Предходно - Назад на садржај - Следеће
Поглавље 9
Почиње
4th Dimension
Мереан једва да јој је дала времена за брзи загрљај са Сиjуан пре него што је одвела Мораину. Сваким кораком комад леда у Мораинином стомаку је растао. Била је спремна?! Током свих вежби успела је да заврши сва ткања само двапут, и никада ни под притиском приближним ономе који је Елаида применила. Неће успети, и избациће је из Куле. Неће успети. Те речи су јој пулсирале у глави ритмом бубња који је обележавао марш ка џелату. Неће успети.
Док је следила Мереан низ уске завијене степенице које су кружиле надоле у камену подлогу под Кулом, паде јој на памет помисао. Ако не успе, и даље ће моћи да усмерава, све док је опрезна. Кула није благонаклоно гледала на жене које би биле избачене а разметале би се тиме, а када Кула гледа неблагонаклоно на нешто, само будале на то не обраћају пажњу. Сестре су говориле да жене које бивају избачене, скоро одустану од усмеравања из страха од Куле, али то јој је био несхватљиво. Знала је да то неће урадити шта год да се деси. Још једна мисао, која наизглед са претходном није имала везе. Ако не успе, и даље ће бити Мораина Дамодред, припадница снажне Куће иако лоше репутације. Њеним имањима ће сигурно требати године да се опораве од Аијелског рата, али сигурно ће моћи да јој дају пристојне приходе.
Трећа мисао, и све дође на своје место, било је тако очигледно да је све време мислила на много дубљем нивоу. И даље је имала своју књижицу са именима у својој торбици. Чак и ако не успе, и даље ће моћи да настави са потрагом за дечаком. То је наравно било скопчано са опасностима. Кули се нимало није свиђало мешање странаца у њене унутрашње ствари, а она ће тада бити странац. Многи владари су зажалили што су се мешали у Кулине планове. Колико ће бити горе по младу изгнаницу, ма колико јој јака Кућа била?
Нема везе. Шта ће бити, биће. “Точак тка како Точак жели”, она промрмља, и тако заради оштар поглед од Мереан. Ритуал није уопште био компликован, али се морао поштовати. То да је заборавила да када зађу под земљу мора бити тиха сем ако јој се обрате говорило је нешто о њеним шансама на стварном тесту.
Било је веома чудно. Желела је да буде Аес Седаи више од свог живота, али ипак сазнање да ће моћи да настави са потрагом ма шта се овде догодило ућуткало је онај бубањ у њеној глави. Чак је и натерало онај комад леда да се смањи. Макар мало. На један или други начин, за неколико дана она ће отпочети са потрагом. Светлост јој дала то буде као Аес Седаи.
Широки пролази кроз које је Мереан водила, а који су урезани у камен острва и били широки као и они у Кули, су били осветљени лампама које су биле окачене високо на зидовима, иако је већина попречних ходника била обавијена тамом, или су били осветљени повременим лампама које су правиле мале и усамљене локве светлости. Камени под није на себи имао нимало прашине. Пут је био припремљен за њих. Ваздух је био хладан и сув, и сем звука њихових папуча, било је тихо. Сем складишта на највишим нивоима, подруми су ретко коришћени, и све је било једноставно и неукрашено. Тамна дрвена врата су стојала затворена дуж ходника, а како су залазили дубље почела су да бивају закључана. Многе ствари су овде држане далеко од нежељених очију. Оно што је рађено овде доле, такође није било за спољашње очи.
На најнижем нивоу, Мереан се заустави испред дуплих врата која су била већа него иједна крај којих су до сада прошли. Била су висока као врата тврђаве и била углачана тако да сијају, а нису била замандаљена. Аес Седаи усмери и врата се тихо отворише на добро подмазаним шаркама. Дубоко удахнувши, Мораина уђе за њом у велику, округлу, собу са куполом која је била окружена лампама. Њихово светло се обијало од угланцаних белих камених зидова, заслепљујући је после релативно мрачних ходника.
Трепћући, она се одмах запути ка објекту у центру собе који се налазио под куполом, према великом овалном прстену који је био узак при врху и дну док му је обод био мало дебљи од њене руке. Висине више од једног хвата и широк скоро корак, светлуцао је при светлости лампи, час сребрно час златно зелено плаво или све то одједном, никад не бивајући исти дуже од тренутка. И наизглед немогуће, стојао је усправно без потпоре. То је тер'ангреал, справа направљена да користи Једну моћ још у Доба легенди. У њему она ће бити тестирана. Она неће пасти. Неће неуспети!
“Приступи”, Мереан рече формално. Остале Аес Седаи које су већ биле у соби, по једна за сваки Ађах, стадоше у круг око ње, са шаловима на раменима.
Једна од њих је била Елаида, и Моираинино срце затрепта нелагодно. “Долазиш неука, Моираина Дамодред. Каква ћеш отићи?”
Светлости, зашто су дозволили Елаиди да присуствује? Очајнички је желела да упита, али причање јој је било забрањено. Била је изненађена када је њен глас мирно одговори. “Отићу упознавши себе.”
“Из којег разлога си позвана овде?” Мереан одговори.
“Да будем испитана.” Мирноћа је била важна, али иако је њен глас био такав, њен ум је био потпуно другачији. Није могла избацити Елаиду из својих мисли.
“Зашто требаш бити испитана?”
“Како бих сазнала да ли сам вредна.” Све сестре ће се потрудити да не успе—то је био тест, након свега—али Елаида ће се највише потрудити. Светлости, шта ће она урадити?
“Чега да ли си вредна?”
“Да носим шал.” А са тим она поче да се скида. Према древном обичају, мора бити обучена само у Светлост, симболишући веровање да ће је Светлост заштитити.
Док је одрешивала појас, она се одједном присети мале књижице у торбици. Ако то открију . . .! Али да се поколеба, то би значило да неуспех. Она положи појас и торбицу на под крај својих ногу и посегну иза себе да откопча дугмад на хаљини.
“Онда ћу ти ја дати инструкције”, Мереан настави. “Видећеш овакав знак на поду.” Она усмери и њен прст нацрта у ваздуху шестокраку звезду, два преклапајућа троугла исписана на тренутак ватром.
Моираина осети једну од сестара иза ње како пригрљава саидар, и ткање додирну њен потиљак. “Сећај се онога чега се мораш сећати”, сестра промрмља. То је била Анаија, Плава. Ово није било део онога чему су је учили. Шта је то значило?
Натерала је прсте да сигурно се крећу низ дугмад на њеним леђима. Почело је, а сада мора наставити у потпуном миру.
“Када видиш тај знак, поћи ћеш ка њемо одмах, сигурним кораком, нити журећи нити заостајући, и тек када на њега станеш можеш пригрлити Моћ. Потребно ткање мораш одмах почети, и не смеш напустити знак пре него што га завршиш.”
“Сећај се онога чега се мораш сећати”, Анаија промрмља.
“Када завршиш ткање”, Мереан настави, “видећеш поново тај знак, означиће ти где треба да идеш, опет сигурним кораком, без оклевања.”
“Сећај се онога чега се мораш сећати.”
“Сто пута ћеш ткати, редом који ти је дат, савршено мирна.”
“Сећај се онога чега се мораш сећати.”, Анаија промрмља по последњи пут, и Моираина осети ткање како пада на њу, као што би и Лечење.
Све сестре сем Мереан се одмакоше и образоваше круг око тер'ангреала. Клечећи на каменом поду, свака пригрли саидар. Окружене светлошћу Моћи, оне усмерише и светлост у прстену поче све брже да се мења, све док није бљескало као у калеидескопу прикаченом на млински точак. Оне су ткале свих Пет Моћи у ткања скоро комплексна колико и једно од ткања која су потребна у испиту, при чему се свака сестра концентрисала на свој задатак. Не, не тачно. Не у потпуности. Елаида је погледавала унаоколо, и поглед јој је био суров и врео када би дотакао Моираину. Он је био као усијано шило које јој је бушило лобању.
Желела је да овлажи усне, али “савршена мирноћа” је управо то забрањивала. Заштита Светлости или не, скидање одеће пред толико сестара није било лагодно, али већина сестара се сконцентрисале на тер'ангреал. Сада је само Мереан посматрала.
Тражила је оклевање, лом у њеној спољашњпј смирености. Почело је, и лом сада би значио неуспех. Али то је била само спољашња смиреност , маска глатког изгледа која није ишла дубље од њене коже.
Настављајући са свлачењем, она пажљиво сложи сваки комад одеће и сложи је у уредну гомилу поврх свог појаса и торбице. То би требало бити довољно. Све сестре сем Мереан су сада биле заузете све док се њен испит не заврши—макар је она мислила да ће бити—и сумњала је да ће Надзорница полазница копати кроз њену одећу. У сваком случају, није било више ичега за урадити. Скидање прстена Велике змије, који је ипак био само комад злата, је било болно за њу, те га је последњег скинула. Од када га је зарадила није се од њега одвајала ни кад се купала.
Њено срце је лупало тако јако да је била сигурна да Мереан може да га чује. Ох Светлости, Елаида. Мораће бити веома обазрива. Та жена је знала како да је сломи. Мора пазити и бити на то спремна.
После тога она је могла само стојати и чекати. Кожа јој се најежила од хладноће, и желела је да помери своја гола стопала на поду који више него да је био хладан. Савршено мирна. Она је стојала мирно, усправних леђа, са рукама из тело, дишући равномерно. Савршено мирна. Светлост јој помогла. Одбијала је неуспех само због Елаиде. Одбијала је! Али комад леда у њеном стомаку је почео да шири хладноћу низ њене кости. Није допустила ништа од тога да се покаже. Савршена маска смирености.
Ваздух унутар прстена одједном постаде бела плоча. Некако је изгледао беље од њене сукње, бељи од снега или најфинијег папира, али ипак није рефлектовао светлост лампи, већ ју је некако делом упијао, чинивши собу помало магловитом. А онда високи овални прстен поче да се окреће око себе без звука трења камена о ма шта то било од чега је направљен.
Нико не проговори ни реч. Нису ни морале. Она је знала шта мора урадити. Непоколебана, макар споља, она закорача ка окрећућем прстену сигурним кораком, не журећи нити заостајући. Она ће успети, шта год Елаида урадила. Успеће! Она закорачи у белило и кроз њега, и . . .
. . . Запита се где је, за име Светлости и како је тамо доспела. Стајала је у једноставном каменом ходнику дуж кога су биле лампе, и постојала само једна врата, на самом крају која су била отворена према сунчевој светлости. У ствари, то је био једини излаз. Иза ње је био глатак зид. Веома чудно. Била је сигурна да никада није видела ово место. И зашто је била овде . . . гола! Само сигурност да мора бити у потпуности смирена је спречи да се покрије рукама. Након свега свако би могао проћи кроз она врата на самом крају у било ком тренутку. Одједном она примети хаљину како стоји на уском столу на пола пута низ ходник. Била је сигурна да ни сто ни хаљина нису били ту пре који тренутак, али ствари се не појављују изнебуха. Била је веома сигурна у то.
Борећи се са журбом, она приђе столу и на њему нађе сву потребну одећу. Папуче су биле обложене црним сомотом. Бела подсукња и чарапе од најфиније свиле, светлуцава тамнозелена хаљина од мало тежег материјала, лепог кроја и савршено сашивена. Пруге црвене, зелене, и беле, свака од њих неколико инча широка, правиле су уске линије боје низ предњи део хаљине од високог оковратника до испод чланака. Како се хаљина са бојама њене Куће створила овде? Није се могла сетити када је последњи пут носила хаљину тог стила, што је било веома чудно, сигурно је изашла из моде не пре више од годину или две. Њено памћење је било препуно рупа. Јама. Ипак, када се поново обукла гледајући се преко рамена у огледало како би закопчала мала дугмад од перли на леђима . . . Одакле јој то? Не, боље да не брине о ономе што јој је било необјашњиво. Одећа јој је пристајала као да је сопствена шваља мерила. Када се обукла, почела се у потпуности осећати као госпа Моираина Дамодред. Само коса уређена у коврџе са стране би је више томе учиниlo. Када је почела да носи своју косу расплетену? Није важно. Унутар Каирхијена само мало људи би могло ишта да нареди Мораини Дамодред. Већина је слушала њене наредбе. Није сумњала да је могла да задржи било какву потребну смиреност. Не сада.
Врата на крају ходника се отворише у широко двориште окружено високим цигленим луковима који су придржавали балкон са стубовима. Позлаћени торњеви и куполе су говорили да је ово палата, али није било никога у видокругу. Било је мирно и тихо под чистим пролећним небом.
Пролећни или можда прохладни летњи дан. Није се могла чак ни сетити које је годишње доба било! Али се сећала ко је она, госпа Мораина, која је одгајана у Сунчевој палати, и то јој је био довољно. Застаде тек довољно дуго да пронађе шестокраку звезду, која је била направљена од углачаног месинга и била утиснута у подне плоче у центру дворишта, и сакупивши сукњу она кораку напоље. Кретала се као неко рођен у палати, високо уздигнуте главе, не журећи.
Кад пружи други корак њена хаљина нестаде, остављајући је само у подсукњи. То је било немогуће!
Снагом ума она натера себе да настави свој правилни ход. Смирена. Самопоуздана. Још два корака и њена подсукња се истопи. Када свилене чарапе и чипкане подвезице нестадоше, на пола пута до светлуцаве месингане звезде, то је за њу био велик губитак. То није имало смисла, али макар су јој давали неку заштиту. Сталожен корак. Смирена и самоуверена.
Три необријана крупна мушкарца у грубим капутима изиђоше од иза једног од циглених лукова. Били су од сорте која би проводила дане пијући у гостинским собама гостионица и крчмама. Сигурно не људи којима би било дозвољено де се крећу кроз палату. Она поцрвене пре него што су је приметили и почели да је посматрају. Набацивали су јој се! Бес блесну у њој, и она га сузби. Смиреност. Сигурно корачање, без журбе и заосатјања. Мора бити тако. Није знала зашто, само да мора тако бити.
Један од мушкараца прође прстима кроз своју масну косу у намери да је зачешља и при томе је још више умрси. Други исправи свој подерани капут. Почели су да јој се наизглед случајно приближавају, са масним погледима који су им изобличавали лице. Није их се плашила, једино је кристално била свесна да је ови . . . ови . . . грубијани . . . гледају, а да она на себи нема ни крпице—ни једне једине крпице!—ипак није се усуђивала да усмерава пре него што стигне до звезде.
У потпуности мирна и сигурно корачајући. Дубоко закопани бес је горио дубоко у њој, али она га је потискивала.
Њена нога додирну месингану звезду, и она пожеле да одахне са олакшањем. Уместо тога, она се окрете, према три клипана, и отворивши се саидару, она усмери Ваздух и потребно ткање. Чврсти зид ваздуха, три корака висок, се појави око њих, и она га завеза.
То је било дозвољено. Звонио је као челик када један га од њих удари.
Шестокрака звезда је светлела међу циглама изнад самог лука кроз који су мушкарци ушли. Била је веома сигурна да она ту пре није била, али сигурна да је сада ту. Корачање сигурним кораком постаде тешко, и пролазећи крај зида од ваздуха било јој је драго да је и даље држала Моћ. Према псовкама и повицима које је могла чути иза себе, мушкарци су покушавали да изађу пењући се један другоме преко рамена. Поново се од њих није уплашила. Једино јој је сметало што је виде голу. Боја се поново појави на њеним образима. Било је веома тешко не убрзати корак. Али она се сконцентрисала на то, на држање смиреног и неометеног лица, ма колико оно било црвено.
Коракнувши кроз лук, она се окрену, спремна за случај да су они . . . Светлости, где је то она? И зашто је гола! И зашто држи саидар? Она га пусти нелагодно и невољно. Знала је да је тамо у том празном дворишту завршила прво ткање од сто које је требала урадити. Знала је само то и ништа друго. Сем да мора да настави.
Срећом, одећа је лежала на поду одмах испод лука. Била је направљена од грубе и дебеле вуне, и чарапе су је гребале, али јој је одећа стојала као саливена. Чак и тешке кожне ципеле. Ружне ствари, али их она ипак обуче.
Било веома чудно, иако је оно двориште иза ње изгледало као да је део палате, ходник без врата којим је корачала је био од грубог камена, и осветљен лампама у металним држачима. Пре би било да је био део тврђаве, а не палате. Није био у потпуности без врата, наравно, то не би могло бити. Она је морала наставити, и то је значило да мора негде отићи. Још чудније од ходнка је било оно што се налазило иза јединих врата у њему.
Мало село је стојало пред њом. Туце малих сламом покривених кућа и склепаних амбара, наизглен напуштених због озбиљне суше. Врата су шкрипала при док је ветар носио прашину низ пут под немилосрдним поподневним сунцем.
Врелина је удари као чекић, окупајући је знојем пре него што је прешла и десет корака. Била је захвална на добрим ципелама, јер је тло било каменито и највероватније би јој испекло стопала да је била у папучама. Један камени бунар је стојао у сред онога што би се некада звало сеоска пољана, а сада је био комад суве прашине прошаране бусеновима сасушене траве.
На испуцалим зеленим циглама које су окруживале бунар, на којима би некад људи стојали како би вадили воду, неко је нацртао црвеном бојом шестокраку звезду која је сада била бледа и окрњена.
Чим је стала на звезду она поче да усмерава. Ваздух и Ватру и Земљу. Докле год јој је поглед сезао само је видела сува поља и искривљено голо дрвеће. Ништа се није кретало. Како је овде доспела? Како год да се то десило, желела је да оде из овог мртвог места. Одједном се нашла заробљена у црноканџном жбуњу. Тамни инч дугачки трнови су јој пробијали одећу, гребали јој образе и главу. Није се мучила са премишљањем како је то немогуће. Једино је желела да оде. Сваки убод је пекао, и осећала је како крв тече из неких. Смирена. Мора бити у потпуности смирена. Не могући да помери главу, она покуша да опипа како да помери који од уплетених грана, и само што не уздахну када се оштро трње забоде у месо.
Свежа крв је јој текла низ руке. Мирна. Могла је усмеравати друга ткања поред оних која су потребна, али како да се отараси овог проклетог трња? Ватра је била бескорисна, жбуње је изгледало суво као пергамент, и ако би га запалила, саму себе би пламеном окупала. Наставила је да тка док је мислила, наравно. Дух, па Ваздух. Дух кога је следила Земља и Ваздух заједно. Ваздух, а онда Дух и Вода.
Нешто се покрену на једној од грана, нешто мало и тамно на осам нога. Сећање јој дође однекуд, и она се загрцну. Задржавање глатког лица јој је био поприличан напор. Паук главосмрт је долазио из Аијелске пустаре. Како је то знала? Његово име је потицало не само од сивог белега на његовим леђима који је личио на људску лобању. Један његов ујед је могао да мучи данима снажног човека. Два би га убила.
И даље ткајући беспотребно клупко Пет Моћи—зашто би желела да тка тако нешто? Али морала је да настави—и даље ткајући, она брзо подели токове и додирну паука са малим и прецизним ткањем Ватре. Паук се претвори у пепео толико брзо да скоро није ни опекао грану. Жбуњу не би требало много да се запали.
Ипак, пре него што је могла да осети олакшање, она спази још једног како се креће према њој, и уби га истим малим ткањем, а онда још једног, и још једног. Светлости, колико ли их је? Њене очи, једини део који се могао кретати, брзо су претраживале, и скоро свугдје где би погледалиe виделе би по једну главосмрт, како гиља према њој. Сваког кога би видела би убила, али било је доста места где она није могла да види, те јој је на ум пало то питање. Колико их је било ван њеног видеокруга? Или иза ње? Смирена!
Палећи паукове брже, она поче да тка брже то бескорисно клупко. На неколико места, танки праменови дима су се помаљали са грана. Задржавајући мирно лице, замрзнуту маску, она поче да тка све брже и брже. Још паукова умре, и појави се још праменова дима, од којих су неки били и дебљи. Када се први пламен појави, рашириће се брзо као ветар. Брже. Брже.
Последње нити падоше на своје место у том беспотребном ткању, и чим она престаде да тка, жбуње црноканџе нестаде. Једноставно га више није било! Додуше, посекотине нису нестале, али оне једва да су је бринуле. Веома је желела да искочи из одеће и детаљно је претресе. Користећи токове Ваздуха. Паукови из жбуња су нестали са жбуњем, али шта је са онима који су јој се можда закачили на хаљину? Или се завукли у њу? Умето тога она потражи још једну шестокраку звезду, и пронађе је урезану изнад врата једне од сламом покривених кућа. Унутра ће моћи да претресе одећу. Смирено. Она закорачи унутра у тмину.
И нађе себе како се пита где је и како је тамо стигла. Зашто је обучена у сељачку вуну, и зашто крвари као да се ваљала по трњу? Знала је да је завршила два од сто ткања која мора направити, и ништа сем тога. Није знала чак ни где је прво ткање направила. Ништа сем да пут којим мора ићи иде кроз ову кућу. Погледала суморни пејзаж иза себе.
Све што је пред собом могла видети је била бледа мрља светлости на другом крају собе. Чудно, била је сигурна да капци нису били затворени. Можда је та светлост означавала неки излаз, пукотину крај врата можда. Могла је направити светлост, али није смела поново да пригрли Моћ, макар не још. Мрак је није плашио, али корачала је пажљиво да не би ударила у нешто. Ништа јој се пак није нашло на путу. Скоро четврт сата је корачала, док се мрља светлости повећавала, пре него што је схватила да су то врата. Четврт сата у кући коју би могла обићи за четвртину тог времена. Ово је неко веома чудно место. Помислила би да је то сан, да није била сигурна да није.
Било јој је потребно скоро исто толико времена да стигне до врата, која се отворише приказујући сцену која је била чудна колико и ова дуга шетња. Чврсти зид висок пет корака, окруживао је каменом поплочани трг, али она није могла вдети ништа иза њега. Никакву зграду, ни дрво. Чак није било ни капија, или врата. Оних иза ње више није било ту када је бацила поглед иза себе. То је био један веома случајан поглед, док је њено лице држало маску смирености као да је исклесано. Ваздух је био влажан и пролећан, небо је било чисто и светло сем неколико белих облачића, али ни све то није могло да ублажи злослутност овог места.
Шестокрака звезда, хват широка, је била урезана у центар трга, и она крену ка њој онолико брзо колико се усуђивала. Тик пре него што ће је досегнути, крупан облик у оклопу са шиљцима—се попе на зид и ускочи унутра. Био је висок колико и Огијер, али како год да си га гледао није изгледао људски, иако му је тело било људског облика. Вучија вилица и трзајуће уши су ужасно стајале на лицу које је било људско. Видела је раније цртеже Тролока, али никада једног живог.
Сенкин накот је био створен у рату који је окончао Доба легенди, и били су слуге Мрачног. Тролоци су обитавали у Сенком поквареној Пустоши дуж Крајина. Да ли је можда у Пустоши? Крв јој се следи на ту помисао. Иза себе она чу труп чизама које су тешко пале, као и звук копита. Нису сви тролоци имали људска стопала. Створење са вучијом губицом, потеже велики срполики мач који му је висио на леђима и потрча ка њој. Светлости, створ је стварно брзо трчао! Она зачу још стопала како трче, као и копита.
Још Тролока паде преко зида пред њу, лица упропашћених орловским кљуновима и вепровским губицама са кљовама. Још један корак и бити ће на звезди. Она одмах пригрли саидар и поче да тка. Прво ткање које је потребно, али чим је положила прве нити Ваздуха, Земље и Духа она подели токове, и направи друго ткање, и треће, од Ватре. Постојало је више начина да направиш ватрену лопту и она одабра наједноставнији. Бацајући их обема рукама, она их посла на најближе Тролоке и окрете се, и даље ткајући Ватру. Моралаје да застаде због важнијег ткања, али све док је била довољно брза . . . Светлости, било је туце Тролока заједно са њом на тргу, и још њих се пело преко зида! Обема рукама она је бацала онолико брзо колико је могла да тка, гађајући оне који су јој били најближи, и где би ватрене кугле погодиле оне би експлодирале, осакаћујући створења са овнујским губицама и роговима, разносећи на два дела Тролока са козјим роговима, откидале су ноге. Није осећала сажаљење. Тролоци су једино узимали заробљенике ради хране.
Завршавајући свој круг, она се окренула таман на време да ухвати главно ткање пре него што се сруши. Таман да баци ватрену лопту која је отклонила једну главу са орлујским кљуном, само неколико корака од ње, као и пола торза Тролока са вучијом губицом који посрну преко ивице звезде пре него што је беживотно пао. Овако неће успети. Било је превише Тролока, и још њих је прелазило преко зида сво време, а она није могла занемарити важно ткање иако је ткала најбрже што је могла. Мора да је постојао начин. Она неће пасти! Некако помисао да ће је Тролоци убити и појести никако под то није потпадала.
Она неће пасти, и то је било то. Одједном она се сетио како, и осмехну се и поче да певуши најбржи дворски плес који је знала. Можда је то било решење, у сваком случају шанса. Брзи кораци је одведоше око круга звезде без да је морала и на тренутак да губи поглед са ткања чије је завршавање било најважније. Након свега ма колико јој се стопала брзо кретала, шта је могло бити смиреније од дворског плеса, док јој је лице било глатко, као да је плесала у Сунчевој палати? Она је ткала Пет Моћи што је брже могла, брже него што их је икада раније ткала, у то је била сигурна. На неки начин плесање је помагало, и компликовано ткање поче да се обликује као најлепша марадонска чипка. Плешући она је ткала, бацајући ватру обема рукама, убијајући Сенкин накот обема рукама. Понекад би јој се толико приближили да би је њихова крв попрскала по лицу, понекад тако близу да је морала да отплеше ван њиховог домашаја када би пали, да отплеше од њихових срполиких мачева, али она је игнорисала крв и плесала.
Последња нит паде на своје место и она дозволи целој ствари да испари, али и даље је било Тролока на тргу. Брзи корак је одведе до центра звезде, где је плесала у малом кругу, леђа уз леђа са невидљивим партнером. Рад са три одвојена ткања у исто време је уморио, али она пронађе снаге за три поново. Плешући она је бацала ватру и призивала муње са неба, чистећи трг експлозијама.
На крају ништа се није кретало сем ње, која је плесала. Она направи још три круга пре него што то схвати и заустави се. Престала је да певуши. Сада је постојао лук у зиду. То је био засењени пролаз са звездом изнад њега. Њено срце се претвори у лед. Лук који је водио онде одакле су Тролоци дошли. У Пустару. Само су лудаци вољно залазили у Пустару. Сакупивши своју сукњу, она натера себе да пређе угљенисани трг и уђе у капију. То је био пут којим је требала ићи.