Шта то имамо овде?“ зачуо се оштар женски глас. Фаила је подигла поглед и забуљила се, врући чај јој је у трену нестао из мисли.
Из вихора снега, изашле су две Аијелке са много нижом гаи'шаинком између себе, успевајући да праве велике кораке упркос томе што су им ноге до половине листова тонуле у бели тепих који је покривао земљу. Високе жене су барем успевале; гаи'шаинка је гацала и саплитала се покушавајући да их сустигне, а једна од жена ју је држала за раме да буде сигурна да их прати. Њих три су чиниле занимљив призор. Жена у белом је покорно спустила главу колико год је могла, а руке прекрстила у широким рукавима, као што се и очекивало од гаи'шаина, али јој је одежда, од свих ствари, била скројена од раскошне свиле. Гаи'шаинима је било забрањено да носе накит, али широки, украшени појас од злата и ватрокапи опасавао је њен струк, а слична огрлица, једва видљива испод њене капуљаче, скоро јој је прекривала врат. Мало њих је, осим племства, могло да приушти такав накит. Колико год да је гаи'шаинка била чудна, Фаила је ипак сву пажњу посветила проучавању друге две. Нешто јој је говорило да су то Мудре. Одавале су превише ауторитета да би могле бити било шта друго, ове жене су навикле да наређују и да им се покоравају. Осим тога само њихово присуство упадало је у очи. Жена која је вукла гаи'шаинку, строгих плавих очију налик орлу и са тамно сивим шалом обмотаним око главе, била је поприлично висока, колико и већина Аијела, док је друга била вишља од Перина бар за пола шаке! Коса боје песка, коју је везала широком тамном марамом да јој не пада на лице, спуштала јој се низ леђа све до струка, док јој је браон шал ишао око рамена, довољно отворен да открије невероватну количину груди које су биле до пола избачене из бледе блузе. Како ли избјегава смрзавање, излажући толико коже по оваквом времену? Све те тешке огрлице од слоноваче и злата мора да су као окови од леда!
Када су стале испред заробљеника који су клечали, жена орловског лица незадовољно се намрштила ка Шаидоима који су их заробили, и направила брз отпуштајући гест слободном руком. Из неког разлога, није престајала да држи гаи’шаинку чврсто за раме. Три Девице су се одмах окренуле и журно запутиле ка гужви Шаидоа. И један од мушкараца, такође, али су Ролан и остали разменили равнодушне погледе, пре него што су пошли за њима. Можда је то значило нешто, можда и није. Фаила је одједном знала како се осећа неко кога вуче вртлог, а он се очајнички хвата за сламке.
„Оно што имамо је још гаи'шаина за Севану, несвакидашње висока жена је рекла забављеним гласом. Имала је јако лице које би неки назвали лепим, али поред друге Мудре, она је изгледала меко. „Севана неће бити задовољна док цео свет не претвори у гаи'шаине, Терава. Не да би се ја противила томе,“ завршила је уз осмех.
Жена орловског лица се није насмејала. Њено лице је било камен. Глас јој је био камен. „Севана има већ има превише гаи’шаина, Сомерин. Ми имамо превиша гаи’шаина. Успоравају нас до пузања онда кад треба да трчимо.“ Њен челични поглед прелазио је по клечећој групи.
Фаила се тргну када је тај поглед дотаче и хитро загњури лице у пехар. Никада раније није видела Тераву, али по том погледу знала је каква је то жена жељна да скрши сваки изазов у потпуности и способна да види изазов и у нехотичном погледу. Довољно је лоше када је нека таква будаласта племкиња на двору, или неко кога сретне на путу, али бекство би могло постати више него тешко, ако је овај орао узме на зуб. Ипак, гледала је жену крајичком ока. Осећала се као да посматра рањену гују, са крљуштима које се пресијавају на сунцу, склупчану на стопу од њеног лица.
Понизно, помисли. Лежим овде понизно, без других мисли у глави осим испијања свог чаја. Нема потребе да ме погледаш двапут, хладноока вештице. Надала се да су остали видели шта је урадила.
Алијандра није. Покушала је да се ослони на своје отечено стопало, затетурала се, да би се поново срушила на колена уз трзај. Упркос томе, клекла је усправљених леђа у нападали снег, уздигнуте главе, обмотана ћебетом са црвеним пругама око себе, као да је у питању фини свилени шал преко величанствене хаљине. Голе ноге и од ветра рашчупана коса квариле су донекле утисак, ипак и даље је била оличење ароганције.
„Ја сам Алијандра Марита Кигарин, Краљица Гелдана,“ објавила је гласно, прави пример краљице која се обраћа неотесаним дивљацима. „Било би мудро да чувате мене и моје сапутнике, и казните оне који су поступали тако окрутно са нама. Можете добити велику откупнину за нас, већу него што можете да замислите, и опроштај за ваше злочине. Мојој Вазалној господарици и мени ће требати одговарајући смештај док све не буде договорено, као и њеној служавки. Остали ће се задовољити и са мањим, све док нису повређени. Нећу платити откупнину уколико будете лоше поступали и са најнижим од слугу моје пратиље.“
Фаила је могла да режи – да ли је глупача мислила да су ови људи били обични разбојници? – само није имала када.
„Је ли то истина, Галина? Да ли је она краљица мокроземаца?“ Још једна жена изјахала је иза затвореника, њен високи црни ушкопљеник ходао је мекано по снегу. Фаила је мислила да мора бити Аијел, али није била сигурна. Било је тешко рећи са сигурношћу, јер је друга жена јахала, али изгледало је да је висока макар колико и сама Фаила, а мало жена је било изузетак међу Аијелима, сигурно не са тим зеленим очима на лицу потамнелом од сунца. А опет... Та широка, тамна сукња изгледала је као да припада Аијелки на први поглед, али била је подељена за јахање и чинило се да је од свиле као и њена блуза боје крема, а руб хаљине је откривао црвене чизме у стременима. Широко пресавијена марама, која је склањала њену дугу златну косу, била је од брокатне црвене свиле, а палац дебели прстен од злата и ватрокапи гнездио се на њој. У контрасту са Мудрима стајало је злато и изрезбарена слоновача, њене одоре од крупних бисера и огрлице од смарагда и сафира, и рубина скривале су само до пола отприлике онолико груди колико је Сомерин била изложила. Рукави, који су се пели скоро до лактова, одударали су од оних које су две Мудре носиле на исти начин, и Аијели нису носили прстење, а драгуљи су јој се пресијавали на сваком прсту. Уместо тамног шала, јарко гримизни плашт, прошаран златовезом и оивичен белим крзном, играо је око ње на упорном поветарцу. Ипак, јесте седела на седлу са нелагодом својственом Аијелу на коњским леђима. „И краљичина,“ њен говор се необично промени, „господарица? То значи да јој се краљица заклела на оданост? Стварно моћна жена, онда. Одговарај, Галина!“
Гаи'шаинка оденута у свилу слегла је раменима и почастила жену у седлу подлим осмехом. „Истински моћна жена, да јој краљица буде заклета на верност, Севана,“ рече жељно. „Никада нисам чула за нешто слично. Ипак, мислим да је она оно што тврди да јесте. Видела сам Алијандру једном, пре више година, и девојка које се сећам могла је да израсте у ову жену. И она је крунисана Краљица Гелдана. Шта она ради у Амадицији, не знам. Бели Плаштови и Роедран могли би је уграбити за трен када би само — “
„Доста, Лина“ Терава рече чврсто. Рука на Галинином рамену се видљиво стегла. „Знаш да мрзим када блебећеш.“
Гаи’шаинка је устукнула као да је ударена, а уста је сместа затворила. Скоро се превијајући, осмехну се Терави, улагивајући јој се још више него Севани. Злато је заблистало на једном од њених прстију док је трљала руке. Очи су јој блистале од страха, такође. Тамне очи. Дефинитивно није Аијелка. Терава је изгледала равнодушна према њеном пужењу; пас је био позван к нози и морао је да се покори. Њена пажња је сва била усмерена ка Севани. Сомерин је постранце гледала гаи’шаинку, усне извијајући с презрењем, али и она је пребацила шал преко груди и погледала у Севану. Аијелска лица нису одавала много осећања, али било је очигледно да она није волела Севану, а и била је опрезна са њом у исто време.
Фаилине очи су пратиле жену у седлу, такође, преко ивице крчага. На неки начин, било је као да гледа Логана или Мазрима Таима. Севана је такође утиснула своје име преко неба у крви и ватри. Каирхијену ће требати године да се опорави од онога што је она учинила тамо, а последице су се рашириле и на Андор и Тир, чак и даље. Перин је кривио човека по имену Куладин, али Фаила је чула довољно о овој жени да има одређену представу о томе чија је рука била иза свега тога. И нико није порицао да је покољ на Думајским Кладенцима била њена кривица. Перин је скоро погинуо тамо. Имала је лични дуг да наплати Севани због тога. Можда ће дозволити Ролану да задржи своје уши ако успе да намири тај дуг.
Раскошно накинђурена жена у седлу је полако јахала дуж линије клечећих жена, њене непоколебљиве зелене очи су биле скоро исто хладне колико и Теравине. Звук пуцања снега под црним потковицама одједном је звучао страшно гласно. „Која од вас је служавка?“ Необично питање. Маигдин је оклевала, вилице чврсто стиснуте, пре него што је подигнула руку из свог ћебета. Севана је замишљено климнула. „А... Вазална госпа?“
Фаила је размотрила могућност да се не јави, али на овај или онај начин, Севана ће сазнати оно што жели да зна. Невољно, подигла је руку. И задрхтала, и то не само од хладноће. Терава ју је гледала тим злобним очима, добро обраћајући пажњу. На Севану и на оне које је она прозвала.
Како је било ко могао да буде несвестан тог разјареног погледа, Фаила није разумела, ипак, Севана је тако изгледала док је водила шкопца назад дуж линије, „Они не могу ходати таквих стопала,“ рекла је након једног трена. „И не видим разлог зашто би јахале са децом. Излечи их, Галина.“
Фаила се запрепастила и скоро испустила глинену шољу. Гурнула ју је ка гаи'шаину покушавајући да изгледа као да је то све време и намеравала да уради. Шоља је, и онако, била празна.
Момак сав у ожиљцима мирно је почео да пуни шољу поново сипајући из мешине која је била пуна чаја. Излечити? Сигурно није мислила...
„Врло добро,“ Терава рече, гурнувши гаи’шаинку тако да је ова поклекла. „Уради то брзо мала, Лина. Знам да не желиш да ме разочараш.“
Галина се задржала да не падне, само да би мучно наставила ка затвореницима. Понегде је тонула изнад колена у снег, хаљина јој се вукла по снегу, али чврсто је намерила да стигне до циља. Очију широм отворених од страха и одвратности који су се мењали на њеном округлом лицу са... Може ли то бити жудња? Све у свему, била је то мучна комбинација.
Севана је завршила свој круг, враћајући се на мјесто са којег ју је Фаила могла јасно видети, и зауздала коња гледајући у Мудре. Женина пуна уста била су чврсто стиснута. Ледени поветарац јој је мрешкао огртач, али она као да је била несвесна и њега и снега који јој је падао на главу. „Управо сам обавештена, Терава.“ Глас јој је био миран иако су муње требале да јој севају из очију. „Вечерас кампујемо са Џонином.“
„Пета септа,“ Терава је одговорила равно. За њу, такође, ветар и снег као да нису ни постојали. „Пет, док седамдесет осам остаје раштркано на ветру. Добро да се сећаш своје заклетве да поново ујединиш Шаидое, Севана. Ми нећемо чекати заувек.“
Тог тренутка, Севанине очи су постале не муње, већ зелени вулкани у ерупцији. „Ја увек урадим оно што кажем, Терава. Било би добро да запамтиш то. И запамти да ти саветујеш мене. Ја говорим у име поглавара кланова.“
Окрећући свог шкопца, ударала је петама у ребра животиње, покушавајући да га натера да одгалопира ка реци људи и товара, иако ни један коњ то не би могао у тако дубоком снегу. Шкопац је успео да иде нешто брже од хода, али не много. Лица безизражајних као у маске, Терава и Сомерин су гледале коња и јахача како се губе у падајућем белом прекривачу.
Важна измена, бар за Фаилу. Препознавала је напетост чврсту као жицу харфе кад је види, као и обострану мржњу. Слабост која би можда могла бити искоришћена, ако буде могла да смисли како. А изгледало је као да ипак нису сви Шаидои овде. Али изгледа да их је било више него довољно, судећи по бескрајној реци који је пролазила. Галина је стигла тада до ње и све остало јој нестаде из ума.
Неуверљиво смирујући лице до нечега налик смирености, Галина је ухватила Фаилину главу у обе руке не проговоривши ни реч. Фаила је можда уздахнула, није била сигурна. Свет као да јој се окренуо када се до пола цимнула на ноге. Сати су протекли, или можда само неколико откуцаја срца. У бело обучена жена је закорачила уназад и Фаила је пала на лице преко браон ћебета дивље дишући уз грубу вуну. Стопала је више нису болела, али је Лечење увек са собом доносило глад, а она није ништа јела од јучерашњег доручка.
Као вук би појела пуне тањире било чега што бар изгледа као храна. Више није осећала умор, али њени мишићи су сада били вода, а не пудинг. Подупирући се рукама које су хтеле да попусте под њеном тежином, несигурно је покупила ћебе поново. Била је шокирана због онога што је видела на Галининој руци, само тренутак пре него што ју је Галина ухватила, исто колико и због Лечења. Са захвалношћу је дозволила човеку са ожиљцима да јој принесе устима шољу која се пушила. Није била сигурна да би јој прсти могли држати толико.
Галина није траћила време. Омамљена Алијандра је тек покушавала да подигне лице са земље, док јој је крај прекривача непримећен склизнуо на земљу. Њене озледе су, наравно, нестале. Маигдин је још била испружена међу својим прекривачима, опуштени удови су јој се тресли, пружени у свим правцима, док је слабашно покушавала да се сабере. Чијад, са Галининим рукама на глави, скочила је на ноге, широм раширених руку, гласно и грубо издахнувши. Жуте отеклине на њеном лицу бледеле су пред Фаилиним очима. Девица је пала као да ју је неко покосио секиром када се Галина померила до Баин, иако је одмах почела да устаје.
Фаила се посветила свом чају и бесно размишљала. Злато на Галининој руци било је прстен Велике Змије. Можда би мислила да је то чудан поклон од било кога ко је тој жени дао сав остали накит, да није било Лечења. Галина је Аес Седаи. Мора бити. Али шта је Аес Седаи радила овде у одећи гаи'шаина? Да не помињем што је, изгледа, била спремна да лиже руке Севани и љуби Теравина стопала! Аес Седаи!
Стојећи изнад оклембешене Ареле која је била последња у низу, Галина се благо задихала од напора Лечења толико њих тако брзо, и загледала се у Тераву као да се нада речима похвале. Две Мудре су кренуле ка реци Шаидоа, а да нису ни погледале ка њој, глава прибијених једна уз другу, причајући. После једног трена Аес Седаи се намрштила и покупила хаљине, и пожурила ка њима најбрже што је могла. Ипак, бацала је поглед уназад више пута. Фаила је имала осјећај да је гледала назад ка њима чак и кад је снег који је падао направио застор између њих.
Још гаи’шаина је дошло из другог правца, туце људи и жена, од којих је само једно било Аијел, сувоњав и црвенокос, са танким белим ожиљком који је ишао од ивице косе до вилице. Фаила је препознала ниског бледог Каирхијењанина, и друге за које је претпостављала да би могли бити Амадићани или Алтарани, виши и тамнији, па чак и Доманка бронзане пути. Доманка и још једна жена носиле су око струка чврсто притегнуте широке појасеве од злата које се сијало, као и оковратнике сачињених од ланца равних карика. То је носио и један мушкарац! У сваком случају, накит на гаи'шаинима је био неважан, сем као нека необичност, нарочито наспрам хране коју су јели и одеће коју су носили.
Неки од придошлица су носили векне хлеба, жутог сира и сувог меса, а гаи'шаини су већ нудили чај из својих мешина за воду да се спере храна. Фаила није била једина која је напунила уста непристојном брзином чак и док се облачила, иако трапаво, очигледно више обраћајући пажњу на брзину него на пристојност. Бела одећа са капуљачом и две дебеле подсукње су изгледале чудесно топло, само да је ветар не пробија, а такође и тешке вунене чарапе и меке Аијелске чизме које су ишле до колена, чак су и чизме биле бљештаво беле! – али јој оне нису испуниле рупу у стомаку. Месо је било тврдо као кожа од чизама, сир чврст скоро као камен, а хлеб је био тек нешто мало мекши, али њој је то изгледало као гозба! Вода јој је текла на уста при сваком залогају.
Жваћући, уста пуних сира, завезала је последњу везицу на чизмама и устала, исправљајући хаљине. Када је кренула да узме још хлеба, једна од жена које су носиле злато, пуначка, обична и уморних очију, је узела још један златни појас из вреће коју је носила на рамену. Журно гутајући, Фаила је закорачила уназад. „Радије не бих то носила, хвала,“ Имала је ружан осјећај да је погрешила што је отписала накит као неважан.
„Шта ти желиш није битно,“ пуначка жена је одговорила уморно. Имала је Амадицијски акценат и префињеност. „Ти сада служиш госпу Севану. Носићеш то што ти је дато и радити оно што ти се каже, или ћеш бити кажњавана док не увидиш грешке свог понашања.“
Неколико корака од ње, Маигдин се бранила од Доманке, одбијајући да јој ставе оковратник. Алијандра се одмицала од човека које је носио златне ланце, руку подигнутих и мучног израза лица. Пружио је један од појаса ка њој. Срећом, оне су обе гледале ка Фаили. Можда је оно шибање у шуми ипак оставило неке позитивне последице.
Уздахнувши јако, Фаила им је климнула, а затим дозволила пуначкој гаи'шаинки да јој притегне широки појас око струка. Уз њен примјер, и њих две су спустиле руке. То као да је била последња кап у препуној чаши за Алијандру, стојала је буљећи у празно док су јој стављали појас и оковратник. Маигдин као да се трудила да погледом пробуши рупу кроз мршаву Доманку. Фаила је покушала охрабрујуће да им се осмехне, али је било тешко насмејати се. За њу звук затварања копчи на оковратнику био је као звук закључавања браве на затворској ћелији. Појас и оковратник би се могли скинути исто тако лако као што су се и ставили, али гаи'шаинка служавка „Госпе Севане“ ће сигурно бити помно праћена. Катастрофе су се нагомилавале. Ствари су морале да крену на боље од сада. Морале су.
Недуго потом, Фаила је гацала на несигурним ногама кроз снег, заједно са Алијандром која се саплитала, празног погледа, и намрштеном Маигдин; биле су окружене гаи'шаинима који су водили товарне животиње, на чијим леђима су биле прекривене корпе и које су вукле терет натоварен на кочијама са санкама. Теретна кола и кочије су имале саонице, док су точкови били натоварени на врх терета заштићеног од снега. Снег је можда за Шаидое био непознаница, али су они научили да путују по њему. Ни Фаила, ни друге две нису носиле никакав терет, мада им је пуначка Амадићанка јасно рекла да се од њих очекује да носе или вуку, од сутра па надаље. Било како било, пуно Шаидоа је било у овој колони, изгледало је као велики град у покрету, ако не и нација. Деца до дванаест или тринаест година су седела на вагонима, док су сви остали ходали. Сви мушкарци су носили кадин'сор, али је већина жена носила хаљине и блузе, и шалове налик на Мудре, а већина мушкараца је носила само једно копље, или нису носили никакво оружје и изгледали су мекше од осталих. Меки, што значи да су били камен у односу на гранит.
Кад је Амадићанка отишла, не рекавши им ни име, нити им говорећи ишта више осим да се покоравају, или ће бити кажњене, Фаила је схватила да је изгубила из вида Баин и остале у снегу који је без престанка падао. Нико није покушао да јој наметне одређену брзину, тако да је гацала напред назад кроз колону у пратњи Алијандре и Маигдин. Држање руку прекрштених у рукавима јој је отежавало ходање, нарочито пробијање кроз снег, али бар их је одржавало топлим. Топлијим него што би, у супротном, биле, у сваком случају. Ветар се постарао да им капуљаче буду добро набијене. Без обзира што су приметили златне појасеве, ни гаи’шаини, ни Шаидои их нису два пут погледали. Упркос томе што су прошли колону десетину пута, потрага није уродила плодом. Људи у белим одеждама било је на све стране, више него оних који нису носили бело, и свака од тих дубоких капуљача је могла да крије њене друге сапутнике.
„Мораћемо да их нађемо ноћас,“ Маигдин је рекла коначно. Она је, уствари, успела да корача гордо кроз тај дубоки снег, иако не толико грациозно. Њене плаве очи су беснеле у заклону њене капуљаче, док је стискала једном руком широки златни ланац око свог врата, као да хоће да га покида. „Овако правимо десет корака док сви остали пређу само један. Двадесет или један. Мало ће нам то бити од користи када стигнемо ноћас у камп превише исцрпљене да се померимо.“
С Фаилине друге стране, Алијандра се тргла из своје обамрлости таман толико да подигне обрву на Маигдинину одлучност. Фаила је једва погледала своју служавку, али и то је било довољно да се Маигдин зацрвени и замуца. Шта је спопало ту жену? Ипак, можда она није била то што човјек очекује од служавке, али није могла да криви Маигдин што има храбрости да жели да побјегне. Штета што та жена није могла да усмерава јаче. Фаила је некада имала велике наде у вези са тим, док није сазнала да Маигдин има толико мало способности да је то бескорисно.
„То мора бити вечерас, Маигдин,“ сложила се. Или колико год ноћи да им буде потребно. Мада то није поменула. Журно је осмотрила људе који су им били најближи да се увери да их нико не може чути. Сви Шаидои, били у кадин’сору или не, кретали су се кроз падајући снег са тачно знаним наумом, идући напред ка невидљивом циљу. Гаи’шаини – други гаи'шаини – су се кретали са потпуно другачијим наумом. Покори се или буди кажњен. „Игноришу нас на такав начин,“ наставила је, „да би било могуће да се само одвојимо од пута, уколико то не покушамо испред носа Шаидоа. Ако иједна од вас буде имала такву прилику, искористите је. Ова одећа ће вам помоћи да се сакријете у снегу, и када пронађете неко село, злато, које су нам тако великодушно дали, ће вам омогућити да нађете мог мужа. Он ће нас пратити.“ Не пребрзо, надала се. Не преблизу, барем. Шаидои су имали војску овде. Малу војску можда, у поређењу са другим, али већу од Перинове.
Алијандрино лице је очврснуло од одлучности. „Ја нећу отићи без тебе,“ рекла је тихо. Тихо али чврсто. „Не схватам своју заклетву на оданост олако, моја Госпо. Побећи ћу са тобом или нећу побећи уопште!“
„Она говори за нас обе,“ Маигдин рече. „Ја сам можда проста служавка,“ процедила је ту реч уз мрштење, „али нећу оставити никога иза, овим... овим разбојницима!“ Њен глас није био једноставно само чврст; већ није допуштао никакво противљење. После овога ће Лини стварно морати да води са њом дуг разговор, пре него што буде способна да и даље одржи свој положај!
Фаила је отворила уста да се препире – не, да заповеди; Алијандра јој је била заклета, а Маигдин јој је служавка, колико год да их је заробљеништво разбеснело! Оне ће следити њена наређења! – али је дозволила да јој речи замру на уснама.
Тамна обличја која су им се приближавала кроз реку Шаидоа и падајући снег претворила су се у групу Аијелки са шаловима који су им уоквиравали лица. Терава их је водила. Једна њена прошаптана реч и остале су успориле корак иза ње док је Терава пришла Фаили и њеним пратиљама. Што значи да је ишла поред њих. Њене жестоке очи као да су успеле да охладе и Маигдинин ентузијазам, а само је бацила поглед ка њој. За њу оне нису биле вредне посматрања.
„Ви размишљате о бегу,“ почела је. Нико други није отворио уста, али је Мудра додала, „не покушавајте да порекнете!“ рекла је уз намрштено лице.
„Покушаћемо да служимо онако како доликује, Мудра,“ Фаила је рекла пажљиво. Држала је главу спуштену под капуљачом да буде сигурна да неће срести поглед високе жене.
„Ти знаш понешто о нашим обичајима.“ Терава је изгледала изненађено, али је то брзо нестало. „Добро. Али ме сматрате за будалу ако мислите да сам поверовала да ћете служити покорно. Видим дух у вама трима, за једне мокроземке. Неки никад не покушају да побегну, али само мртви успевају. Оне који преживе увек доведу натраг. Увек.“
„Обратићу пажњу на твоје речи, Мудра,“ Фаила је рекла понизно. Увек? Па, мора некад бити први пут. „Све ћемо обратити пажњу.“
„Ох, врло добро,“ Терава је промрмљала. „можда ћете убедити у то некога ко је слеп као Севана. Али знајте ипак ово, гаи’шаини. Мокроземци нису као остали који носе бело. Уместо да будете ослобођене на крају године и једног дана, ви ћете служити док не будете превише савијене и исцрпљене да би сте радиле. Ја сам вам једина нада, уколико желите да избегнете ту судбину.“
Фаила се саплела у снегу, и пала би, да је Алијандра и Маигдин нису ухватиле за опуштене руке. Терава им је нестрпљиво гестикулирала да наставе да ходају. Фаили је било мука. Терава ће да им помогне да побегну? Чијад и Баин су тврдиле да Аијели нису знали ништа о Игри Кућа и мрштиле се на мокроземце што је играју, али је Фаила препознала струје које су сада пловиле око ње. Струје које ће их све потопити ако направи погрешан корак.
„Не разумем, Мудра.“ пожелела је да јој глас није звучао тако промукло одједном.
Ипак, можда је та промуклост убедила Тераву. Људи као она су веровали да је страх најбоља мотивација. У сваком случају, насмејала се. То није био топао осмех, само уздизање усана, и једина емоција коју је садржала било је задовољство. „Све три ћете гледати и слушати док будете служиле Севану. Сваки дан Мудра ће вас испитивати, а ви ћете поновити сваку реч коју је Севана изговорила, са киме је причала. Ако буде причала у сну, ви ће те поновити то што је мумлала. Задовољите ме и постараћу се да вас оставе за собом.“
Фаила није желела никаквог удела у овоме, али одбијање није била опција. Ако одбије, ни једна од њих неће преживети ноћ. У то је била сигурна. Терава неће хтети да ризикује. Можда не би преживела ни до мрака; овај снег би брзо прекрио три леша обучена у бело, а и сумњала је да би ико на видику чак и протествовао да Терава одлучи да пререже неколико грла ту и сада. Сви су били усредсређени на напредовање кроз снег, у сваком случају. Можда не би ни видели.
„Ако она сазна ово...“ Фаила је прогутала кнедлу. Жена је од њих тражила да стану на ивицу литице која се распада. Не, она им је наређивала. Јесу ли Аијели убијали шпијуне? Никад јој није пало на памет да то пита Баин или Чијад. „Хоћеш ли нас заштитити, Мудра?“
Жена јаког лица је ухватила Фаила за браду челичним прстима, заустављајући је, и подижући је на прсте. Теравине очи су је само кратко погледале. Фаилина уста су се осушила. Тај поглед је обећавао бол. „Ако она сазна ово гаи'шаинко, сама ћу те везати за кување. Према томе, постарај се да не сазна. Данас ћете служити у њеним шаторима. Ви и још сто других, тако да нећете имати пуно посла који би вас одвлачио од онога што је важно.“
Терава их је један трен пажљиво посматрала, а затим задовољно климнула. Видела је три меке мокроземке, превише слабе да учине било шта друго сем да се покоре. Без даље речи, ослободила је Фаилу и окренула се, и после неколико тренутака, она и остале Мудре биле су прогутане у снегу.
Неко време три жене је обавијала мучна тишина. Фаила није ни поменула да нека од њих бежи сама, а камоли да им нареди тако нешто. Била је сигурна да, и када би то покушала, оне је не би послушале. Не узимајући у обзир све остало, када би је сад послушале, изгледало би као да су због Тераве промениле мишљење, због страха од ње. Фаила је довољно познавале ове две жене да зна да би оне пре умрле него признале да их је та жена престравила. Терава је сасвим сигурно престравила њу. И пре бих прогутала сопствени језик него то изговорила на глас, помисли скрхано.
„Питам се шта је мислила под... кувањем,“ Алијандра је рекла коначно. „Испитивачи Белих плаштова су понекад набадали затворенике на колац да се пеку, чула сам.“ Маигдин је обавила руке око себе дрхтећи, Алијандра је извадила руку из рукава тек толико да потапше другу жену по рамену. „Не брини. Ако Севана има сто слугу, можда нећемо ни имати прилику да се приближимо да било шта чујемо. И можемо да бирамо шта ћемо да им пренесемо, тако да она неће моћи да повеже то са нама.“
Маигдин се горко насмејала под својом белом капуљачом. „Мислиш да нам још увек остају мали избори. Ми немамо никаквих избора. Мораш да научиш о томе да немаш избора. Та нас жена није изабрала зато што имамо духа.“ Скоро је испљунула ту реч. „Могу се кладити да је сваки од Севаниних слугу имао ово предавање од Тераве, такође, ако испустимо бар и реч од онога што би требало да смо чуле, можеш бити сигурна да ће она то знати.“
„Можда си у праву,“ Алијандра је дозволила после једног тренутка. „Али ми се више никад нећеш обраћати на такав начин, Маигдин. Наше околности су, можда, отежавајуће, у најмању руку, али ти ћеш имати на уму ко сам ја".
„Док не побегнемо,“ Маигдин је одговорила, „ти си Севанин слуга. Ако не мислиш о себи као о слуги сваког тренутка, онда се можеш и сама набити на тај колац. И оставити мало места за нас остале, јер ћемо због тебе и ми завршити на њему, такође!“
Алијандри је капуљача скривала лице, али су јој се леђа исправљала са сваком речју. Била је интелигентна, и знала је како да уради оно што се мора, али је имала нарав краљице када није успевала да се контролише.
Фаила је проговорила пре него што је ова успела да експлодира. „Док не побегнемо, све смо ми слуге,“ рекла је чврсто. Светлости, само јој је још требало да оне две почну да се препиру. „Али ти ћеш се извинити, Маигдин. Одмах!“ главе окренуте на другу страну, њена служавка је промрмљала нешто што је можда било извињење. Допустила је да то прође овог пута, у сваком случају. „А што се тебе тиче Алијандра, од тебе очекујем да будеш добра служавка.“ Алијандра је направила звук, као полу протест који је Фаила игнорисала. „Ако хоћемо да имамо било какву шансу за бег, морамо да радимо шта нам се каже и радимо вредно, и да привлачимо што је могуће мање пажње.“ Као да већ нису скренуле сву пажњу овога света на себе, помисли. „И говорићемо Терави сваки пут кад Севана кине. Не знам шта ће Севана урадити ако нас открије, али мислим да све имамо прилично добру слику шта ће нам се десити ако не задовољимо Тераву.“
То је било довољно да све три поново заћуте. Све три су имале стварно прилично јасну идеју шта ће им Терава урадити, а смрт није била најгора ствар која би их могла задесити.
Неге око поднева снег је ослабио и почео да провејава у ретким пахуљама. Тамни облаци су се котрљали и још увек сакривали сунце, али је Фаила одлучила да је вероватно прошло подне, јер су биле нахрањене. Нико није престао да се креће, али стотине гаи’шаина се упућивало ка корпама и кутијама пуним хлеба и сушеног меса, као и ка мешинама за воду толико хладну да су јој од ње зуби трнули. Чудно, али била је гладна тек колико је то било нормало за особу која је сатима ходала по снегу. Знала је да је Перин једном био Лечен, и био је незасит цела два дана. Можда је то зато што су њене повреде биле много мање од његових. Приметила ја да ни Алијандра ни Маигдин нису појеле ништа више но она.
Размишљање о Лечењу подсетило ју је на Галину, и сва питања која је имала свела су се на једно невероватно зашто? Зашто би једна Аес Седаи – она мора бити Аес Седаи – зашто би се она улизивала Севани и Терави? Или било коме? Једна Аес Седаи би им можда помогла да побегну. Или можда и не би. Можда би их издала, ако би то одговарало њеним намерама. Аес Седаи су радиле шта су хтеле, и ти ниси имао избора сем да то прихватиш, осим ако ниси био Ранд ал'Тор. Али он је био та'верен, и Поноворођени Змај поврх тога, а она је била жена са врло мало избора тренутно, и врло опасном ситуацијом која јој виси над главом. Да не спомињем главе оних за које је била одговорна. Свака помоћ је добродошла, од било кога. Благи поветарац је попустио док је размишљала о Галини из сваког угла којег је могла да се сети, а снег је поново почео да пада све јаче и јаче, и ускоро више није могла да види ни десет стопа испред себе. Није могла да одлучи да ли да вјерује тој жени или не.
Одједном, постала је свесна да је посматра још једна жена у белом, скоро неприметна од снега. Ипак, није било довољно снега да сакрије тај накинђурени појас. Фаила је додирнула сапутнице по рукама и климнула главом ка Галини.
Кад је Галина видела да је примећена, дошла је да гаца кроз снег између Фаиле и Алијандре. Још увек се није кретала кроз снег са неком грациозношћу, али изгледала да се више навикла да хода по њему од њих. Сада код ње није било ни трага пузању. Њено округло лице било је камено под капуљачом, а очи оштре. Али је ипак непрестано окретала главу, бацајући забринуте погледа да види кога још има у близини. Изгледала је као кућна мачка која се претвара да је леопард. „Ви знате ко сам ја?“ захтевала је, али гласом који се не би чуо десет стопа далеко. „Шта сам ја?“
„Изгледа да си ти Аес Седаи,“ Фаила изговори опрезно. „С друге стране, имаш веома чудан положај овде, за једну Аес Седаи.“ Ни Алијандра ни Маигдин нису показале ни назнаку изненађења. Очигледно су већ виделе прстен Велике Змије који је Галина додиривала нервозно.
Боја је букнула на Галининим образима, покушала је да то представи као љутњу. „Оно што ја радим овде је од велике важности за Кулу, дете,“ рекла је хладно. Њен израз је говорио да је имала разлоге које оне не би могле ни почети да разумеју. Очи су јој одлутале, покушавајући да виде кроз снег који је падао. „Не смем претрпети неуспех. То је све што требате да знате.“
„Ми морамо да знамо да ли ти можемо веровати или не,“ Алијандра је рекла мирно. „Мора да си се обучавала у Кули, или не би знала Лечење, али жене могу заслужити прстен, а да не заслуже шал, а ја не могу веровати да си ти Аес Седаи.“ Изгледа да Фаила није била једина која је ломила главу око ове жене.
Галинина пуна уста су очврснула, и стиснула је песницу ка Алијандри, да запрети или покаже свој прстен, или можда обоје. „Мислиш да ће те третирати другачије зато што носиш круну? Зато што си је некад носила?“ није било сумње да је љута, сада. Заборавила је да пази има ли некога да прислушкује, а глас јој је био испуњен отровом. Пљувачка јој је летела из уста од жестине којом је говорила. „Доносићеш Севани вино, или јој трљати леђа исто као и остали. Њене слуге су све племићи или богати трговци, или људи и жене који знају како се служе племићи. Сваки дан нареди да се петоро њих ишиба, да би мотивисала остале, тако да јој сви преносе приче у нади да ће јој се умилити. Када први пут покушате да побегнете, ишибаће вам табане тако да нећете моћи да ходате, а онда ће вас везати изувијаних руку и ногу, као неку ковачеву слагалицу, и ставити на врх двоколица да се возите док не будете могле да ходате. Други пут ће бити горе, а трећи још и више. Ту је човјек који је некад био Бели Плашт. Покушао је да побегне девет пута. Јак човјек, али последњи пут кад су га вратили назад, молио је и плакао чак и пре него што су почели да га шибају за казну.“
Алијандра није поднела ову придику баш добро. Надмено је негодовала, а Маигдин је зајечала, „Је ли се то и теби десило? Била ти Аес Седаи или Прихваћена, ти си срамота за Кулу!“
„Буди мирна кад бољи од тебе причају, дивљакушо!“ Галина је одрезала.
Светлости, ако се ово настави почеће да вриште једна на другу. „Ако мислиш да нам помогнеш да побегнемо, онда реци тако,“ Фаила је рекла Аес Седаи обученој у свилу. Није сумњала у то у вези те жене. Само јесте у све остало у вези ње. „Ако нећеш, шта онда желиш од нас?“
Испред њих су се једна теретна кола назирала у снегу, нагнута на једну страну тамо где је једна санка попустила. Усмеравани од стране Шаидоа са рукама и раменима ковача, гаи’шаини су намештали полугу не би ли подигли кола довољно да би санке биле привезане назад на своје место. Фаила и остали ућутали су док су пролазили.
„Је ли она стварно твоја Вазална господарица, Алијандра?“ Галина је захтевала да зна, кад су изашли из чујног поља људи око товарних кола. Лице јој је још увек било зајапурено од беса, а тон оштар. „Ко је она да би јој се ти заклела на верност?“
„Можеш мене питати,“ Фаила је рекла хладно. Спаљене да су Аес Седаи и њихова крвава тајновитост! Понекад је мислила да јој Аес Седаи не би рекла ни да је небо плаво ако не види неку добит за себе у томе. „Ја сам Госпа Фаила т'Ајбара, и то је све што треба да знаш. Да ли намераваш да нам помогнеш?“
Галина се спотакла и пала на једно колено, пиљећи у Фаилу тако продорно да се запитала да ли је направила грешку. Један трен касније, знала је да јесте.
Подижући се на ноге, Аес Седаи се непријатно насмејала. Више није изгледала љуто. У ствари, изгледала је задовољно исто колико и Терава раније, и што је још горе, скоро на исти начин. „т'Ајбара,“ рекла је занесено. „Ти си Салдејка. Има један млади момак, Перин Ајбара. Твој муж? Да, видим да сам погодила мету. То објашњава Алијандрину заклетву, свакако. Севана има велелепне планове за човека, Ранда ал'Тора, чије је име везано за твог мужа. Да зна да има тебе у рукама... Ох, немој се плашити да ће то сазнати од мене.“ Њен поглед очврсну, и одједном је изгледала истински као леопард. Изгладнели леопард. „Не, ако све будете радиле оно што вам кажем. Чак ћу вам и помоћи да побегнете.“
„Шта ти хоћеш од нас?“ Фаила је рекла, звучећи одлучније него што се осећала. Светлости, била је љута на Алијандру што је привукла пажњу на њих представљајући се, а сад је она урадила то исто. Или још горе. А мислила сам да прикривам саму себе тако што ћу сакрити очево име, помислила је горко.
„Ништа превише напорно,“ Галина је одговорила. „Запазили сте Тераву, наравно? Наравно да јесте. Сви примете Тераву. Држи нешто у свом шатору, глатку белу шипку скоро стопу дугачку. Налази се у црвеном ковчегу са повезом од бронзе који се никад не закључава. Донесите ми је и повешћу вас самном кад кренем.“
„То изгледа како мала ствар за урадити,“ Алијандра је рекла сумњиво. „Али ако је то заиста тако, зашто је ти сама не узмеш?“
„Зато што имам вас да ми је донесете!“ Схвативши да је викала, Галина се скупила у себе, а капуљача јој се заљуљала док је претраживала има ли прислушкивача међу снегом завејаном гомилом. Изгледало је као да нико није бацио ни поглед ка њима, али се њен глас утихнуо до сиктања, као у дивље животиње. „Ако је не узмете, оставићу вас овде док не будете наборане и оседеле. И Севана ће чути о Перину Ајбари.“
„Можда ће нам требати времена,“ Фаила је рекла очајно. „Нећемо бити слободне да се само ушуњамо у Травин шатор кад год хоћемо.“ Свјетлости, последња ствар на свету коју је желела да уради је да се приближи Теравином шатору. Али Галина је казала да ће им помоћи. Можда јесте подла, али Аес Седаи не могу да лажу.
„Имате све време које вам је потребно,“ Галина одговори. „Остатак твог живота, Госпо Фаила т'Ајбара, ако ниси опрезна. Немој ме изневерити.“ Последњи пут је добро погледала Фаилу и окренула се да се провлачи кроз снег, држећи руке као да хоће да сакрије окићени појас својим широким рукавима.
Фаила се борила у себи. Ниједна од њених пратиља такође није имала ништа да каже. Изгледало је да нема шта да се прича. Алијандра је утонула у мисли, с рукама у рукавима, гледајући у даљину као да може да уочи нешто изван мећаве. Маигдин је поново почела чврсто да стеже свој златни појас. Биле су ухваћене у три замке и било која од њих би их могла убити. Спасавање је одједном изгледало врло пожељно. Некако, ипак, Фаила је намеравала да сама пронађе пут из ове замке. Склањајући руку са свог оковратника, борила се са снежном олујом, планирајући.
