Prethodno - Nazd na sadržaj - Sledeće
Poglavlje 21
Neki trikovi moći
Luna Lu i Nynaeve
Lan je znao da će put do Čačina biti takav da bi ga radije zaboravio, i bio je u pravu. Jahali su brzo, pretičući usput trgovačke karavane zaprežnih kola; ni u jednom selu nisu se dugo zadržavali, a većinu noći su spavali pod zvezdama, pošto niko nije imao dovoljno novčića za pansion, bar ne za četiri osobe sa konjima. Štale i senjaci su morali da posluže, kada su mogli da ih pronađu pre nego padne noć. Na mnogima od brda, preko kojih su prelazili, nije bilo ni sela ni farme, samo su ogromni hrastovi i kožolist, borovi i jele, sa manjim bukvama i kiseljcima razasuti preko njih. U Krajinama nisu postojale usamljene farme; pre ili kasnije, farma koja je stajala sama postajala je groblje.
Alis je nastavila svoju potragu za ženom Sahera u svakom selu kroz koje su prolazili, iako nije bila pričljiva kada su joj se približili Lan ili neko od ostalih, već ih je streljala pogledom dok nisu otišli od nje. Žena je znala kako da prostreli pogledom. Bar njega, u svakom slučaju. Rejn se grčio i buljio u nju široko otvorenih očiju, odlazio po nešto i trčao i udeljivao komplimente, kao dvoranin na uzici, još uvek se premišljajući između otmice i straha, i ona je prihvatala njegovu ropsku poniznost i njegove pohvale kao ono što joj po pravu pripada, dok se smejala njegovim dosetkama.
A nije bila fokusirana samo na njega. Retko je prolazio sat a da ona ne istražuje, usmeravajući pitanja na svakog od njih redom, sve dok nije počelo da se čini kao da želi da zna čitavu priču njihovih života. Žena je bila kao roj crnih muva; bez obzira na to koliko njih zgnječite, uvek ima još onih koje ujedaju. Čak je i Rejn znao dovoljno da se ukloni od takvog ispitivanja. Prošlost jednog čoveka je pripadala njemu samom i ljudima sa kojima ju je doživeo; to nije bila stvar za ogovaranje sa radoznalom ženom. Uprkos njenim pitanjima, Bukama je nastavio sa svojim zanovetanjem. Dan i noć, izgledalo je da se svakog sekunda neki komentar, koji izlazi iz njegovih usta, tiče davanja zakletve. Lan je počeo da misli da jedini način da ga ućutkaju jeste da položi zakletvu da neće polagati zakletvu.
Debeli crni oblaci dokotrljali su se iz pravca Pustoši da bi doneli pljuskove ledene kiše pomešane sa gradom, čija su zrna bila dovoljno velika da razbiju čoveku glavu. Najgore oluje su u proleće nailazile iz pravca Pustoši. Kada je prvi od tih oblaka zamračio nebo na severu, on je počeo da traži mesto gde su grane drveća bile dovoljno guste da priušte bar neku vrstu zaklona, možda uz pomoć ćebadi koja bi bila razapeta odgore, ali kada je Alis shvatila šta on radi, hladnokrvno je rekla: “Nema potrebe da stajemo, gazda Lane. Vi ste pod mojom zaštitom.”
Sumnjajući u to, on je još uvek tražio, kada je oluja počela. Munje su u plavo-belim linijama sevale preko neba koje je izgledalo kao da je odjednom pao mrak, a gromovi su treskali kao ogromne daire iznad njih, ali se kiša slivala niz nevidljivu kupolu koja se pomerala zajedno sa njihovim konjima, a zrna grada su se odbijala od nje u jezivoj tišini, kao da nisu udarila ni u šta. Istu stvar je uradila i za drugu oluju, i oba puta, izgledala je iznenađena što joj se zahvaljuju. Njeno lice se jedva menjalo iz uobičajenog izraza, veoma dobra imitacija spokojnog izraza Aes Sedai, ali nešto je treperilo u njemim očima. Čudna žena.
Videli su bandite, kao što i govore glasine, obično u čoporu od deset ili dvanaest grubo obučenih ljudi, koji su računali svoje šanse protiv trojice sa napetim strelama i nestajali među drvećem pre nego što su ih Lan i ostali stigli. On ili Bukama su uvek išli za njima, dovoljno daleko da se uvere da su zaista otišli, dok su druga dvojica čuvali Alis. Bilo bi budalasto ujahati u zasedu za koju su znali da ih možda čeka.
Podne sledećeg dana ih je zateklo dok su jahali kroz pošumljena brda uz put koji je bio pust na obe strane, daleko koliko je oko moglo da vidi. Nebo je bilo čisto, sa samo nekoliko raštrkanih belih oblaka koji su plutali visoko gore, a jedine zvuke su pravila kopita njihovih konja i veverice koje su čavrljale na granama. Odjednom su se pojavili konjanici, izlazeći između drveta sa obe strane puta na nekih tridesetak koraka od njih, dvadeset ili više neurednih ljudi koji su stali jedan pored drugog, blokirajući put, a udaranje kopita je govorilo da ih ima još i iza.
Ispuštajući uzde na jabuku sedla, Lan je uhvatio još dve strele i držao ih između prstiju, dok je navlačio onu koja je već bila stavljena. Sumnjao je da bi imao vremena za drugi pogodak, ali uvek je postojala mogućnost. Trojica od ljudi ispred njega su preko svojih kaputa nosila izudarane grudne oklope sa mrljama od rđe, a jedan od njih je imao kacigu sa tačkama od rđe i šarenim štitnikom za lice. Nijedan nije nosio luk, ali to baš i nije bilo bitno.
“Dvadeset trojica na trideset koraka”, rekao je Bukama. “Bez lukova. Na tvoj znak.”
Zaista, uopšte nije bilo bitno protiv bande koja je bila dovoljno velika da napadne većinu trgovačkih karavana. On nije izgubio, međutim. Sve dok su ljudi samo sedeli na svojim konjima, ostajala je mogućnost. Mala mogućnost. Život i smrt su često zavisili od malih mogućnosti.
“Hajde da ne budemo brzopleti”, rekao je čovek u kacigi, skidajući je da bi otkrio prosedu glavu sa masnom kosom i uzano, prljavo lice, koje je brijač poslednji put dotakao pre najmanje nedelju dana.
Njegov širok osmeh je otkrivao da mu fale dva zuba. “Možete ubiti dvojicu ili trojicu od nas pre nego što vas posečemo, ali nema potrebe za tim. Dajte nam svoje novčiće i nakit lepe dame, i možete nastaviti svojim putem. Lepe dame u svili i krznu uvek imaju mnogo nakita, zar ne?” zlobno je gledao preko Lana u Alis. Možda je mislio da je to prijateljski osmeh.
Nije bilo iskušenja u ponudi. Ovi ljudi nisu hteli žrtve u svojim redovima ako su mogli to da izbegnu, ali predaja bi značila da bi njemu i Bukami i Rejnu bili prerezani vratovi. Ovi bi verovatno zadržali Alis u životu sve dok ne bi odlučili da ona predstavlja opasnost. Ako ona ima još neki trik Moći u rukavu, poželeo je da—
“Vi se usuđujete da ometate Aes Sedai na putu?” zagrmela je ona, a bio je to zaista grom koji je neke od njihovih konja naterao da frkću i propinju se. Mačji Igrač, koji je znao šta ispuštena uzda znače, ostao je potpuno miran pod njim, čekajući stisak kolena ili pete.
“Predajte se ili se suočite sa mojim gnevom!” I crvena vatra je uz hujanje eksplodirala iznad glava bandita, nateravši pritom još njihovih pastuva da se u panici propinju, što je dvojicu lošijih jahača izbacilo iz sedla na put.
“Rekao sam ti da je ona Aes Sedai, Koj”, cvileo je debeli, proćelav čovečuljak u grudnom oklopu koji je bio suviše mali za njega. “Zar nisam rekao, Koj? Zelena sa tri Zaštitnika, rekao sam ja.”
Suv čovek ga je udario preko lica, bez skidanja svog pogleda sa Lana. Ili, što je više moguće, sa Alis, koja je stajala iza njega.
“Nema govora o predaji, sada. Još uvek je nas pedesetoro, a vas samo četvoro. Oprobaćemo svoje šanse radije nego da se suočimo sa vešalima; da vidimo koliko njih možeš da ubiješ pre nego što mi tebe sredimo.”
“U redu”, rekao je Lan. “Ali ako budem mogao da vas vidim dok izbrojim do deset, onda počinjemo.”
Čim je ovo rekao, počeo je glasno da broji.
Banditi mu nisu dozvolili ni da stigne do dva, a već su počeli da galopiraju nazad, prema drveću; kada je stigao do četiri, dvojica koji su pali sa konja konačno su prestali da pokušavaju da se vrate u sedla njihovih životinja divljeg pogleda i krenuli su pešice najbrže što su mogli. Nije bilo potrebe da ih prate. Topot kopita i zvuk lomljenja, dok su konji galopirali kroz šiblje radije nego da ga zaobiđu, ubrzano je nestajao. U ovim okolnostima, ovo je bio najbolji završetak kome se moglo nadati. Samo što Alis nije videla to na taj način.
“Nisi imao prava da ih pustiš da odu”, rekla je ogorčeno. Gnev se svetlucao u njenim očima dok je pokušavala da svakoga od njih pogledom natakne na ražanj. Vodila je njenu kobilu ukrug, da bi bila sigurna da su svi dobili zasluženu dozu. “Da su napali, mogla sam da iskoristim Jednu moć protiv njih. Koliko su ljudi opljačkali i ubili, koliko žena silovali, koliko je dece zbog njih postalo siročad? Trebalo je da se borimo sa njima, a preživele da odvedemo do najbližeg magistrata.”
Lan, Bukama i Rejn su se smenjivali u pokušajima da je ubede kako je malo verovatno da bi bilo ko od njih četvoro bio među preživelima—banditi bi davali snažan otpor u želji da izbegnu vešala, a brojčanost je bila bitna—ali ona je, izgleda, zaista verovala da je ona sama mogla da pobedi blizu pedeset ljudi. Veoma čudna žena.
Da su u pitanju bili samo banditi i oluje, to bi bilo i za očekivati od bilo kog putovanja. Rejnova glupost i Bukamine pritužbe mogle bi takođe da se shvate kao deo “paketa”. Ali Alis je za većinu stvari bila slepa, i to je činilo najveći problem.
One prve noći je sedeo na mokrom da bi joj dao do znanja da će prihvatiti ono što je ona učinila. Ako je trebalo da putuju zajedno, bilo je bolje da to okonča časno i na isti način, kako je ona to morala videti.
Samo što ona nije to shvatila tako. Druge noći ostala je budna sve do zore i postarala se da i on takođe, bude, grubo ga ćuškajući kad god bi zadremao, kao da je imala nevidljivi prekidač. Treće noći, pesak je na neobjašnjiv način ušao u njegovu odeću i čizme, i to u debelom sloju. Istresao je onoliko koliko je mogao, i kako nije imao vode da se opere, jahao je pokriven prljavštinom čitav sledeći dan. A noć posle bandita. . . . nije mogao da shvati kako je naterala mrave da mu se uspužu uz čakšire, niti kako ih je naterala da ga svi odjednom ugrizu. To je sigurno bilo njeno delo. Stajala je iznad njega kada su se njegove oči najednom otvorile, i izgledala je iznenađena što nije urlao.
Bilo je očigledno da želi nekakav odgovor, nekakvu reakciju, ali on nije mogao da shvati kakvu. Ako je mislila da se nije odužila za to što ju je pokvasio, onda je bila veoma surova žena. Bilo koja žena je znala da odredi visoku cenu za uvredu ili povredu koja bi joj bila naneta, a ovde nije bilo drugih žena koje bi je zaustavile kad pređe granicu onoga što se smatra pravednim. Sve što je on mogao da uradi bilo je da izdrži dok ne stignu do Čačina. Sledeće noći je otkrila žbun kopriva blizu njihovog kampa, i na njegovu sramotu skoro da je izgubio kontrolu nad sobom.
Ništa od ovoga nije spominjao drugoj dvojici, naravno, iako je bio siguran da znaju, ali je počeo da se moli da se Čačin pojavi ispred njih kada sledeći put svane. Možda je Edejn postavila ženu da ga posmatra, ali je počelo da izgleda kako je ipak htela da ga ubije. Polagano.
Moiraina nije mogla da razume tvrdoglavost ovog Lana Mandragorana, iako je Siujan rekla da je “tvrdoglavost” izlišna kad su u pitanju muškarci. Sve što je želela bilo je izražavanje kajanja zbog toga što ju je namočio. Pa, to i izvinjenje. Ponizno izvinjenje. I propisno poštovanje za jednu Aes Sedai. Ali on nikada nije pokazivao ni trunku pokajanja.
On je bio hladna arogancija do srži! Njegovo nepoverenje na njeno pravo da nosi ešarpu bilo je tako očigledno da je mogao da kaže naglas. Deo nje se divio njegovoj moralnoj čvrstini, ali samo deo.
Ona će ga naučiti pameti. Neće ga ukrotiti u potpunosti—potpuno ukroćen čovek ne bi bio od koristi ni sebi niti bilo kome drugom—samo će ga naterati da shvati svoje greške, sve do kostiju.
Ostavljala mu je dan da razmišlja, dok je ona planirala šta će mu raditi te noći. Mravi su bili veliko razočarenje. To je bila jedna od tajni Plavog ađaha, način na koji su mogle da odagnaju insekte ili da ih okupe i nateraju da grizu ili ubodu, iako to nije bilo namenjeno svrsi u koju je ona to iskoristila. Ali, zato je bila posebno ponosna na koprive, zbog kojeg je makar poskočio, pokazujući time da je ipak od krvi i mesa. Ona je u to počela da sumnja.
Čudno, nijedan od druge dvojice nije mu nikada ponudio ni reč saosećanja, bar koliko je ona čula, iako su morali da znaju šta je ona radila. Ako on njoj nije izrekao ni jednu pritužbu, što je samo po sebi bilo dovoljno čudno, sigurno se požalio svojim prijateljima; za to prijetelji služe. Ali trojka je bila čudno povučena i na druge načine, takođe. Čak su i u Kairhijenu ljudi pričali o sebi, bar malo, a nju su učili da su stanovnici Krajina izbegavali Igru Kuća, pa ipak oni o sebi nisu otkrivali skoro ništa čak i pošto im je pripremila put, pričajući o zgodama iz svog detinjstva u Kairhijenu i doživljajima u Kuli. Rejn se barem smejao kada je priča bila smešna—jednom kada bi shvatio da treba da se smeje, činio je to—ali Lan i Bukama su zaista izgledali postiđeno. Bar je ona mislila da je to bilo osećanje koje su pokazivali; oni su mogli da nauče Aes Sedai kako da kontroliše svoje lice. Priznali su da su upoznali Sestre pre nje, ali kad god je pokušavala da pažljivo ispita da bi saznala kada i gde . . .
“Aes Sedai ima na tako puno mesta da je teško setiti se”, Lan je odgovorio jedne večeri dok su jahali ispred njihovih dugih senki. “Najbolje bi bilo da se zaustavimo kod onih farmi, tamo napred, i da vidimo možemo li da upotrebimo senjak za noćenje. Nećemo videti drugu kuću sve dok ne bude kasno u noć.”
I ovo je bilo tipično. Ova trojica su mogla da nauče Aes Sedai kako se izbegava odgovor i skreće nezgodno pitanje, takođe.
A što je najgore od svega, ona još uvek nije imala pojma da li su oni Prijatelji Mraka. Naravno, nije imala razloga da veruje da je bilo koja od Sestara u Kanluumu bila Crni ađah, i ako nisu, Rejnova poseta Kapijama Neba vrlo verovatno je bila iz nekog nevinog razloga, pa ipak opreznost ju je terala da nastavi sa pitanjima. Još uvek je noću tkala štit oko svakoga od njih. Nije mogla da priušti sebi da veruje bilo kome osim Siujan sve dok nije bila potpuno sigurna u njih. A drugim Aes Sedai i bilo kom muškarcu koji bi mogao biti umešan sa njima ponajmanje.
Na dva dana od Čačina, u selu zvanom Ravinda, konačno je našla Avenu Saheru, prvu ženu sa kojom je pričala u palati. Ravinda je bilo selo u napretku, mada mnogo manje od Manale, sa širokim poljem dobro utabane zemlje koje je služilo kao pijaca za ljude iz okolnih sela, da na njemu trampe proizvode i da kupuju od torbara. Dvoja torbarskih kola, sa prekrivačima od platna ovenčanim ćupovima i tepsijama, bila su okružena gomilom kada su ona i njeni povučeni saputnici stigli tog jutra, a oba torbara su pogledom streljala svog suparnika uprkos ljudima koji su se otimali za njihovu robu.
Ravinda je imala i gostionicu koja je bila u izgradnji, već su zidali drugi sprat, što je bilo rezultat nagrade koju je dobila gazdarica Sahera. Nameravala je da je nazove Bela kula.
“Misliš da bi moglo da smeta Sestrama?” rekla je, mršteći se na znak koji je već bio izrezbaren, obojen i okačen iznad ulaznih vrata, kada je Moiraina predložila da promeni ime.
U ovoj razmeri, Kula na znaku mora da je bila visoka preko hiljadu stopa!
Avena je bila punačka žena prosede kose sa bodežom dugačkim jednu stopu, okovanim u srebro, koji joj je visio na pohabanom kožnom pojasu. Žuti vez joj je prekrivao rukave jarko crvene bluze. Očigledno, nagrada je ulila malo praznika u svaki njen dan. Konačno, odmahnula je glavom. “Ne vidim zašto, moja gospo. Aes Sedai koje su uzimale imena u našem logoru bile su veoma slatkorečive i prijatne.” Ta žena će saznati, čim naiđe sestra kojoj nije smetalo da se pokaže.
Moiraini je bilo žao što nije mogla da se seti koja Prihvaćena je uzela ime Avene Sahera i imala priliku da se zabavi njenim detetom neko vreme. Avenin sin Migel—njeno deseto dete!—bio je rođen trideset milja od Zmajplanine i to nedelju dana pre nego što je Gitara izrekla njeno Proročanstvo. Takva vrsta nepažnje u zapisivanju onoga što čuješ je neprihvatljivo! Za koliko će se još imena u njenoj knjizi ispostaviti da su rodile decu van određenih deset dana?
Odlazeći iz Ravinde, zbog očiglednog zadovoljstva muškaraca što je bila brza, njen tinjajući bes se sa nepoznate Prihvaćene okrenuo prema njima. O, nisu to otvoreno pokazivali, ali je čula kako Rejn to kaže—“Bar je ovog puta brzo završila”—ne pazeći dovoljno da li će ga neko čuti, a Bukama je kiselo promrmljao da se slaže, dok su joj se priključivali. Lan je jahao napred, očigledno izbegavajući njeno društvo. Zapravo, mogla je to da razume, ali su njegova široka leđa, ukočeno ispravljena, izgledala kao prekor. Počela je da razmišlja o tome šta bi mogla da mu priredi te noći. Možda malčice i za ostalu dvojicu.
Neko vreme nije joj sinulo ništa što bi nadmašilo ono što je već uradila. Onda joj je zolja prozujala pored lica, i ona ju je ispratila pogledom, posmaatrajući kako uleće u drveće duž puta. Zolje. Naravno, nije želela da ga ubije.
“Gazda Lane, jesi li alergičan na ujed ose?”
Osvrnuo se u sedlu, malo zauzdavajući svog pastuva i okrećući se, a onda je iznenada zastenjao, dok su mu se oči širile. Na trenutak nije razumela. Onda je videla vrh strele kako viri iz prednje strane njegovog ramena.
Ne misleći, prigrlila je Izvor, i saidar ju je ispunio. Izgledalo je kao da je ponovo bila na testiranju. Njena tkanja su bljesnula, prvo providan štit Vazduha da spreči još strela da dopru do Lana, onda jedan za nju. Ne bi mogla da objasni zašto ih je izatkala tim redom. Sa Moći u sebi i izoštrenim vidom, tražila je pogledom mesto odakle je strela došla, i opazila pokret odmah unutar ruba šume. Tokovi Vazduha su šibnuli napred da zgrabe čoveka dok je ponovo odapinjao, strela je poletela gore pod uglom jer mu je luk bio prelomljen o telo. Samo nekolio otkucaja srca, toliko je sve trajalo, od početka do kraja, brzo kao da je tkala tokom testiranja. Taman dovoljno vremena da dve strele koje su odapeli Rejn i Bukama pogode cilj.
Uz užasnuti jecaj, otpustila je veze od Vazduha i čovek se srušio unazad. Pokušao je da ubije, ali ona nije nameravala da ga drži kao metu za pogubljenje. Bio bi pogubljen da su ga odveli do sudije, ali joj se nije sviđalo što je učestvovala u izvršenju kazne, naročito pre nego što je bila izrečena. Po njenom mišljenju, to je bilo veoma blizu upotrebljavanju saidara kao oružje, ili pravljenju oružja koji će muškarci koristiti za ubijanje. Veoma blizu.
Još uvek držeći saidar, okrenula se ka Lanu da mu ponudi Lečenje, ali uprkos streli koja mu je izvirivala iz ramena sa obe strane, nije joj dao priliku da progovori, okrenuvši konja i odgalopiravši do drveća gde je sjahao i otišao do palog čoveka, praćen Bukamom i Rejnom. Sa Moći u sebi, mogla je jasno da im čuje glasove.
“Kaniedrin?” rekao je Lan, zvučeći zapanjeno.
“Znaš ovog momka?” upitao je Rejn.
“Zašto?” zarežao je Bukama, a onda se začuo udarac čizme o rebra.
Slab glas je odgovorio zadihano. “Zlato. Šta drugo? Još imaš... sreću Mračnoga... baš onda si se okrenuo... ona strela... bi našla... tvoje srce. Trebalo je da... mi kaže... ona je Aes Sedai... umesto samo... da prvo nju ubijem.”
Čim je čula te reči, Moiraina je zabila pete u Streline bokove, odgalopirala tu kratku razdaljinu, i bacila se sa sedla već pripremajući tkanje za Lečenje. “Izvadite te strele iz njega”, viknula je dok je trčala ka njima, podigavši suknje i ogrtač da se ne bi saplela. “Ako strele ostanu, Lečenje ga neće održati u životu.”
“Zašto da ga Lečiš?” upitao je Lan, spuštajući se na drvo oboreno tokom oluje. Ogroman busen korenja prekrivenog zemljom uzdizao se kao lepeza iznad njegove glave. “Da li toliko želiš da vidiš vešanje?”
“Već je mrtav”, reče Rejn. “Možeš li to da Izlečiš?” Zvučao je kao da je zainteresovan da vidi da li bi mogla.
Moirainina ramena su se spustila. Kaniedrinove oči, otvorene i uperene u grane iznad njih, već su bile staklaste i prazne. Začudo, uprkos krvi oko usta izgledao je kao golobradi mladić u izgužvanom kaputu. Mada je bio dovoljno muškarac da ubije. Dovoljno muškarac da umre sa grudima proburaženim parom strela. Mrtav nije mogao da kaže je li Gortanes bio taj koji ga je unajmio, niti gde bi mogli da nađu tog čoveka. Skoro pun tobolac bio mu je privezan za pojas, a dve strele bile su zabijene u zemlju pored.
Očigledno, bio je siguran da će ubiti četvoro ljudi koristeći četiri strele. Čak i pošto je poznavao Lana i Bukamu, mislio je tako. Čak i poznajući ih, nije poslušao svoja naređenja i pokušao je da prvo ubije Lana. Najopasnijeg od njih, mora da je tako razmišljao.
Dok je proučavala čoveka, zaključila je da bi mogao malo da joj kaže, čak i mrtav. Nožem sa pojasa rasekla je torbu koja je visila iznad njegovog tobolca i ispraznila sadržaj pored njega po niskom korovu koji se probijao kroz crnicu. Drveni češalj, polupojedeno parče sira prekrivenog krpom, mali nož koji se presavijao, klupko kanapa koje je odmotala da vidi je li nešto bilo sakriveno unutra, prljava zgužvana maramica koju je otvorila vrhom noža. Bilo je previše nadati se pismu koje je napisao gazda Gortanes dajući uputstva kako da ih nađe. Presecajući vrpce kožne torbice vezane za Kaniedrinov pojas, prevrnula ju je iznad gomile. Šaka srebrnjaka i bakrenjaka se prosula. I deset zlatnih kruna. Dakle. Cena njene smrti u Kandoru koštala je koliko i svilena haljina u Tar Valonu. Debeli novčići, sa Uzdižućim Suncem Kairhijena na jednoj strani i profilom njenog ujaka na drugoj. Prikladna zabeleška u istoriji Kuće Damodred.
“Jesi li počela da pljačkaš mrtve?” pitao je Lan tim izazivajuće hladnim glasom. Samo je pitao, ne optužujući, ali ipak...!
Ljutito se uspravila taman kad je Rejn odlomio pernati kraj strele koji je štrčao iz Lanovih leđa. Bukama je vezivao usku traku kože iza metalnog vrha. Kada je bilo črvrsto vezano, zgrabio je vrpcu pesnicom i jednom jako cimnuo, izvlačeći ostatak strele. Lan je trepnuo. Čoveku su izvlačili strelu iz tela, a on je trepnuo! Zašto ju je to ljutilo, nije znala, ali je znala da jeste.
Rejn je požurio nazad na put dok je Bukama pomagao Lanu da skine kaput i košulju, otkrivajući otečenu rupu na prednjem delu tela. Verovatno ni ona iza nije bila ništa bolja. Krv koja je natapala kaput i košulju počela je da slobodno sipa niz negove grudi i rebra. Ni jedan muškarac nije tražio Lečenje, i skoro se odlučila da ga ne ponudi. Lana je ukrašavalo više ožiljaka nego što je očekivala na tako mladom čoveku, a nekoliko delimično zaraslih rana bilo je isprsecano tamnim šavovima. Izgleda da je muškarce razljućivao jednako lako kao i žene. Rejn se vratio noseći krpe za zavoje i žvaćući hleb za topao oblog. Nijedan od njih neće tražiti Lećenje dok čovek ne iskrvari na smrt!
“Hoćeš li prihvatiti Lečenje?” hladno je pitala, posežući ka Lanovoj glavi. Izmakao se da ga ne dodirne. Izmakao se!
“Prekosutra u Čačinu će ti možda trebati desna ruka”, promrmljao je Bukama, trljajući rukom ispod nosa i trudeći se da ne sretne ničiji pogled. To što je rekao bilo je veoma čudno, ali je znala da nema svrhe pitati šta je značilo. Trenutak posle, Lan je klimnuo i nagnuo se napred. To je bilo sve. Nije zamolio, nije čak ni prihvatio njenu ponudu. Samo se nagnuo napred. Prislonila mu je šake na glavu pokretom nalik šamarima i usmerila.
Grč kada ga je tkanje Lečenja udarilo raširio mu je ruke i iščupao iz njenog stiska. Veoma zadovoljavajuće. Čak i ako je samo disao duboko, a ne zadihano. Stari ožiljci su mu ostali, poluzaceljene rane sada su bile ružičaste linije—konci koji su bili spolja, sada slobodni, skliznuli su mu niz ruke i grudi; možda će imati poteškoće da izvadi ostale—ali je glatka koža označavala mesto gde su bile rupe od strele. Mogao je da dočeka zolje u savršenom zdravlju. Uvek je mogla da ga ponovo Izleči posle, ako bude potrebno. Ali, samo ako bude potrebno.
Ostavili su novčiće da leže pored Kaniedrinovog tela, mada je bilo očigledno da muškarcima ne bi bili na odmet. Nisu želeli ništa od mrtvog čoveka. Bukama je našao njegovog konja vezanog malo dalje u drveću, smeđeg uškopljenika belih potkolenica koji je izgledao veoma brz, i propinjao se. Lan je skinuo oglav konju i vezao ga za sedlo, onda pljesnuo konja po stražnjici, i ovaj je otrčao ka Ravindi.
“Tako da može da jede dok ga neko ne pronađe”, objasnio joj je kada je video kako se mršti na uškopljenika.
U stvari, ona je žalila što nije pretražila bisage vezane iza sedla. Ali Lan je pokazao iznenađujuću nijansu ljubaznosti. Nije očekivala da se išta takvo nađe u njemu. Zbog toga, izbeći će ose. Ali, u svakom slučaju, moralo je da bude nešto nezaboravno. Ipak je imala još samo dve noći da ga slomi. Kada budu stigli u Čačin biće previše zauzeta da dvori Lana Mandragorana. Bar na neko vreme.