Претходно - Назад на садржај - Следеће
Поглавље 23
Вечерњача
Четврта Димензија (4th Dimension)
Моираина дозволи себи мали осмех док је Ланов пријатељ галопирао за њим. Ако је желео да се од ње удаљи што брже, онда је она оставила какав такав утисак. На дубљи ће морати да сачека. Значи, он је мислио да она треба да избегава грубље делове Чачина? Начин на који се постарала за оне разбојнике требао би му је променити мишљење.
Избацивши га из ума, она пође у потрагу за управо тим грубљим суседствима.
Када би у Тар Валону њој и Сијуан дозволили да изађу у град као Прихваћенима, Сијуан је највише волела да посећује гостионице управо у таквим деловима града. Храна у њима је била јефтинија, и Аес Седаи, које сигурно не би одобриле да Прихваћене пију вино, веома ретко су тамо залазиле. Поред тога, Сијуан се боље осећала у таквим крчмама него што би се осећала у бољим локалима где би Моираина волела да једе. Поред тога, колико је Сијуан шкрта са парама, она би сигурно потражила собу у најјефтинијој могућој гостионици.
Моираина је јахала кроз гужвом закрчене улице док није наишла на крај унутар првих зидина где није било носиљки или уличних музичара, а трговаци на колицима нису имали муштерије а на лицима им се очитавало да се не надају да ће их ускоро имати. Камене зграде дуж уске улице су имале запуштен изглед. Деца у крпама су трчала унаоколо смејући се док су се играла, али деца би се играла и смејала и у најпрљавијем окружењу. Власнице продавница су стојале са мочугама крај своје робе која је била изложена испред продавница на столовима, и проучавале пролазнике као да мисле да су сви они спремни на крађу. Можда су неки од њих били, носили су изношену закрпљену вунену одећу и ишли около погнутих глава или се пркосно мргодећи. Сиромашна жена лако може постати крадљивац ако нема ништа. Моираинин крзном постављени плашт и свилена јахаћа хаљина су привлачили погледе, као и Стрела. Није било ниједног другог коња на улици.
Док је сјахивала пред првом гостионицом на коју је наишла, испред прашњавог локала под именом ‘Рашчупана гуска’, мршави жути пас зарежа на њу сав нарогушен док га она не ћушну танким током Ваздуха те он побеже јаучући низ улицу. Већи проблем је била висока млада жена у исувише крпљеној црвеној хаљини прекривеној закрпама разних нијанси. Она се претварала да тражи камен у својој ципели док је кришом погледивала Стрелу. Жељним погледом. Овде није било ничега зашта би могла да привеже коња. Пуштајући узде да падну што би рекло Стрели да се не помера, Мораина обухвати кобилина предња копита токовима Ваздуха, а око ње постави заштиту која ће је упозорити ако неко покуша да је помери. То последње ткање, она задржа и не завеза.
Унутрашњост гостионице осликавала је спољашњост. Под је био прекривен нечим што је некада могла бити пилотина, али сад је више личило на смрзнуто блато. Ваздух се осећао на дувански дим и горко пиво, и на нешто што је изгледа горело у кухињи. Муштерије, груби људи у грубим капутима погнути над својим врчевима за малим столовима, подигоше главе у изненађењу када она уђе. Испало је да је гостионичар, мршави тип у исфлеканом сивом капуту са уским лицем које је било изливено у стално намигивање, опасног изгледа као и лице било ког од оних бандита што их је срела на путу.
“Да ли је овде одсела једна Таиренка?” она упита. “Млада Таиренка плавих очију?”
“Ово место није за ваш сој, моја госпо”, он промрмља, бришући коштуњаву руку о своје суве образе. Тиме није много шта постигао сем да можда мало премести нешто прљавштине. “Дођите да вам покажем за вас прикладније место.”
Он крену ка вратима, али она положи руку на његов рукав. Благо. Неке од флека на његовом капуту су изгледа биле од скамењене хране, а изблиза мирисао је као да се није окупао седмицама. “Таиренка.”
“Никада нисам видео плавооку Таиренку. Молим вас, моја госпо. Познајем једну фину гостионицу, добро место, само две улице даље.”
Заштита коју је поставила на Стрели јој заголица кожу. “Хвала, али не”, она му рече, и пожури напоље.
Жена у избледелој хаљини је покушавала да одведе Стрелу, цимајући узде и све више беснећи због омалених кобилиних корака..
“Ја би се тога баталила да сам ти”, Моираина рече гласно. “Казна за крађу коња је шибање ако се коњ поврати, а још горе ако не.” Свака Прихваћена је морала да буде упозната са уобичајеним законима у свим земљама.
Млада жена се окрете пренеражено. Изгледа да је мислила да ће имати више времена док она не изађе. Изненађење нестаде ипак убрзо, и она се усправи и стави руку на свој дугачки нож. “Претпостављам да мислиш да можеш да ме натераш”, она рече презриво гледајући Моираину.
Било би задовољство отпослати ову жену са пар пруга преко леђа, али ако то уради показаће ко је. Доста пролазника, мушкараца, жена и деце се зауставило да посматра. Не да се умешају, већ да виде исход.
“Хоћу, ако морам”, Моираина рече мирно, хладно.
Девојка се намршти, квасећи усне држећи се за дршку ножа.
Одједном она баци Стрелине узде. “Задржи је онда! Уистину, она није вредна крађе.” Окренувши се, она оде бацајући пркосне погледе у свим правцима.
Бес усклобуча и Моираина, и она усмери Ваздух, ударивши девојку јако по задњици. Веома јако. Крикнувши, девојка поскочи скоро стопу увис. Хватајући се за дршку ножа она се окрете, намргођено тражећи ко је ударио, али није било никога око ње у кругу од два корака, и људи су је и сами зачуђено посматрали. Она се поново окрену, трљајући се обема рукама.
Моираина задовољно благо климну. Можда ће се у будућности будућа коњокрадица узржати од вређања туђих коња. Њено задовољство није дуго потрајало.
У другој крчми, ‘Слепој свињи’, крчмарица округлог лица у дугој кецељи, која је можда некада и била бела, кроз смех јој рече да код ње нема Таиренки у собама.
Свака реч која је потекла из њених уста изашла је праћена смехом. “Боље да одеш, девојко”, она рече такође. “Моје муштерије би некога нежног као ти, вечерале ако брзо не одеш.” Забацивши главу уназад, она се грохотом насмеја што попратише и њене муштерије.
У ‘Сребрном пенију’, последњој гостионици у улици, крчмарица је била лепа средњовечна жена, не превише висока, са предивним осмехом и пресијавајућом црном косом коју је носила плетеницу која је почињала на врху њене главе. Чудо над чудима, смеђа вунена хаљина Нидаре Сатаров је била чиста, уредна и доброг кроја, а под њене гостионице је био чист. Њени клијенти су били мушкарци грубих лица и жене чврстог погледа, али мириси из кухиње су обећавали нешто подношљиво.
“Ох, да како да не, моја госпо”, она рече, “да једна Таиренка која се баш подудара са тим описом је одсела овде. Тренутно је изашла. Зашто не седнете и пијуцкате мало зачињеног вина док је чекате.” Она јој пружи дрвени врч који је носила када јој је у почетку пришла. Врч је мирисао на свеже зачине.
“Хвала вам”, Моираина рече, одговарајући на женин осмех једним исто толико сјајним. Која срећа те је пронашла Сијуан тако брзо. Али њена рука се заустави тренутак пре него што би дохватила врч. Нешто се променило у изразу газдарице Сатаров. Мала измена, али њено лице је сада одавало благо ишчекивање. И она је носила врч још док јој је прилазила.
Моираина није примјетила ни траг вина у прве две крчме. Нико у овом делу града није могао приуштити вино. Зачини би могле да прикрију разне друге укусе.
Пригрливши Извор, она изатка ткање од Духа, које је било једно од тајних ткања Плавих, и додирну Крчмарицу њиме. Ишчекивање се претвори у нелагоду. “Да ли сте сигурни да та девојка тачно одговара мом опису?” она приупита, и благо стегну ткање. Гришке зноја избише на челу газдарице Сатаров. “Да ли сте у потпуности сигурни?”
Још једно притезање и крајеви страха се назреше у њеним очима.
“Када мало боље размислим, она уопште нема плаве очи. И . . . и сетила сам се да је она још јутрос отишла.”
“Колико неопрезних муштерија си напојила вином?” Моираина упита хладно. “Колико жена? Да ли их оставиш у животу? Или их оставиш са жељом за смрћу?”
“Ја . . . ја не знам о чему ви причате. Ако ме извините, ја . . .”
“Пиј”, Моираина заповеди, стежући ткање скоро до панике. Дрхтећи, газдарица Сатаров није била у могућности да се отргне од њеног погледа. “Испиј све.”
И даље гледајући Моираину у очи, жена нелагодно подиже врч до уста, а њено грло се грчило док је гутала. Одједном, њене очи се избечише и она схвати шта ради и са вриском баци врч из кога се просу вино.
Моираина отпусти ткање, али то није смањило страх газдарице Сатаров. Њено лице се згрчи у ужасу док је гледала око себе. Задигнувши сукњу изнад колена она поче трчати ка кухињи, или можда ка степеницама, али ипак после три корака она поче да се њише, а после још три она се сруши на под као да су јој се све кости истопиле. Њене ноге у свиленим чарапама су биле изложене до бутина. Свилене чарапе. Жена мора да је добро зарађивала својим рђавим занатом. Махала је рукама као да покушава да пузи, али у њој није било снаге.
Неки од гостију и гошћи почеше да посматрају Моираину посматрају са чуђењем, без сумње изненађени тиме што она није била та која лежи на поду, али већина је изгледа проучавала узалудне покушаје пузања газдарице Сатаров. Лице једног мршавог човека задоби осмех који се није примећивао у његовим очима. Један крупнији човек са раменима као у ковача поче да облизује усне. У групама од по двоје-троје, жене почеше да напуштају ужурбано крчму, многе се заклањајући у страху од Моираине. Неки од мушкараца отиђоше такође. Моираина се придружи бегунцима не погледавши иза себе. Понекад је правда долазила од стране нечега другог осим закона и мачева.
Тако је провела остатак дана, у проналажењу раштрканих четврти где је одећа становника била изношена и искрпљена и где су сви ишли пешке. У Чачину, пет улица те може провести од кућа и радњи занатлија који су били макар осредње успешни до потпуне беде и немаштине и назад. Владари су увек покушавали да ураде нешто поводом оних којима је помоћ потребна, то јест ако су били добри и пристојни владари, а она је чула да Етенијелу сматрају великодушном, али ипак сваки пут када би се један човек уздигао из блата други би у њега упао. То можда није било поштено, али је ипак било правило света. Фрустрација поводом тога је била једна од ствари због којих није желела Сунчев престо.
Распитивала се у гостионицама које су биле успуњене пијаним урлицима и грохотом, као и у оним рђавим где су мушкарци и жене једино долазили како би утопили своје проблеме у пићу, али нико није рекао да је приметио плавооку Таиренку. Још три пута јој је понуђено вино при чудним околностима, али она није поновила оно што је урадила газдарици Сатаров. Не да није хтела, али глас о нечему таквом би се проширио. Једна гласина би могла бити одбачена као измишљотина, али четири различите су нешто сасвим друго. Било која Плава која чује за то ће сигурно посумњати да је још једна Плава у граду. Није волела да размишља о томе како би нека од Плавих могла бити Црна, али стварно било која би то могла бити, а она је морала остати скривена што дуже.
Двапут је била нападнута од парова мушкараца који би зграбили Стрелине узде и покушали би да је оборе из седла. Да их је било више морала би да се открије, али ткање за наношење страха пуном снагом би их сваки пут натерало да побегну у безумном страху. Пролазници би погледали бежеће људе, сигурно се питајући зашто би двојица одлучних коњокрадица тако побегли од жене, али ипак осим ако нека дивљакуша није била са њима нико не би могао да зна. Не мање од још седам пута неко је покушао да јој украде Стрелу док је она била у крчми. Једном је то био чопор деце који је она разбила добрим повиком, једанпут је то била групица младића који су помислили да могу да је занемаре све док их није распршила олујом бичева Ваздуха. Није да је Чачин био гори од других градова, али она се шетала кроз четврти где је свилена одећа и крзнена бунда и добар коњ значио да је зрела за бербу. Да је тамо изгубила Стрелу, судија би јој можда рекао да је то само њена кривица. Није ништа друго могла учинити осим да шкргуће зубима и настави. Да није можда сунце опадало ка још једној леденој ноћи.
Корачала је водећи Стрелу кроз издужујуће сенке, проматрајући таму која се чудно померала у једној уличици и размишљајући како ће морати да одустане за данас кад Сијуан искрсну иза ње.
“Помислила сам да ћеш ме можда потражити овамо када дођеш”, Сијуан рече, хватајући је за лакат како би је пожурила. Она је носила исту ону стару плаву хаљину. Моираина је сумњала да она није ни помислила на то да потроши нешто од новца који јој је Моираина дала како би купила још коју. “Претраживала сам ове крајеве у потрази за тобом. Хајдемо унутра пре него што се смрзнемо.” Сијуан је меркала сенке у уличици такође, а и држала се за свој нож, као да се употребом Моћи не би могла одбранити од десеторице. Па добро, не без да се открије.
Можда би ипак било најбоље да се брже крећу. “Ово није крај за тебе, Моираина. Овде има типова који би те појели за вечеру пре него што би сазнала да си у лонцу. Да ли се ти то смејеш или гушиш?”
“Обоје”, одговори Моираина са мало тешкоће. Колико ли је често данас чула неку варијацију на тему да ће бити скувана или поједена ако не буде опрезна? Морала се зауставити и загрлити је. “Ох, Сијуан, тако је добро видети те. Где си одсела? Негде где служе рибу претпостављам. Могу ли се макар понадати да у креветима нема бува и ваши?”
“Можда није оно на што си ти навикла“, Сијуан одговори, “али добар кров да те заштити од кише је стварно једино што ти треба. Такође тамо нема сестара, тако да можеш да јуриш буве и ваши колико те год воља. Али боље да пожуримо ако мислимо да тамо стигнемо пре мрака.”
Моираина уздахну и пожури. Ноћ није била време за врзмање напољу око места каква Сијуан воли.
Сијуан је на крају ипак узела собу у најугледнијој гостионици под називом ‘Вечерњача’ која је претстављала три широка спрата од камена напуњена осредњим трговцима, посебно женама које нису желеле да им смета бука или грубијани у пространој гостинској соби. Пар момака биковских рамена, који су се налањали на плаве стубове док су стражарили испред врата, постарали су се да се ништа од тога не догоди. Уистину, они су били једини мушкарци у соби. Добар део столова је био заузет од стране жена, које су већином носиле добро скројену једноставну вуну са једино брошем или минђушом од накита, а две су имале ланце кандорске трговачке гилде које су носиле преко груди, али три жене у светлим доманским хаљинама, које су нешто ватрено тихо расправљале, су носиле високе огрлице од злата које су им покривале читаве вратове. Седа жена која је свирала својим чекићима на дулчимери је производила тиху, али пак веселу мелодију, а мириси из кухиње су говорили да се пече срнетина, а не риба.
Крчмарица Ајлин Толвина је била мршава жена, која је је изгледала као да не подноси бесмислице, у сивој хаљини која је била прошарана извезеним плавим цветићима по раменима.
Није имала слободних соба, али није се противила томе да се Моираина придружи Сијуан. “Све док додатно платите”, она додаде, испруживши руку. Свила и крзна нису били довољни да измаме наклоне из газдарице Толвине.
“Могу да јурим буве колико ми душа иште?” Моираина рече, окачивши свој плашт о клин у малој Сијуаниној соби на највишем спрату. Макар је било топло, због пећи која је била уграђена под не превише широким креветом, и уредно. Сијуан никада није била неуредна. “Изненађена сам што си одсела овде.”
‘Доплата’ је био сребрни пени, што је значило да Сијуан мора бити да плаћа два.
“Једноставно ћеш морати прво да дозовеш буве. Зашто си изненађена?” Сијуан седе прекрштених ногу на кревету, али изгледала је као да ће да скочи. Изгледа да се окрепила после Канлуума. Циљ је увек чинио да Сијуан кипти од ентутијазма.
Моираина на то не одговори. Мораће да деле тај кревет, и Сијуан је тачно знала која шкакљива места да употреби да би је натјерала да се смеје и моли за милост. “Шта си сазнала?”
“Доста и ништа. Умало нисам погинула јашући на оном глупом коњу до овамо. Творац је начинио људе како би они пешачили или ишли бродом, а не да скакућу унаоколо. Претпостављам да та Сахера није она права, или би ти скакутала као госпориба у пролеће. Одмах сам пронашла Инес Демаин, али она је негдје где је не могу досегнути. Она је од скора постала удовица, али је родила сина, засигурно. Назвала га је Рахијен зато што је видела зору како руди изнад Змај-планине док га је рађала. То сам сазнала из трачева. Сви мисле да је то глупо име за једно дете.”
Моираина потисну тренутно узбуђење. То што је видела рађање зоре над планином уопште не мора да значи да га је родила на њој. Није било столице ни шкања, у соби као ни места за тако нешто. Те она седе на крај кревета обухвативши кољена рукама. “Ако си пронашла Инес и њеног сина, Сијуан, како то да ти је ван дохвата?”
“Она је у проклетој аесдаишарској палати, због тога.” Сијуан би лако могла ући ако се представи као Аес Седаи, или једино ако је палата примала нове слуге у службу.
Аесдаишарска палата. “Постараћемо се за то ујутро”, Моираина уздахну. То је значило ризик, али ипак госпа Инес мора бити испитана. Ниједна жена од оних које је Моираина до сада испитала није могла ни да види Змај-планину када је рађала дете. “Да ли си приметила икакве знаке . . . Црног ађаха?” Морат ће се навићи да изговара то име.
Сијуан се намршти на своје крило и поглади своју подељену хаљину. “Ово је чудан град, Моираина”, она рече најзад. “Лампе на улицама, жене које се боре у двобојима, чак и ако то поричу, и више гласина него што би десет мушкараца пуних пива могли испричати. Неке од њих су интересантне.” Она се нагну напред како би положила руку на Моираинино колено. “Сви причају о једном младом ковачу који је умро сломљене кичме пре неколико ноћи. Нико није много од њега очекивао, али прошлог месеца он се претворио у правог говорника. Убедио је своју гилду да сакупи новац за сиромашне који су дошли у град бежећи од разбојника, за људе који нису повезани са ниједном гилдом или Кућом.”
“Сијуан, шта под Светлошћу—?”
“Само слушај, Моираина. Сам је сакупио доста сребра, и изгледа да је био на путу назад ка седишту своје гилде како би предао шест или осам врећа сребра када је био убијен. Будала је све то носила сама. Поента приче је да ниједан једини новчић није узет, Моираина. А није ниједну другу повреду сем сломљених леђа.”
Њих две поеделише дуг поглед, а онда Моираина одмахну главом. “Не могу видети како то да повежем са Мејлин или Тамром. Ковач? Сијуан, можемо полудети ако будемо мислиле да су Црне сестре свугде.” “Можемо такође погинути зато што мислимо да нису.” Сијуан одговори.
“Па. Можда можемо бити сребрнперке у мрежи уместо сомова. Само запамти сребрнперке такође заврше на рибљој пијаци. Шта намераваш поводом ове госпе Инес?”
Моираина јој рече. Сијуан се то није свидело, и овог пута јој је била потребна читава ноћ да је натера да схвати. У ствари, Моираина скоро да је желела да је Сијуан наговори да ураде нешто друго. Али госпа Инес је видела зору над Змај-планином. Макар је Етенијелина Аес Седаи саветница са њом на југу.