Предходно - Назад на садржај - Следеће
Поглавље 8
Комадићи смирености
4th Dimension
Нису такође могле ни да избегну приватна предавања са сестрама. Не да је Моираина то желела, или Сијуан, али дуги часови седења и писања су их изненађујуће замарали, и остављали су им само вечери слободне. Прихваћене које су и даље изјахавале сваког дана, такође биле заузете, иако су многе на то гунђале—када није било Аес Седаи у близини да их чују. Макар су оне похађале часове када би они били понуђени. Неке сестре би одбиле, говорећи да ће подучавати Прихваћене поново тек када више не буду морале да предавају разредима уместо Прихваћених. Превише Аес Седаи се није свиђала ситуација. Према трачевима, петиције су слане Амирлин Трон у којима је тражено да се врате на стари распоред, али ипак их је Тамра одбијала. Лица сестара су и даље била маске смирености, али ипак очи чак и најблажих би бљеснуле са жаром који би натерао полазнице да циче, а Прихваћене да веома пажљиво корачају. Упркос зими, Кула је била у грозници.
Сијуан никад није причала о својим искуствима, али Мораина је убрзо схватила да је и она сама привлачила посебно ужарене погледе од скоро сваке Аес Седаи са којом би се срела, и схватала је зашто. За разлику од осталих, она и Сиујан би могле да дају часове полазницама и да похађају своје часове у разумније време. Неколико сестара које су предавале осталима по ноћи прогласиле би себе заузетима када би било која од њих две покиушала да закаже час. На неки начин Аес Седаи су могле бити детињасте као и свако други, иако је то било нешто што ниједна Прихваћена се неби усудила да каже наглас. Моираина се надала да ће та мала непријатељства ускоро нестати. Ситне иритације су некада умеле да прерасту у доживотно непријатељство. Шта би ипак она поводом тога могла да уради? Да се понизно извини онима које су изгледа биле најљуће, молећи их за опрост, и да се нада. Она ипак неће одустати од спискова.
Нису све сестре биле невољне. Кирина се сусретала са њом да разговарају о релативно мало чињеница које су биле познате о царству Артура Хоквинга, Меилан је испитивала о древном писцу Вилиму Манчесу и о његовом утицају на саладејску филозофкињу Шивену Кајензију, а Аиша је испитивала о разликама у структури законика Шијенара и Амадиције. То је био тип предавања које је сада похађала. Оно што су је могли научити о Моћи, оно што је могла да научи—није то увјек било исто—било је у њу урезано месецима раније.
Да се усуђивала, она би их упитала зашто су и даље у Кули. Зашто нису тамо напољу ловећи имена са оних листи? Зашто?
Али ипак знала је одговор. Оно што је морао бити одговор. Ништа друго се није уклапало. Али оне нису осећале хитност. Било би окрутно одмах одузети дечака од мајке. Можда су мислиле да ће имати још године да га пронађу, али ако је то било у питању, онда уопште нису виделе спискове. Многима уписима је чак фалило родно село. Можда су чекале да се попуне спискови. Надала се да постоје и други трагачи, зато што је Сијуан јавила да су Валера и Лудси и даље у Кули.
Неужурбане! Моираина је горјела ужурбаности. Гласине су говорила да су се борбе настављале, много лига југоисточно, али то су само биле чарке, иако се причало да су неке биле жестоке. Изгледа да нико од команданата Коалиционе армије није желио да превише притиска опасног непријатеља који су ионако повлачио. Оно последње је макар било сигурно, и то су Аес Седаи јавиле. Гласине су говориле да су се многи Муранђани и Алтарци већ покупили и отишли на југ кући, а Амадицијани и Гелданци су планирали да исто то ускоро учине.
Колале су гласине о невољама дуж Пустоши, и да ће Крајишници ускоро одјахати на север. Аес Сеаи изгледа нису обраћале пажњу на гласине. Покушала је да помене гласине када би била са њима, али...
“Гласина је ирационална и овде јој није место, дете”, Меилан јој чврсто рече. Њен поглед изнад шољице, која се балансирала на њеним прстима, је био смирен. “Сада. Када је Шивена рекла да је стварност илузија, шта је прихватила од Вилима и одакле, а шта је било њено?”
“Ако желиш да говориш о гласинама, нека то буду гласине о Хоквингу”, Кирина рече, оштрим гласом. Увек се играла са једним од својих ножева када је предавала, користећи га као показивач.
Вечерас то је био нож сиромашног човека. Био је толико стар да му је дрвена дршка била испуцана и извијена. “Сама Светлост зна, пола тога што знамо о њему су гласине.”
Аиша уздахну и показа на њу прстом, њене меке смеђе очи одједном очврснуше. Жена једноставног лица која би лако могла проћи као фармерова жена, носила је читаво богатство у накиту, наушнице са великим ватрокапима, дуге огрлице од смарагда и рубина, али носила је једино златни прстен Велике змије на руци. “Ако не можеш да пазиш на тему, можда ти је потребно да посетиш Мереан. Да и мислила са да ћеш то рећи.”
Не, натерати их да примете хитност ситуације је било једноставно немогуће! Све што је могла да ради је да чека и да вежба да нешкргутање зубима. Светлости нека је тестирају ускоро. Са шалом на раменима, она ће напустити Кулу и тражити ће дечака као што стрела напушта лук.
Ускоро, али не пре него што сакупи сва имена. Ох, то је била таква неприлика!
Собе Прихваћених су врвеле гласинама више него обично, иако не о томе ко се са ким свађао или која се Зелена скандалозно понаша са Заштитником. Ове приче су потицале од Стражара, војника, жена у логорима, а биле су о борбама, о људима који су херојски умрли, и о онима који су били хероји али су и даље дисали. О њима се посебно причало, такви би можда имали квалитете Заштитника, а то је била омиљена тема међу Прихваћенима, осим међу онима које су већ знале да ће одабрати Црвени. Колале су гласине о паковању логорова, иако нико није знао да ли ће они кренути на југоисток за армијом или ће се вратити кући., као и приче о малим групама које су остајале како би се постарале да жене приме Кулину награду. Макар је то смањивало шансе да ће права жена отићи непримећено, али ако је она већ била уписана и отишла, да ли ће она бити међу онима које ће бити лако наћи? Мораина је могла да вришти од фрустрације.
Елид Абареим је имала причу која је потицала од Аес Седаи, и инсистирала је да то није гласина.
“Чула сам како Аделорна каже Шемаен”, Елид рече са осмехом. Елид се увек смејала када би себе видела у огледалу, а када би се смејала, увек би изгледало као да се управо огледа у једном.
Налет вечерњег ветра замрешка њену таласасту златну косу која је уоквиравала њено савршено лице. Њене очи су биле као велики сафири, а њена кожа као богат крем. Једина мана у њеном изгледу је била да је Моираина могла видјети превелику количину њених груди. А она је такође била веома виока, скоро као и већина мушкараца. Мушкарци су се осмехивали Елид, ако не би балили. Полазнице су јој се чудиле, а превише глупача међу Прихваћенима су јој завиделе. “Аделорна рече да је Гитара имала Прорицање да ће Тармон Гаи'дон доћи за време живота сестара које су сада живе. Једва чекам. Намеравам да будем Зелена, знаш.” Свака Прихваћена је то знала. “Намеравам да имам шест Заштитника када одјашем у Последњу битку.” И то је свака Прихваћена је то знала. Елид је увек говорила шта намерава да уради. И скоро сваки пут би то урадила. То једва да је било праведно.
“Стога”, Моираина рече тихо када се Елид придружи осталима који су одлазили на вечеру. “Гитара је имала и друга Прорицања. Макар једно, а ако и једно, онда можда и више.”
Сијуан се намршти. “Већ знамо да Последња битка долази.” Она ућута док су Катерина и Сарена пролазиле, причајући о томе да ли су преуморне да покушају да једу, а онда настави чим их оне више нису могле чути. “Шта нама значи ако је Гитара имала туце или стотину Прорицања?”
“Сијуан зар се никада ниси запитала како то да је Тамра била сигурна да је ово време, да ће дечак бити рођен сада? Ја бих рекла да је веома вероватно да је макар једно од осталих Прорицања говорило о њему. Нешто што би заједно са оним што смо ми чуле да је рекла, казало Тамри да је сада време.” Сад је био ред на Моираину да се намршти у себи. “Да ли знаш какво је Прорицање било код Гитаре?” Оно би обузело различите жене на различит начин; укључујући и којим гласом изговарају Прорицање. “Начин на који је говорила, можда се рађао управо у том тренутку. Можда је шок било оно што је убило.”
“Точак тка како Точак жели”, Сиујан рече мрко, а онда се цимну.
“Светлости! Хајде да једемо. Треба још да вежбаш.”
Наставиле су да вежбају, макар те ноћи, и Мирела је наставила да им помаже, онда када није била исувише уморна те би отишла право у кревет после вечере. А понекад и раније. Доста Прихваћених је радило једно или друго тако да су ходници већ били тихи доста пре времена за гашење светала. На вежбама Моираини је лоше ишло, барем у почетку. Баш прве ноћи, Елаида је ушла у њену собу баш у тренутку када је трпела на цветном тепиху Сијуанино и Мирелино мучење. Ватра у камину је била зажарена до врхунца, али најбоље што би се за њу могло рећи је да је само поништавала оштрину зиме. Макар није било смрзавајуће.
“Драго ми је да видим да нисте свој рад узеле као изговор да избегнете вежбање”, црвена сестра рече. Звучала је као да је изненађена, а ниподаштавање је пратило реч “рад”. Још једном била је сва обучена у црвено, и носила је њен црвени шал као да је на дужности. Стаде у ћошак наспрам Мораине, и прекрсти руке испод груди. “Наставите. Желим да посматрам.” Нису имале куд него да је послушају.
Можда подстакнуте Елаидиним присуством, Сијуан и Мирела су се веома трудиле. Што је значило да су извукле своје најбоље запањујуће ударе и штипкање, нагле праске крај Моираининих ушију и шибе као ударе преко њених ногу, увек када јој је концентрација највише била потребна. Покушавала је да не гледа Елаиду, али сестра је стојала онде где није могла да избегне да је види. Елаидин проучавајући поглед је чинио нервозном, или је можда такође и инспирисао. Или је прогонио. Фокусирајући се, концентришући се најбоље што се могла, успела је да заврши шездесет једно ткање пре него што се шездесет друго срушило у неразмрсиво клупко Земље, Ваздуха, Воде и Духа од чега јој је кожа постала лепљива све док га није пустила да се распе. Не баш изванредна изведба, али није била ни толико лоша. Више пута се приближила извршавању свих стотину ткања, али то јој је стварно пошло за руком двапут, једном само за длаку.
“Бедно”, Елаида рече, хладна као лед. “Никада тако нећеш положити. А ја желим да ти положиш дете. Ти ћеш положити, или ћу те натерати да скинеш кожу и да плешеш са голим костима пре него што те отерају. Вас две сте бедне пријатељице, ако је то како јој помажете. Ми смо знале како да вежбамо када сам ја била Прихваћена.” Шаљући Мирелу и Сиујан у ћошак где је она стајала, она заузе њено место на столу. “Сада ћу вам показати како се то ради. Поново, дете.”
Влажећи свое усне, Моираина окрену леђа. Мирела јој се охрабрујуће осмехну, а Сијуан поуздано климну, али могла је да види њихову бригу. Шта ће Елаида урадити? Она поче. Само што се отворила Моћи, бљесци светла почеше да промичи пред њеним очима, остављајући за собом црне и сребрне флеке које су јој играле пред очима. Прасци и заглушујући звиждуци чинили су да јој у ушима звони. Ударци као да потичу од јако замахнутих каишева или бичева ударали су је један за другим. И то је све трајало, и није престајало све док не би завршила ткање, а онда би имала само мали предах пре него што би почела следеће.
А све то време, Елаида је викала на њу својим хладним чињеничним гласом. “Брже, дете. Мораш ткати брже.Ткање мора скоро да искаче завршено. Брже. Брже.”
Држећи се ноктима за смиреност, Моираина је стигла тек до дванаестог ткања пре него што јој се концентрација распала у потпуности. Ткање не само што се распало, него је чак и изгибила саидар у потпуности. Трепћући покушала је да очисти играјуће флеке из вида. И још успешније да уздржи сузе. Бол је прекривао од рамена до чланака, маснице су је бољеле, ожиљци од бичевања су пулсирали и пекли је од зноја. Звоњава јој се стално чула у ушима.
“Хвала, Аес Седаи”, Сијуан брзо рече. “Видимо шта морамо сада радити.”
Мирелине руке су се стегнуле у песнице које су се држале сукње. Њено лице је било бледо, а очи разрогачене у ужасу.
“Поново”, Елаида рече. Мораина је морала да употреби сву снагу коју је поседовала да се поново окрене.
Једина разлика је била што је овај пут завршила само девет ткања.
“Поново”, Елаида рече.
Кад је трећи пут покушала завршила је само шест ткања, и само три из четвртог пута. Зној јој је точио низ лице. После неког времена бљескава светла и заглушујуће пиштање више нису представљали ишта више до досадне сметње. Само се непрекидно пребијање важило. Само непрестано пребијање, непрестани бол. Петог пута је пала на под под првом кишом удараца. Млаћење је престало тренутно, али склупчавши се она је јецала као да никада неће престати. Ох Светлости, никада раније овако није била повређена. Никада.
Није чак ни била свесна Сијуан која је клечала крај ње све док она нежно не рече, “Да ли можеш да устанеш, Моираина?” Подижући главу са тепиха, она погледа Сијуанино лице које је било забринуто. Са напором за који није мислила да је спремна, она успе да заустави своје јецање, једва, а онда климну и поче да се подиже на ноге са муком.
Повређени мишићи нису хтели да је подигну. Сваки покрет би протрљао хаљину о посекотине које су је пекле од зноја, прекривши је горућом агонијом.
“Преживет ће”, Елаида рече суво. “Мало бола вечерас ће јој урезати лекцију у памћење. Мораш бити брза! Вратит ћу се ујутро да је Излечим. И тебе такође, Сијуан. Помози јој у кревет и почни.”
Сијуанино лице пребледе, али кад Аес Седаи заповеди...
Моираина није жељела да гледа, ипак била је натерана, те је држала очи отворене чистом снагом воље. Због тога је хтела поново да почне да плаче. Често када су вежбале, Сијуан је успевала да заврши свако ткање упркос било чему што би Моираина урадила. Никада она не би успела да не заврши макар две трећине ткања. Вечерас, под Елаидиним строгим подучавањем, она је успела да заврши двадесет из првог пута. Другог пута, седамнаест, и четрнаест трећег. Њено лице је бло убледело и била је глатка од зноја и неравномјерно је дахтала. Али зато није испустила ни сузу. Када јој ткење не би успело, она би почела испочетка без икакве паузе. Четвртог пута завршила је дванаест. И дванаест из петог, шестог. Упорно она поче да тка поново.
“То је довољно за вечерас”, Елаида рече. Није било ни капи сажаљења у њеном гласу.
Полако и болно, Сијуан се окрену, и светлост саидара око ње нестаде. Њено лице је било безизражајно. Елаида настави мирно, намештајући шал на раменима. “Чак и ако би успела да завршиш, таква каква си пала би. У теби не постоји ни комадић смирености.” Прво је фиксирала Сијуан, а онда Моираину суровим погледом. “Запамти, мораш бити смирена шта год да ти раде. И мораш бити брза. Ако си спора, пашћеш исто толико сигурно као и што би пала ако се успаничиш или уплашиш. Сутра увече ћемо видети можеш ли боље.”
Сијуан сачека да се врата затворе иза Аес Седаи, а онда забаци главу.
“Ох Светлости!” она повика, падајући на кољена, а сузе које је суздржавала кренуше у бујицама.
Моираина скочи са кревета. Па покушала је да скочи. То је више било као болно храмање, те Мирела прва стиже до Сијуан. Њих три су седеле тамо, држећи се једна друге и плакале. Мирела је плакала колико она и Сијуан.
Најзад, Мирела се одмакну, фркну и обриса сузе са образа прстима. “Сачекајте овде”, она рече као да су биле у стању да оду игде, и напусти собу. Убрзо се врати са црвеним ћупом који је био велики као њене две песнице, као и са Шеријам и Елид да јој помогну да свуку и да примене мелем из тегле на Сијуан и Моираину.
“Ово није право!” Елид рече бесно када су њих две биле голе и док је она отварала ћуп, и сва запрепашћеност њиховим посекотинама и модрицама нестаде. Шеријам и Мирела климнуше сложивши се са њом. “Закон забрањује дисциплиновање Прихваћенх и полазница употребом Моћи!”
“Ох?” Сијуан зарежа. “И колико често ти је ухо било уштинуто Моћи од стране сестре, и колико често си добила удар преко задњице?” Она разјапи уста. “Нема потребе да то утрљавате до кости, зар не?”
“Жао ми је”, Елид рече кајући се. “Бићу пажљивија.” Сујета је моћна мана, али то је била њена једина стварна мана. Њена једина. Било је веома тешко да ти се Елид свиђа. “Вас две бисте требале да пријавите ово. Могле бисмо све три поћи Мереан.”
“Не”, Моираина издахну. Мелем је пекао горе од посекотина. Било је боље касније. Мало боље. “Мислим да Елаида стварно покушава да нам помогне. Рекла је да жели да прођемо.”
Сијуан је погледа као да су јој је одједном израсло перје. “Не сећам се да је баш то рекла. Лично, ја мислимда она покушава да нас натера да паднемо!”
“Поред тога”, Моираина додаде, “ко је икад чуо—? Ох! Ох!” Шеријам промрмља извињење, али мелем је и даље пекао. “Ко је икада чуо за Прихваћену која се жалила без да за то касније плати?”
То произведе климање. Мрзовољно дато, али ипак су се слагале.
Полазнице које би се жалиле добиле би нежно али и чврсто објашњење зашто су ствари такве какве су. Од Прихваћених се очекивало да знају стање ствари. Од њих се очекивало да вежбају издржљивост колико и Једну моћ и историју.
“Можда ће одлучити да те остави на миру”, Шеријам рече, али она није звучала као да је веровала да ће се то десити.
Када су најзад отишле, Мирела остави ћуп мелема за њима. Једино им је Веринин напитак ужасног укуса омогућио да спавају, склупчане под ћебади у Моираинином кревету. Ћуп који је стојао изнад камина и одавао свирепо подсјећање им је сметао да заспу колико и саме модрице и посекотине.
Елаида је одржала реч, појавивши се пре зоре да би их Излечила.
И она је једноставно то урадила, није га понудила. Једноставно би им узела главе у руке и ткала би без питања. Када је замршено ткање Духа, Ваздуха и Воде дотакло, Моираина се згрчи и задахта за ваздухом. Није више било њених жутих модрица. На несрећу, Елаида им је дала нову жетву те вечери, и још једну следеће. Моираина је издржала седам покушаја, а онда десет пре него што би је бол и сузе савладале. Сијуан издржа десет друге ноћи и дванаест треће. И Сијуан никада није плакала пре него што би Елаида отишла. Није испустила нити једну сузу.
Шеријам, Мирела и Елид мора да су стражариле, зато што би сваке ноћи, пошто би Елаида отишла, оне би се појавиле да пруже саосећање док би свлачиле Сијуан и њу и док би мазале њихове повреде мелемом. Елид је чак покушала да збија шале, али никоме се није смејало.
Моираина се почела питати да ли ћуп садржи довољно мелема да истраје. Да ли је лоше чула? Да ли је могуће да је Сијуан у праву, да Елаида жели да оне падну? Хладан ужас се смести у њен стомак- Била је уплашена да ће следећег пута морати да моли Елаиду да стане. Али Елаида не би то урадила. У то је била сигурна, и то је чинило да хоће да плаче.
Ипак, ујутро после треће Елаидине посете, то је била Мереан која их је пробудила у Сијуанином кревету и понудила им Лечење.
“Неће вас више онако мучити”, мајчинска Аес Седаи им речекада њихове модрице нестадоше.
“Како си сазнала?” Моираина упита, ужурбоно превлачећи хаљину преко своје главе.
Док су спавале као заклане под утицајем Верининог напитка ватра је сагорела у пепео током ноћи, те је ваздух у соби био хладан, иако не толико хладан као неколико дана раније, али зато је под био топлији. Она зграби своје чарапе са столице где их је оставила.
“Ја имам своје начине, као што би требала знати”, Мереан одговори мистериозно. Моираина је сумњала на Мирелу или Шеријам или Елид, ако не и све три, али Мереан је била Аес Седаи. Никада оне не би дале јасан одговор када би мистериозност могла да послужи. “У сваком случају умало није себи зарадила натукну казну, и рекла сам јој да ћу од Амирлин тражити сакаћење. И подсетила сам је да се морам односити према сестрама оштрије него према Прихваћенима и полазницама. Убедила сам је.”
“Зашто она неће бити кажњена за ово што нам је урадила?” Сијуан упита, док је закопчавала себи дугмад на леђима.
Надзорница полазница подигну обрву на њен тон, који скоро да је био захтевајући. Али можда је веровала да оне заслужују мало слободе после Елаиде. “Да је користила саидар да вас казни или принуди, ја бих је везала за троугао за шибање, али ипак она није прекршила закон.” Меренине очи засветлуцаше на тренутак, и усне јој се заоблише у мали осмех. “Можда не бих требала да вам кажем, али хоћу. Она би била кажњена зато што вам је помагала да варате на тесту за шал. И оно што је спасило била је недоумица да ли би то стварно било варање. Верујем да ће те прихватити њен дар у духу у коме је дат. После свега, она је платила цену у понижењу зато што вам је помагала када сам се суочила са њом.”
“Верујте ми, Аес Седаи, баш то и намеравам”, Сијуан рече равнодушно. Оно што је намеравала било је јасно. Мереан уздахну и одмахну главом, али ништа не рече.
Ледена громада која се отопила из Моираине када је чула да их Елаида више неће посећивати врати се двоструко већа. Умало им је помогла да варају? Да ли им је давала мали увид у то какав ће тест за шал бити? Али из било чега да се тест састојао свака жена која је носила шал полагала га је и успела. И она ће успети. Некако ће успети!
Терала је Мирелу и Сијуан да буду чвршће са њом, али иако би је понекад натерале да плаче, оне су одбијале да корите Елаидине методе. Чак и тако изнова и изнова није успевала да заврши свих стотину ткања.
Громада леда је расла са сваким даном.
Нису виделе Елаиду следећа два дана, и онда док су ишле на вечеру, Црвена сестра се заустави крај високе лампе, не проговоривши ни реч док су се оне кратко јој се наклониле. И даље тиха окренула се и пратила их је погледом док су се удаљавале. Њено лице је било тешки случај окамењене смирености, али њене очи су пламтеле. Њен поглед је требао да им спржи вуну на њиховим хаљинама.
Мораина се осети нелагодно. Јасно је било да је Елаида мислила да су оне отишле Надзорници полазница. И још поврх тога она је “платила цену понижењем”, према Мереан.
Моираина се могла сетити више начина којима би Елаида могла бити натерана да попусти, и сваки од њих бо користио притисак понижења.
Једино питање је било, колико је Мереан притиснула? Веома јако, највероватније. Она је увек говорила о полазницама и Прихваћенима као да су њене. Ох, ово није била нека мала нетрпељивост коју би можда време излечило. У Елаидиним очима је стајала јака мржња. Управо су стекле доживотног непријатеља.
Када је саопштила своја размишљања Сијуан, она кисело одговори.
“Па, ја никада нисам желела да јој будем пријатељица, зар не? Кажем ти, после што добијем шал, ако она покуша да ме поново повреди, жестоко ће ми платити.”
“Ох, Сијуан”, Моираина се насмеја, “Аес Седаи се међусобно не повређују.” Али није могла умирити своју пријатељицу.
Недељу дана пошто је Гитара имала Прорицање, време нагло отопли. Сунце се уздигну на чисто небо, а дан је личио на прохладни пролећни дан, и пре сумрака већина снега се отопила. Више га нигде није било око Змајеве планине сем на самом врху. Земља око планине је имала сопствену топлину те се снег прво тамо отопио. Критеријум је био постављен. Дечак којег траже родио се током тих десет дана. Два дана касније број имена која су подпадала под критеријум нагло је почео да опада, и скоро седмицу касније, пет дана је прошло, а да ниједно име није било додато у њихове књиге. Једино су се могле надати да више ниједно неће бити нађено.
Девет дана после топљења снегова, при сивом светлу пре зоре, Мереан се појави у ходнику док су Сијуан и Моираина одлазиле на доручак. Носила је свој шал.
“Моираина Дамодред”, она рече формално, “позвана си да будеш тестирана за шал Аес Седаи. Нека те Светлост сачува и одржи читавом.”