Predhodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 3
Vežba
By Perin
Široki hodnik ispred Amirlininih odaja je bio hladan kao što je i njena dnevna soba bila, i puna promaje. Neki cugovi su bili dovoljno jaki da zamreškaju neke od dugačkih teških tapiserija na belim mermernim zidovima. Na vrhu pozlaćenih stojećih lampi između golih zidnih ukrasa, plamen je treperio, skoro ugašen. Polaznice bi trebale biti na doručku u ovo doba, a vrlo verovatno i većina Prihvaćenih, takođe. Za trenutak, hodnici su bili prazni izuzev Moiraine i Sijuan. Hodale su duž dugačkog plavog pokrivača, širokog polovinu hodnika, koristeći prednost koji im je tepih davao da ih zaštiti od hladnoće podnih pločica, ponavljajućih šara u boji svih sedam Ađaha.
Moiraina je bila previše zapanjena da bi govorila. Slabi zvuk truba koje su se još oglašavale jedva je registrovala.
Skrenule su za ugao na hodniku gde su podne pločice bile bele, a pokrivač zelen. Na njihovoj desnoj strani, još jedan dugački hodnik sa obešenim tapiserijama ispresecan stajaćim lampama blago se uvijao nagore, ka odajama Ađaha, vidljivim delom poda u plavom i žutom, sa pokrivačem u sivim, smeđim i crvenim šarama. Unutar svake odaje Ađaha, preovlađivala je sopstvena boja Ađaha, i neke druge bi možda zajedno nedostajale, ali u zadružnim delovima Kule, boje svih Ađaha su korištene u istoj meri.
Nevažne misli su prolazile kroz njenu glavu. Zašto u jednakim bojama, kada su neki Ađasi bili veći od drugih? Da li su jednom bili iste veličine? Kako je to moglo biti postignuto? Novouzdignuta Aes Sedai bira svoj Ađah svojevoljno. A opet je svaki Ađah imao odaje iste veličine. Nevažne misli su bile bolje nego...
“Da li želiš doručak?” reče Sijuan.
Moiraina se malo iznenadi. Doručak? “Ne bih mogla progutati ni zalogaj, Sijuan.”
Druga žena slegnu ramenima. “Ni ja nemam apetita. Samo sam mislila da ti pravim društvo ako bi želela nešto.”
“Vraćam se nazad u svoju sobu da pokušam da malo odspavam, ako se uspem primiriti. Imam polazničke časove za dva sata.” I vrlo verovatno još časova da podučava danas, ako sestre ne počnu brzo da se vraćaju. Polaznice nisu mogle da propuštaju časove zbog tako malih stvari kao što su bitke ili... Nije želela da misli o “ili”. I ona će da propusti časove, takođe, ako Aes Sedai ne uspiju da se vrate. Prihvaćene su učile na svoju ruku većim delom, ali ona je imala ugovorene privatne časove sa Meilin Sedai, i još jedne sa Larelom Sedai.
“Počinak bi bio gubljenje vremena kojeg nemamo”, odlučno reče Sijuan. “Vežbaćemo za testiranje. Možda imamo skoro mesec dana, ali isto tako lako bi to moglo da bude sutra.”
“Ne možemo biti sigurni da ćemo biti testirane u skorije vreme. Merean je samo rekla da misli da smo bili blizu.”
Sijuan frknu. Glasno. Dok je još bila polaznica sestre su isčistile njen jezik, koji je bio veoma mirišljavo dokovski i ponekad tako surov, ali još nisu uspele da izglade njene ivice. Što je bilo veoma dobro. Sirove ivice su bile deo Sijuan. ““Kada Merean kaže da je neko blizu, ona testira u toku mesec dana, i ti to znaš, Moiraina. Vežbaćemo.”
Moiraina uzdahnu. Nije stvarno verovala da bi mogla zaspati, ne sada, ali je sumnjala da bi se mogla dobro koncentrisati, takođe. Vežba je zahtevala koncentraciju. “Oh, u redu, Sijuan.”
Drugo iznenađenje, nakon njihovog prijateljstva, je bilo shvatanje da između njih, ćerka ribara je vodila a plemkinja sledila. Naravno, rang u spoljašnjem svetu nije bio od značaja unutar Kule. Postojale su dve ćerke prosjaka koje su se uzdigle do Amirlin Tron, kao i ćerke trgovaca i farmera i zanatlija, uključujući ćerke obućara, ali samo jedna ćerka vladara. Osim toga, Moiiraina je bila naučena da presudi o ljudskim osobinama mnogo pre nego što je napustila dom. Naročito u Sunčanoj palati, počnete to da učite čim budete dovoljno stari da hodate. Sijuan je bila rođena da vodi. Izgledalo je iznenađujuće prirodno da se ide tamo gde je Sijuan vodila.
“Kladim se da ćeš biti u Dvorani kule čim budeš nosila šal stotinu godina, i Amirlin pre još pedeset”, rekla je, ne po prvi put. Izazivalo je uvek istu reakciju kakvu je uvek izazivalo.
“Nemoj mi se rugati”, Sijuan reče mršteći se. “Nameravam da vidim sveta. Možda neke njegove delove u kojima nijedna sestra nije bila. Običavala sam da gledam kako brodovi plove u Tir puni svile i slonovače iz Šare, i pitam se da li je bilo ko od posade imao hrabrosti da se odšunja izvan trgovačke luke. Ja bih.” Njeno lice je izgledalo isto kao Tamrino što se tiče rešenosti. “Jednom je moj otac išao svojim brodom celim putem niz reku do Olujnog mora, i ja sam jedva mogla izvlačiti mreže od zurenja ka jugu, pitajući se šta leži iza horizonta. Videću, jednog dana. I Aritski okean. Ko zna šta leži zapadno od Aritskog okeana? Čudne zemlje sa čudnim običajima. Možda gradovi lepi kao Tar Valon, i planine veće od Kičme sveta. Samo pomisli na to, Moiraina. Samo pomisli!”
Moiraina suspregnu osmeh. Sijuan je bila tako vatrena što se tiče njenih nameravanih avantura, iako ih ne bi nikada tako nazvala. Avanture su bile ono što je zauzimalo mesto u knjigama, ne u životu, kako bi Sijuan istakla svakome ko bi koristi tu reč. Ipak, bez sumnje, jednom kada dobije šal, otići će kao što strela napušta luk.
I onda bi mogle da vide jedna drugu dvaput u deset godina ako ne i više. To je donelo bol tuge, ali ona nije sumnjala da će se njena sopstvena predviđanja ostvariti, takođe. Za to nije bilo potrebno Proricanje. Ne; to je bilo mišljenje u pogrešnom pravcu.
Dok su skretali za drugi ugao i prolazile pored iskrivljenog mermernog stepeništa koje je vodilo dole, Sijuanin mrgodni pogled izbledi, i počela je da proučava Moirainu pogledima sa strane. Podne pločice ovde su bile jako zelene, prostirač duboko žut, i beli zidovi su bili otvoreni i goli. Stojeće lampe nisu bile pozlaćene u ovom delu Kule, koja je bila korištena više od strane posluge nego sestara.
“Pokušavaš da promeniš temu, zar ne”, odjednom reče Sijuan.
“Koju temu?” upita Moiraina, napola se smešeći. “Vežbu ili doručak?”
“Znaš koju temu, Moiraina. Šta misliš o tome?”
Mehurić smeha nestade. Nije bilo svrhe pitati šta je “to” bilo. Tačno ona stvar o okojoj nije htela da razmišlja. Ponovorođen je. Mogla je da čuje Gitarine reči u svojoj glavi. Zmaj uzima svoj prvi dah... njen drhtaj nije imao ništa sa hladnoćom ovog puta.
Više od tri hiljade godina svet je čekao na ostvarenje Zmajskih proročanstava, plašeći ih se, ali opet znajući da su govorili o jedinoj nadi sveta. I sada se muško dete trebalo roditi – veoma skoro, možda, po načinu na koji je Gitara govorila – da dovedu ova Proročanstva do ostvarenja. On će biti rođen na padinama Zmajske planine, ponovorođen tamo gde je kazano da je, kao čovek koji je nekada bio, umro. Pre tri hiljade godina i više, Mračni se skoro oslobodio na svet ljudi i doveo do Rata Senke, koji se završio samo sa Slamanjem sveta. Sve je bilo uništeno, samo lice zemlje se promenilo, čovečanstvo se smanjilo na poderane izbeglice. Vekovi su prošli pre nego što je jednostavna borba za opstanak pronašla put za nastajanje gradova i nacija još jednom. Rođenje deteta je značilo da će se Mračni ponovo osloboditi, jer dete će biti rođeno da se suprostavi Mračnom u Tarmon Gai'donu, Poslednjoj bitci. Na njemu je ležala sudbina sveta. Proročanstva su govorila da je on bio jedina šansa. Nisu govorila da li će pobediti.
Opet, možda još gora misao od njegovog poraza, bila je činjenica da on može da usmerava saidin, mušku polovinu Jedne moći. Moiraina nije zadrhtala na to; stresla se. Saidin je nosio ljagu Mračnoga. Muškarci su opet pokušavali da usmeravaju sa vremena na vreme.
Neki su čak i uspevali da se nauče, i preživeli učenje bez učitelja, što nije bio lak podvig. Među ženama, samo je jedna od četiri preživelo učenje na svoju ruku. Neki od ovih muškaraca su prouzrokovali ratove, uglavnom lažni Zmajevi, ljudi koji su tvrdili da su Ponovorođeni Zmaj, dok su drugi pokušavali da se skriju u obične živote, ali ako ne bi bili uhvaćeni i dovedeni u Tar Valon da budu umireni – odsečeni od Jedne moći zauvek – sve i jedan od njih bi poludeo. To bi moglo trajati godinama, ili samo mesecima, ali opet bilo je neizbežno. Ljudi koji bi mogli da udare u Jednu Moć koja je okretala Točak Vremena pokretala svemir. Istorija je puna užasa onoga šta su takvi ljudi uradili. A proročanstva su govorila da će Ponovorođeni Zmaj doneti novo Slamanje sveta. Da li će njegova pobeda biti imalo bolja od pobede Mračnog? Da; da, mora biti. Čak je i Slamanje ostavilo dovoljno ljudi žive da ponovo izgrade, na kraju. Mračni bi ostavio samo ugljenisanu kuću.
I u svakom slučaju, proročanstva nisu bila odbacivana zbog želja Prihvaćene. Čak ne ni za molitve čitave nacije.
“Ono što ja mislim je da nas je Amirlin zamolila da ne pričamo o tome”, rekla je.
Sijuan odmahnu glavom. “Rekla nam je da ne kažemo nikom drugom. Pošto mi već znamo, mora da je u redu ako pričamo između sebe”. Prekinula je kada se debela sluškinja sa Belim plamenom Tar Valona na njenim grudima pojavila iza ugla baš ispred njih.
Dok je okrugla žena prolazila kraj njih, gledala ih je niz svoj dugački nos podozrivo. Možda su izgledale kao da su zgrešile. Muške sluge su ponekad okretali svoju glavu u stranu za ono što su Prihvaćene, i čak polaznice, nameravale; možda nisu hteli da se upliću sa Aes Sedai više nego što je njihov posao nalagao. Ženske sluge, sa druge strane, su se držale blizu kao i same sestre.
“Sve dok smo oprezni”, prodahta Sijuan, kada je livrejisana žena bila izvan čujnog dometa. Koliko god da je bila sigurna u to da je razgovor među njima bio u redu, izgledala je da ne namerava ništa više da kaže dok nisu stigli do odaja Prihvaćenih, u zapadnom krilu Kule.
Tamo, kamenom ograđene galerije u praznom vrelu okruživale su malu baštu, tri sprata ispod. Bašta je bila samo pregršt zimzelenog žbunja koja su izbijala kroz sneg u ovo doba godine. Prihvaćena koja bi stavila svoja stopala na dalju nepravilnost mogla bi se naći čisteći taj sneg lopatom – sestre su bili veliki vernici da fizički rad izgrađuje ličnost – ali niko nije dopsevao u takve nevolje skoro. Odmarajući svoje ruke na ogradi, Moiraina je zurila gore na vedro zimsko – jutarnje nebo, pored šest tihih redova galerija iznad. Njen dah je stvarao belu maglu ispred njenog lica. Trube su bile mnogo glasnije ovde nego u hodnicima, sa jačim smradom dima u vazduhu.
Bilo je soba za preko stotinu Prihvaćenih u ovom vrelu, a isto i u drugom vrelu, takođe. Možda brojevi ne bi padali na um sada da nije Gitarinog Proricanja, ali opet mislila je o njima i prije. Bile su urezane u njen mozak kao kiselinom. Prostora za preko dve stotine Prihvaćenih, ali drugo vrelo je bilo zatvoreno još od vremena kojeg se ne seća nijedna živa Aes Sedai, i jedva nešto više od šezdeset ovih soba je bilo zauzeto. Polazničke odaje su takođe imale dva vrela, sa sobama skoro za četiri stotine devojaka, ali jedan od njih je bio davno zatvoren, takođe, a u drugom je bilo manje od stotinu. Pročitala je da su jednom obe Prihvaćene i polaznice bile smeštene po dvoje u jednu sobu. Jednom, pola devojaka koje je upisano u knjigu polaznica bilo je testirano za prsten; jedva će dvadeset sadašnjih polaznica biti dozvoljeno da se testiraju. Kula je bila izgrađena za smeštaj tri hiljade sestara, ali samo su četiri stotine i dvadeset tri bile u prebivalištu trenutno; sa možda dva puta toliko rasturenim po nacijama.
Brojevi koji su još pekli kao kiselina. Nijedna Aes Seda ne bi to rekla na glas, i nikada se ne bi usudila da to kaže gde je sestra može čuti, ali Bela kula je propadala. Bela kula je propadala, a Poslednja bitka je dolazila.
“Ti previše brineš”, nežno reče Sijuan. “Moj otac je običavao da govori, “Promeni šta možeš ako ono treba promenu, ali nauči da živiš sa onim što ne možeš promeniti”. Samo će ti biti muka, inače. To sam rekla ja, ne moj otac.” Uz još jedan frktaj, preterano se stresla i omotala ruke oko sebe. “Da li možemo ući unutra, sada? Smrzavam se. Moja soba je najbliža. Hajde.”
Moiraina klimnu. Kula je učila svoje učenike da žive sa onim što ne mogu promeniti, takođe. Ali neke stvari su bile dovoljno važne da se pokuša, čak i ako si bio siguran da nećeš uspeti.
To je bila jedna od njenih lekcija dok je bila dete.
Sobe Prihvaćenih bile su identične, osim u pojedinostima, neznatno šire pozadi nego na vratima, sa otvorenim zidnim oplatama tamnog drveta. Ništa od nameštaja nije bilo lepo, ili trebalo bilo šta što bi sestra tolerisala. Tu je bio mali, četvrtasti tarabonski ćilim izvezen izbledelim plavim i zelenim trakama na Sijuaninom podu, i umivaonik sa ogledalom u uglu koji je sadržavao opiljen beli vrč koji se nalazio u lavoru za umivanje. Prihvaćene su trebale da se snalaze osim ako se nešto nije stvarno slomilo, a i kada bi se slomilo, bilo bi dobro da imaju dobar razlog zašto. Mali sto, sa tri u kožu obavijene knjige nagomilane na njemu, i dve stolice sa naslonom kao u lestvi koje su mogle biti iz siromašne farmerske kuće, ali Sijuan je spavala u krevetu sa široko preturenim ćebadima, kao nešto sa moderne rascvetane farme. Mali ormar je upotpunjavao nameštaj. Ništa nije bilo urezano ili ukrašeno na bilo koji način. Kada se Moiraina preselila iz male, skučene sobe polaznice, osećala se kao da se seli u palatu, iako je odaja bila pola veličine bilo koje sobe u odajama u Sunčanoj palati. Najbolje od svega, u tom trenutku, bio je kamin od ukrašenog sivog kamena. Danas, svaka soba koja ima kamin bi izgledala kao palata, ako bi mogla da stane blizu njega.
Sijuan brzo stavi tri cepanice u kaminski pribor na središte – drvena kutija je bila skoro prazna; sluge su donosile Aes Sedai njihova drva, ali Prihvaćene su morale da same nose svoje – a onda groknu kada je otkrila da su njeni pokušaji da nanese ugalj od prošlovečernje vatre propali. Bez sumnje u žurbi da dođe do Amirlininih odaja, nije ih prekrila pepelom dovoljno dobro da ih spreči da ne izgore. Bore nabraše njeno čelo na trenutak, i onda Moiraina ponovo oseti ono malo zujanje u uhu kada je svetlost saidara kratko okruživao drugu ženu. Svaka žena koja je mogla da usmerava bi mogla da oseti kako druga usmerava Moć ako je bila dovoljno blizu, ali zujanje u uhu je bilo neuobičajeno. Žene koje su provele mnogo vremena zajedno trenirajući ponekad su ga osećale, ali osećaj bi trebao da izbledi nakon određenog vremena. Njen i Sijuanin nikada nije.
Nekada je Moiraina mislila da je to znak kao je njihovo prijateljstvo blisko. Kada sjaj ugasio, kratke cepanice su veselo gorile.
Moiraina nije rekla ništa, ali Sijuan joj je uputila pogled kao da joj je prigovorila. “Bilo mi je prehladno da bi čekala, Moiraina”, reče ona braneći se. “Osim toga, moraš se setiti Akarinine lekcije pre dve sedmice. “Morate poznavati pravila do slovca”,, citirala je, “i živeti sa njima pre nego što spoznate koja pravila možete prekršiti i kada”. To tačno govori da ponekad možeš prekršiti pravila.”
Akarin, vitka Smeđa sa brzim pogledom koji je mogao uhvatiti nekoga ko je ne prati, predavala je o tome kako je biti Aes Sedai, ne Prihvaćena, ali Moiraina je obuzdavala svoj jezik. Sijuan nije trebala lekcije da misli na kršenje pravila. Oh, nikada nije prekršila glavna pravila – nikada nije pokušala da pobegne ili je bila neučtiva prema sestri ili bilo šta takve vrste, i nikada ne bi pomislila na krađu – ali imala je naklonost ka nestašlucima od samog početka. Pa, i Moiraina je, takođe. Mnoge Prihvaćene jesu, bar ponekad, i neke polaznice, takođe. Priređivanje šala je bio način za opuštanje od napora stalnog učenja sa nekoliko slobodnih dana. Prihvaćene nisu imale poslova osim onih potrebnih da održe sebe i njihove sobe uredne, osim ako ne bi upale u nevolju, ali očekivalo se od njih da rade dobro na svom učenju, teže nego što su polaznice mogle da sanjaju. Nekakav odmor je bio potreban, ili bi pukli kao jaje ispušteno na kamen.
Ništa što su ona i Sijuan uradile nije bilo namerno, naravno. Ispiranje presvlake mrske im Prihvaćene sa svrabohrastom se nije računalo. Elaida je učinila njihovu prvu godinu kao polaznice bednom, postavljajući standarde za njih koje niko nije mogao da zadovolji, ali opet insistirajući da budu zadovoljeni.
Druga godina, nakon što je dobila šal, bila je gora dok nije otišla iz Kule.
Većina njihovih nestašluka je bila malo više dobroćudna, iako bi i oni najneviniji mogli zavrediti brzu kaznu, naročito ako je meta bila Aes Sedai. Njihov najveći trijumf je bio punjenje najveće fontane u Vodenoj bašti sa debelim zelenim pastrmkama jedne noći prošloga leta. Najveći uglavnom zbog teškoće, a delom i zbog toga što su izbegle da ih pronađu. Nekoliko sestara je uputilo sumnjive poglede ka njima, ali srećom niko nije mogao dokazati da su to one napravile. Srećom, ispitivanje da li su to one uradile jednostavno nije vršeno sa Prihvaćenima. Ubacivanje pastrmki u fontanu možda ne bi dovelo do posete sobi Nadzornice polaznica, ali napuštanje zemljišta Kule bez dozvole da bi se one kupile – i još gore, po noći! – verovatno bi. Moiraina se nadala da Sijuan nije smerala neki nestašluk sa ovom pričom o kršenju pravila. Ona sama je bila umorna; bile su osuđene da ih uhvate.
“Da li ćeš ti prva, ili ću ja?” upitala je. Možda će vežba skrenuti Sijuanine misli od zapadanja u nevolju.
“Ti moraš da više vežbaš. Koncentrisaćemo se na tebe ovoga jutra. I ovog popodneva. I večeras.”
Moiraina napravi grimasu, ali to je bila istina. Test za šal se sastojao od stvaranja sto različitih tokova savršeno i u preciznom redu dok je pod ogromnim stresom. I bilo je potrebno prikazati potpunu mirnoću celo vreme. Tačno šta će taj stres da bude, one nisu znale, osim toga da će pokušaji biti načinjeni da slome njihovu pribranost. Za vežbanje, obezbedile su prepreke jedna za drugu, a Sijuan je bila veoma dobra u njenom zbacivanju u najgorem mogućem trenutku ili provocirajući njen temperament. Previše temperamenta, i uopšte ne biste mogli da držite saidar; čak i nakon njenih šest godina rada sa njim, njeno usmeravanje je zahtevalo bar stepen mirnoće. Sijuan bi retko bila nestaložena, i njena narav je bila uzdržavana sa čeličnim stiskom.
Obuhvaćući Istinski izvor, Moiraina dopusti da je saidar ispuni. Ne toliko koliko bi mogla da obuzda, ali dovoljno za vežbu. Usmeravanje je bilo naporan posao, i što si više Moći usmeravao, teži. Čak se i ta mala količina širila kroz nju, ispunjavajući je radošću i životom, sa trijumfom. njegovo čudo je bilo blizu mučenja. Kada je prvi put prigrlila saidar, nije znala da li da jeca ili da se smeje. Odmah je osetila potrebu da povuče više, i potisnula je nazad. Sva njena čula su bila čistija, oštrija, sa Moći unutar nje. Činilo joj se da skoro može da čuje Sijuanino srce kako kuca. Mogla je da oseti strujanje vatduha koje se kretao o njeno lice i ruke, i boje koje su širile haljinu njene prijateljice su bile mnogo jače, belina vune belja. Mogla je da vidi sićušne pukotine u zidnoj oplati koje ne bi mogla da vidi a da ne prisloni svoj nos o zid, nedostatak Moći koji ju je totalno oblevao. Bilo je divno. Osećala se... više živom. Jedan deo nje je želeo da ona drži saidar svakog budnog trenutka, ali to je bilo striktno zabranjeno. Želja bi mogla odvesti do još više i više crpljenja, dok eventualno ne bi povukao više nego što bi mogao da upravljaš. I to te ili ubijalo, ili sagorevalo sposobnost da usmeravaš iz tebe. Gubljenje ovog... blaženstva...bi bilo mnogo gore od smrti.
Sijuan uze jednu od stolica, i sjaj je okruži. Moiraina nije mogla da vidi svetlost oko sebe, naravno. Tkajući štit protiv prisluškivanja oko i unutar sobe, ravno uz zidove i pod i tavanicu, Sijuan ga zaveza da ga ne bi održavala. Držanje dva toka odjednom je bilo duplo teže nego upravljanje jednim, tri dva puta više nego upravljanje sa dva. Iza toga, teškoća više nije odgovarala opisu, iako je i to bilo moguće. Pokazala je Moiraini da okrene leđa.
Mršteći se na zaštitu, Moiraina se složi. Bilo bi lako izbeći prepreku ako bi mogla da vidi tokove koje je Sijuan pripremala za nju. Ali zašto da se čuva prisluškivanja? Neko ko bi prislonio uho na vrata ne bi čuo ništa kada bi vrištala punih pluća. Sigurno Sijuan neće ništa učiniti da je natera da vrišti.
Ne. To mora da je prvi deo pokušaja da je uzdrma, time što će je naterati da se premišlja oko toga. Osetila je kako Sijuan upravlja tokovima, Zemljom i Vazduhom, onda Vatrom, Vodom i Duhom, onda Zemljom i Duhom, uvek menjajući. Bez gledanja, nije bilo načina reći da li druga žena stvara tok ili samo pokušava još jednu diverziju. Duboko udišući, koncentrisala se na potpunu mirnoću.
Većina tokova u testiranju su bili veoma složeni, i bili su napravljeni isključivo za testiranje. Čudno, nijedan nije zahtevao nikakve pokrete, što je dobar deo tokova zahtevao. Pokret nije bio ustvari deo toka, osim ako ga niste činili, tok nije fukcionisao. Verovatno, pokreti su uspostavljali određene staze u vašem umu. Nedostatak pokreta činilo je mogućim da vam neće trebati koriščenje ruku barem u delu testa, a to je zvučalo preteće. Još jedna osobnost je da nijedan od ovih neverovatno zamršenih tokova ustvari nisu ništa radili, i čak nepravilno izvedeni, nisu proizvodili ništa opasno. Ne previše opasno, u svakom slučaju. To je bila veoma stvarna mogućnost sa dosta tokova. Neki od jednostavnih su se mogli pokazati kao propast, samo malo udaljene. Žene su umirale u testiranju, a očigledno ne od loše izrade toka.
Opet, greška sa prvim mogla bi se završiti poražavajućim udarom groma.
Usmerila je veoma tanke tokove Vazduha, tkajući ih samo onako. Ovo je bio prilično jednostavan tok, ali ne možete forsirati saidar bez obzira koliko male niti. Moć je bila kao ogromna reka, tekući neumoljivo napred; pokušaj da je forsiraš, i bio bi odnesen kao grančica na reci Erinin. Morao bi koristiti njenu preplavljenu snagu da upravljaš njom kako si ti hteo. U svakom slučaju, veličina nije bila određena, i malo je pretstavljalo i manje posla i buka bi bila manja ako Sijuan uspije da...
“Moiraina, da li misliš da će Crvene moći da se nateraju da ga ostave na miru?”
Moiraina se trznu čak pre nego što je tok koji je pravila eksplodirao kao talambas. Svaka sestra je očekivala da se postara za čoveka koji je mogao da usmerava ako se susretne sa jednim, ali Crvene su se koncentrisale na njihovo istrebljivanje. Sijuan je mislila na muško dete. To je objašnjavalo štit. I možda priču o kršenju pravila. Možda Sijuan i nije bila tako sigurna kao što se pretvarala da Tamra neće brinuti ako pričanju o detetu između sebe. Moiraina pogleda preko svoga ramena.
“Nemoj stajati”, mirno reče Sijuan. Još uvek je usmeravala, ali ne čineći ništa sem upravljanja tokovima. “Stvarno trebaš vežbati ako si upetljala taj. Pa, misliš li? Oko Crvenih?”
Ovog puta, tok je proizveo srebrno-plavi disk veličine malog novčića koji se spustio na Moiraininu ispruženu ruku. Oblik nije bio poseban, takođe, što je bila još jedna osobenost, ali diskovi i lopte su bile najlakše. Istkane od Vazduha a opet čvrste kao čelik, osećali su se neznatno hladnim. Otpustila je tok, i “novčić” nestade, ostavljajući samo ostatak Moći koji će uskoro da izbledi takođe.
Sledeći tok je bio od složene i beskorisne vrste, zahtevajući svih pet Moći, ali Moiraina je odgovorila kada ga je tkala. Mogla je da priča i usmerava u isto vreme, nakon svega. Vazduh i Vatra takođe, i još Zemlja. Duh, onda Vazduh još jednom. Tkala je bez zaustavljanja. Iz nekog razloga, nisi mogao držati ove tokove samo jednim delom gotove duže vreme ili bi se slomili u nešto sasvim drugo. Duh ponovo, onda Vatra i Zemlja zajedno. “Imaće dvadeset godina da nauče kako. Ili skoro toliko, u najgorem slučaju. U najboljem, imaće duže”. Devojke ponekad, retko su počinjale da usmeravaju mlađe od dvanaest ili trinaest godina, ako su rođeni sa iskrom, ali čak i dečaci sa iskrom nisu pre osamnaest ili devetnaest, osim ako nisu pokušali da nauče kako, a u nekim ljudima iskra se nije pojavljivala dok nisu bili stari trideset godina. Vazduh opet, a onda Duh I Vodu, sve uredno položeno.
“Osim toga, on će biti Ponovorođeni Zmaj. Čak i Crvene će moći da uvide da on ne može biti smiren do se ne bude borio u Poslednjoj bitci”“. Surova sudbina, da spasi svet ako bude mogao, a onda za nagradu bude odsečen od ovog čuda. Proročanstvo nije bilo poznato po svojoj milosti ništa više nego po popuštanju molitvama. Zemlja ponovo, onda Vatra, a onda još više Vazduha. Stvar je počela da izgleda kao najbeznadniji čvor na svetu.
“Da li će to biti dovoljno? Čula sam da se neke Crvene ne trude jako da zarobe te jadne muškarce žive.”
Ona je čula to, takođe, ali bila je to samo glasina. I kršenje Kulinih zakona. Sestra bi mogla biti išibana za to, i vrlo verovatno proterana na usamljenu farmu da misli o svom zločinu na neko vreme. To bi trebalo da se broji kao ubistvo, ali sa obzirom šta bi ovi muškarci uradili neobuzdani, mogla je skoro da uvidi zašto nije. Još Duha je spušteno dole, i Zemlja je prolazila korz njega.
Nevidljivi prsti su izgledali kao da idu njenim bokovima do njenog pazuha. Bila je škakljiva, što je Sijuan dobro znala, ali druga žene bi trebala da se potrudi bolje od toga. Jedva se stresla.
“Kao što mi je neko rekao ne tako davno, živi sa onim što ne možeš promeniti”, suvo je rekla. “Točak vremena tka kako Točak želi, i Ađasi rade ono što rade”“.
Još Vazduha, i Vatre isto, praćene Vodom, Zemljom i Duhom. A onda svih pet odjednom.
Svetlosti, kakvo grozno klupko! I još nije završeno.
“Ono šta ja mislim”, poče Sijuan, i vrata se treskom otvoriše, puštajući unutra talas ledenog vazduha koji je odnosio svu toplinu vatre. Sa saidarom koji ju je ispunjavao, njenom svestranošću pojačanom, Moiraina se odjednom osetila pokrivenom sa ogrtačem leda od glave do prstiju.
Vrata su takođe pustila unutra Mirelu Berengari, Prihvaćenu iz Altare koja je dobila prsten u istoj godini kao i one. Maslinaste kože i prelepa, i skoro visoka kao Sijuan, Mirela je bila društvena i takođe živa, sa burnim smislom za humor i temperamentom gorim od Moiraininog kada ga otpusti. Njih dve su otpočele sa vrućim rečima kao polaznice što ih je oboje dovelo do bičevanja i nekako dovelo prijateljstva.
Oh, ne tako bliskog kao što je bilo Sijuanino i njeno, ali opet prijatelji, jedini razlog zbog koga nije prasnula na drugu Prihvaćenu zato što je ušla bez kucanja. Ne da bi one čule i da je udarala, sa obzirom na postavljen štit. Ne da je to bilo važno. Postojali su principi stvari!
“Koliko dugo pre Poslednje bitke, mislite vi?” upita Mirela, zatvarajući vrata. Pogledala je polu-završen tok ispred Moiraine i štit oko sobe, i kez se pojavi na njenim usnama. “Vežbate za test, vidim ja. Da li si je naterala da vrišti, Sijuan? Mogu pomoći, ako želiš. Znam pouzdan način da je nateram da pišti kao golub uhvaćen u mrežu.”
Moiraina brzo rasturi tok pre nego što je mogao da se raspadne i razmeni zbunjene poglede sa Sijuan. Kako bi Mirela mogla znati?
“Nisam pištala kao...na način na koji si rekla”, usiljeno je rekla, skupljajući vreme. Većina nestašluka Prihvaćenih je bila usmerena na drugu Prihvaćenu, i Mirelinini brojevi su skoro odgovarale njenim i Sijuaninim. Ta određena je uključivala led u dubini letne vrućine, kada se čak i hlad osećao kao peć. Ali ona nije zvučala uopšte kao golub!
“Kako to misliš, Mirela?” obazrivo upita Sijuan.
“Pa, Aijele, naravno. Šta bi drugo mogla da mislim?”
Moiraina razmeni još jedan pogled sa Sijuan, sa velikom žalošću, ovaj put. Veći broj sestara je tvrdilo da su se razni delovi u Zmajskim proročanstvima odnosili na Aijele. Naravno, isto toliko je govorilo da nisu. Na početku rata, bile su prilično živahne diskusije oko ove stvari. Bile bi nazvane derajućim prepirkama da žene koje su učestvovale nisu bile Aes Sedai. Ali sa onim što su one znale sada, sve to je bilo iskliznuto iz Moirainine glave, i očigledno iz Sijuanine, takođe. Zadržavanje njihovog znanja tajnim će zahtevati trajnu opreznost.
“Vas dve imate tajnu, zar ne?” reče Mirela. “Ne znam nikoga ko bi imao tajne kao vas dve. Pa nemojte misliti da ću pitati, zato što neću.” Sudeći po njenom izrazu, umiurće je želela da pita.
“Nije naše da kažemo”, odgovori Sijuan, i Moirainine obrve se dignuše pre nego što je mogla da kontroliše svoje lice. Šta je Sijuan smerala? Da li je pokušavala da igra Daes Dae”mar? Moiraina je naučila da je nauči kako je Igra Kuća funkcionisala. U Kairhijenu, čak su sluge i farmeri znali kako da manevrišu za prednost i odbiju druge od njihovih sopstvenih planova i tajni. U Kairhijenu, plemići i njima slični su živeli po Daes Dae”mar, čak više nego bilo gde drugdje, a Igra je igrana svugde, čak i u zemljama gde su svi to poricali. Za sve Moirainine pokušaje, ipak, Sijuan nikad nije pokazala mnogo lakoće. Bila je jednostavno previše poštena. “Ali možeš mi pomoći sa Moirainom”, žena je nastavila, još više iznenadno. Njihova vežba je uvek bila sa njih dve. “Ona je upoznala moje trikove previše dobro do sada.”
Smešeći se, Mirela veselo protrlja ruke zajedno i sede u drugu stolicu, svetlost Moći pojavljujući se oko nje.
Mrgodno, Moiraina okrenu svoja leđa ponovo i napravi drugi tok, ali Sijuan reče, “Od početka, Moiraina. Ti znaš bolje. Moraš da imaš red pričvršćen u svojoj glavi tako čvrstog da ga ništa ne može uzdrmati.”
Uz mal uzdah, Moiraina proizvede srebrno-plavi novčić od Vazduha još jednom, i onda nastavi dalje.
Sijuan je bila u pravu, na neki način, što se tiče znanja o Sijuaninim trikovima. Sijuan je volela da koristi golicanje u najgore mogućem momentu, iznenadne udare na neprijatna mesta, sramotne poljupce, i iznenadne zvukove baš ispred njenog uha. To i pričanje najšokantnijih stvari koje bi mogla da smisli, a ona je imala živu maštu čak posle rada sestara na njenom jeziku. Znanje o trikovima druge žene nije činilo ništa lakšim zadržavanje potpune mirnoće, ipak. Morala je da počne dva puta iznova zbog Sijuan. Mirela je bila gora. Ona je volela led. Led je bilo lako napraviti, stvar korištenja Vode i Vatre da ih izvuče iz vazduha. Ali Moiraina bi volela da vidi kako Mirela uspeva da ga materijalizuje unutar njene haljine, na najgorim mestima. Mirela je takođe usmeravala tokove da napravi prepredeno štipanje i oštre udare kao da je Moiraina bila udarena bičem, a ponekad i čvrst udarac preko njene zadnjice kao udar kaiša. Bili su to pravi udari i štipanje; modrice koje su ostavljali bile su prave, takođe. Jednom, Mirela je podigla nogu sa zemlje sa niskom Vazduha – bila je sigurna de je to dečija kecelja; Sijuan nikada nije uradila ništa ovako – i polako okrenula njenu glavu na dole i stopala usmerena ka tavanici tako da su njene suknje pale preko njene glave. Sa srcem koje je skoro divlje udaralo, odgurala je suknje gore ispred njenog lica sa svojim rukama. Nije to bila čednost; morala je da nastavi da tka. Mogli ste da držite tok a da ga ne vidite, ali niste mogli tkati, i ako ovaj naročiti snop pet Moći propadne, dodaće joj bolan šok, kao da je tukla svoja stopala preko tepiha i onda dodirnula komad čelika, samo tri puta gore i osećano ponovo ispočetka. Uspela je da završi taj uspešno, ali sve u svemu, Mirela joj je prekinula koncentraciju četiri puta.
Osetila je rastuću razdražljivost oko toga, ali zbog sebe, ne Mirele. Jedna stvar oko koje se svaka Prihvaćena slagala je bila ta da šta god ti sestre radile u testu će biti gore nego bilo šta čega bi se tvoji prijatelji setili. I ako su oni bili tvoji prijatelji, uradiće ono najgore čega mogu da se sete, dok god te to nije povređivalo, da ti pomognu da se pripremiš. Svetlosti, ako su Mirela i Sijuan uspeli da je nateraju da padne šest puta u tako kratko vreme, kakve nade je imala u stvarnom testu? Ali nastavila je dalje uz nepopustljivu odlučnost. Proći će, i to iz prvog pokušaja. Hoće!
Pravila je drugi tok, ali opet kada su se vrata otvorila još jednom, a ona pustila da joj tok nestane, protiv volje je pustila i saidar zajedno. Uvek je bilo ustezanja u njegovom puštanju. Život je izgledao kao da nestaje zajedno sa Moći, svet postaje sivilo. Ali ne bi imala vremena da završi u svakom slučaju pre njenih časova polaznicama.
Prihvaćenima nisu bili dozvoljeni časovnici, koji su bili preskupi za većinu da priušte u svakom slučaju, i gong koji je oglašavao čas nisu uvek bili glasni unutar Kule, tako da je bilo najbolje ako bi razvili oštrouman smisao za vreme. Prihvaćenim nije bilo dozvoljeno da zakasne ništa više nego što je to bilo polaznicama.
Žena koja je stajala držeći vrata otvorenim nije bila prijatelj. Viša od Sijuan, Tarna Fejr je bila sa severa Altare, blizu Andora, ali njena bleda žuta kosa nije bila njena jedina razlika od Mirele. Prihvaćenim nije bilo dozvoljeno da budu nabusite, ali opet jedan pogled u te hladne plave oči govorio je da je bila. Nije posedovala nikakav smisao za humor, takođe, i onoliko koliko je bilo ko znao, nikada nije načinila šalu na nekome. Tarna je dobila prsten godinu pre Sijuan i Moiraine, nakon devet godina kao polaznica, i imala je malo prijatelja kao polaznica i nekoliko sada. Izgleda da nije primećivala oskudicu. Veoma drugačija žena od Mirele.
“Trebala sam da očekujem da ću naći vas dve zajedno”, hladno je rekla. Nikada nije izgledalo kao da ima vreline u njoj. “Ne mogu da razumem zašto se vas dve preselite u istu sobu. Da li se ti to pridružuješ Sijuaninom zatvorenom društvu, Mirela?” Sve rečeno kao usputna stvar, ali opet Mireline oči počeše da blešte. Sjaj j nestao od Sijuan, ali Mirela je još držala Moć.
Moiraina se nadala da nije bila dovoljno nepromišljena da je koristi.
“Odlazi, Tarna”, Sijuan reče uz brz gest otpuštanja. “Zauzete smo. I zatvori vrata.” Tarna se nije pomerila.
“Moram da požurim da stignem na moj čas polaznica”, Moiraina reče Sijuan. Tarnu je ignorisala.
“Samo uče kako da naprave loptu od vatre, i ako ja nisam ovde, jedna od njih je sigurna da će svejedno pokušati.” Polaznicama je bilo zabranjeno da usmeravaju ili čak prigrle Izvor bez sestre ili jedne Prihvaćene da gledaju preko njihovih ramena, ali one su to svejedno činile, čim im se pruži polušansa. Nove devojke nikad nisu verovale da je opasnost uključena, dok su starije bile uvek sigurne da znaju kako da izbegnu ove opasnosti.
“Polaznicama je dat slobodan dan”, rekla je Tarna “tako da nema časova danas.” To što je bila otpuštena i ignorisana nije je nimalo brinulo. Ništa nije. Bez sumnje će Tarna proći za šal iz njenog prvog pokušaja sa lakoćom. “Prihvaćene su pozvane u Ovalnu Dvoranu predavanja. Amirlin će da nam se obrati. Još jednu stvar treba da znate. Gitara Moroso je umrla samo pre nekoliko sati.”
Svetlost koja je okruživala Mirelu ugasi se. “Znači to je tajna koju ste čuvale!” uzviknula je. Njene oči su sijale toplije nego što su kod Tarne.
“Rekla sam ti da nije naše da je kažemo”, Sijuan odgovori. Aes Sedai odgovor, ako uopšte postoji takav. Bilo je dovoljno da Mirela klimne u znak slaganja, koliko god protiv volje. I to klimanje je bilo protiv volje. Njene oči nisu izgubile vrelinu. Moiraina je očekivala da bi ona i Sijuan mogle uskoro da imaju iznenadne sukobe sa ledom.
Još uvek držeći otvorena vrata – da li je žena bila otporna na hladnoću, kao sestra? – Tarna je proučavala Moirainu, a onda Sijuan. “Tako je; vas dve ste trebali biti prisutne. Šta se dogodilo? Sve što smo mi ostali čuli je da je ona umrla.”
“Davala sam joj šolju čaja kada se zadihala i pala mrtva u moje naručje”, odgovori Moiraina. A to je bio čak bolji Aes Sedai odgovor nego Sijuanin, svaka reč istinita dok je izbegavala celu istinu.
Na njeno iznenađenje, izraz tuge pređe preko Tarninog lica. Bio je brz, ali bio je tamo. Tarna nikada nije pokazivala osećanja. Bila je isklesana iz kamena. “Gitara Sedai je bila moćna žena”, promrmljala je. “Jako će nam nedostajati.”
“Zašto će nam se Amirlin obratiti?” upita Moiraina. Očigledno je Gitarina smrt bila već objavljena, i po običaju, njena sahrana će da bude sutra, tako da nije bilo potrebe da se to najavi. Sigurno Tamra nije mislila da kaže Prihvaćenim o Proricanju?
“Ne znam.” Tarna odgovori, sva u hladnoći još jednom. “Ali ne bi trebala da stojim ovde i pričam. Svima ostalima je rečeno da napuste doručak odmah. Ako potrčimo, možda stignemo pre nego što Amirlin dođe.”
Od Prihvaćenih se zahtevalo da zadrže određenu količinu dostojanstva, spremanje za dan kada dođu do šala. Oni sigurno nikad ne bi trebalo da trče osim ako im to nije bilo naređeno.
Ali trčali jesu, Tarna isto tako jako kao i one, dižući njihove suknje do koljena i ignorišući preneražene poglede livrejisanih slugu u hodnicima. Aes Sedai nisu puštale da ih Amirlin Tron čeka. Prihvaćene nisu nikad čak pomišljale na to.
Ovalna Dvorana predavanja, sa svojom širokom spiralno izrezbarenm krunom ispod blago svodne tavanice obojene u nebesa i bele oblake, bila je retko korištena. Moiraina i ostali su bili zadnje Prihvaćene koje su došle, ali opet redovi poliranih drvenih klupa su bili manje od četvrtine popunjeni. Čavrljanje glasova, Prihvaćene koje su nagoveštavale zašto će im se Amirlin obratiti, izgledale su kao da naglašavaju koliko ih je malo bilo poredeći sa onim što je ta odaja bila izgrađena da primi. Moiraina izbaci male brojeve čvrsto iz svoje glave. Možda, ako sestre... Ne. Neće imati turobne misli.
Sva sreća, podijum na čelu dvorane bio je još uvek prazan. Ona i Sijuan su pronašle mesta iza gomile, i Tarna sede pored njih, ali jasno ne sa njima. Žena je nosila ravnodušnost kao ogrtač. Mirela, još uvek u napadu ljutine zbog toga što joj nije rečeno za Gitaru, otšunjala se okolo na drugi kraj reda. Pola žena u sobi su izgleda pričale, sve jedna preko druge. Bilo je skoro nemoguće razaznati šta je bilo ko određeno govorio, a ono što je mala Moiraina čula bila je potpuna glupost. Sve one da budu testirane za šal? Odmah? Aledrin mora da ima moždanu groznicu da bi izbacivala takvo trabunjanje. Pa, bila je uzbuđena. Brendas je bila čak i gora. Normalno razborita, tvrdila je da ćemo svi biti poslani kući, jer je Gitara Prorokovala kraj Bele kule, ili možda sveta, pre nego što je umrla. Verovatno će do podne biti desetine priča oko toga što je Gitara imala Proricanje ako već nema mnogo više od toga sada – glasine su rasle u odajama Prihvaćenih kao ruže u stakleniku – ali Moiraina još uvek nije volela da čuje jednu. Da bi čuvale svoju tajnu, moraće da vrti istinu kao čigru, bar u toku nekoliko sledećih dana. Nadala se da je na visini zadatka.
“Da li neko zna bilo šta”, Sijuan upita Prihvaćenu pored nje, suvonjavu, veoma tamnu ženu sa ravnom crnom kosom koja je visila do njenog struka i razasutim crnim tetovažama na njenim rukama, “ili je to sve samo vetar?”
Zamaila je trezveno pogleda na trenutak pre nego što je rekla, “Vetar, mislim.” Zamaila je uvek imala vremena. Što se toga tiče, uvek je bila razborita i misaona. Vrlo verovatno, ona će izabrati Smeđi kada bude udignuta. Ili možda Beli.
Ona je bila retka pojava u Kuli, jedna od Morskog naroda, Athan”an Miere. Bile su samo četiri Aes Sedai iz Morskog naroda, sve Smeđe, i dve od njih su bile stare skoro koliko je i Gitara bila. Athan”an Miere devojke nikada nisu dolazile u Kulu osim ako nisu pokazale iskru ili uspele da počnu da uče na svoju ruku. U bilo kom slučaju, delegacija Morskog naroda je dovodila devojku, a onda odlazile čim pre su mogle. Athan”an Miere nisu voleli da budu veoma daleko od slane vode, a najbliže more Tar Valonu ležalo je četiri stotine liga na jugu.
Zemaila, ipak, izgledala je kao da želi da zaboravi svoje poreklo. Bar, nikad nije htela da riča o Morskom narodu osim ako ne bi bila pritisnuta od strane Aes Sedai. A bila je marljiva, svrsishodno fokusirana na dobijanje šala od njenog prvog dana, ili je tako Moiraina čula, iako nije bila brza u učenju. Ne sporija od većine, jednostavno ne brza. Bila je Prihvaćena osam godina, sada, i dest godina polaznica pre toga, i Moiraina ju je videla kako pretura tok iznova i iznova pre nego što ga odjednom sastavi tako savršeno da se zapitate zašto nije uspela pre. Ali opet, svako je napredovao svojim korakom, i Kula nikad nije gurala jače nego što bi vi mogli ići.
Visoka Prihvaćena u redu ispred njih, Ajsling Nun, okrenula se. Skoro je skakala na klupi od uzbuđenja. “To je zbog Proricanja, kažem ja. Ja kažem da je Gitara imala Proricanje pre nego što je umrla, i Amirlin će da nam kaže šta je ono bilo. Vas dve ste imale službu ovog jutra, za ne? Bili ste sa njom kada je umrla. Šta je rekla?”
Sijuan se ukruti, i Moiraina otvori svoja usta da slaže, ali ju Tarna spasi. ““Moiraina mi je rekla da Gitara nije imala Proricanje, Ajsling. Otkrićemo šta Amirlin hoće da nam kaže kada stigne.” Njen glas je bio hladan, kao i uvek, ali ne šupalj. Ajslin svejedno besno pocrveni.
Ona je bila još jedna retkost u Kuli, jedna od Tuata”ana, Krpari. Tuata”ani su živeli u bleštavo obojenim kolima, putujući od sela do sela, i kao Morski narod, nisu želeli nikakve samonaučene divljakuše među njima. Ako bi skupina otkrila da iskra izlazi iz jedne od devojaka, okrenuli bi svoj niz kola i krenule ka Tar Valonu onoliko brzo koliko bi se konji mogli kretati. Verin, debela Smeđa koja je bila čak niža od Moiraine, rekla je da krparske devojke nikada nisu pokušale da pronađu način da usmeravaju na svoju ruku, da nisu želeli da usmeravaju ili postanu Aes Sedai. To mora da je tako, kada je to Verin rekla, ali opet Ajsling se prijavila sa isto tako odlučnosti kao Zamaila, i sa više uspeha. Dobila je prsten nakon pet godina, iste godine kao i Moiraina i Sijuan, i Moiraina je mislila a bi mogla biti testirana za šal za još jednu godinu, možda manje.
Jedna od vrata na kraju podija se otvoriše, i Tamra kliznu iza njih, još uvek u plavoj haljini koju je nosila noć ranije, Amirlininom ešarpom prebačenoj preko njenog vrata.
Moiraina je bila jedna od prvih koje su je ugledale, prva koja je ustala, ali za trenutak su svi bili na njihovim nogama i tihi. Bilo je čudno videti Amirlin samu. Uvek kada je Tamra bila viđena u hodnicima, bila bi praćena sa bar nekoliko Aes Sedai, da li običnim sestrama koje su prestavljale molbe, ili Sestrama iz Dvorane kule koje su raspravljale o nekim stvarima koje su bile pred Dvoranom. Izgledala je zamorno, Moiraini. Oh, njena leđa su bila uspravljena, i njen izraz je govorio da bi mogla proći kroza zid ako bi to imala na umu, ali nešto oko njenih očiju govorio je o zamoru koji je imao malo šta sa nedostatkom sna.
“U zahvalnost za nastavljenu sigurnost Tar Valona”, rekla je, glasom koji je lako dopirao do sviju, “Odlučila sam u ime Kula da dam milostinju od jedne stotine kruna u zlatu svakoj ženi u gradu koja je nosila dete između dana kada su prvi vojnici došli i dana kada se pretnja okončala. To se objavljuje na ulicama dok ja ovo govorim.”
Svi su znali bolje nego da načine zvuk dok Amirlin govori, ali opet to je donelo nekoliko šapata, uključujući jedan od Sijuan. Ustvari, njen je bio nešto više groktaj.
Nikada nije videla deset zlatnih kruna na jednom mestu, sigurno manje stotinu. Stotinu bi kupilo veoma veliku farmu, ili ko bi znao koliko ribarskih brodova.
Ignorišući prelom u posedništvu, Tamra je nastavila bez pauze. “Kao što neki od vas već znaju, vojska je uvek praćena pratiocima logora, ponekad sa više pratioca logora nego vojnika. Mnogi od njih su zanatlije koje vojska treba, streličari i oružari, kovači i potkivači, i kolari, ali među njima su i žene vojnika i druge žene. Pošto je vojska omogućila štit Tar Valonu, odlučila sam da ovu milostinju proširim i na ove žene takođe.”
Moiraina je shvatila da grize svoj donju usnu, i natera se da prestane. Bila je to navika koju je pokušavala da slomi. Sigurno nije bilo svrhe da pustiš svima koji te vide da znaju da besno misliš. Bar su sada znale šta to Tamra traži.
Mora da veruje da će muško dete biti rođeno uskoro. Ali zašto bi pod Svetlom rekla Prihvaćenima?
“Ta pretnja se može nastaviti na neko vreme”, reče Tamra, “Iako imam izveštaje ovog jutra da se Aijeli možda povlače, ali opet situacija se pokazuje dovoljno bezbednom da se počne skupljanje imena, bar u logorima najbližim gradu. Da bi bili fer prema ovim ženama, moramo početi što pre možemo, pre nego što bilo koja od njih ode. Neke hoće, ako Aijeli stvarno odlaze. Mnogi od vojnika će pratiti Aijele i uskoro će im se pridružiti pratioci logora, a ostali vojnici će se vratiti svojim kućama. Nijedna sestra se još nije vratila u Kulu, pa vas sve šaljem da počnete uzimati imena. Pošto će, neizbežno, neke žene otići pre nego što ih nađete, vi ćete takođe pitati o tim koje su rodile, a ne mogu biti pronađene. Zapišite sve što vam može pomoći da ih locirate. Ko je otac, iz kojeg grada ili sela, koje zemlje, sve. Svaka od vas će biti ispraćena sa četiri Kulina stražara da bi se osigurali da vam niko ne pravi probleme.”
Moiraina se skoro ugušila pokušavajući da ostane tiha. Zapanjeni uzdasi su se dizali od žena manje uspešnih od nje. Bilo je dovoljno retko to što je Prihvaćenim omogućeno da izađu iz grada, ali bez sestre? Za to se još nikad nije čulo!
Uz malen, popuštajući osmeh, Tamra se zaustavila da dopusti da se red ponovo uspostavi. Očigledno je znala da ih je uzdrmala iz njihove dovitljivosti. Ona je očigledno čula nešto što Moiraina nije uhvatila. Kako je tišina ponovo pala, Amirlin reče, “Ako čujem da je neko koristio Moć da se odbrani, Alana, taj neko će veoma slabo sedeti posle posete Nadzornici polaznica.”
Nekoliko Prihvaćenih je još uvek bilo dovoljno nestaloženo da se nasmeje, a jedna ili dve su se smejale naglas. Alana je bila stidljiva devojka u srcu, ali čvrsto se trudila da bude vatrena. Govorila je svakome ko bi hteo da sluša da je želela da pripadne Zelenom, Bojnom ađahu, i da ima desetine Zaštitnika. Samo su Zelene vezale više od jednog Zaštitnika. Niko nije imao tako mnogo Zaštitnika, naravno, ali to je bila Alana, uvek preuveličavajući.
Tamra pljusnu dlan jedan od drugi, utišavajući kikotače i slične smejače udarom. Postojale su granice njenog popuštanja. “Svi ćete se dobro paziti, i slušati vojnike koji vas prate.” Nije bilo smeha, sada. Njen glas je bio čvrst. Amirlin Tron nije podnosila nikakve gluposti od vladara; sigurno neće od Prihvaćenih. “Aijeli nisu jedina opasnost izvan zidova Tar Valona. Neki mogu da misle da ste Aes Sedai, i vi im možet to dopustiti sve dok ne budete dovoljno budalasti da tvrdite da jeste.” To je produbilo tišinu; tvrdnja da ste Aes Sedai kada to niste kršilo je zakon Kule koji je bio strogo pridržavan, čak i protiv žena koje nisu bile upoznate sa Kulom. “Ali biće grubijana koji će videti samo mlado žensko lice. Lak plen, možda će misliti, da nije vaše pratnje. Bolje je otkloniti iskušenje i izbegavati problem svejedno. I ne zaboravite da ima Dece Svetla u vojsci. Beli plašt će razaznati haljinu Prihvaćene kada je vidi, i ako bi mogao bezbedno da ispali strelu kroz njena leđa, zadovoljiće ga isto toliko kao da je ona Aes Sedai.”
Izgledalo je jedva moguće da bi soba mogla da bude još tiša, ali opet jeste. Moiraina je mislila kako može da čuje ljude kako dišu; samo što je izgledalo kao da niko ne diše. Kada bi Aes Sedai otišla u svet i nestala, kao što se ponekad događalo, prva misao bila je uvek Beli plaštovi. Deca su zvala Aes Sedai Prijateljima Mraka i tvrdili da je dodirivanje Jedne moći svetogrđe kažnjivo smrću, kazna koju su svi oni bili spremni da izvrše. Niko nije mogao da razume zašto su oni došli da brane Tar Valon. Niko među Prihvaćenima, napokon.
Amirlin je polako prelazila očima preko redova. Napokon je klimnula, zadovoljna što se njeno upozorenje usadilo. “Konji su osedlani za vas u Zapadnoj štali. Biće hrane za pola dana u bisagama, i sve ostalo što će vam trebati. Sada, vratite se u vaše sobe, obucite debele cipele, i uzmite svoje ogrtače. Biće dugačak dan za vas, i hladan. Idite sa Svetlom.” Bio je to otpuštaj, i ponudile su naklone skoro kao jedna, ali kako su počele da se kreću ka vratima koja su vodila u hodnik, dodala je, kao da joj je to tek palo na pamet, “Oh, da.” Reči su sve trznule na zastoj. “Kada unesete ženino ime, takođe upišite nahočino ime i pol, dan kada je on ili ona rođen, i gde tačno. Kulini zapisi moraju biti potpuni u ovoj stvari. Možete ići.” Baš kao da je ono što je ostavila za zadnje neka nevažna stvar. To je bilo kako su Aes Sedai krile stvari sa jasnog vidika. Neki su govorili da su Aes Sedai izmislile Igru Kuća.
Moiraina nije mogla a da ne razmeni uzbudljive poglede sa Sijuan. Sijuan je mrzela apsolutno bilo šta što je zaudaralo na pisarski posao, ali imala je širok kez. Pomoći će da se pronađe Ponovorođeni Zmaj. Samo njegovo ime, naravno, i ime njegove majke, ali to je bilo onoliko blizu avanturi koliko bi Prihvaćena mogla usuditi da se nada.