Predhodno - Nazad na sadržaj - Sledeće
Poglavlje 7
Svrab
Tullamore
Sledeći dan doneo je nova imena, koji su se gomilala u sve većem broju, koji su sve više ukazivali na to da je Zmajeva planina mesto rođenja. Moiraina shvati da Sijuan i ona više nikada neće čuti ime sa prikačenom titulom “rođen pod padinama Zmajeve planine”. Zmajeva proročanstva su bila poznata velikom broju ljudi, ali često su pogrešno protumačena i izmenjena, naročito među običnim ljudima, ali pominjanje planine je ostajalo u svim mogućim nerealnim i realnim verzijama. Nijedna žena ne bi volela da prizna da je rodila sina koji će jednog dana usmeravati, i raditi sve ono propratne stvari, i da će to dete od njene krvi i njenog mesa biti osuđeno na ludilo i teror. Koliko bi joj trebalo vremena da prizna da nosi dete koje će jednog dana biti Ponovorođeni Zmaj? Nije mogla da porekne Zmajevu planinu kompletno, niti bi joj poznanstva to dozvoljavala, i umesto toga koristila je reči “blizu planine” ili “pred očima” za koje je smatrala da su dovoljno bezbedne za nju. Dete koje su videli mora biti sakriveno negde u toj istini.
Neko bi trebao da poseti sve te žene i postavi im par pitanja, proračunato sastavljena, i odgovarajuće pitana. Ona posegnu za tim pitanjima u umu, ali njenom preciznom ispitivanju da istraži celu situaciju nije bavalo baš valjanog rezultata. Uprkos majčinom sumnjanju, ona više neće lagati. I neće pobeći ako se promene uloge ispitivača i pitanoga. Igrala bi i Daes Dae'mar sa celim svetom kao ulogom. Daleko od dužnosti koja joj je data, kako da prestane sa razmišljanjem?
Jutro joj je donelo i posetu od Tamre, koja je neočekivano upala dok je Moiraina sklanjala svoju malu knjigu, pamteći novo ime do koga je došla. Ona pokuša da prikrije svoje pokrete, tromo se krećući, i trenutak njene nespetnosti iznenadi Moirainu. Ona pomisli da će sve biti u redu, ali opet je zadrži dah dok ju je Amirlin proučavala. Da li je ta druga žena videla knjigu? Odjednom, cela ideja da traži pre oproštaj nego dozvolu, činila joj se veoma krhka. To ne bi ničemu pomoglo. To bi najverovatnije doprinelo kaznu rada, na izolovanoj farmi od jutra do mraka odsečen od svojih prijatelja, u nemogućnosti da usmeravaš. Za polaznice ili Prihvaćene, to je bila krajnja kazna, poslednja šansa da nauče pravilno ponašanje, pre nego što ih pošalju odavde zauvek. To je bilo daleko gore od žuljeva na rukama, i to bi ih definitivno iseklo od potražnje za detetom.
“Juče sam pomislila kako si najzad zasitila svoju dosadu”, Tamra reče konačno, i Moiraina opet poče da diše. “Naročito ti, Sijuan.”
Sijuan nikad nije oblilo rumenilo, ali se na to se zacrveni. Svi su znali kako je mrzela pisarske poslove. Prepisivanje rečenica je bio posao koji je najviše mrzela u životu.
Moiraina odgovori, “Liste i beleške mi pomažu da upravljam mislima, Majko.” Jednom kada bi počela da daje odgovore obmane, sledeći put će joj ići sve lakše i lakše, pa čak i prema, Amirlin Tron.
Istina je bila da sa listama ili bez njih, misli su joj stalno bile okupirane.
To su bile misli o detetu u snegu i o nepoznatom čoveku. Takođe dosta je razmišljala i o Sunčanom tronu. Želela je da preklinje Tamru da zaustavi tu šemu, ali opet je znala da ni to ne bi bilo dovoljno. Kula nije manje neumoljiva da tka niti čak ni od same Šare. U oba slučaja, te niti koje je pomerala su bili ljudski životi, i putevi koji su izabrali su bili mnogo važniji nego kao pojedinci.
“U redu, dete. Ali sve dok tvoje učenje ne pati zbog toga.” Tamra joj predade savijen papir koji Moiraina do tada nije primetila, zapečaćen krugom od zelenog voska. “Odnesi ovo Kereni Nagaši. Ona je najverovatnije u svojoj sobi. Nemoj nikome davati umesto nje.” Kao da bi to i uradila! Neke Prihvaćene su se žalile, neke su glasno prigovarale, a neke su bile diskretnije, zbog prelaženja preko širokog hodnika koje je vodile više do kule, ali čak i kada je stigla do pola puta, Moiraine je uživala u svakoj poruci koja bi ju dovela bliže Ađasinim odajama. Dosta se toga moglo naučiti od samog gledanja gde ljudi žive. Čak i Aes Sedai raspuste svoje čuvare u tim okolnostima. Ali ni to ne pomaže, barem ne usporava toliko; onoga ko zna kako da sluša i posmatra.
Ađasini odaje su bile identične u broju soba i u tome kako su bile postavljene, ali neki detalji su se uveliko razlikovali. Impresija maševa u punoj veličini mogli su se naći u svim stubovima u otvorima odaja Zelenog ađaha, i to su bili mačevi u dva različita stila, sa jednom oštricom ili dvoručni, kriv i prav. Svaka su vrata bila oivičena mačem, sa vrhom na gore, izgledajući dekorativno i u isti mah budeći divljenje. Tapiserije na zidu, između dve visoke uljane lampe pravile su veličanstvene senke po zidovima, koji su većinom bili oslikani scenama borbi, jurišajućih konjanika na poznatim bojištima iz istorije, dok su neke čak imale i scene iz davno nestalih zemalja, koje već vekovima ne postoje i u kojima su učestvovale i osobe koje su koristile Jednu moć. Nijedna Aes Sedai nije učestvolala u ratu još od Troločkih ratova, ali kada poslednja bitka dođe, Borbeni Ađah će morati biti prvi u redu na bojištu. Do tada, borile su se za pravdu samo tamo gde bi se mogle umešati i to jedino putem zaštitničkih mačeva, i to je jedino što su i mogle dok su čekale na Tarmon Gai'don.
Jedina razlika ovde bili su muškarci. I to ne bilo koji muškarci, naravno. Zaštitnici. Visoki ili niski, debeli ili mršavi, svi su bili jako hrabri, i kretali su se kao lavovi i leopardi.
Niko nije nosio neke osobene ogrtače u sobi, ali za posmatrače su uvek bili zanimljivi. Mogli su se videti Zaštitnici u svim Ađasinim odajama, osim kod pripadnica Crvenih, ali većina Zaštitnika su imali svoje odaje i barake, pa čak i svoje sopstvene gradove. Ali u tom slučaju, Zelene su se izdvajale. Neki su Zaštitnici živeli i spavali u istoj sobi kao i Aes Sedai!
Zelenooki zaštitnik niskoga rasta, baci brzi pogled na nju, odmeravajući je pritom, kao po narudžbini. Trojica drugih, stajući zajedno, ućutaše dok je prilazila i prolazila, dok bi kasnije nastavili tihu konverzaciju posle njenog prolaska. Jedan je nosio srebrna zvonca i arafelinsku pletenicu, jedan je imao tanke tarabonske brkove, a treći je bio tamnoput, možda Tairenac ili je poticao sa severa Altarane, ali osim njihovih gracioznih pokreta, postojala je još jedna stvar koju su delili, bilo sa njima, a i bilo kojim muškarcem kojeg je videla ovde. Jednom je sa rođakom imala priliku da pogledala orla u oči, ogromnog sa tamnim perjem i jakim nogama.
Sresti Zaštitnikov pogled je izgledalo isto tako. To nije bio divalj pogled, već samouveren, svestan svojih mogućnosti, i njihove sposobnosti za nasilje.
A opet, taj bes je uzdržavan, i disciplinovan svojom sopstvenom voljom i vezom prema Aes Sedai. Ovde, jednostavno su nastavljali da žive svojim životom. Jedan suvonjavi muškarac, kratko ošišane kose sa šijenarskim perčinom, se odmarao naslonjen na zid sa jednom dignutom nogom u vis, besposličarao je i trudio se da izbegne očigledno posmevanje drugog Zaštitnika, koji je govorio da upravo izgleda kao pokisla maška uhvaćena u mrežu. Dvojica drugih, obučeni u kratke košulje, su vežbali sa drvenim mačevima nasred hodnika, i uz galamu i graju su uz što moguće glatke poteze izbegavali partnerove napade.
Rina Hafden, koje je nekako uspevala da pravi i kiselo i slatko lice i u tom trenutku izgledala graciozno i elegantno, bodrila ih je sa velikim osmehom, govoreći, “Odlično izbegavanje, Vejline! Oh, odličan napad, Elijase!” Gledajući veličinu, mogli su bit i blizanci, ali jedan je bio taman sa dužom sređenom bradom, a drugi plav, sa kratko podšišanom bradom. Gunđajići, oni se pokrenuše brže.
Njihove košulje su im bile sve mokre od znoja, ali opet par je delovao sveže i neumorno.
Kroz otvorena vrata, Moiraina vide zaštitnika sa okruglim licem svirajući neku veličanstvenu melodiju na flauti dok je sedokosa Jala Bandevin, markantna žena koja je po visini bila za glavu niža od Moiraine, pokušavala da nauči novog Zaštitnika koracima standardnog plesa.
Najverovatnije je bio novajlija, rumen, polurazvijen mladić sa nešto više od dvadeset godina, ali opet uprkos godinama po pravilu nijedan muškarac ne bi smeo da bude vezan ukoliko ne poseduje odgovarajuće veštine. To naravna ne uključuje ples.
Kerenina vrata, koja su imala mač lakiran crvenom, zlatnom i crnom bojom, bila su širom otvorena, sa muzikom koja je dopirala iz njih. Moiraina nije imala ni najmanju ideju zašto bi bio lakiram, i zašto baš u tim bojama, i znala je da nikad neće saznati osim ako ne izabere da bude Zelena. To nije planirala da bude, a opet nerviralo ju je što to nikada neće saznati. Jednom kada bi identifikovala nešto što nije mogla da objasni, to njeno neznanje bi se pretvorilo u svrab negde kod ramena, van domašaja njenih prstiju. Neće biti jedini put da vidi te mačeve, i vrlo brzo je tu činjenicu potisnula odmah pored drugih saznanja koje je videla i spoznala u Ađasinim odajama. Svrab se povuče za sada, ali verovala je da će se vratiti posle sledećih vrata.
Par tapiserija u Kereninoj sobi su prikazivale scene rata i lova, ali većina zidnog prostora data je policama interesantnih oblika rađenih u više zemalja. Osim par knjiga, sadržale su u sebi i veliku lobanju lava i još veću lobanju medveda, uglančane pehare, vaze u čudnim oblicima, bodeža ukrašenih sa dragim kamenjem i zlatom, i bodeža sa jednostavnom drvenom drškom, dok su pojedini bili i polomljeni. Kovačev čekić sa glavom podeljenim u dva dela ležao je pored polomljenog drvenog pehara. Pozlaćen valjkasti sat, stajao je sa zamrznutim skazaljkama pokazujući 12 sati, stajao je pored čelične amajlije prošarana tamnim flekama za koje je Moiraina bila sigurna da je krv. Te stvari su sada bile samo uspomene na sve one sestre koje su godinama unazad nosile šal i koristile ovu sobu kao svoju.
Od uspomena pre dobijenog šala, bilo je samo malo. Samo par minijatura postavljenih iznad kamina, pokazujući, ponosnog čoveka, malo podgojenog, nasmejanu ženu i petoro dece, troje od njih devojčice. To je bila Kerenina porodica, davno pre nego što su svi umrli i zaboravili je. To je bio bol sa kojima su se nosile Aes Sedai. Porodice umiru, i sve što poznaješ nestaje. Sve osim Kule. Bela kula ostaje zauvek.
Dvojica od Kereninih Zaštitnika je sedelo u sobi sa njom. Masiv Karil, čija je plava kosa davala aspekt zlatnog i veličanstvenog lava, čitao je knjigu preko puta kamina odmarajući noge koje je sa sve čizmama naslonio na ukrašen mesingani branik, i sa sve lulom koja se pušila iz njegovih usana. Stepin je više ličio na pisara nego na Zaštitnika, sa svojim uskim ramenima i tužnim tamnim očima, sedeo je na stolici svirajući predivnu melodiju na fruli, prstima spretnijim od bilo kog profesionalnog muzičara. Nijedan čovek nije prestao da radi ono što je do sad radio kada je ušla Prihvaćena.
Kerena je radila na već urammljenom vezu. Moraini je uvek bilo interesantno gledati Zelene kako rade sa iglom. Pogotovu sada, kada je tema bila polje puno divljeg cveća. Pitala se kako će joj se slagati slika sa već postojećom dekoracijom smrti i nasilja? Visoka, i mršava žena, Kerena je izgledala jako, njeno lice je bilo snažno i prelepo, a njene tamne oči su bili bazeni dubine. Čak i ovde, nosila je jahaće odelo, podeljenu suknju prošaranu zelenom bojom, a njena tamna kosa, provučena sa par sedih, bila je kraća od Karilove or Stepinove, i padala je samo do ramena, dok ju je ona i takvu vezivala u tanak rep. Nije bilo sumnje da je mnogo lakše putovati kada je ošišana tako. Kerena nikad nije ostajala u Kuli dovoljno dugo i ubrzo bi opet išla na put. Ona ostavi svoju iglu na vezu, uze pismo, i prelomi zeleni vosak sa palcem. Tamra je uvek pečatila svoja pisma za sestre sa bojom Ađaha primaoca.
Šta god da je Tamra napisala, to nije promenilo izraz na licu Kerene, ali kada je Zelena završila sa pismom, Stepin se odmače od stola i poče zakopčavati svoj kaput. Karil ostavi svoju knjigu na policu, Stepin zamota svoju frulu i stavi je u džep od kaputa. To je bilo sve, sada su bili spremni i čekali su na dalja naređenja. Uprkos tužnim očima, Stepin više nije izgledao kao pisar. Sada su obojica bili leopardi, čekajući na znak za napad.
“Da li će biti odgovora, Aes Sedai?” Moiraine upita.
“Odgovor ću poneti sama, dete”, Kerena odgovori, krenuvši prema vratima što učini da joj se haljina malo podigne. “Tamri sam hitno potrebna,…” ona reče dvojici Zaštitnika, koji su pratili svaki njen pokret, “…,mada ne kaže zašto.”
Moiraina dozvoli sebi kratak osmeh. Sa svim tim slugama, sestre često zaborave da i Prihvaćene imaju uši. Ponekad, najbolji način za učenje je samo da budeš miran i da ćutiš i slušaš.
Kako se vraćala nazad, kroz spiralni hodnik, misleći o tome šta je otkrila i pokušavajući da ignoriše hladnoću, Sijuan dotriča ispred nje. Nije videla nijednu sestru u blizini, ali ipak. . . .
“Još jedna poruka”, Sijuan objasni. “Za Aišu Raveneos. Ona je posle mrmljala kako je to hitna stvar, stvarajući pri tom gomilu pitanja. Kladim se da je ovo ista ona poruka koju si ti odnela Kereni. Šta misliš, šta Tamra želi sa jednom Sivom i jednom Zelenom zajedno?”
Sive su se se uplitale u pitanja o pravdi i suđenju, tamo gde su ljudi bili pre do dogovora nego do mačeva, i Aišu je bio glas da je ona najpristrasnija što se tiče zakona. To je nešto što je delila sa Kerenom. I obe žene su nosile šal veoma dug vremenski period, što nije smatrala nevažnom sitnicom.
Moiraine možda nije bila tako dobra u zagonetkama kao Sijuan, ali ovo je stvarno ličilo kao Igra kuća.
Ona oprezno pogleda oko sebe, uključujući i pogled preko sopstvenih ramena. Služavka je nameštala ukrase na stonim lampama, dalje niz hodnik, a dvoje muškaraca još dalje su bili na merdevinama radeći nešto sa dekoracijom zidova. U blizini nije bilo sestara, ali opet iz predostožnosti ona utihnu glas. “Tamra želi . . . tragače ... da traže muško dete. Oh, ovo sve menja. Nisam bila u pravu, Sijuan. Ti si bila u pravu.”
“Jesmo i nismo u vezi čega? Šta te je navelo da misliš da će angažovati tragače?” Kako žena može biti tako spretna sa zagonetkama, a opet nevideti celokupnu sliku ovde?
“Šta u ovom trenutku može biti važnije Tamri od tog muškog deteta, Sijuan?” ona strpljivo reče. “Ili šta može to biti toliko tajno, da se ne usuđuje da stavi razlog toga na papir? Ta tajnost je možda značila da je verovala da se Crvenama ne može verovati. To je ono u čemu je i bila u pravu.
Više od toga, koliko žena bi odma na prvi pogred poreklo da je ovo dete isto ono iz proročanstva? Svi bi to govorili barem dok ne bi odraslo u muškarca i počelo da usmerava. Ne, ona je mislila da uposli sestre za koje je mogla da garantuje da ga traži. Ono u čemu je ona grešila je u mišljenju da bi ga sigurno doveli u Kulu. To bi ga razotkrilo Crvenama, i drugima kojima se ne treba verovati. Jednom kad ga pronađe, Tamra bi ga odmah opet sakrila. Njegovo obučavanje bi bilo u rukama tragača, žena kojima najviše veruje.”
Sijuan se udari dlanom po čelu. “Mislim da će mi lobanja eksplodirati”, ona promrmlja.
“Sve si to shvatila iz dva pisma, a da nijedno nisi pročitala.”
“Znam sta mi je rečeno a šta nije. To je jednostavno mogučnost da vidiš puteve, i da povežeš kockice zajedno, Sijuan. Zaista, i ti bi trebalo to da znaš.”
“Oh? Ellid mi je dala nekakvu kovačevu zagonetku prošle nedelje. Ona mi reče da joj je dosadila, ali ja mislim da nije ni mogla da je reši. Želiš li možda ti da pokušaš?”
“Hvala, ne”, Moiraine reče učtivo. Ona na brzinu pogleda okolo i brzo se isplazi na drugu ženu.
Sledećeg dana, Tamra je poslala još tri poruke. Prva je otišla Meilin Arganaj, druga Valeri Gorovni, debeljuškastoj maloj ženi, Braon ađaha koja se uvek smešila i za koju se uvek činilo da negde žuri, čak i kad stoji mirno, dok je treća je otišla Ludis Danen, koščatoj Žutoj sa dugim i mrgodnim licem koje je oko vrata nosilo tarabonske perle koje su joj visile do pojasa. Nijedan jedini nagoveštaj o porukama joj nije pao u ruke, ali opet znala je činjenicu da se sve tri žene nosile šal već dugi niz godina, i da su ih sve tri bile reputacije da su poprilično stroge po pitanju zakona.
Moiraina je to videla kao potvrdu, pa je čak i Sijuan počela u to da veruje.
Činilo joj se da je petoro bilo isuviše malo ljudi da bi na sebe preuzeli potragu za dečakom—ali dan za danom sve više imena su joj ispunjavali knjižicu—al’ opet Tamra nije slala više poruka. Barem ne preko njih. Aeldra Najaf je unapređena u Čuvara hronika da bi zamenila Gitaru, i poruke su najverovatnije išle preko nje.
Jedno vreme, Moiraina i Sijuan su se trudile da što više moguće pažnje obraćaju na Amirlininu odaju i njene ostale sobe, uvek gledajući i virući kroz ključaonicu, svaki put kada bi im se ukazala prilika, ali Tamra je i tih dana uvek imala ravnomeran protok posetilaca. Nisu konstantno uporno dolazili ali bili su prisutni. Dolazilo je dosta različitih posetilaca, ali ko je i koliko je njih uračunato u priču to nije znala. Takva stvar je Moirainu jako nervirala. Svrab joj se ponovo javi na ramenu, isti onaj koji ne bi mogla počešati i koji joj prsti ne mogu dohvatiti.
Uskoro im se ukazala prilika da špijuniraju. Ali ponekad im se činilo da ni to ne donosi rezultate. Prikupljanje imenja je išlo isuviše sporo. A Aeldra, vraćajući se u Amirlininu odaju, uhvatila je Moirainu kako viri u dovratak.
Bela kosa je povezivala Aeldru i Gitaru, samo što je Aeldrina kosa bila prava i kratko osišana kao i Kerenino. Novi Čuvar je bio gruba žena, sa kožom koja je usred sunca i vetra vidno ogrubela, za koju je čisto sumnjala da ju je iko zvao lepoticom, jer je imala jaku mušku bradu i špicast nos. Od nakita, nosila je samo prsten Velike zmije; njena haljina je bila od plave vune, fino sašivena, ali jednostavno isečena, i sa velikim plavim šalom oko ramena. Potpuno drugačija žena od Gitare.
“Šta to gledaš ,dete?” Ona upita nežno.
“Samo sestre koje idu i vraćaju se iz Amirlininih odaja, Aes Sedai”, Moiraina odgovori. Svaka je reč bila istina.
Aeldra se nasmeja. “Sanjariš o šalu? Možda bi tvoje vreme bilo bolje potrošeno u učionici uz učenje i praksu.”
“Naći ću vremena i za to, Aes Sedai, a i ovaj posao takođe okupira moj um.” I ovo je bilo istina. Traganje za muškim detetom obuhvatalo je svaki delić njenog uma ne dozvoljavajući joj ikakve druge informacije.
Ona pognu glavu, i Aeldra položi ruku na Moirainin obraz, kao da je proveravala da li ima temperaturu. “Da li te loši snovi još uvek proganjaju? Neke od Žutih imaju veliko znanje o biljkama. Sigurna sam da će ti pomoći da lepo zaspiš, ako ti to bude bilo potrebno.”
“Verin Sedai mi je već pomogla.” Napitak koji joj je dala je imao loš ukus, ali joj je pomogao pri spavanju. Šteta što nije mogao da joj pomogne da zaboravi one košmare koje je imala pre njega. “Sada snovi više nisu toliko loši.”
“Onda, dobro.” Aeldrin osmeh se vrati, ali ubrzo podiže prst ispred Moiraininog nosa i zamahnu joj njime. “Ali u svakom slušaju, sanjarenje ispred vrata nije baš dolično za jednu Prihvaćenu, dete. Ako te još jednom vidim tako, moraću da potegnem određene mere. Da li me razumeš?”
“Da, Aes Sedai.” Više neće biti špijuniranja. Moraina je počela da misli da će provrištati od svraba.