Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće
Poglavlje 18
Uzani prolaz
LunaLu
Nekoliko ljudi pogledalo je Moirainu kada je izašla iz trpezarije, nekima od njih se u očima videlo saosećanje. Bez sumnje, zamišljali su kako li je to kada se nalaziš u centru pažnje tri Aes Sedai, i nisu mogli da zamisle ništa dobro. Na licu nijedne od sestara nije bilo saučešća. Većina njih jedva da je na nju uopšte i obratila pažnju. Na Feleaninom licu igrao je zadovoljan osmeh, iako, verovatno zato što je mislila da će ime dame Alis skoro sigurno biti napisano u knjigu polaznica. Bar nije znala istinu, ne sa tim osmehom. Postojala je nada u tome da još malo bude skrivena od Sijerin. Kadsuan nije bila na vidiku, kao ni druge dve.
Pažljivo birajući put između stolova, Moiraina je osećala da se vrti kao čigra. Bilo je previše pitanja, a nije se mogao naći nijedan odgovor. Poželela je da je Sijuan, sa njenom sposobnošću da rešava zagonetke, tu. I, Sijuan ništa nije moglo da uzdrma. Mogla je da iskoristi Sijuanino prisustvo samo da se smiri.
Mlada žena je, kroz vrata sa ulice, pogledala unutra, a onda naglo nestala sa vidika.
Moiraina je promašila stepenik. Ako nešto želiš dovoljno jako, možeš pomisliti da si zaista to i video.
Žena je još jednom provirila, kapuljača njenog ogrtača je pala povrh zavežljaja na njenim leđima, i to je zaista bila Sijuan, snažna i zgodna u jednoj od Tamorinih jednostavnih plavih jahaćih haljina.
Ovoga puta videla je Moirainu, ali umesto da požuri da je pozdravi, Sijuan je pokazala glavom prema ulici i ponovo nestala.
Dok joj se srce penjalo sve do grla, Moiraina je nabacila ogrtač oko sebe i izašla napolje.
Dole niz ulicu, Sijuan je klizila kroz saobraćaj, letimično pogledajući iza sebe, svaka tri koraka. Žena koja je vozila taljige jako je povukla uzde da bi izbegla da pregazi Sijuan, i pukla je bičem iznad njene glave, ali ona je izgledala nesvesna konja koji su frktali u zapregi ili biča ili ljutitih povika žene kočijaša. Moiraina ju je brzo sledila, dok je zabrinutost rasla.
Prošlo bi još tri ili četiri godine pre nego što bi Sijuan smogla snage da kaže Ketaliji da napušta posao njenog asistenta. Pre bi pao sneg u nedelju nego što bi je žena pustila ranije. Jedina druga mogućnost za njen dolazak u Kanuluum... Moiraina je teško uzdahnula, i mladić sa velikim ušima, koji je na tacni prodavao ukosnice, pogledao ju je zabrinuto. Pogledala ga je tako preteći da je uzmakao.
Možda se nešto omaklo Sijuan, ili je možda njena knjižica sa imenima bila pronađena, ili...
Ne; kako se dogodilo nije bilo bitno. Sijerin je sigurno otkrila, sve. Ovo je baš ličilo na ženu da pošalje Sijuan da je dovede natrag, tako da njihova zabrinutost može da raste i hrani se zabrinutošću one druge, tokom dugog jahanja nazad. Možda je pravila slona od buve, ali nije mogla da zamisli drugo objašnjenje.
Stotinak koraka od pansiona, Sijuan je još jednom pogledala iza sebe, stala dok nije bila sigurna da ju je Moiraina videla, a onda jurnula u uličicu. Moiraina je ubrzala korak i pratila je.
Njena prijateljica je koračala ispod mirnih, neupaljenih, uljanih lampi, koje su oivičavale ovaj uski prašnjavi prolaz. Tamno-plava haljina na sebi je nosila tragove teškog putovanja, bila je izgužvana, sa mrljama i prašnjava.
Sijuan nije moglo ništa da uplaši, a opet, strah je sada sijao iz tih oštrih plavih očiju. Moiraina je otvorila usta da potvrdi svoje sumnje u vezi sa Serin, ali viša žena progovorila je prva.
“Svetlosti, mislila sam, da te, dovraga, neću nikad naći. Reci mi da si ga našla, Moiraina. Reci mi da je Najimin dečak onaj koga tražimo, da ga možemo predati Kuli u pratnji sto sestara, i da je gotovo.”
Sto sestara? “Ne, Sijuan, on nije taj.” Ovo nije ličilo na Sijerin. “U čemu je problem? Zbog čega si ti došla, umesto da pošalješ poruku?”
Sijuan je počela da plače. Sijuan, koja je imala lavlje srce. Suze su se slivale niz njene obraze.
Obavila je ruke oko Moiraine i pripila se uz nju toliko jako da su Moirainu zabolela rebra. Drhtala je. “Ovo nisam mogla poveriti golubu”, promumlala je, “niti bilo čemu što bi se moglo čuti ili videti. Ne bih se usudila. Sve su mrtve. Aiša i Kerene, Valera i Ludis i Meilan. Kažu da su Aišu i njenog Zaštitnika ubili banditi u Murandiji.
Kerene je verovatno pala sa broda u Algueniji tokom oluje i udavila se. A Meilan, ... Meilan...” Jecaji su je toliko naprezali da nije mogla da nastavi.
Moiraina joj je uzvratila zagrljaj, smirujući je. Potišteno je gledala preko Sijuaninog ramena. “Nesreće se dešavaju”, rekla je polako. “Banditi. Oluje. Aes Sedai mogu jednako lako umreti kao i bilo ko drugi.”
Nije mogla sebe da natera da poveruje u to. Sve? Njen otac je imao običaj da kaže da je ono što se dogodi jednom splet okolnosti, dva puta je slučajnost, a tri puta ili više su ukazivali na akcije tvojih neprijatelja. Govorio je da je to negde pročitao. Ali, koji neprijatelji? Došla joj je pomisao i ona ju je oterala. Neke stvari nije mogla da podnese ni da pomisli.
Sijuan se odgurnula iz Moiraininog zagrljaja. “Ne razumeš. Meilan!”
Iskrivila je lice i protrljala oči. “Ribljih li utroba! Nisam ti objasnila. Saberi se, ti, prokleta budalo!” Ovo poslednje je progunđala sama sebi. Povela je Moirainu do bureta bez čepa, koje je stajalo na kraju, namestila ju je da sedne i svukla zavežljaj sa svojih leđa. Ako je to sve sa čime je putovala, verovatno nije imala ni rezervnu haljinu. “Ne želiš da stojiš kada čuješ ono što imam da ti kažem. Kad smo već kod toga, ni ja, dovraga, ne želim da stojim.”
Kada je dovukla sanduk sa slomljenim letvama, koji je stajao malo dalje niz uličicu, sela je na njega, nameštajući svoje suknje, pažljivo gledajući prema ulici, gunđajući zbog ljudi koji su gledali u njih dok su prolazili. Njena nevoljnost da progovori nije učinila ništa da umiri podrhtavanje Moiraininog stomaka. Izgledalo je da nije mnogo činilo ni za Sijuan takođe. Kada je ponovo počela da priča, pravila je pauze da bi progutala pljuvačku, kao žena koja će povraćati.
“Meilan se vratila u Kulu skoro pre mesec dana. Ne znam zbog čega. Nije rekla gde je bila, ni gde je planirala da ide, ali trebalo je da ostane svega nekoliko noći. Ja... Ja sam čula za Kerene tog jutra kada se Meilan vratila, a za ostale i pre toga. Pa sam odlučila da pričam sa njom. Ne gledaj me tako! Znam kako da budem oprezna!”
Oprezna? Sijuan? Moiraina bi mogla da se nasmeje. Samo, znala je, da je to učinila smeh bi se mogao pretvoriti u njene sopstvene suze. Ovo je bilo ludilo. Moralo je biti ludilo. Ponovo je odgurnula onu groznu pomisao. Moralo je postojati drugo objašnjenje. Moralo je!
“U svakom slučaju, ušunjala sam se u njene prostorije i sakrila se ispod njenog kreveta da me posluga ne bi videla kad dođe da namesti čaršave.” Sijuan je kiselo progunđala. “Zaspala sam tamo. Izlazak sunca me je probudio, a u njenom krevetu niko nije spavao. Pa sam se opet iskrala napolje – što nije lako u to doba jutra, ali sam sigurna da me niko nije video – i otišla na doručak, koji se služio drugi put. I dok sam jela moju kašu, Česmal Emri je došla u ...ona...ona... je objavila da je Meilan pronađena u svom krevetu, da je umrla tokom noći.”
Brzo je završila i otromboljila se, zureći u Moirainu.
Moiraini je bilo veoma drago što sedi. Njena kolena ne bi mogla da drže ni perce. To je bilo ludilo. Dogodilo se ubistvo. “Crveni ađah?” Na kraju je rekla. Crvena bi mogla da ubije sestru za koju je mislila da želi da zaštiti čoveka koji može da usmerava. Bilo je moguće. Ali nije mogla to da kaže naglas, jer nije verovala da će Sijuan nepoverljivo frknuti. “Meilan nije imala nikakve tragove nasilne smrti. Žute su je naravno, pregledale. One bi otkrile znake trovanja ili gušenja. Nisu pronašle ništa, i proglasile su to prirodnom smrću. Ali ja znam da to nije bila prirodna smrt. Nije mogla biti, ne s obzirom na to kako su je našli. Bez ikakvih tragova. To znači Moć, Moiraina. Zar bi Crvena mogla to da učini?” U njenom glasu se osećao strah, ali je povukla zavežljaj nagore, stežući ga na krilu. Izgledalo je kao da se krije iza njega. Ipak, sada je na njenom licu bilo manje straha nego besa.
“Razmisli, Moiraina. Tamra je navodno, takođe, umrla u snu.
Samo mi znamo da Meilan nije, bez obzira na to gde su je pronašli. Prvo Tamra, a onda su i ostale počele da umiru. Jedina stvar koja bi imala smisla jeste da je neko primetio da ona zove sestre da uđu i zaželeo da sazna zbog čega, tako jako da je krvavo rizikovao da postavi samu Amirlin Tron na ispitivanje. Čim su to uradili sigurno su imali nešto da sakriju, nešto zbog čega bi sve stavili na kocku samo da bi ostalo skriveno. Ubili su je da bi do sakrili, to što su uradili, a onda su odlučili da ubiju i ostale. Što znači da oni ne žele da dečak bude pronađen, živ. Ne žele Ponovorođenog Zmaja u Poslednjoj bici. Ako bismo ovu stvar gledale na bilo koji drugi način, bilo bi to isto kao i na vetru bacati uvis kofu sa pomijama i nadati se najboljem.”
Nesvesno, Moiraina se zagledala prema kraju ulice. Nekolicina ljudi je u prolazu bacila pogled, ali niko više od jedanput. Niko nije zastao, ugledavši ih tamo kako sede. O nekim stvarima je lakše govoriti kada nisi previše određen. “Amirlin” je bila stavljena na ispitivanje; “ona” je bila ubijena. Ne Tamra, ne ime koje u svesti može oživeti poznato lice. “Neko” ju je ubio. “One” nisu želele da Ponovorođeni Zmaj bude pronađen. Ispitivati nekoga uz pomoć Moći nije kršilo ni jednu od Tri zakletve, ali ubistvo korišćenjem saidara sigurno jeste, čak i za... za one koje je Moiraina bila jednako nevoljna da imenuje koliko i Sijuan.
Primoravajući sebe da ispravi crte lica, primoraviši se da smiri glas, izgovorila je reči.
“Crni ađah”. Sijuan se stresla, zatim klimnula glavom ljutito gledajući.
Skoro svaka sestra bi se naljutila na sam nagoveštaj da tajni Ađah postoji, skriven unutar ostalih, Ađah posvećen Mračnom. Većina sestara odbijala je bilo kakav pomen o tome. Skoro tri hiljade godina Bela kula je stajala za Svetlost. Ali, neke sestre nisu poricale postojanje Crnog ađaha. Neke su verovale. Međutim, samo nekolicina bi to priznala drugoj sestri. Moiraina nije htela da prizna ni sebi.
Sijuan je razdražljivo čupkala čvor na svom zavežljaju, ali je žustrim glasom nastavila. “Mislim da nemaju naša imena – Tamra nas nikad nije smatrala delom toga, rekla nam je da budemo tihe, sklonila nas sa strane i zaboravila na nas, inače bih i ja, takođe, doživela “nesreću”. Pre nego što sam otišla, ispod Sijerininih vrata sam ostavila poruku sa svojim sumnjama. Ne o dečaku, nego o... o Crnima. Samo, nisam znala koliko mogu da joj verujem. Amirlin Tron! Ali, ako je on stvaran, bilo ko može da bude deo njega. Bilo ko! Pisala sam levom rukom, ali sam se toliko tresla, da niko ne bi prepoznao moj rukopis čak i da sam pisala desnom. Spalila mi se jetra! Čak i kad bismo znale kome da verujemo, nemamo čvrst dokaz.”
“Dovoljno za mene.” Svetlosti, Crni ađah! “Ako znaju za sve žene koje je Tamra odabrala, možda nije ostala nijedna osim nas. Moraćemo brzo da delamo, ako želimo da nađemo dečaka.” Izgledalo je beznadežno – ko je mogao reći koliko Crnih sestara ima? Dvadeset? Pedeset? I, strašna misao: više? – ali Moiraina je pokušala da zvuči snažno. Bilo je ugodno što je Sijuan samo klimnula glavom. Ona ne bi odustala ni pored sve priče o strahu, i nikada nije ni pomišljala da bi Moiraina to uradila. To joj je pričinjavalo zadovoljstvo.
Pogotovo što još uvek nije imala poverenja u stabilnost svojih kolena. “Možda znaju za nas, a možda ne.
Možda misle da dve nove sestre ostave za kraj. U svakom slučaju, ne možemo verovati nikome osim nas samih.” Krv je kapljala sa njenog lica, i odjednom se nečega setila. “Oh, Svetlosti! Upravo sam imala okršaj u pansionu, Sijuan.”
Pokušavala je da se priseti svake reči, svake insinuacije, od momenta kada je Merean prvi put progovorila.
Sijuan je slušala, zamišljeno gledajući, povezujući i sortirajući ono što je čula. “Kadsuan bi mogla biti iz Crnog ađaha”, složila se kada je Moiraina završila. Skoro da nije oklevala da to izgovori. “Možda samo želi da te skloni sa puta, dok ne bude spremna da te se otarasi bez izazivanja sumnje. Ili je ona jedna od Tamrinih izabranica. Samo zato što mi mislimo da ona nije bila u Tar Valonu dve godine, ne znači da je to zaista tako.” Sestre su ponekad neprimetno ulazile i izlazile iz Kule, ali Moiraina je mislila da ovde to nije slučaj. Gde god je Kadsuan stigla, sve se treslo, kao da je zemljotres. “Nevolja je u tome što bilo koja od njih može biti i jedno i drugo.” Nagnuvši se preko svog zavežljaja, dodirnula je Moirainino koleno. “Da li možeš da izvedeš svog konja iz štale, a da ne budeš viđena? Ja imam dobrog jahaćeg konja, ali nisam sigurna da može obe da nas nosi. Trebalo bi da budemo satima udaljene odavde, pre nego što shvate da smo otišle.”
Uprkos sebi, Moiraina se nasmejala. Veoma je sumnjala u tog “dobrog jahaćeg konja”. Bilo koji trgovac konjima mogao joj je poturiti ostarelog konja koji je vukao taljige kao ratnog konja. Sijuanino poznavanje plemenitosti konja nije bilo bolje od njenog držanja u sedlu. Jahanje na sever moralo je, za nju, biti agonija. I prepuno straha, takođe. “Niko ne zna da si ovde, Sijuan”, rekla je. “Bilo bi najbolje da i ostane tako. Da li imaš svoju knjižicu? Dobro. Ako ostanem do jutra, imaću u odnosu na njih dan prednosti, umesto samo par sati. Ti nastavi do Čačina sada. Uzmi nešto od mojih novčića.” Po izgledu Sijuanine haljine, poslednji deo tog putovanja provela je spavajući ispod grmlja. Ne bi se usudila da pre polaska iz kase Kule izvlači veću sumu. “Počni tako što ćeš tražiti gospu Ines; ja ću te stići tamo, a usput ću potražiti Arene Sahera.”
Naravno, to nije bilo toliko lako. Sijuanina tvrdoglavost bila je velika koliko je Erinin bio širok.
“Imam dovoljno za svoje potrebe”, progunđala je, ali Moiraina je insistirala da joj ostavi polovinu novčića koje je imala u svom novčaniku. A kada ju je Moiraina podsetila na zakletvu koju su dale jedna drugoj, tokom prvih meseci u Kuli, da ono što pripada jednoj, pripada i drugoj, Sijuan je progunđala. “Zaklele smo se da ćemo naći prelepe mlade prinčeve i da ćemo se udati za njih. Devojčice govore svakakve luckaste stvari. Čuvaj se sada. Ostaviš li me samu u ovome, zavrnuću ti vrat.”
Zagrlivši se da se oproste, Moiraina je shvatila da joj je teško da je pusti. Pre samo sat vremena, njena jedina briga bila je koliko dugo će moći da izbegava Sierininu pravdu i šibu. Sada to je izgledalo kao brinuti se da ne prignječi palac na nozi. Crni ađah. Poželela je da povrati. Kad bi samo imala Sijuaninu hrabrost. Dok je gledala kako Sijuan klizi niz uličicu, nameštajući zavežljaj na leđa, Moiraina je poželela da je ona Zelena. Sada bi volela da ima bar tri ili četiri Zaštitnika da joj čuvaju leđa.
Vraćajući se uz ulicu, nije mogla da izbegne da ne gleda sve pored kojih je prolazila, bilo da je to muškarac ili žena. Ako je Crni ađah – njen stomak se grčio svaki put kada je samo pomislila na to ime – ako su one umešane, onda su i Prijatelji Mraka takođe umešani. Niko nije poricao da su neki ljudi dovedeni u zabludu, smatrajući da će im Mračni podariti besmrtnost, ljudi koji bi ubijali i radili svakakve zle stvari da zasluže tu nagradu kojoj su se nadali.
Dok se približavala “Nebeskim kapijama”, sestra se pojavila na vratima pansiona. Deo sestre, bar; sve što je mogla da vidi, i to samo na momenat, bila je ruka preko koje je padala ešarpa sa resama. Veoma visok čovek, koji je upravo izašao napolje, kose upletene sa dve vrpce, za časak se okrenuo da odgovori nešto, njegova ruka je zapretila, i on je, koračajući, prošao pored Moiraine, namrgođen. Ona ne bi dvaput pomislila o tome da nije razmišljala o Crnom ađahu i Prijateljima Mraka. Svetlost je znala, Aes Sedai su pričale sa muškarcima, a neke su radile i više od toga. Međutim, ona je razmišljala o Prijateljima Mraka i o Crnim sestrama. Da je samo mogla da razazna boju tih resa. Poslednjih tridesetak koraka je požurila, mršteći se.
Merean i Larela su sedele zajedno blizu vrata, same, i obe su još uvek nosile svoje ešarpe. Većina sestara ih je nosila samo na ceremonijama ili ako su želele da se pokažu. Obe žene su posmatrale Kadsuan kako odlazi u privatnu radnu sobu, dok su je pratila dvojica mršavih, sedokosih ljudi, koji su izgledali čvrsto kao prošlogodišnji hrast. I ona je, takođe, još uvek nosila ešarpu sa belim plamenom Tar Valona koji se isticao na njenim leđima usred izvezenih loza. Mogla je biti bilo koja od njih. Kadsuan bi mogla tražiti još jednog Zaštitnika; uvek je izgledalo da Zelene traže; nijedna od njih dve nije imala Zaštitnika, ukoliko nisu vezale nekog otkako je ona otišla iz Tar Valona. Čovekovo mrgođenje moglo je biti zbog toga što je čuo da nije zadovoljavao kriterijume. Bilo je stotinu mogućih rešenja, i ona je izbacila misli o čoveku iz svoje glave. Stvarne opasnosti su bile dovoljne i bez izmišljanja novih.
Pre nego što je načinila poslednja tri koraka do zajedničke trpezarije, gazda Helvin je nabasao na nju, noseći kecelju na zelene pruge, ćelav čovek, širok skoro koliko je bio i visok, i pridodao joj novi problem. “Ah, gospo Alis; baš sam vas tražio. Sa još tri Aes Sedai koje su ovde odsele bojim se da ponovo moram da ispremeštam krevete. Vama svakako neće smetati da delite vaš, u ovim okolnostima. Gazdarica Palan je veoma ugodna žena.”
U ovim okolnostima? U bilo kojim normalnim okolnostima, ne bi se ni usudio da predloži ženi plemenitog porekla da deli svoj, bez obzira koliko trgovaca bi morao da zgura u jedan krevet. Ali ono što je on mislio bilo je, pošto ona uskoro ide u Belu kulu. U stvari, uradio je više nego samo da predloži. On je već uselio ženu! A kada je protestvovala...
“Ako niste zadovoljni, predlažem vam da popričate sa jednom od Aes Sedai”, rekao je čvrstim glasom. Čvrstim glasom! Njoj! “Sada, ako biste me izvinuli. Ima mnogo stvari oko kojih se moram postarati. Imamo puno gostiju.” I odjurio je bez i jedne reči. I bez naklona!
Mogla je da vrišti. Skoro da je usmerila, da bi mu dala ćušku po uhu.
Haesel Palan bila je trgovac ćilimima iz Murandije, koja je u glasu nosila veselu pesmu Lugarda.
Moiraina je čula o tome više nego što je želela, od samog trenutka kada je ova ušla u malu prostoriju koja je do sada bila samo njena. Njena odeća je iz ormana bila premeštena na zidne vešalice, njen češalj i četka sa svog mesta pored umivaonika zamenjeni sa stvarima gazdarice Palan. Zdepasta, seda žena, u haljini od fine smeđe vune, sigurno bi bila plašljiva pred “gospom Alis”, ali ne i pred pustolovkom za koju su svi govorili da ujutru odlazi da bi u Beloj kuli postala polaznica. Držala je predavanje Moiraini o tome kakve su dužnosti polaznice, a sve informacije koje je imala bile su pogrešne. Nešto od onoga što je predložila bi ubilo većinu polaznica u roku od nedelju dana, ako ne već prvog dana, a ostalo je bilo jednostavno nemoguće. Naučiti kako da letiš? Žena je bila luda! Pratila je Moirainu dole, na večeru, i okupila oko stola druge žene trgovce koje je poznavala, od kojih je svaka bila veoma željna da podeli svoje znanje o Beloj kuli. A zapravo, nisu znale ništa. Međutim, pričale su sve do detalja. Da je Moiraina zaista bila potencijalna polaznica, bila bi tako uplašena da ne bi išla nigde blizu Bele kule! Pomislila je da pobegne tako što će se ranije povući na spavanje, ali čim je skinula haljinu, gazdarica Palan se pojavila u sobi i pričala sve dok nije zaspala.
To nije bila lagana noć. Krevet je bio uzan, ženini laktovi oštri, a njene noge ledene uprkos debelim ćebadima koja su zadržavala toplotu male peći od opeke, koja je bila ugrađena ispod kreveta. Ignorisati hladan vazduh bilo je jedno, ledena stopala bila su nešto sasvim drugo. Kišna oluja koja se čitav dan spremala, konačno je počela. Vetar i gromovi su satima glasno lupali prozorskim kapcima.
U svakom slučaju, Moiraina je sumnjala da bi mogla da spava. Prijatelji Mraka i Crni ađah plesali su u njenoj glavi. Videla je kako usnulu Tamru odvlače, vuku je na neko tajno mesto i muče je žene koje usmeravaju. Ponekad su te žene imale lice Merean, Larele i Kadsuan, i svake sestre koju je ikada videla.
Ponekad je Tamrino lice bilo njeno sopstveno.
Kada su vrata zaškripala, polako se otvarajući, u mračnom satu jutra, Moiraina je u trenutku prigrlila Izvor. Saidar ju je ispunio do tačke gde su se slast i radost približili bolu. Ne toliko Moći koliko bi mogla da kontroliše u narednoj godini, a možda i pet, a ipak samo kap Moći više bi u njoj ugasio mogućnost da je koristi, ili bi je ubio. Obe mogućnosti su bile jednako loše; ali želela je da povuče još, i ne samo zato što je Moć uvek uticala tako – da želiš više.
Kadsuan je provirila unutra. Moiraina je zaboravila svoje obećanje, njenu pretnju. Zelena sestra je videla sjaj, naravno, mogla je da oseti koliko Moći je Moiraina držala. “Budalasta devojko”, bilo je sve što je žena rekla pre odlaska.
Moiraina je polako brojala do sto, a onda izvukla stopala izvan pokrivača. Sada je bilo jednako dobro vreme kao i bilo kada. Gazdarica Palan se okrenula na njenu stranu kreveta i počela da hrče. Zvučalo je kao da se voštano platno cepa. Pa ipak, Moiraina se trudila da bude tiha.
Usmeravajući Vatru, zapalila je jednu od lampi i užurbano se obukla. Ovoga puta obukla je jahaću haljinu od tamno plave svile izvezenu zlatnom šarom po vratu, nalik na Maldininu čipku. Protiv svoje volje, rešila je da svoje bisage ostavi zajedno sa svim ostalim stvarima koje je morala da ostavi. Ako bi je neko video ne bi tome pridavao neki značaj, čak i ovako rano, ali ne i ako bi nosila bisage preko ramena.
Uzela je samo ono što je moglo da joj stane u unutrašnjost ogrtača, četku i češalj i pribor za šivenje, nekoliko rezervnih pari čarapa i čist donji veš. Nije bilo mesta ni za šta više. To je bilo dovoljno, zajedno sa propusnicama i preostalim zlatom u torbici za njenim pojasom.
Gazdarica Palan je još uvek hrkala, dok je ona zatvarala vrata za sobom.