ponekad bi odjednom bila vezana kanapima ili lancima, savijena u mučne pozicije, koje su joj uvrtale zglobove, ili je visila na zakačena oko kuka ili članaka. Susretala se sa zmijama otrovnicama i zubatim vodenim gušterima dugačkim tri metra, divljim bikovima, lavovima u lovu, gladnim leopardima i krdima divlje stoke u stampedu. Boli su je stršljenovi i ose, ujedali mravi i konjske mušice i insekti koje nije prepoznala.
Pobesnele mase koje su nosile baklje su pokušale da je odvedu na lomaču, Beli plaštovi da je obese, pljačkaši da joj zabodu nož u leđa, secikese da je udave. I svakoga puta, zaboravljala je, i pitala se odakle joj posekotina preko obraza, šta joj se desilo kada je zadobila ranu od mača preko rebara, tri uboda u leđa koje su sigurno napravile kandže, i ostale rane, povrede i masnice od kojih je krvarila i šepala. A bila je umorna. O, tako umorna, do kostiju. Čak i više nego što bi je ostavilo devedeset i devet tkanja. Možda joj je to bilo od rana. Devedeset i devet tkanja.
Zgrabivši njenu običnu haljinu od vune, potrčala je ka šestokrakoj zvezdi, označenoj crvenim pločama pored kamene fontane u malom vrtu okruženom redom tankih, vitkih stubova. Jedva je stajala na svojim nogama, dok je održavanje običnog izraza lica zahtevalo sve njene sposobnosti. Bol je probadao svaki deo nje. Ne, agonija bi bolje opisala taj bol. Ali ovo je bio poslednji. Kada ga završi, i ovo bi takođe bilo, šta god da je ovo bilo, i moći će da traži Lečenje. Ako bi mogla da nađe Aes Sedai.
Ako ne, Čitač će biti dovoljan.
Ovo je bio još jedan od beskorisnih tkanja, koji je proizveo samo kišu sijajućih obojenih kapi, ako se istka tačno. Netačno istkan, od njega bi joj pocrvenela koža, bolno, kao od opekotina. Počela je veoma oprezno.
Njen otac je išetao iz stubova pravo pred njom, u dugačkom plaštu koji je barem godinu dana bio van mode, u bojama kuće Damodreda, od visokog okovratnika do ispod kolena. Bio je veoma visok, za čoveka iz Kairhijena, samo inč mu je falio do šest stopa, sa većim delom kose koji je bio sed, a koji je nosio u punđi na dnu vrata. Uvek je stajao prav kao sečivo, osim kada se savijao da mu uskoči u ruke, dok je bila dete, ali su sada njegova ramena bila pogrbljena. Nije shvatala iznenadni poriv za plakanjem, kada ga je ugledala.
“Moiraina’, reče, dodajući brižne crte njegovom nežnom licu, ‘moraš poći samnom smesta. Radi se o tvojoj majci, moje dete. Ona umire. Ostalo je još samo malo vremena, ali moraš da pođeš odmah.”
To je bilo previše. Htela je da zaplače. Htela je da otrči do njega. Nije uradila nijedno. Činilo se da se tkanje samo završilo u iznenadnom kraju, i kapi koje su srećno sijale su padale svuda oko njih. Prikaz se činio izuzetno tužnim. Otvorila je usta da ga pita gde je majka, ali je ugledala drugu zvezdu iza njega, na crvenoj ploči iznad stubova gde se pojavio. Hodala je polako, bez oklevanja.
“Volim te, oče” reče mirno. Svetlosti, kako je mogla da ostane mirna? Morala je.
“Molim te, reci majci da je volim punim srcem.”
Prošavši pored njega, oteturala se ka drugoj zvezdi. Mislila je da ju je zvao, da je potrčao za njom i vukao za rukav, ali njen um je bio iscrpljen naporom koji je zahtevalo održavanje izraza lica i umeren hod. U stvari, to je bilo spoticanje, ali nije ni zaostajala, niti se žurila. Došla je među stubove, ispod zvezde, i...
...našla se u okrugloj beloj odaji, dok ju je refleksija od svetlećih lampi zaslepljivala. Sećanje se odbilo o nju, skoro je bacajući na kolena.
U nemogućnosti da misli dok se ta bujica slivala u nju, uspela je da napravi još tri koraka pre nego što je zastala. Svega se setila, svakog tkanja, gde je zadobila svaku povredu. Sve njene greške, njene panične pokušaje da održi neku spoljašnju sliku mira.
“Učinjeno je”, Merian naglasi, glasno tapšući rukama. “Neka niko više ne govori o onome što se ovde desilo. Na nama je da to delimo u tišini sa onom koja je to iskusila. Učinjeno je.” Ponovo je glasno udarila rukom o ruku, dok joj se plavi šal njihao. “Moiraina Damodred, provešćeš noć u molitvi i promišljanju tereta koji ćeš preuzeti sutra, kada ogrneš šal Aes Sedai. Učinjeno je.” Treći put je spojila ruke.
Pokupivši suknju, Nadzornica polaznica je krenula ka vratima, ali su ostale sestre ubrzo stigle do Moiraine. Sve osim Elaide, shvatila je. Elaida je izašla sa Merian, sa šalom ognutim kao da joj je hladno.
“Da li ćeš prihvatiti Lečenje, dete?” upita Anaija. Za ruku viša od Moiraine, njene uobičajne crte lica su skoro nadmašile bezvremenost i činile je sličnijom seljankom nego Aes Sedai, uprkos njenoj fino skrojenoj, plavoj vunenoj haljini sa lepim detaljima na rukavima. “Ne znam zašto sam te pitala. Nisi u tako lošem stanju kao neke koje sam videla, ali ti je dovoljno loše.”
“Ovaj... prošla sam?” iznenađeno upita.
“Da se crvenilo računa kao prekid mira, niko nikada ne bi došao do šala.” Anaija odgovori, popravljajući svoj šal, uz osmeh.
Svetlosti, videle su sve! Naravno, morale su, ali se prisetila neverovatno zgodnog muškarca koji je uhvatio i počeo da ljubi svugde po telu, čim je započela četrdeset i treće tkanje i pocrvenela je. One su to videle!
“Stvarno bi trebala da Izlečiš dete, pre nego što se sruši, Anaija.” Verin reče. Niska i sa zamišljenim očima, bila je prilično puna u njenoj finoj vunenoj haljini u bojama mešanim između crvene i braon i braon šalu.
Moiraini se sviđala Verin, ali se ipak stresla kada je videla svoju odeću u rukama Braon sestre.
“Verovatno bih trebala”, Anaija reče, i uhvativši Moiraininu glavu rukama, usmeravala je.
Ove povrede su bile mnogo gore od posekotina i masnica koje im je Elaida nanela, i ovog puta Moiraina je osetila da se peče u ledu, pre nego da je uronjena u hladnu vodu.
“Pretpostavljam da bi trebala to da uradim”, Anaja reče, i hvatajući se za Moraininu glavu ona usmeri.
Kada je to prošlo, sve njene povrede i poderotine su nestale. Umor je ostao, još i veći nego ranije. A bila je gladna kao vuk. Koliko je provela ovde dole? Njen pažljivo namešten smisao za vreme se činio potpuno uništenim.
Dodir torbice joj je rekao da je njena knjiga i dalje tamo, ali ništa više nije mogla da uradi pred sestrama. Osim toga, veoma je želela da se ponovo obuče. Postojalo je pitanje na koje je želela odgovor. Njeni testovi nisu bili prosta slučajnost, potpuni proizvod ter’angreala. Neprestani napadi na njenu skromnost nisu joj ostavljali mesta za sumnju. “Poslednji test je bio veoma okrutan”, reče, zastajući sa haljinom spremnom da je navuče preko glave. Zastajući da bi im videla lica.
“Ne treba govoriti o njemu, bez obzira koliko okrutan bio”, Anaija reče bez oklevanja. “Nikome, nikada.”
Ali Juan, tanka Žuta, je skoro pogledala ka vratima, sa nezadovljstvom u njenim sivim očima.
Tako znači. Merian nije učestvovala u testu. Elaida je pokušala da je sruši, više nego bilo ko drugi, ili sestra iz Arafelina ne bi tako negodovala. Tako znači.
Ostale tri sestre su otišle, ali su je Anaija i Verin odvele iznad zemlje, koristeći drugačiju putanju od one kojom su sišle. Kada su je ostavile, otišla je do sobe u kojoj su ona i Sijuan provele tolike dane kopirajući imena, i našla je dva službenika kako rade taj posao, žene sa izgledom paćenika kojima nije bilo drago što ih prekidaju pitanjima o Prihvaćenoj o kojoj nisu ništa znale. Da li je to moguće?
Svetlosti, da li je moguće?
Požurila je natrag ka odajama Prihvaćenih—i tri puta su je sestre prozivale zbog toga; i dalje bila Prihvaćena, do sutra—skoro da je trčala, kada je zatekla i Sijuaninu i svoju sobu prazne. Neke od putovanja na kojima su beležena imena su se završavala ranije, ovih dana, i prošlo je dosta vremena od podneva, tako da je tražila u ostalim sobama dok nije naišla na Šerijam i Mirelu dok su sedele oko vatre u Mirelinoj sobi, gde je mali tepih imao crvenu šaru, dok su umivaonik i posuda sa vodom bile plave.
“Merian je pokupila Sijuan malopre”, Mirel reče uzbuđeno. “Zbog testa.”
“Da li si...? Da li si položila?” Šerijam upita.
“Da”, odgovori, i pri tom je osećala tugu na iznenadnim promenama izraza lica.
Čak su i ustale, rukama uz suknju, skoro se klanjajući. Rascep se otvorio između njih. I dalje je bila Prihvaćena, do sutra, ali se njihovo prijateljstvo završavalo, barem dok i one ne dobiju šal. Nisu joj tražile da ode, ali nisu ni da ostane, ali su izgledale da im je lakše nakon što je želela da ode u svoju sobu da sama sačeka Sijuanin povratak.
Čim je ušla u sobu, proverila je knjigu na pojasu, ali ništa nije ukazivalo na to da je bila pomerana, nijedna stranica nije oštećena nečijim nepažljivim čitanjem. Što nije značilo da niko nije čitao. Ali opet, niko ne bi znao u šta gleda osim ako ne zna šta su Moiraina i Sijuan radile. I Tamrini tragači. Tiho se pomolila da kao zahvalnicu što nijedna od njih nije bila sestra koja ju je testirala. Barem onoliko koliko je znala.
Služavka, ili možda polaznica, je upalila vatru i postavila tanjir na njenom stočiću, uklanjajući belu odeću koja ga je prekrivala i stavila veći obrok nego što je mislila da ga je ikada pojela u životu, naseckano meso, repu sa prelivom, široki pasulji sa hrskavičavim belim kozjim sirom, kupus sa borovim košticama.
Tu je bilo i okrugla vekna hrskavičavog crnog hleba, i ogromna činija sa čajom. Tanjir mora da je malo pre ostavljen, jer je sve i dalje bilo toplo. Kula je imala načina da fino uskladi sve stvari.
To je bilo previše hrane, a ipak je pojela i poslednju mrvicu, čak i hleb. Čitavu veknu. Celo telo joj je žudelo za snom, ali na spavanje nije mogla. Ako je Sijuan pala, i preživela neuspeh—Svetlosti, samo joj daj da poživi – dozvolili bi joj da ostane samo da pokupi svoje stvari i da se oprosti. Moiraina je odbila da rizikuje. Zbog toga se udobno smestila na krevetu, sa knjižicom u tvrdom povezu. Plamena srca su možda bila neodgovarajuća za polaznicu, ali to joj je bila omiljena. I Sijuanina. Međutim, buljila je u prvu stranu nekoliko minuta pre nego što je shvatila da nije pročitala nijednu reč. Ustala je, prošetala po sobi malo, zevajući, ali i dalje nije mogla da održi pažnju. Sijuan će se vratiti. Neće je izbaciti iz Kule. Bilo je toliko mnogo načina da se propadne, toliko načina da ne uspe. Ne! Sijuan će proći. Morala je. Ne bi bilo fer da Moiraina dođe do šala, a Sijuan ne. Znala je da će njena prijateljica biti mnogo bolja Aes Sedai nego što će ona biti.
Celo popodne je čula zvuke ostalih Prihvaćenih koje su se vraćale, neke se smejući, neke su se žalile, ali sve su bile glasne. Buka se brzo uvek stišavala kako se širila vest da je testirana, i da je položila, da je bila u svojoj sobi. Sutradan će postati Aes Sedai, a ipak su se ponašale kao da je već postala, kretale su se u tišini da je ne bi ometale. Vreme večeri je došlo i prošlo. Mislila je da bi mogla još nešto da pojede, uprkos njenoj ogromnoj, zakasneloj večeri, ali nije otišla u trpezariju. Prvi razlog je bio taj što je sumnjala da bi mogla da podnese buljenja drugih, ili još gore, njihov spušten pogled. Drugi razlog je bio taj što je Sijuan mogla da se vrati dok nje nije bilo.
Ležala je na krevetu, zevajući i još jednom pokušavajući da čita, kada je Sijuan ušetala, mirnog izraza lica.
“Da li si...?” Moiraina poče, ali nije mogla da završi rečenicu.
“Bilo je lako kao padanje iz čamca”, odgovori Sijuan. “U trnje. Srce mi je pretrnulo kada sam se setila ovoga...” ona pokaza na svoj opasač, gde je takođe držala knjigu sa imenima, “ali, nakon toga, sve je prošlo kako treba.” Njeno lice se odjednom zacrveni. Uspela je i pored toga da se osmehne. “Zajedno će nas podići, Moiraina.’'
Presrećna, Moiraina skoči na noge, i smejući se, igrale su zagrljene. Jedva se suzdržavala da ne pita šta se desilo na Sijuninom testu. To crvenilo—i to na Sijuan!—je molilo da se postave veoma zanimljiva pitanja, ali... To je bilo da se deli u tišini, a čak i tada samo sa ženama koje su to podelile sa tobom. Koliko je dugo prošlo kada su nešto krile jedna od druge? Čak i ovde, šal je doneo rascep.
“Mora da umireš od gladi”, Moiraina reče, zaustavljajući se. Bila je mrtva umorna, i počela je da se zanosi, ali ni Sijuan nije bila mnogo sigurnija na nogama. “I tebe sigurno čeka tanjir u sobi.” Pokazala je na svoj sto. Možda joj je donet zato što je ovo bila specijalna prilika, ali se od nje očekivalo da nosi prljavo suđe za sobom. I da bude srećna ako ne mora da ih sama opere, zbog kašnjenja.
“Mogla bih da pojedem vepra, ali imam nešto bolje od hrane u mojoj sobi.” Sijuan odjednom se nasmeši.
“Imam šest miševa, koje sam dobila od jednog sluge u štalama jutros.”
“Skoro da smo sestre”, Moiraina se pobuni. “Ne možemo da stavljamo miševe u tuđe krevete. U svakom slučaju, to bi prevršilo svaku meru, a i ne bi bilo fer. Skoro svi su bili napolju veći deo dana, i mora da su umorni koliko i ti.”
“Skoro sestra, i prava nije ista stvar, Moiraina. Razmisli malo. To nam je poslednja šansa. Stvarno neće biti u redu kada dobijemo šal.” Sijuanin osmeh se pretvori u mrštenje. “Koliko ja znam, Elaida je van Kule. Miševi su tek mala otplata za one udarce, Moiraina. Dugujemo joj. Dugujemo joj!”
Moiraina uzdahnu. Bez Elaide, nikada ne bi vežbala brže tkanje, a bez toga, verovatno bi pala. Ali sumnjala je da njen otac nije bio jedini specijalni dodatak testu. Prečesto, njene slabosti je otkrio neko ko ih je znao prilično dobro. Ta žena je pokušala da je obori.
“Prvo da jedeš.” ona reče.