Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 22
Održavanje običaja
Nynaeve
Ako je Kanluum bio grad brda, Čačin je bio grad planina. Tri najviše uzdizale su se skoro milju čak i sa kratko posečenim vrhovima, i podnevno sunce se caklilo na živopisnim uglačanim crepovima i palatama prekrivenim pločicama. Iznad najviše, Aesdaišarska palata sijala je jače od svih ostalih u crvenom i zelenom, Crveni Konj koji se propinje viorio je iznad njene najviše kupole. Tri prstenasta zida okićena kulama okruživala su grad, kao i duboki šanac širok sto koraka opkoračen sa dva tuceta mostova, od kojih je svaki imao glomazno utvrđenje u podnožju. Saobraćaj je ovde bio previše veliki, a Pustoš predaleka, da bi stražari u šlemovima i oklopima sa Crvenim Konjem na grudima bili obazrivi kao u Kanluumu, ali je prelazak mosta Izlaska Sunca, usred talasa kola i dvokolica, jahača i pešaka, koji je tekao na obe strane, ipak malo potrajao.
Kada su jednom ušli unutar prvog zida, Lan nije gubio vreme i zauzdao je konja, sklonivši se s puta teško natovarenim kolima trgovaca koja su kloparala pored. Čak i sa Edejn koja je čekala, nikad u životu mu nije bilo draže da vidi neko mesto. Ako ćemo pravo, nisu zaista bili unutar Čačina – drugi, viši zid ležao je više nego sto koraka napred, a treći, još viši, još toliko dalje – ali je želeo da završi s ovom Alis. Gde je, za ime Svetlosti, našla buve ovako rano u godini? A crne muve! Crne muve ne bi trebalo da se pojave još mesec dana! Bio je sav u crvenim oteklinama. Bar nije našla zadovoljstvo u tome. U to je bio siguran.
“Zakletva je bila zaštita do Čačina, i održana je”, rekao je ženi. “Dokle god izbegavaš lošijie delove grada, bezbedna si u ma kojoj ulici kao da imaš deset telohranitelja. Tako da možeš da se postaraš za svoje poslove, a mi ćemo se postarati za naše. Zadrži novac”, rekao joj je hladno kada je posegla za tašnom. Bes je blesnuo, zbog gubitka samokontrole. Ali ona je bacala uvredu za uvredom.
Rajn je odmah počeo da priča o vređanju Aes Sedai i da joj nudi izvinjenja uz osmehe i duboke naklone iz sedla zbog čega su mu zvonca zvonila kao gongovi za uzbunu, dok je Bukama kiselo gunđao o muškarcima sa vaspitanjem svinja, uz neka opravdanja. Sama Alis je piljila u njega, lica tako blizu bezizražajnosti da je možda i mogla da bude ono što je tvrdila. Opasna tvrdnja, ako je neistinita. A ako je istinata... Onda naročito nije želeo da ima išta s njom.
Okrenuvši Mačijeg Igrača, odgalopirao je uz široku ulicu rasterujući ljude na nogama i neke na konjima. U neka druga vremena to bi moglo izazvati dvoboj. Hadori i glas koji ga je pratio sigurno ne bi zadržao nikog osim prostog sveta. Ali je jahao prebrzo da čuje uzvik izazova, izbegavajući dvosedne nosiljke, trgovačke dvokolice visokih točkova i nosače sa teretom okačenim o obramice, bez usporavanja koraka. Posle tišine sela, tutnjava gvožđem okovanih točkova po kamenim pločama i uzvici uličnih prodavaca i dućandžija izgledali su hrapavo. Flaute uličnih muzičara zvučale su kreštavo. Mirisi prženih oraha i pita od mesa na buradima prodavaca, mirisi kuvanja iz kuhinja pola tuceta gostionica i stotina domova, utopili su se u neprijatan smrad posle čistog vazduha na putu. Sto staja punih konja dodavali su sopstvenu miru.
Bukama i Rajn su ga sustigli sa tovarnim konjem pre nego što je bio na pola puta uzbrdo do Aedaišarske palate i priključili mu se sa svake strane. Ako je Edejn bila u Čačinu, biće tu. Mudro, Bukama i Rajn su ćutali. Bukama je, bar, znao sa čim će se uskoro suočiti. Ulazak u Pustoš bio bi mnogo lakši. Izaći iz Pustoši živ, u stvari. Svaka budala je mogla da ujaše u Pustoš. Je li on bio budala što je došao ovde? Što su se više peli, sporije su se kretali. Bilo je manje ljudi na ulicama više uz planinu, gde su kuće sa crepovima ostavljale mesto za palate i domove bogatih trgovaca i bankara, čiji su zidovli bili prekriveni jarkim pločicama, a ulični muzičari za sluge u livrejama koji su žurili na svojim poslovima. Blistavo lakirane kočije sa grbovima Kuća na vratima zamenile su kola prodavaca i nosiljke. Kočije iza šestočlane ili četvoročlane zaprege sa perima na uzdama zauzimale su dosta prostora, i većina je imala polatuceta jahača kao i nekoliko slugu koji su se držali zadnjeg dela kočije, svi naoružani i oklopljeni i spremni da zapodenu svađu sa bilo kim ko bi pokušao da se previše približi. Tačnije, sa trojicom grubo odevenih muškaraca koji bi pokušali. Rajnov žuti kaput nije izgledao tako otmeno kao u Kanluumu, a pošto je Lanov drugi kaput bio umrljan krvlju, spao je na to da nosi treći, toliko izlizan da je Bukama izgledao dobro obučen. Misao o mrljama od krvi podstakla je druge misli. Dugovao je Alis zbog Lečenja, kao i zbog mučenja, mada je časno mogao da oduži samo prvi dug. Ne. Morao je da isbaci tu čudnu malu ženu iz glave, mada se činilo da mu se nekako uselila u lobanju. Na Edejn je morao da se usredsredi. Na Edejn i najočajniju borbu svog života.
Aesdaišarska palata potpuno zauzevši ravni vrh planine, bila je ogromno, sjajno zdanje u kupolama, visokim balkonima koje je prekrivalo pedeset lanaca, mali grad za sebe, čija je svaka površina sijala šarama crvene i zelene. Velike bronzane kapije, ukrašene lakiranim Crvenim Konjem, bile su pozivajuće otvorene ispod luka koji je vodio u Dvorište posetilaca, ali je tuce stražara iskoračilo na rešetke kada su Lan i ostali prišli. Crveni konj im je bio izvezen na zelenim tunikama koje su nosili preko grudnih oklopa, a na halebardama su bile crvene i zelene trake. Bili su baš živopisni, sa crvenim šlemovima i pantalonama i visokom zelenim uglačanim čizmama, ali je svaki čovek koji je ovde služio bio veteran više nego jedne bitke i svi su počastili tri pridošlice tvrdim pogledom kroz čelične rešetke na šlemovima.
Lan je sišao sa sedla i naklonio se, ne previše duboko, dodirujući čelo, srce i balčak mača. “Ja sam Lan Mandragoran”, rekao je. Ništa više.
Ukrućenost stražara je popustila na njegovo ime, ali ih nisu odmah propustili. Čovek može da sebe nazove kako hoće, napokon. Jedan od njih je otrčao i vratio se posle nekoliko trenutaka sa sedim oficirom koji je nosio šlem sa crvenim perom o kuku. Džurad Šiman bio je iskusni ratnik koji je jahao sa Lanom na jugu neko vreme, i lice mu se rastavilo u osmeh.
“Budi dobrodošao, al’Lane Mandragorane”, rekao je, klanjajući se Lanu mnogo dublje nego prilikom prošlih poseta. “Tai’šar Malkier!” O, da; ako Edejn nije ovde sada, sigurno je bila.
Vodeći svog dorata, Lan je pratio Džurada kroz crveni luk u Dvorište posetioca popločano glatkim kamenjem osećajući se kao da bi trebalo da ima mač u ruci i navučen oklop. Balkoni od kamenih rezbarija koje su se nadnosile nad široko dvorište njegovom oku su izgledali kao balkoni za strelce. Besmisleno, naravno. Ti otvoreni balkoni, kao čipka izatkana od kamena, nudile su malo zaštite za strelce. Služili su za posmatranje pridošlica tokom svečanih prilika, ne za odbranu. Nijedan neprijatelj nije probio drugi obruč zidova, a ako Troloci ikada dospeju ovoliko duboko u grad, sve je bilo izgubljeno. Ipak, Edejn je možda bila ovde, i nije mogao da se otrese osećaja da kreće na bojno polje.
Konjušari u crveno-zelenim livrejama sa Crvenim Konjem izvezenim na ramenima dotrčali su da uzmu konje, a još muškaraca i žena da ponesu sadržinu pletenih korpi na tovarnom konju tovarnog konja i da pokažu svakom od njih odaje koje pristaju njegovom položaju.
Zabrinjujuće, vodila ih je šatajan palate lično. Bila je to dostojanstvena žena pravih leđa u livreji, sede kose uvijene na potiljku. Srebrni prsten ključeva o pojasu govorio je da gazdarica Romera vodi sve dvorske sluge, ali je šatajan sama bila više nego sluga. Obično su samo krunisani vladari mogli da budu pozdravljeni na kapijama od šatajan. Plivao je u moru očekivanja drugih. Ljudi su se davili u takvim morima.
Pošao je da vidi Bukamine i Rajnove odaje, i da izjavi svoje zadovoljstvo njima gazdarici Romeri, ne zato što je očekivao da budu neprimereno smešteni, već zato što je bilo neophodno da se pobrine za svoje ljude pre nego za sebe. Rajn je imao kiseo izraz, ali sigurno nije mogao da očekuje bolje od ove male sobe u jednoj od kamenih baraka palate, isto kao i Bukama. On je bar dobro znao kako će ovde biti. Bar je Rajn imao sobu za sebe, odaju stegonoše sa popločanom peći uzidanom ispod kreveta. Obični vojnici spavali su deset u jednoj sobi i, koliko se Lan sećao, provodili celo vreme zimi svađajući se oko toga ko će spavati na krevetima najbližim kaminu.
Bukama se zadovoljno smestio – pa, zadovoljno za njega; namrštenost skoro da je bila nestala – pričajući o lulama duvana sa nekoliko ljudi sa kojima se borio rame uz rame, a Rajn se izgleda brzo oporavio. U svakom slučaju, kada su odvodili Lana, Rajn se raspitivao kod vojnika ima li nekih lepih devojaka među sluškinjama i kako bi mogao da da odeću na čišćenje i peglanje. Do svog izgleda, naročito pred ženama, starim ili mladim, bilo mu je stalo skoro kao i do samih žena. Možda ga je oneraspoložilo to što se pred šatajan i sluškinjama pojavio u odelu isprljanim putovanjem.
Na Lanovo veliko olakšanje, nisu mu dali odaje za kralja u poseti uprkos pratnji šatajan. Njegove tri sobe bile su prostrane, sa svilenim tapiserijama na plavim zidovima i širokim porubovima urađene sa planinama koje su oivičavale visoke tavanice, a potreban nameštaj je bio jednostavno izrezbaren sa samo malo pozlate. Spavaća soba je imala mali balkon koji je gledao na jednu od dvorskih vrtova i imala krevet sa perjanim dušekom dovoljno širokim da primi četvoro ili petoro. Sve je bilo potpuno prigodno njegovom položaju, i zahvalio se gazdarici Romeri možda malo više nego što je trebalo, jer se ona nasmešila suženih očiju.
“Niko ne može da zna šta budućnost nosi, moj lorde”, rekla je, “ali znamo ko si ti.” Napravivši nizak naklon otišla je. Naklon. Zadivljujuće. Šta god da je govorila, šatajan je imala svoja očekivanja od budućnosti, takođe.
Zajedno sa sobama, dobio je i dve sluškinje četvrtastog lica, Anju i Esnu, koje su slagale ono malo njegovih ličnih stvari u ormar, i štrkljavog mladog momka po imenu Bulen, za sitne poslove, koji je piljio u Lanov šlem i grudni i leđni oklop dok i je postavljao na crno lakirani čiviluk pored vrata, mada mora da je viđao nešto slično tome mnogo puta.
“Je li Njeno Veličanstvo prisutno?” upitao je Lan uljudno.
“Ne, moj lorde”, odgovorila je Anja, mršteći se na njegov kaput umrljan krvlju i stavljajući ga sa strane uzdišući. Od njih dve, ona je bila seda, tako da je možda bila Esnina majka, pomislio je. Nije je prizor krvi naterao na uzdah – navikla je na to – već pomisao koliko je teško očistiti kaput. Uz malo sreće, dobiće ga natrag i očišćenog i zakrpljenog. Najbolje moguće, u svakom slučaju. “Kraljica Etenijela putuje kroz srce zemlje.”
“A princ Brajs?” Znao je odgovor na to – supružnici Etenijela i Brajs su mogli da oboje budu van grada samo tokom ratnog perioda – ali bilo je obrazaca koji su morali da se prate.
Bulonova usta su se otvorila na nagoveštaj da je pric suprug možda odsutan, ali od potrčka se nije moglo očekivati da već zna sve običaje dvora. Anja, sa druge strane, ne bi bila postavljena da služi Lana da nije bila sasvim upućena. “O, da, moj lorde”, rekla je. Podižući košulju umazanu crnim, odmahnula je glavom pre nego što ju je spustila sa strane. Ne sa kaputom. Očigledno, košulja je bila izgubljen slučaj. Vrtela je glavom nad skoro svom njegovom odećom, čak i onom koju je stavila u ormar. Većina je bila teško iznošena.
“Jesu li neke važne ličnosti u poseti?” Svrbelo ga je da to pita koliko i ujedi buva i crnih muva.
Anja i Esna su se pogledale. “Samo jedna zaista važna, moj lorde”, odgovorila je Anja. Spakovala je košulju i položila je u ormar, nateravšiga da čeka. “Gospa Edejn Arel.” Dve žene su se nasmešile jedna drugoj, izgledajući još sličnije. Naravno da su od početka znale šta je pokušavao da sazna, ali nisu imale prava da se cere unaokolo kao idioti.
Dok je Bulen mazao njegove čizme kojima je to bilo preko potrebno, Lan se oprao od glave do pete na umivaoniku ne čekajući da se donese kada, i utrljao mast po koju je Anja poslala Esnu na svoje otoke, ali je pustio žene da ga obuku. To što su bile sluškinje nije bio razlog da ih uvredi. Nosio je jednu belu svilenu košulju na kojoj se nisu mnogo videli tragovi nošenja, uske crne svilene pantalone na kojima se skoro uopšte nisu videli, i dobar crni svileni kaput izvezen duž rukav zlatnim krvružama među kukastim trnovima. Krv ruže za gubitak i sećanje. Prikladno. Čizme su mu imale sjaj za koji nije očekivao da će Bulen toliko da postigne. Bio je naoružan koliko god je to bilo moguće. Sa oružjem u ruci, bilo je malo stvari kojih se bojao, ali Edejnino oružje neće biti čelično. Imao je malo iskustva u vrsti bitke koju je sada morao da bije.
Davši Anji i Esni po srebrnu marku, a Bulenu srebrni peni – bilo bi nečuveno da je gazdarici Romeri ponudio novac, ali se očekuje nešto za sluge posetioca prvog dana i posljednjeg – poslao je dečaka da se postara da su u stajama pratili njegova uputstva za Mačijeg Igrača i postavio žene u hodnok da paze na njegova vrata. Onda se seo da čeka. Njegovi sustreti sa Edejn moraju da budu javni, sa najviše mogućih ljudi. U privatnosti, sva prednost je pripadala muškarčevoj karnieri.
Uhvatio je sebe kako se pita gde je Alis otišla, šta je želela od njega i ostalih, i pokušao da je izbaci iz glave. Čak i kada nije bila tu, od nje mu se ježila koža na vratu. Jedan visoki srebrni bokal čaja stajao je na jednom od izrezbarenih stočića, bez sumnje začinjen bobicama i mentom, a drugi pun vina, ali se nije obazirao na njih. Nije bio žedan, a bila mu je potrebna bistra glava i usredsređenost za Edejn. Čekajući, utonuo je u ko’di i sedeo umotan u prazninu bez osećanja. Uvek je najbolje ići u bitku bez osećanja.
Kroz zapanjujuće kratko vreme, Anja je ponovo ušla, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. “Moj lorde, gospa Edejn traži tvoje prisustvo u svojim odajama.” Glas joj je bio veoma bezličan, a lice bezizražajno kao lice Aes Sedai.
“Reci njenom glasniku da se još nisam oporavio od puta”, rekao je.
Anja je izgledala razočarana odgovorom dok se klanjala. Učtivost je nalagala da mu se da vreme za taj oporavak, ma koliko tražio, ali za manje od pola sata po kuglastom časovniku na polici nad kaminom, Anja je opet ušla noseći pismo zapečaćeno pritajenom lavicom utisnutom u plavi vosak. Pritajena lavica spremna za skok. Edejnin lični grb, i to dostojan nje. Teška srca ga je prelomio. Pismo je bilo veoma kratko.
Dođi mi, srculence. Dođi sada.
Nije bilo potpisa, ali mu nije ni bio potreban čak i da je vosak za pečaćene bio bez znaka. Njen kitnjasti rukopis mu je bio poznat kao i sopstveni, mnogo jednostavniji. Pismo je bilo veoma nalik Edejn. Zapovedajuće. Edejn je bila rođena da bude kraljica, i znala je to.
Predao je stranicu plamenovima u kaminu. Ovoga puta Anjino razočaranje bilo je potpuno sigurno. Svetlosti, žena je bila postavljena da ga služi, ali je Edejn u njoj imala saveznika ako je nekako saznala. Veoma je verovatno bilo da jeste. Imala je način da sazna sve što bi joj moglo biti od koristi.
Edejn nije više poslala nijedan poziv, ali dok je kuglasti časovnik odzvanjao tri puta za sate, pojavila se gazdarica Romera.
“Moj lorde”, rekla je zvanično, “jesi li se dovoljno odmorio da te primi pric suprug?” Konačno.
Bila je čast da ga ona lično prati, ali je i strancima bio potreban vodič da bi se snašli u palati. Bio je tu mnogo puta i još uvek bi se ponekad izgubio. Mač mu je ostao na lakiranom čiviluku pored vrata. Ovde mu ne bi pomogao, a pored toga bi uvredio Brajsa, pokazujući da misli da mora se zaštiti. Što je i morao, ali ne čelikom.
Očekivao je sastanak nasamo, ali ga je gazdarica Romera odvela do velike zvanične sale sa kupolom sa naslikanim nebom na sredini visoke tavanice, čije se podnožje oslanjalo na tanke, rebraste, bele stubove, a sala je bila puna ljudi i žagora razgovora koji je zamro kada je njegov dolazak primećen. Sluge tihog koraka u livrejama, kretale su se kroz gužvu nudeći začinjeno vino kandorskim lordovima i gospama u svili izvezenoj grbovima Kuća, i ljudima u dobroj vuni ukrašenoj grbovima važnijih esnafa. I drugima, takođe. Lan je video muškarce u dugim kaputima koji su nosili hadori, muškarce za koje je znao da ga nisu nosili deset godina ili duže. Žene sa kosom još uvek isečenom do ramena ili više nosile su malu obojenu tačku ki’saina na čelima. Klanjali su se njegovoj pojavi, pravile dugoke naklone, ti muškarci i žene koji su odlučili da se sećaju Malkiera. Gledali su kako ga šatajan predstavlja Brajsu kao što jastrebovi gledaju poljskog miša. Ili kao jastrebovi koji čekaju znak da polete. Možda nije trebalo da dođe ovde. Sada je prekasno za tu odluku. Jedini put bio je napred, šta god da se nalazilo na kraju.
Princ Brajs bio je zdepast, grubo skrojen čovek srednjih godina koji kao da je bio više naviknut na oklop nego na zelenu svilu ukrašenu zlatnim, mada je zaista bio naviknut na oba. Brajs je bio Etenijelin Mačonoša, general njenih vojski, kao i njen suprug, i nije došao na taj položaj oženivši se sa Etenijelom. Brajs je bio poznat kao odličan general. Uhvatio je Lana za ramena, ne dopuštajući mu da se pokloni.
“Čovek koji mi je dva puta spasao život u Pustoši se neće klanjati, Lane.” Nasmejao se.
“I ti si dvaput spasao moj”, reče Lan. “Kvit smo.”
“Bilo kako bilo. Ali, izgleda da se pri tvom dolasku, tvoja sreća očešala i o Dirajka. Jutros je pao sa balkona, dobrih pedeset stopa na kamene ploče, ne slomivši ni koščicu.” Pokazao je na svog drugog sina, zgodnog tamnookog dečaka od osam godina u kaputu sličnom svom. Dete se približilo. Velika modrica se nalazila sa strane na njegovoj glavi, i kretao ukočeno zbog drugih modrica, ali je ipak napravio zvanični naklon unekoliko pokvaren širokim cerenjem. “Trebalo bi da je na časovima”, poverio se Brajs, “ali je bio tako željan da te vidi, da bi zaboravio na slova i posekao se na mač.” Namrštivši se, dečak se pobunio da se nikada ne bi posekao.
Lan je uzvratio momkov naklon jednako zvanično, ali su poslednji tragovi ceremonijalnosti nestali iz dečaka za tren.
“Kažu da si se borio sa Aijelima na jugu i u šijenarskim močvarama, moj lorde”, rekao je. “Je li to tačno? Jesu li zaista visoki deset stopa? Da li zaista pokrivaju lica pre nego što ubiju? I da li jedu svoje mrtve? Je li Bela kula stvarno viša od planine?”
“Daj čoveku priliku da odgovori, Dirajk”, rekao je Brajs, šaljivog besa pokrivenog veselim smehom. Dečak je pocrveneo od srama, ali se ipak prisno osmehnuo ocu, koji mu je razbarušio kosu hitrom rukom.
“Seti se kako je to imati osam godina, Brajse”, rekao je Lan. “Pusti dečaka da pokaže svoje uzbuđenje.” On sam je sa osam godia učio ko’di i sa čim će se suočiti kada prvi put uđe u Pustoš. Počinjao je da uči kako da ubije rukama i nogama. Neka puste Dirajka da ima srećnije detinjstvo pre nego što mora da previše misli na smrt.
Oslobođen, Dirajk je prosuo još jednu bujicu pitanja, mada ovog puta jeste čekao na odgovore. Da mu se ukazala prilika, dečak bi iz njega iscedio sve o Aijelima, i čudima veličanstvenih gradova na jugu kao što su Tar Valon i Far Mading. Verovatno da ne bi poverovao da je Čačin veliki kao ijedan od ovih. Najzad, njegov otac je stavio tačku na to.
“Lord Mandragoran će ti napniti glavu do mile volje kasnije”, rekao je Brajs dečaku. “Sada mora da se sastane sa nekim drugim. Briši do gazdarice Tuval i svojih knjiga.”
Lan je mislio da su svi u sobi zadržavali dah u iščekivanju dok ga je Brajs pratio preko crveno-belih pločica na podu.
Edejn je bila tačno onakva kakve je se sećao. O, deset godina starija, sa tragovima sedine koji su šarali njene slepoočnice i nekoliko finih linija u uglovima očiju, ali su ga te velike tamne oči ščepale. Njen ki’sain je i dalje bio belina udovice, a kosa joj je još uvek visila u crnim talasima do ispod struka. Nosila je crvenu svilenu haljinu domanske izrade, pripijajuću i zamalo providnu. Bila je prelepa, ali čak ni ona ovde nije mogla ništa da uradi. Mirno se naklonio. Na trenutak ga je samo posmatrala, hladno i proračunavajuće.
“Bilo bi ... lakše da si došao kod mene”, promrmljala je, naizgeld nezaiteresovana je li Brajs čuo. A onda, iznenada, klekla je graciozno i uzela njegove ruke u svoje. “Pod Svetlošću”, objavila je jakim, jasnim glasom, “ja, Edejn ti Gemalen Arel, svečano se zaklinjem al’Lanu Mandragoranu, gospodaru Sedam kula, gospodaru Jezera, istinitom Sečivu Malkiera. Nek uništi Senku!” Čak je i Brajs izgledao zapanjeno. Trenutak tišine je trajao dok je ljubila Lanove prste; onda su poklici buknuli sa svih strana. Uzvici “Zlatni Ždral”, čak i “Kandor jaše sa Malkierom!”
Zvuk mu je dozvoliko da oslobodi svoje ruke, da je podigne na noge. “Moja gospo”, rekao je tiho, ali stegnutim glasom, “nema kralja Malkiera. Veliki lordovi nisu bacali štapove.”
Stavila mu je ruku preko usana. Toplu ruku. “Trojica od petorice preživelih su u ovoj sobi, Lane. Da ih pitamo kako bi bacili? Šta mora biti, biće.” A onda se utopila u gomilu onih koji su želeli da ga okruže, da mu čestitaju, svečano mu se zakunu na mestu da ih je pustio.
Brajs ga je spasao, odvukavši ga do dugačke staze sa kamenom ogradom dve stotine stopa iznad krovova. Bilo je poznato da je to mesto gde je Brajs išao da bude sam, i niko nije pratio. Tu su vodila samo jedna vrata, ni jedan prozor nije gledao tu, i nije se čuo ni zvuk iz palate.
“Da sam znao da je to nameravala”, rekao je stariji čovek dok su šetali gore-dole, ruku sastavljenih iza leđa, “ne bih joj poželeo dobrodošlicu. Ako želiš, poručiću joj da je dobrodošlica povučena. Ne gledaj me tako, čoveče. Znam dovoljno o malkierskim običajima da je ne uvredim. Lepo te je uglavila u kutiju za koju znam da je nikada ne bi izabrao za sebe.” Brajs je znao manje nego što je mislo da zna. Koliko god bile probrane reči, povlačenje dobrodošlice bi bila smrtna uvreda.
“‘Čak će se i planine vremenom skruniti’“, citirao je Lan. Nije bio siguran može li sada da izbegne da povede ljude u Pustoš. Nije bio siguran da je želeo da to izbegne. Svi ti muškarci i žene koji su se sećali Malkiera. Malkier je zaslužio sećanje. Ali po koju cenu?
“Šta ćeš da uradiš?” Veoma jedostavno pitanje, ali tako teško odgovoriti.
“Ne znam”, odvratio je Lan. Pobedila je samo bitku, ali je bio zapanjen s kakvom lakoćom je to učinila. Težak protivnik, žena koja je nosila deo njegove duše u kosi.
Ostatak vremena su tiho govorili o lovu i razbojnicima i da li će prošlogodišnje borbe u Pustoši uskoro zamreti. Brajs je žalio što je morao da povuče svoju vojsku iz rata protiv Aijela, ali nije bilo drugog izbora. Pričali su o muškarcu koji je mogao da usmerava – svaka priča ga je smeštala na drugo mesto; Brajs je mislio da je to samo jurenje magle i Lan se složio – i o Aes Sedaima koje kao da su bile svuda, a niko nije znao iz kog razloga. Etenijela mu je pisala da su u selu kroz koje je prolazila dve sestre uhvatile ženu koja se pretvarala da je Aes Sedai. Ta žena je mogla da usmerava, ali joj to nije koristilo. Dve prave Aes Sedai su je šibale dok je cičala kroz selo, terajući je da prizna zločin svakom muškarcu i ženi koji su tamo živeli. Onda ju je jedna od sestara odvela u Tar Valon da zaista bude kažnjena, šta god to značilo. Lan je shvatio da se nada da Alis nije lagala da je Aes Sedai, mada nije mogao da zamisli zašto bi ga do zanimalo.
Takođe se nadao da će izbeći Edejn do kraja dana, ali kada su ga odveli nazad do njegovih odaja – ovog puta ga je vodio sluga – bila je tamo, čekajući zavodljivo u jednoj od pozlaćenih stolica u dnevnoj sobi. Njegovih slugu nije bilo na vidiku. Izgleda da je Anja zaista bila Edejnin saveznik.
“Bojim se da više nisi prelep, srculence”, rekla je kada je ušao. “Mislim da ćeš možda biti i ružan kad postaneš stariji. Ali, tvoje oči su mi se uvek sviđale više od tvog lica.” Osmeh joj je postao zamišljen. “I tvoje ruke.”
Stao je još uvek stiskajući bravu na vratima. “Moja gospo, pre manje od dva sata obećala si–” Prekinula ga je.
“I povinovaću se svom kralju. Ali kako izreka kaže, kralj nije kralj nasamo sa svojom karneirom.” Nasmejala se dubokim smehom. Uživajući u svojoj premoći nad njim. “Donela sam tvoj daori. Donesi mi ga.”
Nevoljno, pratio je njen poged do pljosnate lakirane kutije na malom stolu pored vrata. Poklopac na šarkama podizao je kao da je stena. Unutra je ležala uvijena duga vrpca ispletena od kose. Mogao je da se seti svakog trenutka jutra posle prve noći, kada ga je odvela u ženske odaje kraljevske palate u Fal Moranu i pustila da gospe i služavke gledaju dok mu je odsecala kosu sa ramena. Čak im je rekla i šta je to značilo. Sve žene su se zabavljale dok se sedeo kraj Edejninih nogu da za nju uplete daori. Edejn je održavala običaj, ali na svoj način. Kosa je na dodir bila meka i glatka; mora da je naredila da se u nju svakodnevno utrljavaju losioni.
Polako prešavši sobu, kleknuo je ispred nje držeći daori u ispruženim rukama. “Uspomena na ono što ti dugujem, Edejn, uvek i za svagda.” Sigurno je razumela to što mu u glasu nije bilo žara tog prvog jutra.
Nije uzela vrpcu. Umesto toga, proučavala ga je, lavica koja gleda lane. “Znala sam da nisi bio odsutan toliko dugo da zaboraviš naše običaje”, rekla mu je konačno. “Dođi.”
Ustajući, zgrabila mu je zgob i povukla ga ka vratima balkona koji je gledao na baštu deset koraka ispod. Dve sluškinje su sipale vodu iz kofa na neke od biljaka,a mlada žena je šetala duž staze od škriljca u plavoj haljini jarkoj koliko i cveće ranog proleća koje je raslo pod drvećem.
“Moja ćerka, Isela.” Na trenutak, ponos i privrženost zagrejali su Edejnin glas. “Sećaš li je se? Sada ima sedamnaest godina. Još uvek nije izabrala karniera.” Momci su bivali izabrani od strane svojih karneira; devojke su birale svoje. “Ali svejedno mislim da je došlo vreme da se uda.”
Maglovito se sećao deteta zbog kog su sluge uvek trčale, srce svoje majke, ali mu je tada glava bila puna Edejn. Svetlosti, žena mu je i sada ispunjavala glavu, baš kao što mu je miris njenog parfema ispunjavao nozdrve. Njen miris. “Lepa je kao i njena majka, siguran sam”, rekao je ljubazno. Prevrtao je daori po rukama. Imala je previše prednosti dokle god ga je imala, svu prednost, ali je morala da ga uzme.
“Edejn, moramo da razgovaramo.” Nije obratila pažnju na to.
“Vreme je da se i ti oženiš, takođe, srculence. Pošto nijedna od tvojih ženskih rođaka nije živa, na meni je da to uredim.” Toplo se nasmešila devojci ispod, majčinski osmeh pun ljubavi.
Zapanjilo ga je to što je izgleda predlagala. Isprva nije mogao da poveruje. “Isela?” rekao je zadihano. “Tvoja ćerka?” Možda je poštovala običaje na svoj način, ali ovo je bilo nečuveno. “Niko me neće naterati u nešto tako sramotno, Edejn. Ni ti, ni ovo.” Protresao je daori ka njoj, ali ona ga je samo pogledala i nasmešila se.
“Naravno da te neće naterati, srculence. Ti si čovek, ne dečak. Ali ipak držiš običaje”, promrmljala je, prelazeći prsom duž vrpce kose koja se tresla među njegovim rukama. “Možda zaista treba da razgovaramo.”
Ali ga je vodila ka krevetu. Bar će tamo povratiti nešto izgubljenih položaja, bilo da uzme daori iz njegovih ruku ili ne. Bio je muškarac, ne lane, koliko god da je ona bila lavica. Doduše, nije bio iznenađen kada mu je rekla da može da ga spusti da bi joj pomogao da se svuče. Edejn nikada ne bi odustala od svih svojih prednosti. Ne dok ne preda njegov daori njegovoj nevesti na dan venčanja. A nije mogao da vidi kako može da spreči da ta mlada ne bude Isela.