Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 20
Doručak u Manali
Ninaeva
“Možete da me zovete gospa Alis”, rekla im je čudna mala žena kada se sanjiva izvukla iz prekrivača u zoru, prigušujući zevanje pesnicom. Očigledno nije bila navikla da spava na zemlji. Lan je bio siguran da je bila budna svaki put kada je preuzimao stražu. Ljudi su drugačije disali budni i u snu. Pa, žene koje su nosile svilu retko su sretale teškoće ili neudobnosti.
Sumnjao je u ime koliko i u prsten Velike zmije koji je pokazala, naročito pošto ga je vratila natrag u torbicu za pojasom i rekla da niko ne sme da zna da je ona Aes Sedai, čak ni druge sestre. Istina, Aes Sedai su se često pretvarale da su obične žene, i uspevale sa onima koji nisu znali lice sestre, i istina, jednom jeste sreo Aes Sedai koja još nije dobila bezvremen izgled, ali su sve do jedne ispoljavale spokojstvo bez mane. O, razbesnele bi se one, ali bi to bio hladan bes. Video je “Alisino” lice na mesečini kada je voda stala, mada je shvatao šta je gledao tek kasnije. Detinjastu radost zbog izvedenog nestašluka, i detinjastu razočaranost jer nije uspeo kako je želela. Aes Sedai su bile mnogo toga, i dovoljno tajnovite uz to da pored njih ostale žene izgledaju jednostavo, ali nisu bile detinjaste.
Kada su je prvi put videli iza njih, kako prestiže povorke trgovaca oklopljene svojim stražarima, Bukama je objasnio iz kog razloga bi jedna sama žena pratila trojicu muškaraca. Ako šest mačevalaca nisu mogli da ubiju muškarca na stvetlosti dana, možda je jedna žena mogla u tami.
Bukama nije pomenuo Edejn, naravno. U stvari, jasno da nije moglo biti to, ili bi sada bio mrtav, ali je Edejn mogla da postavi ženu da ga nadgleda, misleći da bi bio manje oprezan. Samo bi budala poverovala da su žene manje opasne od muškaraca, ali su žene izgleda često mislile da su muškarci budale u ophođenju s ženama.
Te noći, uprkos svojim ranijim sumnjama, Bukama je izrazio nezadovoljsto što je Lan odbio da joj se pristojno zakune, mada je njegova lična zakletva bila dovoljna da ih veže za ovu “gospu Alis” do Čačina. Osim toga, dala im je novac. Ta žena nije znala ni da ih je uvredila. Ovog jutra, on je gunđao dok je sedlao svog crnog uškopljenika, konja za koga je tvrdio da nije ni prići Sunčevom Koplju. To je bilo mnogo čak i za Bukamu. Vranac je bio valjana životinja, odlične građe i brza, iako još nije dresirana kao bojni konj.
“Aes Sedai ili ne, pristojan muškarac poštuje određeni red”, promrmljao je dok je pritezao prednji kolan na sedlu. “To je stvar opšteg vaspitanja.”
“Prekini, Bukama”, rekao mu je Lan tiho. Bukama nije prekinuo, naravno.
“Neučtivo je prema njoj, Lane, i sramotno za tebe. Častan čovek štiti sve kojima zaštita treba, ali decu pre svega, i žene pre muškaraca. Obećaj joj zaštitu zbog vlastite časti.”
Lan uzdahnu. Bukama će verovatno nastaviti sa ovim čitavim putem do Čačina. Trebalo je da razume. Ako je žena zaista bila Aes Sedai, Lan nije želeo još veza između nje i njega. Bukama je već napravio jednu, ali je njegova zakletva mogla da vodi nečem još gorem. Ako jeste bila Aes Sedai, možda je lovila Zaštitnika. Ako.
Rajn je jedva sačekao da žena završi s četkanjem kose, što je radila sedeći na sedlu na zemlji, pre nego što joj se grandiozno poklonio, zbog čega su zvonca počela da mu zvone. “Prelepo jutro, moja gospo”, promrmljao je, “mada nijedan izlazak sunca ne bi mogao da se poredi u lepoti sa dubokim tamnim jezerima tvojih očiju.” A onda se trznuo, razrogačivši oči dok je ispitovao da vidi da li se uvredila. “Ah... Mogu li da osedlam tvoju kobilu, moja gospo?” Sramežljiv kao kuhinjski pomoćnik u spavaćoj sobi.
“O, hvala ti”, rekla je smešeći se. Veoma toplo. “Dražesna ponuda, Rajne.”
Otišla je s njim da osedla svoju doratastu kobilu, ili pre da flertuje, kako se činilo. Stajala je veoma blizu dok je radio, gledajući u njega onim velikim očima kojim se tako divio, i šta god da mu je rekla, Lan je čuo mrmljanje u odgovor o njenoj “koži nalik svilenkastom snegu”. Što ju je navelo na očarani smeh.
Lan je odmahno glavom. Razumeo je šta je privuklo Rajna. Ženino lice je bilo prelepo, i kako kod da se detinjasto ponašala, tanano telo unutar te plave svile nije pripadalo detetu. Ali Rajn je bio u pravu; video je Kairhijenjanku samo u koži, više nego jednu. I sve su pokušale da ga upletu u spletku ili dve. Tokom jednih naročito nezaboravnih deset dana u južnom Kairhijenu, bio je skoro ubijen šest puta i zamalo oženjen dvaput. Aes Sedai, ako je zaista to bila, i Kairhijenjanka? Gore nije moglo da bude.
Začudo, nije se bunila oko jahanja bez trunke doručka, ali kada su stigli do Manale, prilično velikog sela manje od jednog sata niz put, naredila je da stanu. I to jeste bilo naređenje.
“Topao obrok sada će olakšati ostatak dana jahanja”, rekla je čvrsto, sedeći veoma pravo u sedlu i piljeći kao da ih izaziva. To je sigurno ličilo na Aes Sedai, ali su to radile i ostale žene. “Želim da stignem u Čačin što je brže moguće, ali neću da padate od gladi u budalastom pokušaju da mi pokažete koliko ste jaki.”
Samo je Rajn nepostredno susreo njen pogled, uz zbunjeni osmeh. Taj čovek je morao da odluči je li bio ošamućen ili uplašen.
“Mi smo i mislili da se zaustavimo nakratko zbog hrane, moja gospo”, rekao je Bukama spuštajući oči učtivo. Nije dodao da bi tu jeli sinoć, i spavali u krevetima, da nije bilo nje. Da ih je pratila do Manale, to ne bi ništa značilo. To što je pratila Lana u šumu, značilo je da su je zanimali oni ili njihovi planovi.
Protežuća zbirka kamenih kuća sa krovovima od crvenih ili zelenih crepova, Manala je mogla da se nazove i varošicom bez velikog ustezanja, pošto je imala preko dvadeset ulica koje su presecale nekoliko niskih brežuljaka.
Tri gostionice izlazile su na veliko zelenilo u udolini između brežuljaka, duž puta. Tu su ljudi iz dve velike povorke trgovaca na putu za istok neodlučno uprezali konje pod budnim okom trgovaca koji su jahali. Povorka od nekih trideset ili više kola već je bauljala na zapad, dok su se neki od stražara na konjima osvrtali preko ramena umesto da paze okolo što je trebalo da rade. Praznici za Bel Tin su bili u toku u Manali.
Nisu još došli do nadmetanja u veštini, snazi i brzini, ali su skoro venčani muškarci i žene zvanično igrali oko Prolećnog stuba na sredini zelenila, dok su im stopala sevala, a tela odlučno stajala pravo dok su uplitali dva hvata visoki stub u duge jarko obojene lanene trake, dok su stariji i neoženjeni odrasli plesali življe uz muziku violina, flauta i bubnjeva svih veličina. Svi su nosili nabolju prazničnu odeću, žene bele bluze i široke pantalone, a muškarci jarke kapute ukrašene doteranim vezom. Široki, otvoreni prostor bio je prepun, a tu nisu bili svi stanovnici Manale. Ravnomeran potočić tekao je uz brežuljke, muškarci i žene na nekom poslu, i ravnomeran potočić tekao je nazad dole, često noseći tanjire hrane do dugih stolova nameštenih na daljoj strani. Bio je to veseo prizor. Deca su se smejala, lica često umazanih medom, trčala su i igrala se kroz sve to, neki od starijih su povremeno podložili male vatre za Bel Tin na uglovima zelenila. Lan nije bio siguran koliko je zaista verovalo da će preskakanje tih niskih plamenova izgoreti svaku zlu sreću nakupljenu od prošlog Bel Tina, ali on jeste verovao u sreću. I dobru i lošu. U Pustoši, živeo si ili umirao zahvaljujući sreći isto kao i veštini ili njenom manjku.
U potpunoj suprotnosti sa veseljem na zelenilu, pored puta stajali su šest kočeva držeći velike glave Troloka, vučje njuške, ovnujskih rogova, ili orlujskog kljuna ispod previše ljudskih očiju. Nisu izgledale starije od dva ili tri dana, mada je vreme još bilo dovoljno hladno da uspori raspadanje, previše hladno za muve. Ovo su bili razlozi zašto je svaki od muškaraca koji su plesali nosio mač, a svaka žena dugačke noževe za pojasom. Nije namirisao ugljenisano drvo, doduše, što znači da je to bio mali napad, i neuspešan.
“Gospa Alis” je zaustavila kobilu pored kočeva i zurila u njih. Ni zadivljeno, ni uplašeno niti zgađeno. Lice joj je bilo savršena maska mira. Na trenutak, skoro da je mogao da poveruje da je stvarno bila Aes Sedai.
“Ne bih volela da se suočim sa ovim stvorenjima naoružana samo mačem”, promrmljala je. “Ne mogu da zamislim hrabrost koja je potrebna za to.”
“Suočavala si se s Trolocima?” upitao je Lan iznenađeno. Rajn i Bukama su se zapanjeno pogledali.
“Da.” Blago je iskrivila lice, kao da joj je reč izletela pre nego što je razmislila.
“Gde, ako smem da pitam?” rekao je. Malo je južnjaka ikada videlo Troloka. Neki su iz zvali priče za plašenje dece.
Alis ga je hladno posmatrala. Veoma hladno. “Senkin nakot se može naći na mestima o kojima ne možeš ni da sanjaš, gazda Lane. Izaberi nam gostionicu, Rajne”, dodala je uz osmeh. Žena je stvarno verovala da je glavna. S obzirom na to kako je Rajn skočio da je posluša, i on je.
Oračevo Sečivo bila je gostionica od dva kamena sprata crvenog krova čiji su prozori u prizemlju pre bili prorezi za strele, i dvoručnim mačem nalik onim koje su farmeri nosili na svojim plugovima koji je visio vrhom nadole iznad vrata od teških dasaka. Ovako blizu Pustoši, gostionice su služile kao utvrđenja protiv troločkog napada, kao i mnoge kuće. Gostioničarka, zdepasta žena prosede kose, bluze išarane crvenim i žutim cvetovima i širokih pantalona pokrivenim crvenom i plavom, došla je sa zelenila kada ih je videla kako vezuju konje za prstenove za vezivanje postavljene ispred gostionice. Gazdarici Tomiči kao da je bilo neprijatno zbog dvojice Malkijeraca koju su stali kod njene gostionice, ali se razvedrila kada je Alis počela da izdaje naredbe za svoj doručak.
“Kako želiš, moja gospo”, promrmljala je gostioničarka okruglog lica, duboko se klanjajući Alis. Kairhijenjaka nije dala ime, ali su njeno ponašanje i haljina podrazumevali gospu.
“A da li bi htela sobe za sebe i tvoje najamnike?”
“Hvala, ne”, odgovori Alis. “Nameravam da nastavim uskoro.”
Rajn nije pokazao da je uvređen što je bio nazvan najamnikom, prihvatajući reč lako kao i Alis, ali se Bukamina trajna namrštenost pomračila. Nije rekao ništa, naravno, ne ovde, a možda nikad ni neće, pošto je obećao. Lan je odlučio da će tiho da porazgovara sa Alis kad bude imao prilike. Muškarac nije mogao da proguta u tišini neograničen broj uvreda.
On i ostali muškarci naručili su crni hleb i jak čaj, i činije kaše sa komadićima šunke u njoj. Alis ih nije pozvala za njen sto u velikoj zajedničkoj sobi, tako da su zauzeli klupe na drugom. Bilo je dosta za biranje, pošto su bili sami osim gazdarice Tomiči, koja ih je sama služila, objašnjavajući da nije želela nikoga da odvlači sa praznika. I zaista, kada je naplatila, vratila se i sama.
Koristeći samoću, Lan i ostali razgovarali su o sitnoj ženi koja im se priključila. Ili pre, raspravljali su o njoj, tihim glasovima kako ih ne bi čula. Potpuno ubeđen da je Alis bila Aes Sedai, Rajn je preporučio da ne postavljaju pitanja. Pitanja bi mogla biti opasna sa Aes Sedai, i možda ti se odgovori neće svideti. Bukama je bio uporan da moraju da znaju šta je htela od njih, naročito ako je bila Aes Sedai. Mešanje u neku nepoznatu spletku Aes Sedai moglo bi biti opasno po život. Čovek bi mogao da stekne neprijatelje a da to ni ne zna, ili da bude žrtvovan bez upozorenja zarad njenih planova. Lan se udržao od pominjanja da im je Bukama uvukao noge u tu zamku. On sam jednostavno nije mogao da veruje da je ona sestra. Mislio je da je divljakuša koja je poslata da ga posmatra – koju je poslala Edejn, mada nije pomenuo njeno ime, naravno. Edejn je verovatno imala oči-i-uši uzduž i popreko Krajina. Jeste se činilo neverovatnom slučajnošću da se zadesilo da ima divljakušu koja ga je čekala u Kanluumu, ali bili su tu i ona šestorica ljudi, a on nije mogao da se seti ikog drugog ko bi mogao da ih pošalje.
“Ipak, mislim”, počeo je Bukama, a onda prekino uz psovku. “Gde je otišla?”
Alisina činija stajala je prazna na stolu za kojim je sedela, ali od te žene nije bilo ti traga. Lanove obrve su se zadivljeno podigle, uprkos njemu. Nije čuo ni zvuk kada je odlazila.
Glasno stružući klupom dok je ustajao, Rajn je jurnuo do jednog proreza za strele i provirio napolje.
“Konj joj je još tu. Možda je samo otišla do klozeta.” Lan je u sebi žmirnuo na grubost. Bilo je stvari o kojima se govorilo i stvarima o kojima se nije govorilo. Rajn je dodirivao jednu od svojih pletenica, a onda je jako cimno tako da su zvona zazvečala. “Ja sam za to da joj ostavimo njeno srebro i odemo pre nego što se vrati.”
“Idi ako želiš”, reče Lan, ustajući. “Bukama joj je obećao, i ja ću poštovati njegovo obećanje.”
“Bilo bi bolje da poštuješ svoje”, progunđao je Bukama.
Rajn je prevrnuo očima i još jednom snažno povukao pletenicu. “Ako vi ostajete, i ja ću.”
Možda je žena samo izašla da pogleda veselje. Rekavši Bukami da ostane u slučaju da se vrati, Lan je poveo Rajna napolje da pogledaju. Ipak, nije bila među igračima i posmatračima. U njenoj svili, odskakala bi od sveg tog izvezenog lana i vune. Neke od žena su ih pozvale na ples, i Rajn se nasmešio na one lepše – taj čovek bi stao da se nasmeje lepom licu čak i da ga juri tuce Troloka! – ali ga je Lan poslao da potraži između kuća na južnom brdu, dok se on peo na ono iza Oračevog Sečiva. Nije želeo da se Alis sastaje sa nekim iza njegovih leđa, možda pripremajući neko iznenađenje za kasnije tog dana. Samo zato što žena nije pokušala da ga ubije nije značilo da ga Edejn želi živog.
Našao ju je u skoro praznoj ulici na pola puta uzbrdo, gde joj se klanjala vitka mlada žena čije su bluza i suknja bile izvezene u crvene i zlatne šare složene kao one na Alisinoj jahaćoj haljini. Kandorci su bili napadni koliko i južnjaci što se tiče veza. Tiho gazeći, približio se da može da čuje iza Alisinih leđa i stao.
“Neki od Sahera žive tri ulice u onom pravcu, moja gospo”, rekla je vitka žena pokazujući. “I mislim da neki žive na Južnom Brdu. Ali ne znam da li se iko zove Avena.”
“Veoma si mi pomogla, gazdarice Marišna”, rekla je Alis toplo. “Hvala ti.”
Prihvativši još jedan naklon, stajala je gledajući kako druga žena odlazi uzbrdo. Kada je gazdarica Marišna odmakla dovoljno da ne čuje, ponovo je progovorila, a glas joj je bio sve sem topao. “Da li bi trebalo da ti pokažem kako se prisluškivanje kažnjava u Beloj kuli, gazda Lane?”
Skoro da je trepnuo. Prvo je uspela da napusti trpezariju a da on to ne čuje, a sada ga je čula kada je pokušavao da bude tih. Izvanredno. Možda jeste bila Aes Sedai. Što znači da možda odmerava Rajna za Zaštitnika.
“Mislim da ne”, rekao je potiljku njene glave. “Imamo posla u Čačinu koji ne može da čeka. Možda će tvoja potraga biti brža ako ti mi pomognemo da nađeš tu Avenu Sahera.”
Okrenula se veoma brzo i zažmirila u njega, istežući se zbog visine. Pomislio je da se možda izvila na prste. Ne, nije bila Aes Sedai, uprkos ledenom izgledu zapovedništva na licu. Video je niže Aes Sedai kako gospodare sobama punim muškaraca koji nisu imali pojma ko su one bile, i to bez ikakvog naprezanja.
“Bolje je za tebe da zaboraviš da si čuo to ime”, rekla je hladno. “Nije mudro petljati se u poslove Aes Sedai. Možeš sada da me ostaviš. Ali očekujem da te nađem spremnog da pođeš kad završim. To jest, ako Malkijerci drže reč kako mi je rečeno da čine.” S tom uvredom, otišla je u pravcu koji je pokazala vitka žena. Svetlosti, žena je imala jezik kao nož!
Kada se vratio u Oračevo Sečivo i rekao Bukami šta je saznao, stariji čovek se razvedrio. Pa, mrgođenje se malo ublažilo. Za njega, to je bilo kao osmeh od nekog drugog. “Možda od nas želi samo zaštitu dok ne pronađe tu ženu.”
“To ne objašnajva zašto nas je pratila ceo dan”, reče Lan, sedajući na klupu ispred činije sa doručkom. Može bar da završi kašu. “I nemoj da kažeš da se plašila da nam priđe. Mislim da se ta žena plaši lako koliko i ti.”
Bukama na to nije imao odgovor.