Predhodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 6
Iznenađenja
LunaLu
Ispostavilo se da je uzrok grebanja na Sijuaninim vratima pre jutra bila polaznica zvana Setsuko, zdepasta devojka, niža od Moiraine, koja im je rekla da je Amirlin naredila svim Prihvaćenima da budu u Zapadnoj štali pre Trećeg udarca, spremne da izvrše svoj zadatak. Pri svetlosti lampe koju je nosila, Setsukine oči bez sjaja bile su bezbojne sa tračkom ljubomore. Devojka iz Arafelina je već znala da će se njen boravak u Kuli završiti za nekoliko meseci. Setsuko je otvoreno govorila o bežanju sve dok je poseta Mereaninoj radnoj sobi nije naučila diskretnosti, ako već nije mudrosti. Koliko god da je mučno bilo to saznanje, ona nikada neće moći da dobije ešarpu, ali je morala da bude zadržana sve dok Sestre ne budu sigurne da ona može da usmerava, a da pri tom ne povredi sebe ili druge.
Uprkos tome, možda je još uvek razmišljala o bežanju. Polaznice su bežale s vremena na vreme, pa čak i poneka Prihvaćena koja bi se uplašila onoga što je čeka, ali sve su bile uhvaćene, pre ili kasnije, i njihov povratak u Kulu bio je, najblaže rečeno, bolno neprijatan.
Bilo bi mnogo bolje za sve ako bi to moglo da se izbegne.
U neko drugo vreme, da nije bila tako umorna, Moiraina bi možda pokušala da je uteši. Ili bi joj rekla da bude oprezna. Ali ovoga jutra, Prvi udarac već se oglasio, i do Drugog nije ostalo više od pola sata. Mogle su stići nešto da pojedu i da stignu u štalu pre Trećeg, ali jedva. Zevajući, Moiraina je zagrlila Sijuan još jednom i požurila napolje u tamu, umotana u svoje ćebe, pre nego što je Setsuko stigla do sledećih vrata i počela da grebe, pokušavajući da probudi Šerijam. Dete bi trebalo više da se potrudi. Šerijam je spavala kao mrtvac.
Kao sablasne utvare u noći, pola tuceta polaznica, noseći lampe, kucalo je na druga vrata. Na njenim vratima veoma visoka devojka sa zlatastom kosom koja joj se spuštala niz leđa zlovoljno se naklonila kada joj je Moiraina dala dopuštenje da ode. Lisandri bi bilo dopušteno da se testira za Prihvaćenu, ali samo ako bi njena zlovolja mogla biti izlečena. Verovatno će i biti tako. Kada je Kula videla manu u nekoj od svojih učenica, ta mana obično bi bila ispravljena, na jedan način ili drugi.
Žurno se umila i obukla, odvojivši malo vremena da protrlja zube solju i sodom i počešlja kosu da izgleda uredno, pa ipak, kada je stigla u galeriju sa svojom propusnicom koja je visila ispod njenog ogrtača, tama je definitivno postajala siva.
Sijuan je već bila napolju, ogrnuta plaštom i spremna; pričala je sa vidno uzrujanom plamenokosom Šerijam, dok su ostale Prihvaćene već žurile na doručak.
“Šerijam kaže da se Aijeli zaista povlače, Moiraina”, rekla je Sijuan uzbuđeno, učvršćujući svoju propusnicu na ramenu. “Kaže da su već ligama istočno od reke.”
Šerijam je klimnula glavom i pošla da se pridruži ostalima, ali Moiraina – uhvatila je kraj njenog plašta.
“Da li si sigurna?” Moiraina se skoro zgrčila. Da je bila manje umorna, pažljivije bi odabrala svoje reči; nisi ništa naučio ako nekoga odmah na početku iznerviraš.
Na sreću, mršava Prihvaćena nije posedovala ništa od temperamenta na koji bi ukazivale njena kosa i zelene, kose oči. Jedva da je uzdahnula i čežnjivo pogledala prema vratima koja su vodila iz galerije. “Prvo sam to čula od Zaštitnika koji je čuo od šijenarskog vojnika, kurira, ali kasnije su mi isto rekle Serafel, Rima i Dženet.
Jedna sestra može da greši, ali kada ti njih tri kažu nešto, možeš biti sigurna da su u pravu.” Ona je bila prijatno društvo za provesti veče sa njom, a opet, imala je sposobnost da učini da obične izjave zvuče kao predavanja. “Zašto se vas dve osmehujete kao lude?”, odjednom je zahtevala da zna.
“Nisam znala da se osmehujem”, odgovorila je Sijuan ispravljajući crte svoga lica. Još uvek je izgledala željno, podižući se na prste kao da će potrčati.
“Zar šansa za jahanje po prirodi nije vredna osmeha?” Moiraina je pitala. Sada, možda bi mogle da ubede svoju pratnju da ih odvedu do logora najbližih Zmajevoj planini. Nije bila sigurna kada je tačno usvojila Sijuanino mišljenje, ali sada je ono bilo njeno sopstveno. One će ga prve pronaći! Nekako hoće. Osmehuje se? Mogla bi da se smeje naglas i da igra.
“Ponekad se vas dve baš čudno ponašate”, rekla je Šerijam. “Ja skoro hramljem zbog rana od sedla. Pa, možete stajati ovde i pričati, ako želite. Ja želim moj doručak.”
Ali, dok se okretala da ode, sledila se i uzdahnula u šoku.
U tami koja je bledela, Merean je došla u galeriju, njena lozom izvezena ešarpa bila joj je ogrnuta preko ruku tako da su plave rese skoro dodirivale pod. Privukla je mnogo pogleda Prihvaćenih. Sestre su retko nosile ešarpe unutar Kule, osim u zvaničnim prilikama. Pojavljivanje Upravnice polaznica ovde, noseći svoju ešarpu, značilo je da je neko u veoma velikoj nevolji. Ili da je neko pozvan na testiranje. Nekoliko žena su, pune nade, zaostale u galeriji dok je šačica njih požurila onoliko brzo koliko su mogle, a da ne potrče; bez sumnje pokrenute nečistom savešću. Trebalo je da znaju bolje. Sve što su postigle bilo je da ih Merean brzim pogledom primeti, a ona bi kopala dok ne bi otkrila zbog čega osećaju krivicu. U Kairhijenu bi i jato gusaka znalo toliko. Sada im, međutim, nije poklanjala pažnju; dok je polako klizila kroz galeriju na licima Prihvaćenih pored kojih je prolazila videlo se žaljenje, dok su se podizale iz naklona.
Šerijam je bila jedna od onih koje su zaostale, i upravo ispred nje, Sijuan i Moiraine Merean se zaustavila. Moirainino srce je lupalo, dok se ona borila za dah, čak i dok se naklonila. Borila se za dah, prvo samo to. Možda je Sijuan bila u pravu.
Pa, bila je u pravu, generalno govoreći. Kada bi Merean rekla da bi se Prihvaćene mogle testirati uskoro, to se uvek dešavalo u roku od mesec dana. Ali ona nije bila spremna! Naravno, Sijuanino lice otkrivalo je čežnju, a njene oči su sijale. Šerijamine usne bile su razdvojene u iščekivanju. Svetlosti, sigurno je svaka Prihvaćena za sebe mislila da je spremnija, nego što je Moiraina Damodred mislila za sebe.
“Zakasnićeš ako ne požuriš, dete”, plava sestra je oštro rekla Šerijam. Iznenađujuće. Merean nikada nije bila oštra, čak i kada je u skoroj budućnosti nekoga očekivala kazna.
Kada je ukazivala na tvoje greške dok je primenjivala šibu ili kaiš ili omrznutu papuču, njen glas je bio samo čvrst.
Dok je plamenokosa žena odjurila, Upravnica polaznica usmerila je svoju pažnju na Sijuam i Morainu. Moraina je mislila da će joj srce iskočiti iz grudi.
Ne još, Svetlosti, molim te, ne još!
“Razgovarala sam sa Amirlin, Moiraina, i ona se slaže sa mnom da si ti sigurno u šoku. Druge Prihvaćene će danas morati da se snađu bez tebe.” Mereanina usta su se stegnula za sekund, pre nego što se mir vratio na njeno lice. Njen glas je, ipak, ostao u razdraženom stanju. “Ja ne bih ni jednu pustila da ide, ali ljudi će lakše sarađivati sa polaznicama Kule nego sa službenicima, čak i sa službenicima Bele kule, a sestre bi se naljutile da su bile zamoljene da obave taj zadatak. Majka je oko toga bila u pravu.”
Svetlosti! Mora biti da se svađala sa Tamrom kada je bila dovoljno uznemirena da sve ovo kaže Prihvaćenoj. Nije nikakvo čudu što je bila oštra. Olakšanje je preplavilo Moirainu kada je shvatila da ne treba da odjuri i da bude testirana za ešarpu odmah, ali doživljaj nije bio potpun bez razočarenja. Mogle su da stignu do logora blizu Zmajeve planine danas. Pa, bar u jedan od logora, najmanje. Mogle su!
“Molim te, Merean, ja ... “
Sestra je podigla jedan prst. To je bilo njeno upozorenje da nema raspravljanja, i koliko god da je bila ljubazna i nežna generalno govoreći, nikada nije davala drugo upozorenje. Moiraina je brzo zatvorila usta.
“Ne bi trebalo da budeš prepuštena svojim mislima”, Merean je nastavila. Koliko god da joj je lice bilo bezizražajno, način na koji je namestila ešarpu na ramena govorio je o uzrujanosti. “Rukopis nekih devojaka liči na kokošije škrabotine.” Da, definitivno je bila uzrujana. Kada je bilo šta kritikovala, ma kako neznatno to bilo, upućivala je kritiku direktno osobi na koju se odnosilo i nikom drugom. “Majka se složila da bi ti mogla da prepišeš beleške koje su skoro nečitljive. Ti imaš čitak rukopis. Pomalo kitnjast, ali čitak.”
Moiraina je očajnički pokušavala da se seti nečeg što sestra neće smatrati raspravom, ali nije mogla. Kako će ovo da izbegne?
“To je veoma dobra ideja, Moiraina”, rekla je Sijuan, dok je Moiraina začuđeno zurila u svoju prijateljicu. Njena prijateljica! Ali Sijuan je veselo nastavila sa izdajom. “Nije sinoć oka sklopila, Merean. Pa, bar ne više od jednog sata, najviše. Mislim da nije bezbedno da ide na jahanje. Pašće sa konja pre nego što pređe jednu milju.” Sijuan je to rekla!
“Drago mi je što se slažeš sa mojom odlukom, Sijuan”, Merean je rekla suvo. Moiraina bi pocrvenela da joj se neko obratio tim tonom, ali Sijuan je bila sačinjena od čvršćeg materijala, sačekujući podignutu obrvu sestre sa iskrenim, nevinim osmehom. “Ne bi smela da ostane sama, tako da ćeš ti da joj pomogneš. Ti takođe imaš dobar, čitljiv rukopis.” Osmeh se zaledio na Sijuaninom licu, ali sestra se pravila da to ne primećuje. “Pa, hajde. Hajde, onda. Imam ja još stvari da radim danas, a ne samo da vodim vas dve naokolo.”
Klizeći ispred njih, nalik debelom labudu u potoku, labudu koji brzo pliva, povela ih je u malu sobu bez prozora, malo niže od Amirlininih odaja i preko puta hodnika. Bogato izrezbaren pisaći sto, sa dve fotelje uspravnih naslona iza sebe, držao je tacnu sa perima, velike staklenke sa mastilom, posude sa peskom za upijanje, hrpu dobrog belog papira, i veliku neurednu gomilu stranica prekrivenih rukopisom. Pošto je okačila svoj ogrtač na drveni klin i stavila svoju propusnicu na pod pored stola, Moiraina je zurila u tu otrcanu hrpu jednako zlovoljno kao i Sijuan. Bar je tu postojao kamin, i vatra koja je gorela u uskom ognjištu. Soba je bila topla u poređenju sa hodnicima. Mnogo toplija od jahanja po snegu. To je bila utešna okolnost.
“Čim završite doručak”, rekla je Merean, “vratite se ovamo i počnite da radite. Kopije ostavite u predvorju Amirlinine radne sobe.”
“Svetlosti, Sijuan”, Moiraina je rekla saosećajno, čim je sestra otišla, “zbog čega si pomislila da je to dobra ideja?”
“Ti....” Sijuan se snuždila. “Ovako ćemo pogledati više imena. Možda sva imena, ako nas Tamra zadrži na poslu. Možemo biti prve koje će saznati ko je on. Sumnjam da mogu biti dva dečaka rođena na Zmajevoj planini. Samo što sam mislila da ćeš to biti ti, a ne mi.” Potišteno je uzdahnula, a onda se namrštila na Moirainu. “Zbog čega bi se ljutila? Zbog čega si u šoku?”
Sinoć, otkrivanje svoje nesreće izgledalo je neprimereno, sitnica u poređenju sa onim sa čim se svet suočavao, ali Moiraina nije oklevala da joj ispriča. Pre nego što je završila, Sijuan ju je obavila u snažan, utešan zagrljaj. Jedna drugoj su plakale na ramenu mnogo češće nego što je ijedna od njih pomagala Merean. Nikada nije bila tako bliska nekome kao što je bila Sijuan. Niti je ikoga volela toliko.
“Znaš da imam šestoricu stričeva koji su plemeniti ljudi”, Sijuan je rekla nežno, “i još jednog koji je umro dokazujući koliko je dobar. Ono što ne znaš jeste da imam još dvojicu, kojima otac nikada nije dozvolio da pređu prag njegove kuće, a jedan od njih je njegov rođeni brat. Otac čak nikada nije hteo da kaže njihova imena. Oni su ulični lopovi, kavgadžije i pijanice, i kada popiju dovoljno piva ili brendija, ako su ukrali dovoljno da mogu sebi to da priušte, počinju tuče sa svakim ko ih pogrešno pogleda. Obično se obojica ustreme na istog jadnika sa pesnicama, čizmama i bilo čim drugim što im dođe pod ruku. Jednog dana će visiti zbog ubista, ako već nisu. A kada se to dogodi, neću proliti ni suzu. Neki ljudi jednostavno nisu vredni suza.”
Moiraina joj je uzvratila zagrljaj. “Ti uvek znaš da kažeš pravu stvar. Ali ja ću se ipak moliti za moje stričeve.”
“I ja ću se, takođe, moliti za one dve hulje kada umru. Samo neću patiti zbog njih, bili živi ili mrtvi. Hajde, idemo na doručak. Ovo će biti dug dan, a čak nećemo imati ni ˝fini izlet sa jahanjem kao vežbu.” Sigurno se šalila, ali, ipak, u njenim plavim očima nije bilo ni treptaja radosti. A opet, ona je mrzela da radi posao službenika. Niko nije u tome uživao.
Trpezarija koju su Prihvaćene najčešće upotrebljavale nalazila se na najnižem nivou Kule. Bila je to velika prostorija sa potpuno belim zidovima i podom od belih pločica, puna dugih, izglačanih stolova i jednostavnih klupa koje su mogle da drže dve žene, ili, u krajnjoj nuždi, tri. Ostale Prihvaćene su brzo jele, ponekad gutajući svoju hranu nepristojno brzo. Šerijam je prosula kašu na svoju haljinu i požurila iz prostorije, objavljujući da ima vremena da se presvuče. Skoro da je trčala. Svi su žurili. Čak je i Katerina bezmalo išla kasom, još uvek jedući krckavu kiflu i otresajući mrve sa svoje haljine. Izgledalo je da šansa za izlazak iz grada i nije bila tako jadna. Sijuan je prebirala po svojoj kaši, koja je bila okružena kuvanim jabukama, a Moiraina joj je pravila društvo uz još jednu šolju jakog crnog čaja u kojem je bila samo kap meda. Ipak, verovatnoća da je dečakovo ime među onima koja ih čekaju morala je biti jako mala.
Uskoro su bile same među stolovima, i jedna od kuvarica je izašla sa rukama na bokovima, mršteći. Okrugla žena u dugačkoj, besprekorno čistoj kecelji, Laras je bila u svojim srednjim godinama i više nego lepa, ali je ipak mrštenjem mogla da probuši rupu u kamenu. Nijedna Prihvaćena nije bila dovoljno luda da se zameri samovoljnoj Laras, ili bar ne više od jedanput. Čak se i Sijuan povukla pred tim nepokolebljivim prodornim pogledom, užurbano grabeći kašikom poslednje parčiće jabuke iz svoje činije. Laras je počela da doziva zaposlene u kuhinji da donesu svoje krpe za pranje poda pre nego što su Sijuan i Moiraina stigle do vrata.
Moiraina je očekivala da će posao biti težak i neugodan, i bio je, ali nije bilo onako loše kao što se pribojavala da će biti. Ne baš tako loše. Počele su tako što su pronašle i odvojile svoje beleške sa humke, i dodale ih onima koje su već bile ispisane čitljivim rukopisom; što je smanjilo gomilu za pola. Ali samo za pola.
Ako biste došli u Kulu nesposobni da pišete, bili biste naučeni pristojnom rukopisu još dok ste polaznica, ali takvima, koje su došle sa lošim rukopisom, često su bile potrebne godine da postignu čitljivost pod uslovom da su ikada uspele. Neke Sestre su koristile službenike za bilo šta što su želele da neko drugi razume.
Mnoge od zabeleški bile su kraći od njenih i Sijuaninih, ali ipak čak i računajući na Meilanino objašnjenje, izgledalo je da je neverovatno veliki broj žena imao porođaj.
A to je bilo samo u logorima blizu reke! Primetivši da je Sijuan pažljivo gledala svaki list pre nego što ga odvoji na stranu, i sama je počela da radi isto. Nije više polagala veliku nadu, već neznatno malu, ali to nije bilo isto što i nemoguće. Ali, što je više čitala, njeno raspoloženje je sve više opadalo.
Mnogi zapisi bili su šokantno neodređeni. Rođen u vidokrugu Tar Valonovih zidina?
Zidine grada bile su vidljive ligama, mogle su se videti čak i sa padina Zmajeve planine. Ovo specifično dete je bila devojčica, od tairenskog oca i kairhijenske majke, ali ipak, beleška je predskazivala teškoće u pronalaženju dečaka. Bilo je mnogo beleški previše sličnih ovoj. Ili, rođen u vidokrugu Bele kule. Svetlosti, Kula se mogla videti iz blizine Zmajeve planine!
Pa, bar za mnogo milja, najmanje. Neki zapisi bili su tužni. Salia Pomfrej je rodila dečaka i otišla da bi se vratila u svoje selo u Andoru, pošto je njen muž poginuo drugog dana borbe. Postojala je zabeleška ispod imena, ispisana Mirellinim tečnim rukopisom.
Žene iz logora su pokušale da je odgovore, ali kažu da je bila poluluda od žalosti. Svetlost nek' joj pomogne. Žalosno, za plakanje. A s druge strane, jednako uznemiravajuće koliko i netačne beleške. Nije napisano ime njenog sela, a Andor je bio najveća nacija između Kičme sveta i Aritskog okeana. Kako bi je pronašli? Salijino dete bilo je rođeno sa pogrešne strane reke Erinina i šest dana ranije nego što je prorečeno, ali ako bi majka Ponovorođenog Zmaja bila kao i ova, kako će ga pronaći? Stranice su bile ispisane imenima sličnim ovome, ali ipak, izgledalo je da su to žene za koje su i drugi čuli, tako da informacija može biti zapisana u potpunosti na nekom drugom mestu. Ili ne mora. Zadatak je izgledao tako lak kada ga je Tamra postavila.
Svetlost nam pomogla, mislila je Moiraina. Svetlost pomogla svetu.
Pisale su uporno, ponekad su zajedno morale da čitaju da bi odgonetnule rukopis koji je zaista ličio na kokošije škrabotine; bilo im je potrebno sat vremena u podne da odu u trpezariju na hleb i čorbu od sočiva, a onda su se vratile svojim perima. Elaida se pojavila u haljini sa visokim okovratnikom, još crvenijom od one koju je nosila juče, da bi koračala oko stola i u tišini posmatrala prvo preko Sijuaninog, a zatim Moiraininog ramena, naizgled proučavajući njihov rukopis. Njena crvenim obrubljena ešarpa bila je bogato izvezena cvetnim lozama. Cvetnim i, što joj je mnogo više priličilo, lozama sa dugačkim trnjem. Pošto nije našla ništa šta bi kritikovala, otišla je jednako naglo kako je i došla, i Moiraina i Sijuan su u isto vreme odahnule sa olakšanjem. Osim toga, niko ih nije uznemiravao. Kada je Moiraina posula finim peskom poslednju stranicu i sipala ga u drvenu kutiju koja je stajala na podu između stolica, vreme za večeru je došlo.
Veliki broj dečaka bio je rođen juče-morao je biti rođen posle Gitarinog proročanstva-ali ni jedan nije nimalo ličio na dete koje su tražile.
Posle noći provedene u nemirnom, nespokojnom snu, nije bilo potrebno da je Sijuan nagovara da se vrate u tu malu sobu, radije nego da se pridruže ostalim Prihvaćenima koje su žurile prema štalama. Iako neke danas nisu tako žurile. Izgledalo je da je čak i put van grada mogao biti zamoran kada je sve što je trebalo da radite bilo da sedite i pišete imena ceo dan. Moiraina se danas radovala pisanju imena. Napokon, niko im nije rekao da ne treba to da rade. A probudili su ih zvuci koje su proizvodile druge žene dok su se spremale, a ne polaznica koja bi donela naređenja da jašu sa ostalima. Kao što je Sijuan često govorila, bilo je lakše tražiti oproštaj nego dopuštenje. Iako Kula nije bila sklona opraštanju za Prihvaćene.
Zapisi prikupljeni juče su već čekali na stolu, neuredna gomila jednako visoka kao što je bila i ona prethodnog dana. Dok su razvrstavale čitljive liste, dvoje službenika ušli su unutra i zastali u iznenađenju, kršna žena sa plamenom Tar Valona izvezenim na tamnom rukavu, kose pokupljene u jednostavnu punđu na potiljku glave, i stasit mladić kojemu bi više pristajao oklop nego njegov običan, sivi, vuneni kaput. Imao je predivne smeđe oči. I simpatičan osmeh.
“Ne volim da mi se odredi zadatak, da bih potom otkrila da ga neko drugi već obavlja!”, rekla je žena oštro. Primetivši osmeh mladog službenika, prostrelila ga je pogledom. Glas joj se pretvorio u ledenu santu. “Trebalo bi da znaš bolje od toga ako želiš da zadržiš svoj posao, Martan. Pođi samnom.” Martan ju je sledio iz sobe sa osmehom koji se pretvarao u brigu i lica crvenog od stida.
Moiraina je prestrašeno pogledala u Sijuan, ali ona nije prestajala da radi. “Nastavi sa poslom”, rekla je. “Ako izgledamo dovoljno zaposlene...” Njen glas se utišao. Bila je to mala nada, ako su službenici već dobili zaduženje, ali to je bilo sve što su imale.
Kada je, za nekoliko minuta, Tamra ušetala u prostoriju, one su već sedele i prepisivale imena. Amirlin, danas u jednostavnoj plavoj svili, bila je oličenje Aes Sedai, utelovljenje mirnoće. Niko ne bi ni pomislio da je njena prijateljica umrla pred njom samo nekoliko dana ranije, ili da ona čeka na ime koje bi moglo da spase svet.
Odmah iza Tamre koračala je sedokosa službenica, sa čijeg lica je zadovoljstvo sijalo kao previše rumenila, dok je mladi Martan stajao iza nje, smešeći se Sijuan i Moiraini preko njenog ramena. Zaista će izgubiti posao ako mu to pređe u naviku.
Moiraina je skočila na noge i naklonila se tako brzo da je zaboravila na pero u svojoj ruci. Osetila je, međutim, kako se savilo i pogled joj se zgrčio kada je videla fleku od mastila koju je ono ostavilo, crnu mrlju koja se na beloj vuni proširila do veličine novčića. Sijuan je bila jednako brza, ali mnogo smirenija. Ona nije zaboravila da ostavi svoje pero na tacnu pre nego što je poravnala svoje suknje. Samo mirno, mislila je Moiraina. Moram biti mirna. Brzo je uradila nekoliko misaonih vežbi, ali to joj i nije mnogo pomoglo.
Amirlin ih je proučavala veoma pažljivo, a kad je Tamra pažljivo i kritički istraživala nekoga, i najneosetljiviji i najjači bi osetili da im je težina izmerena do poslednje unce, a visina do poslednjeg inča.
Moiraina je jedva uspela da se ne pomeri od nervoze. Taj pogled sigurno će videti sve što su planirale. Ako to što su radile može da se nagradi nazivom plan.
“Nameravala sam danas da vam dam slobodno, da čitate ili učite, po vašem izboru”, Tamra je polako rekla, još uvek ih promatrajući. “Ili možda da vežbate za svoje testiranje”, dodala je sa osmehom koji nije učinio ništa da umanji njenu napetost. Duga pauza, a zatim je, za sebe, neznatno klimnula glavom. “Još uvek te muči smrt tvojih stričeva, dete?”
“Ponovo sam imala noćne more, celu noć, Majko.”. Istina, ali o tome kako ponovo nisu našle bebu koja plače u snegu, i kako mladi čovek bez lica ponovo slama svet, dok ga spašava. Zadivila ju je smirenost njenog glasa. Nije ni pomišljala da će se ikada usuditi da odgovori Amirlin Tron u stilu Aes Sedai.
Tamra je ponovo klimnula glavom. “U redu, ako misliš da ti je potrebno da budeš zaposlena, možete nastaviti. Kada vam postane dosadno ostavite poruku sa završenim poslom, a ja ću se postarati da vam nađem zamenu.” Koraknula je da ode, a zatim zastala, okrenuvši se Moiraini. “Mastilo je veoma teško odstraniti, naročito sa belog materijala. Neću ti reći da ne usmeravaš da bi to uradila; to već i sama znaš.” Još jedan osmeh, a zatim je pokupila sedokosu službenicu, skoro je izguravši iz sobe. “Nema potrebe da izgledaš tako ogorčeno, gazdarice Velin”, rekla je umirujuće.
Samo budale naljute službenike; njihove greške, slučajne ili namerne, mogu da prouzrokuju mnogo štete. “Sigurna sam da imaš mnogo važnijih zadataka od...” Njen glas se pretvorio u prigušeni šapat u hodniku.
Moiraina je podigla suknju i pogledala u fleku. Porasla je do veličine velikog novčića.
U normalnim uslovima uklanjanje fleke bi zahtevalo sate pažljivog potapanja u varikinu, koja bi usmrdela vaše ruke, a nije bila garancija za uspeh. “Upravo mi je rekla da koristim Moć da bih očistila haljinu”, rekla je zapanjeno.
Sijuanine obrve su se skoro popele na vrh njene glave. “Ne pričaj gluposti. Čula sam šta je rekla isto kao i ti. Nije rekla ništa slično!”
“Moraš naučiti da shvatiš šta ljudi misle jednako koliko slušaš šta govore, Sijuan.” Proniknuti u to šta ljudi zaista misle bilo je ključno za Igru Kuća, a kada se sve spoji: Tamrin osmeh, sjaj u njenom oku i način na koji se izrazila, sve to bilo je jednako dobro kao i pismeno dopuštenje.
Prigrlivši Moć, precizno je izatkala Vazduh, Vodu i Zemlju, i spustila tkanje povrh mrlje. Samo zato što je Prihvaćenima bilo zabranjeno da usmeravaju da bi obavile domaće poslove, ne znači da nisu učile kako se to radi; za Sestre nije postojalo takvo ograničenje jer su putovale često i bez služavke. Odjednom je crna mrlja vlažno zasjala i počela da se smanjuje, i dok je to radila, izdizala se na površinu vune. Postajala je sve manja i manja, dok se nije pretvorila u malu crnu kuglicu osušenog mastila, koja je upala u njenu skupljenu šaku.
“Mogla bih ovo da zadržim kao podsetnik”, rekla je, stavljajući crnu kuglicu na ivicu stola. Podsetnik da je Sijuan bila u pravu. Ponekad pravila mogu da se prekrše.
“A šta bi se dogodilo da je Sestra ušla?”, upitala je Sijuan ironično. “Da li bi pokušala da joj kažeš da je sve bilo deo Igre Kuća?”
Moirainino lice je postajalo vruće, i ona je pustila Izvor. “Rekla bih joj... Rekla bih... Da li moramo sada da pričamo o tome? Sigurno ima jednako mnogo imena kao i juče, a ja bih volela da završim pre nego što večera počne.”
Sijuan se bučno nasmejala. Mogli biste da pomislite da je crvenilo na Moiraininom licu obeležje budale.
Pisale su duže od sat vremena kada je Moiraina zastala zbog jedne beleške. Rođen u vidokrugu Zmajeve planine, pisalo je, što je bilo jednako smešno kao i reći u vidokrugu Kule. Ali Vila Mandair je rodila sina, zapadno od reke, i na dan koji je Gitara prorekla. Polako je prepisivala belešku. Na kraju je podigla pero, ali ga nije umočila u staklenku sa mastilom, niti je pogledala na sledeće ime pisano Elaidinim šiljastim rukopisom. Njen pogled se podigao do crne kuglice. Ona je bila jedna od Prihvaćenih, ne Sestra. Ali uskoro će biti testirana.
Bili Mandair je mogao biti rođen na samoj obali reke i njegova majka bi još uvek mogla da vidi Zmajevu planinu. Ali ništa što je Elaida napisala nije upućivalo na to koliko je logor, u kojem je bila, bio daleko od planine. Ili koliko blizu. Ranije zapisane beleške su glasile “Rođen u logoru lorda Elisara izvan Tar Valona”.
Beli papir ispred nje bio je popunjen njenim rukopisom samo do polovine, ali je ona izvukla drugi čist papir i prepisala pojedinosti o Biliju Mandairu. Skromno ime, ako je on bio taj. Ali bilo je verovatnije da će Ponovorođeni Zmaj biti sin jednostavnog vojnika, nego nekog plemića.
Odjednom je primetila da Sijuan piše u sveščicu kožnih korica, dovoljno malu da stane u kesicu na njenom pojasu, dok je jednim okom posmatrala vrata. “Moraš biti pripremljena”, rekla je Sijuan.
Potvrdno klimajući glavom, Moiraina je dodala Sijuan list sa samo jednim imenom, koja je pažljivo prepisala informacije u svoju svesku. Sutra, Moiraina će poneti svoju svesku.
Dan je doneo dosta imena sa oznakom “rođen u vidokrugu Zmajeve planine” ili čak “rođen blizu Zmajeve planine”, a veliki broj od njih bio je rođen na istočnoj strani reke Erinin. Moiraina je znala da je to i trebalo da očekuje. Napokon, planina je bila najuočljivija oznaka ligama unaokolo. Ovo je bio tek drugi dan prepisivanja lista, a već su dodale još devet imena u Sijuaninu svesku. Svetlosti, koliko li će imena sakupiti pre nego što sve bude gotovo?
Bilo je i drugih iznenađenja. Nedugo posle podneva Jarna Malari ušetala je u prostoriju, elegantna u tamno sivoj svili, sa belim linijama na slepoočnicama, što je još više doprinosilo izgledu zapovednika; safiri su bili u njenoj dugoj crnoj kosi i oko njenog vrata. Rese na njenoj svilenoj ešarpi bile su toliko dugačke da su skoro dodirivale pod, iako je ešarpa stajala na njenim ramenima. Jarna je bila Sedničar za Sive. Sedničarke su retko obraćale pažnju na Prihvaćene, ali ona se okrenula Moiraini. “Prošetaj samnom za čas, dete.”
U hodniku, Jarna je neko vreme polako hodala u tišini i Moiraina je bila zadovoljna što je to tako. Svetlosti, šta je Sedničarka htela od nje? Da je u pitanju bio zadatak koji treba obaviti ili poruka koju treba preneti, to bi spomenula odmah. U svakom slučaju, Prihvaćene nisu požurivale Sestre. Isto kao što ni Sedničarke nisu pokušavale da požuruju Amirlin. Promaja, koja je činila da baklje na zidovima trepere, nije zabrinjavala Jarnu, naravno, ali Moiraina je počela da žali što nije ponela svoj ogrtač.
“Čujem da te muči smrt tvojih stričeva”, najzad je rekla Sedničarka. “To je savršeno razumljivo.” Moiraina je ispustila zvuk za koji se nadala da će Jarna shvatiti kao slaganje sa njenim rečima. Odgovori Aes Sedai su bili veoma dobri, ali želela je da izbegne otvoreno laganje. Ako bi mogla. Trudila se da se ne isteže, ali vrh njene glave je dopirao samo do ramena druge žene.
Šta je žena želela?
“Bojim se da državni poslovi ne čekaju da prođe period žaljenja, Moiraina. Reci mi, dete, šta misliš ko će iz kuće Damodred biti uzdignut na Sunčev presto sada, kada su Laman i njegova braća mrtvi?”
Saplevši se o sopstvena stopala, Moiraina je posrnula i sigurno bi pala da je Jarna nije pridržala svojom rukom. Sedničarka je pitala za njeno mišljenje o politici? Istina, o njenoj rodnoj zemlji, ali Sedničarke su znale više o političkim događanjima većine zemalja nego što su njihovi vladari znali. Jarnine staklaste smeđe oči su je gledale mirno, strpljivo. Čekajući.
“Nisam razmišljala o tome, Aes Sedai”, rekla je Moiraina istinoljubivo. “Mislim da će verovatno pravo na Sunčev presto pripasti drugoj Kući, ali ne bih znala kojoj.”
“Možda”, promrljala je Jarna napola zatvarajući oči, spremajući se da kaže sledeću rečenicu. “Kuća Dramodred stekla je lošu reputaciju koju je Laman samo pogoršao.”
Moiraina se namrštila pre nego što je stigla da se zaustavi, a zatim brzo ispravila crte svog lica, nadajući se da Jarna nije primetila. To što je rekla bila je istina. Njen otac je bio jedini u svojoj generaciji kome je nedostajao taman karakter, kako muškarcima tako i ženama. Prethodne generacije bile su skoro isto loše, osim ako nisu bile gore. Dela koja je činila kuća Damodred su ocrnila njeno ime. Ali nije volela nekog drugog da čuje kako govori o tome.
“Tvoj polubrat Taringil je lišen prestola zbog njegovog braka sa kraljicom Andora”, nastavila je Jarna. “Smešan zakon, zaista, ali ne može ga promeniti dok ne postane kralj, a ne može postati kralj dok se zakon ne promeni. A šta je sa tvojim starijim sestrama? Zar nisu dobro vaspitane? Čini se da je... pokvarenost... u znatnoj meri preskočila tvoju generaciju.”
“Dobro vaspitane, da, ali ne za presto”, odgovorila je Moiraina. “Anvaeri nije stalo ni do čega drugog osim konja i lova sa sokolovima.” A i niko ne bi imao poverenja u njenu narav, koja je bila mnogo gora nego što je Moirainina ikada bila. Ali tako nešto rekla bi samo Sijuan. “A ako bi Inloina dobila presto, svi znaju da bi državni poslovi dolazili na drugo mesto, u najboljem slučaju, posle igre sa njenom decom.” Vrlo verovatno zato što bi u igri sa svojom decom zaboravila na poslove države. Inloina je, kao majka, bila topla i puna ljubavi, ali nije bila preterano razborita, iako vrlo tvrdoglava. Veoma opasna kombinacija osobina u jednom vladaru. “Niko je neće podržati za uzdizanje na tron, Aes Sedai, čak ni iz kuće Damodred.”
Jarna se pažljivo zagledala u Moirainine oči za jedan dug trenutak, neugodno je podsećajući na Meilan koja je rekla da ona ne može da čita misli. Nije mogla da uradi ništa drugo osim da susretne taj pogled sa strpljenjem i prividnom iskrenošću. I sa vatrenom nadom da Meilan nije pronašla način da zaobiđe Tri zakletve.
“Znači tako”, Jarna je najzad rekla. “Možeš se vratiti svom poslu, dete.”
“Šta je želela?” upitala je Sijuan kada se Moiraina vratila u prostoriju.
“Nisam sigurna”, rekla je polako, uzimajući svoje pero. To je bila prva laž koju je ikada rekla Sijuan. Bila je preplašena mišlju da je vrlo dobro znala šta je Jarna želela. Pre nego što su stavile završene kopije na, ružama izrezbaren, pisaći sto koji je bio Gitarin, u prostrano predvorje Amirlinine radne sobe, još šest Sedničarki je došlo i odvelo Moirainu na stranu. Po jedna iz svakog Ađaha, sve sa vrlo sličnim pitanjima.
Tsutama Rath, prelepa i očiju dovoljno surovih da se Moirainu podiđe jeza, direktno ju je pitala.
“Zar nikada nisi razmišljala”, Tsutama je rekla opušteno, skoro kao usput, igrajući se sa crvenim resama svoje ešarpe, “da bi sama mogla biti kraljica Kairhijena?”
Na taj način stekla je još jedan košmar koji se pridružio bebi ostavljenoj u snegu i čoveku bez lica.
Sela je na Sunčani presto noseći ešarpu Aes Sedai, a napolju, na ulicama, rulja je uništavala grad. Nijedna Aes Sedai nije bila kraljica preko više od hiljadu godina, a čak i pre toga, onih nekoliko koje su to otvoreno priznale loše su prošle. Ali, ako je to bila namera Dvorane kule, kako bi mogla to da izbegne? Samo ako bi pobegla iz Kule čim dobije ešarpu i ostala po strani dovoljno dugo da se situacija u Kairhijenu reši sama od sebe. Veći deo te besane noći provela je moleći se da uskoro bude testirana.
Čak i sutra ne bi bilo dovoljno brzo. Svetlosti, nije bila spremna, ali morala je da pobegne. Nekako.