Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće
Poglavlje 24
Korišćenje nevidljivosti
Nynaeve
Sijuan je ponovo počela sledećeg jutra dok su se oblačile. Nije volela da joj se u bilo čemu protivreči, naročito kada je mislila da je u pravu. A skoro uvek je mislila da je u pravu. “Ne sviđa mi se da ti preuzimaš sve opasnosti”, promrmljala je, navlačeći plavu vunenu haljinu preko glave. Ispostavilo se da je ponela još jednu za presvlačenje, i bila je skoro previše oštra u isticanju da je Moiraina bila ta sa samo jednom haljinom.
“Neću preuzeti sve opasnosti”, rekla je Moiraina potiskujući uzdah. Prošle su kroz sve ovo sinoć. “Ti ćeš biti u opasnosti koliko i ja. Hoćeš li mi pomoći sa ovim dugmićima?”
Sijuan ju je uhvatila za ramena, okrenula skoro grubo i napala dva reda bisernih dugmadi koja su išla duž leđa. “Ne budi takva krkuša”, progunđala je, cimajući haljinu mnogo jače nego što je bilo potrebno. “Ako ovo uspe kako si ti zamislila, niko me neće primetiti. Ti si već razapela jedra, izvukla vesla i podigla barjake. Ja mislim da mora da postoji bolji način, tako da ćemo sesti i pričati o tome dok se ne opametiš.”
Moiraina onda jeste uzdahnula. Medved sa zuboboljom bio bi bolje društvo. Čak i onaj momak Lan! Zakopčavajući zauzvrat Sijuanine dugmiće, pokušala je da zaokupi drugu ženu govoreći joj koliko joj takav kroj haljine ističe kukove i grudi. Pa, ne baš samo zbog zaokupljivanja. Sijuan je zaslužila malo peckanja.
“Zaista privlači poglede muškaraca”, odgovorila je Sijuan. I zakikotala se! Čak je i mrdnula kukovima! Moiraina je pomislila da će ceo dan provesti uzdišući.
Kada su sišle dole, sa ogrtačima prebačenim preko ruke, trpezarija je bila skoro puna trgovaca koji su ćaskali uz doručak, i opet su sve bile žene. Dve Kandoranke, jedna sa tri lančića preko grudi, druga sa dva, užurbano su jele i blistale kao žene koje su predviđale uspešan dan pred sobom. Neke su završile posalo noć ranije, činilo se. Jedna vitka žena u tamnosivom promatrala svoju punačku, prijatnu drugaricu mučnim izrazom nekoga ko je novčano skoro upropašćen. Tri Domanke su prebirale po tanjirima, gurkajući viljuškama hranu okolo; sudeći po njihovim mutnim očima i bledim licima, lečile su se od glavobolja zbog previše pića.
“Jak doručak, a onda možemo da pričamo”, rekla je Sijuan, propevši se na prste da nađe prazan sto u sobi. “Ovde se u kuhinjama pravi dobar doručak.”
“Zemičke koje možemo da jedemo usput”, reče Moiraina čvrsto i požurila ka gazdarici Tolvini, koja je davala uputstva služavki u snežnoj kecelji sa plavim porubom. Jedini način da se pobedi u svađi sa Sijuna jeste da je pometeš. Ako se opustiš samo na trenutak, shvatićeš da si ti pometen.
“Dobro jutro, gazdarice Tolvina”, rekla je gostioničarki koja se okrenula od devojke koja je čekala. “Želimo da unajmimo dvojicu tvojih ljudi da nas prate na nekoliko sati ovog jutra.” Dvojica koja su pazila na vrata ovog jutra nisu bila ista kao oni od sinoć, mada su bili jednako krupni.
Obrve mršave žene su se malčice podigle, naglašavajući njen strogi izgled. Ponovo nije bilo naklona, mada je Moiraina upotrebila Moć da bi joj haljina sigurno izgledala kao da je upravo oprana. “Zašto? Ako ste se uplele u dvoboj, neću da imam ništa s tim. Glupave stvari, ovi dvoboji bičevima i slično, i neću da vas podstičem. Samo ćete se vratiti išibane do krvi, u svakom slučaju. Iskreno sumnjam da ste se ikada ranije tukle.”
Moiraina se ugrizla za jezik. Sijuan je rekla da gostioničarka ima svakakva pravila, od zaključavanja spoljnih vrata u ponoć do toga da muški posetioci nisu dozvoljeni u sobama, i strogo ih se pridržavala, ali ne bi tako pričala da je znala da su Aes Sedai. “Želim da posetim bankara”, rekla je kada je bila sigurna u svoj govor. Da ih zbog nje izbace iz Sijuanine sobe ne bi bila propast, ali bi bilo neugodno. Imale su mnogo toga da urade danas. “Dobrog i uglednog bankara. Da li znate nekog u blizini?”
Ispostavilo se da je znala, onog kod koga je i ona išla, i u tu svrhu je bila spremna da dvojicu njenih “posmatrača”, kako ih je zvala, izvuče iz njihovih soba iznad staja – za iznos za koji je Moiraina bila sigurna da je bar udvostručio njihovu nadnicu. Doduše, odmah je platila. Zbog prigovaranja bi samo izgubila vreme, i možda povećala cenu. Ailena Tolvina nije izgledala kao žena koja se cenjka. Uskoro su ona i Sijuan sedele licem u lice u velikoj nosiljci koju su nosila četvorica žgoljavih muškaraca koji su izgledali kao da jedva nose teret, mada su trčkarali prepunim ulicama mnogo lakše nego par visokih muškaraca koji su pratili nosiljku noseći duge, mesingom okovane batine.
“Ovo neće da uspe”, promrmljala je Sijuan između zalogaja velike, krckave zemičke. “ako misliš da nam treba još novca, u redu. Mada ga ti rasipaš okolo, Moiraina. Ali, spaljena da sam, ova tvoja spetka nikada neće uspeti. Odmah će nas upecati. Verovatno će poslati po sestru. Ako neka nije već tamo. Kažem ti, moramo da nađemo drugi način.”
Moiraina se pretvarala da je previše zauzeta svojom zemičkom, još toplom iz pećnice, da bi odgovorila. Osim toga, bila je gladna. Ako sustretnu drugu Aes Sedai... To je bila provalija koju su morale da pređu kada stignu do nje. Rekla je sebi da je titranje u stomaku bila glad, ne strah. Ali laž možeš da pomisliš. Njen plan je morao da uspe. Nije bilo drugog načina.
Kao i u Tar Valonu, banka je nalikovala na malu palatu, sijajući na jutarnjem suncu kao prave palate dalje uz planinu, sa zlatnim pločicama na svakom zidu i dve visoke bele kupole. Vratar koji im se naklonio na ulasku nosio je tamnocrveni kaput izvezen srebrnim plečama na manžetnama, a stražari kratke crne kapute koje su otkrivale njihove zadnjice u tesnim pantalonama. Moirainina haljina u bojama kairhijenskog plemstva bila je dovoljna da im obezbedi razgovor sa samom bankarkom, a ne sa nekim potčinjenim, u tihoj sobi obloženoj drvenim pločama sa srebrnim stonim lampama i tankim poznaćenim linijama na nameštaju.
Kamila Noalin bila je ljupka tanka sredovečna žena, prosede kose nameštene u četiri dugačke pletenice i neumoljivih, ispitivačkih očiju. Kandor je, naposletku, bio daleko i od Kairhijena i od Tar Valona. Ipak, nije imala prava da koristi uveličavajuće staklo da prouči pečat Ilain Dormaile na dnu Moiraininih pisma-sa-pravima. Makar je pismo bila samo malo umrljano od potapanja u onu baru. Iako to nisu bili najveća koju je nosila, ipak je obezbedilo priličnu gomilu zlata u deset kožnih kesa poređanih na pisaći sto bankarke, čak i posle visokog odbijanja zbog udaljenosti između dve banke.
“Imate telohranitelje, nadam se”, promrmljala je gazdarica Noalin ljubazno. Velike količine zlata znale su da obezbede pristojnost.
“Zar je u Čačinu takvo bezakonje da dve žene nisu bezbedne po danu?” upitala ju je Moiraina hladno. Uveličavajuće staklo! “Mislim da smo završile.”
Par veoma krupnih stražara izneo je tašne i ostavila ih na podu nosiljke, umireni zbog dvojice “posmatrača” gazdarice Tolvine sa batinama. Nosači su, kako se činilo, bez mnogo truda podigli dodatni teret.
“Čak bi i kovač morao da se zatetura da je onako natovaren kao mazga”, promrmljala je Sijuan, ćuškajući nogom tašne nagomilane između njih. “Ko je mogao tako da polomi leđa? Ribljih mu utroba! Koji god da je razlog, Moiraina, mora da je Crni ađah.”
Nosači su to mogli jasno da čuju, ali su trčali bez zastajkivanja, u neznanju šta znače reči Crni ađah, verovatno i u neznanju šta je Ađah.
Sa druge strane, privlačna žena koja je šetala pored sa češljevima od slonovače u kosi se prepala, povukla suknje do kolena i potrčala, ostavivši dvojicu zaprepašćenih slugu da se probijaju za njom kroz gužvu. Moiraina je prekoravajuće pogledala u Sijuan. Nisu mogle da se oslone na neznanje drugih kao zaštitu. Sijuan se blago zarumenela, ali su joj plave oči bile prkosne.
Večernja zvezda je imala malu osiguranu riznicu gde su trgovci mogli da ostave svoj novac na bezbednom, bar oni koji nisu držali kase u sobama, ali ostavljanje većine zlata tamo nije donelo nikakve naklone od gazdarice Tolvine, čak pošto joj je Moiraina dala zlatnu krunu za trud. Bez sumnje je videla kako previše trgovaca gubi sve da bi neko ko tog trenutka ima novac ostavio utisak na nju.
“Najbolja krojačica u Čačinu je Silena Dorelmin”, odgovorila je na Moirainino pitanje, “ali ona je veoma draga, kako čujem. Veoma draga.” Moiraina je onda uzela jednu od punih torbica, mada je joj je povukla pojas na dole na jednoj strani kada je vezala uzice. Onaj kovač mora da se zateturao! Ne, Sijuan su se priviđale stvari, to je bilo sve.
Pokazalo se da je Silena vitka žena sujetnog držanja i hladnog glasa, u plavoj haljini koja se presijavala sa izrezom koji je pokazivalo dosta grudi. Haljina joj se jedva držala na ramenima! Moiraina ipak nije brinula da će je gurnuti u takvu haljinu. Nameravala je da naruši skoro sva pravila pristojnosti u odnosu žene i njene krojačice. Istrpela je merenje, pošto nije bilo načina da ga ubrza, ali su se Silenine oči suzile zbog brzine kojim je odabrala materijal i boje. Na trenutak je izgledalo kao da će da odbije na sašije ono što je trebalo Sijuan, ali je Moiraina mirno rekla da će platiti dvostruku cenu. Ženine oči su se skupile skoro do proreza na pomen cene, ali je klimnula. I Moiraina je znala da će dobiti ono što želi. Bar ovde.
“Hoću da bude gotovo do sutra”, rekla je. “Pozovi sve tvoje švalje na posao.”
Silenine oči se nisu suzile na to. Razrogačile su se, sijajući besom. Glas joj je postao leden. “Nemoguće. Do kraja meseca, možda. Možda kasnije. Ako uopšte nađem vremena. Jako mnogo gospi je naručilo nove odore. Kralj Malkijera posećuje Aesdaišarsku palatu.”
“Poslednji kralj Malkijera je umro pre dvadeset pet godina, Silena.” Uzevši punu torbicu, Moiraina ju je otvorila nad stolom u sobi za merenje, prosuvši trideset zlatnih kruna. Naručivala je više od tri haljine, ali dok je svila u Čačinu bila skupa koliko i u Tar Valonu, krojenje je bilo mnogo jeftinije, i to je bio najveći trošak u ceni za haljinu.
Silenine oči su pohlepno gledale velike novčiće, a oči su joj se zacaklile kada joj je rečeno da će dobiti isto toliko kada haljine budu gotove.
“Ali ću oduzeti po šest novčića od drugih trideset za svaki dan dok ne bude gotovo.” Iznenada je izgledalo da će haljine da budu završene za manje od mesec dana. Mnogo manje.
“Trebalo je da naručiš haljine kao onu kakvu je nosila ona mršava drolja”, rekla je Sijuan dok su se pele nazad u naslonjaču. “Na ivici da sklizne. Mogla bi makar da uživaš u tome da te muškarci gledaju ako već nameravać da staviš svoju budalastu glavu na panj.”
Moiraina je izvela vežbu za početnice, zamišljajući da je pupoljak u mirovanju, kako se otvara suncu. Hvala Svetlosti, donela je smirenost. Mada bi održavanje iste moglo biti iskušenje pored Sijuan. Polomiće zube ako nastavi da ih steže. “Nema drugog načina, Sijuan.”
Već pola dana je odmaklo, a mnogo toga je ostalo da se uradi. “Misliš li da će gazdarica Tolvina iznajmiti jednog od njenih snagatora na više nego nekoliko sati?” Kralj Malkijera? Svetlosti! Ta žena mora da je mislila da je potpuna budala!
Sredinom popodneva dva dana pošto je Moiraine stigla u Čačin, kočija lakirana žutim iza zaprege od četiri ista sivca koje je terao čovek sa ramenima kao bik, stigla je u Aesdaišarsku palatu, sa dve kobile vezane iza, doratasta vitkog vrata i siva dugih nogu. Gospu Moiraina Damodred, šare su se protezale od visokog okovratnika tamnoplave svečane hajine do ispod kolena, primio je uz sve počasti, viši sluga sa srebrnim ključevima izvezenim iza Crvenog konja na ramenu. Ime Kuće Damodred bilo je poznato, naravno, ako ne njeno, a pošto je Laman bio mrtav, svaki Damodred može da nasledi Sunčev presto ako ga ne ugrabi druga Kuća. Nisu mogli da znaju koliko se nadala tome.
Date su joj prigodne odaje, tri prostrane sobe sa svilenim tapiserijama na zidnim oblogama izrezbarenim cvećem i balkonom sa mermernom ogradom koji je gledao na sever preko grada ka višim vrhovima prekrivenim snegom, i dodeljene su joj sluge, dve sluškinje i potrčko, koji su jurili okolo raspakujući gospine kovčege okovane mesingom i sipajući toplu vodu sa mirisom ruže da se gospa umije. Niko osim slugu nije ni pogledao Suki, služavku gospe Moiraine.
“U redu”, promrmljala je Sijuan kada su ih sluge konačno ostavile nasamo u dnevnoj sobi, “priznajem da sam nevidljiva u ovome.” Njena tamnosiva haljina bila je od dobre vune, potpuno jednostavna osim okovratnika i manžeti koji su bili porubljeni u bojama Damodreda. “Ti se, s druge strane, ističeš kao Visoki lord koji sedi za veslom. Svetlosti, skoro da sam progutala jezik kada si pitala da li ima sestara u Palati. Toliko sam nervozna da mi se vrti u glavi. Teško mi je da dišem.”
“To je zbog visine”, reče joj Moiraina. “Naviknućeš se. Svaki posetilac bi pitao za Aes Sedai; mogla si da vidiš, sluge nisu ni trepnule.” Ona je, ipak, zadržavala dah dok nije čula odgovor. Jedna jedina sestra bi promenila sve. “Ne znam zašto moram da ti stalno ponavljam. Kraljevska palata nije gostionica; “Možete me zvati gospa Alis” ne bi zadovoljilo nikoga ovde. To je činjenica, ne mišljenje. Moram da budem ja. Možda bi mogla da iskoristiš tu nevidljivost i da vidiš šta možeš da saznaš o gospi Ines. Bilo bi mi drago da odemo što je pre moguće.”
Što bi bilo sutra, bez izazivanja uvreda i priča. Sijuan je bila u pravu. Svako oko u palati biće na stranoj plemkinji iz Kuće koja je počela Aijelski rat. Svaka Aes Sedai koja dođe u Aesdaišar bi odmah čula o njoj, a svaka Aes Sedai koja prolazi kroz Čačin može tu da dođe. A ako je ovaj Gortanes još uvek pokušavao da je pronađe, reč o Moiraini Damodred u Aesdaišarskoj palati će doći do njega previše brzo. Iz njenog iskustva, palate su bile zrelije za ubistvo nego putevi. Sijuan je bila u pravu; stajala je na postolju kao meta, i nije imala pojma ko bi mogao biti strelac. Sutra, rano.
Sijuan se iskrala, ali se vratila brzo sa lošim vestima. Gospa Ines se povukla, oplakivala je muža. “Pao je mrtav u svoju kašu za doručkom pre deset dana”, izjavila je, sedajući na stolicu i prebacujući ruku preko naslona. Lekcije o ponašanju su bile još nešto što je zaboravljeno kada je šal postao njen. “Mnogo stariji čovek, ali izgeda da ga je volela. Dali su joj deset soba i baštu na južnoj strani palate; njen muž je bio blizak prijatelj princa Brajsa.” Ines će ostati povučena ceo mesec, ne viđajući nikoga osim bliske porodice. Njene sluge izlaze samo kada je preko potrebno.
“Primiće Aes Sedai”, uzdahnula je Moiraina. Čak ni žena u žalosti neće odbiti da vidi sestru.
Sijuan je skočila na noge. “Jesi li poludela? Gospa Moiraina Damodred privlači dovoljno pažnje. Moiraina Damodred Aes Sedai može i barjake da podigne! Mislila sam da je zamisao bila da odemo pre nego što neko van Palate sazna da smo ovde!”
Jedna od služavki, punačka sedokosa žena po imenu Aiko, ušla je baš tada, da najavi da je došla šatajan da otprati Moirainu do princa Brajsa, i bila je očigledno zaprepašćena da vidi kako Suki stoji iznad gospodarice i preti joj prstom.
“Reci šatajan da ću doći do nje”, rekla je Moiraina mirno, i čim se žena razrogačenih očiju poklonila i izašla, ustala je da bi zauzela bolji položaj, što je bilo dovoljno teško sa Sijuan čak i kada je imala svu prednost. “Šta onda predlažeš? Ostajanje ovde skoro dve nedelje dok ne izađe biće isto toliko loše, a ne možeš da se sprijateljiš sa slugama ako su zatvoreni s njom.”
“Mogu da izlaze samo poslom, Moiraina, ali mislim da mogu da sredim da budem pozvana unutra.”
Moiraina je zaustila da kaže da će to možda potrajati koliko i ono drugo, ali ju je Sijuan čvrsto uhvatila za ramena i okretala, odmeravajući je od glave do pete. “Gospina služavka bi trebalo da se postara da je njena gazdarica pristojno odevena”, rekla je i gurnula Moirainu ka vratima. “Idi. Šatajan te čeka. A uz malo sreće, mladi vojnik po imenu Kal čeka Suki.”