Точак Времена се окреће и Доба долазе и пролазе, остављајући сећања која прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, а чак и митови су давно заборављени када Доба које их је створило дође поново. У једном таквом Добу, које неки зову Треће доба, Доба које тек треба доћи, Доба које је већ одавно прошло, ветар се диже изнад планинског острва Тремалкинг. Ветар није био почетак. Не постоје ни почеци ни крајеви у окретима Точка Времена. Али је то био неки почетак.
На истоку је ветар дувао преко Тремалкинга, где су поштени – мршави Амајари обрађивали своја поља, правили добро стакло и порцелан и пратили мир Воденог пута. Амајари су игнорисали свет ван њихових разбацаних острва, за пратиоце Воденог пута тај свет је био само илузија, одраз у огледалу њихових веровања, ипак су неки посматрали како ветар доноси прашину и летњу врелину где би зимске кише требале падати и присећали су се прича које су чули од Ата'ан Мијера. Приче о свету преко и пророчанству које се треба испунити. Неки су гледали према брду где се камена дивовска рука уздизала из земље, држећи чист, кристални сафир већи од многих кућа. Амајари су имали своја пророчанства и нека од њих су говорила о руци и сафиру. И о крају илузија.
Даље одатле ветар је дувао на Мору олуја, ка истоку испод морског сунца, на небу без иједног облака, бичујући врхове морских таласа, борећи се са јужним ветровима и ветровима са запада, делећи и вртложити се као што се ковитла вода испод. Још увек не као олуја зимског срца, иако би требало да је зима већ напола прошла, више од олује умирућег лета, али ветрови и струје које би могле бити искоришћене од стране људи океана – морепловаца, на обалама око континента од Краја Света до Мајена и даље и онда поново назад. На истоку ветар је завијао, преко усковитланог мора где се огромни таласи уздижу и оглашавају и летеће рибе узлећу раширених пераја летећи два корака и више, ка истоку, ковитлајући се сада северно, источно и северно, преко мале флоте рибарских бродића који бацају своје мреже у плићаке мора. Неки од тих рибара су стајали раширених руку, зурећи у широку, борбену линију великих и малих бродова, који се решено крећу кротећи ветров снажни дах, секући таласе својим прамцем и разбацујући их својим боковима, њихов барјак са златним соколом који у канџама држи муњу, мноштво таквих барјака као предсказање олује. На Истоку и Северу и даље и ветар стиже до познате, бродовима испуњене луке Ебоу Дара где су стотине бродова Морског народа пристале као и у многим другим лукама, чекајући команде Корамура, свог Изабраног.
Преко луке је ветар завијао, љуљајући како мале тако и велике бродове, преко самог града, сијајући бело испод неуморног сунца, преко кула и зидова и офарбаних – кружних кровова, улица и канала ужурбаних јужњачком привредом. Око сијајућих кровова и витких кула Тарасинине палате ветар се усковитла носећи у себи мало соли, подижући заставу Алтаре два златна леопарда на зеленом и плавом пољу и барјаци владајуће куће Митсобар, Мач и Сидро, зелено на белом, још увек не олуја већ као најава олује.
Кожа је пецкала Авијенду између лопатица на леђима док је избијала на чело својих пратиоца ходајући кроз ходнике палате прекривених гомилом блиставих, разнобојних плочица. Имала је осећај да их неко посматра, осећај који није имала још од периода када је била венчана за копље. Машта, говорила је себи. Машта и знање да постоје непријатељи којима се не могу супротставити! Не тако давно тај осећај би значио да неко има намеру да је убије. Смрт није било нешто чега се треба плашити – сви умиру данас или неки други дан – али она није желела да умре као зец ухваћен у замку. Она је имала тох да исплати.
Слуге скупљене уза зид, клањају се оборених очију скоро као да разумеју срамоту живота који живе, али сигурно нису они ти због којих она жели да се окрене. Она је покушала да научи себе да другачије гледа на слуге, али чак и сада, док јој се јежи кожа на леђима она није могла да натера себе да на њих гледа као на опасност. То мора да је машта и нерви. Ово је и био дан за машту и нерве.
За разлику од слугу богате таписерије су јој привлачиле поглед, позлаћене усправне лампе као и лампе на плафону којима су били осветљени ходници. Као папир танак порцелан сав у црвеном, жутом, зеленом и плавом стајао је у зидним нишама као и на полицама отворених ормана, поред украса од злата и сребра, слоноваче и кристала и великог броја чинија, ваза, сандука и статуа. Само најлепши примерци су задржали њен поглед, ма шта Мокроземци мислили, лепота је вредела више од злата. Овде је било пуно уметничке лепоте. Она није намеравала овде да узме свој део од петине.
Узнемирена собом, она се намрштила. То није био частан начин размишљања испод крова у којем јој је понуђена хлад и вода. Без церемоније, али и без дуга у крви, челику или потреби. Али и то је боље него мислити о дечаку самом у овом корумпираном граду. Сваки град је био корумпиран – толико је била сигурна, сада, када је видела неколико градова – али је Ебоу Дар последње место где би пустила дете да само шета. Оно што није могла да разуме је зашто су јој мисли о Оливеру стално врзмале по глави изузев ако се није трудила да их потисне. Он није био део тоха који је имала према Елејни или Ранду ал’Тору. Шаидо копље је убило његовог оца, изгладнелост и тежак живот његову мајку, али чак и да је њено копље узело обоје, дечко је још увек био Дрвоубица, Каирхијењанин. Зашто би се она бринула око судбине дечака те крви? Зашто? Она се покушала концентрисати на плетење које је требала извести, оно које је вежбала под Елејнином присмотром тако да га је сада могла исплести и у сну. Оливерово лице са широким устима се и даље наметало. Биргита се бринула за њега и више него она, али су Биргитине груди криле у себи веома осетљиво срце на младе дечаке, поготово на оне ружне.
Уздахнувши, Авијенда је одустала од покушаја да игнорише разговор њених сапутника иза ње, иако ју је иритирао у потпуности као и пуцкетање летње олује. Чак и то је било боље него се узбуђивати због сина Дрвоубице. Кршиоца заклетви. Свету би и било боље без те презира вредне крви. То је се није тицало, то није била њена брига. Ни најмање. У сваком случају Мет Каутон ће га наћи. Изгледа да он може све наћи. Слушање разговора је некако умири. Пецкање је престајало.
„То ми се ни мало не свиђа!“ Нинаева је мрмљала, настављајући расправу започету још у соби. „Ни најмање. Лане, да ли ме чујеш?“ Она је до сада најмање двадесет пута изјавила своје неслагање, али се Нинаева никада није предавала само зато што је већ изгубила. Ниска и тамних очију, она се жестоко борила, ударајући њену подељену плаву сукњу, са једном руком која лебди у висини њене дебеле, до струка дуге кике, цимнувши је одсечно на доле пре него што је опет подиже. Нинаева је држала бес и иритацију на краткој узици када је у близини био Лан. Или се барем трудила. Огроман понос ју је испуњавао због тога што се удала за њега. Прибијени, извезени, плави огртач преко њене жуте, за јахање подељене, свилене сукње са дубоким изрезом, показујући сувише велики део груди на мокроземски начин, само да би могла показати његов тешки, златни прстен на фином ланцу око њеног врата. „Ниси имао права да обећаш да ћеш тако пазити на мене, Лане Мандрагоране,“ рече одсечно. „Ја нисам порцеланска лутка!“
Он искорачи стајући поред ње, мушкарац одговарајуће висине, са раменима и главом, па чак и више, изнад ње са Заштитниковим невидљивим плаштом, у кога је тешко било гледати, на својим леђима. Његово лице је изгледало као исклесано од камена и његов поглед који је тражио и најмањи знак претње у слугама поред којих су пролазили, испитујући сваки попречни ходник и нишу у потрази за скривеним нападачима. Спремност је зрачила из њега, лав на ивици скока. Авијенда је расла окружена опасним људима, али ни један се није могао мерити са Аан'аллеин. Да је смрт имала људско обличје, изгледала би као он.
„Ти си Аес Седаи, а ја сам твој Заштитник,“ рече он дубоким, крупним гласом. „Моја је дужност да бринем о теби.“ Његов тон смекша у жестокој супротности са оштрим изразом лица и са никада не мењајућим погледом његових црних очију. „Поред тога, да бринем о теби је и жеља мога срца, Нинаева. Можеш тражити и захтевати све од мене, али никада не можеш тражити да те пустим да погинеш, а да не покушам да те спасим. Оног дана када ти умреш умрећу и ја.“
То задње он није раније изговорио, барем не када је Авијенда могла да чује, и то је погодило Нинаеву као ударац у стомак, очи су јој на пола искочиле из главе и уста су јој се немо померала. Изгледа да се као и увек брзо прибрала. Правећи се да намешта њен плави – са пером украшени шешир, смешну ствар која је изгледала као да јој се чудна птица угнездила на врху њене главе, она је бацила брз поглед ка њему испод обода тог шешира.
Авијенда је почела сумњати да је друга жена често користила ћутање и неке као значајне погледе да би прекрила своје незнање. Сумњала је да Нинаева зна само нешто мало више о мушкарцима, о начину опхођења са њима, од ње. Сукобљавање ножевима и копљима са њима је много лакше, него волети их. Много лакше. Како су жене издржавале да буду удате за њих? Авијенда је имала очајничку жељу да научи, али није знала како. Удајом за Аан’аллеина за само један дан, Нинаева се изменила много више од просте жеље да контролише свој темперамент. Она се изгледа мењала од запањености до шока, ма колико се трудила да то сакрије. Сањарила је у чудним моментима, црвенела на безазлена питања и – онда је то жестоко порицала, али ју је чак и Авијенда видела – кикотала се без разлога. Није било сврхе покушавати да се нешто научи од Нинаеве.
„Претпостављам да ћеш и ти такође да ми одржиш предавање о Заштитницима и Аес Седаи,“ Елејна хладно рече Биргити. „Е па ти и ја нисмо венчани. Ја очекујем да ми чуваш леђа, али ја не желим да ти дајеш обећања иза мојих леђа.“ Елејнина одећа је била непримерена као и Нинаевина, златно извезена, Ебоу Дар јахаћа хаљина од зелене свиле, високе крагне, али са овалним отвором који је откривао поприличан део њених груди. Мокроземци су дизали буку на свако помињање скидања у шатору за знојење, или скидање пред гаи'шаином, али су ходале овако изложене тамо где би сваки странац могао да их види. Авијенда се није бринула због изгледа Нинаеве, али Елејна је била њена скоро–сестра. А надала се да ће бити и више од тога.
Високе штикле на Биргитиној обући учиниле су је за шаку вишом од Нинаеве, али још увек је била нижа од Елејне и Авијенде. У тамно плавом капуту и зеленим панталонама, она је зрачила истом опрезношћу и лежерном спремношћу као Лан, мада је то код ње изгледало опуштеније него код Лана. Леопард који лежи на стени, ни приближно лењ као што на први поглед изгледа. Није било запете стреле у Биргитином луку, али поред њеног њихања у ходу и осмеха, она је могла извадити стрелу из тоболца на струку и затегнути је пре него што би било ко стигао да трепне и одапела би три пре него што би било ко стигао да зада први ударац.
Она погледа Елејну искоса одмахујући главом и при томе забацујући својом плавом киком, дугом и дебелом као Нинаевина. „Обећала сам ти то у лице, не иза твојих леђа,“ рече суво. „Када будеш научила мало више, нећу ти морати објашњавати односе Заштитника и Аес Седаи.“ Елејна шмркну и подиже своју браду високо, док је намештала траке на свом шеширу, који је био прекривен тамно – зеленим перима и изгледао је још горе од Нинаевиног. „Можда много више,“ додаде Биргита. „Ти везујеш још један чвор у тој вези.“
Да Елејна није била њена скоро–сестра Авијенда би се насмејала на црвенило које је облило Елејнине образе. Саплести неког ко је увек покушавао да хода високо било је увек забавно, или гледати како то неко други ради, а и најмањи пад био је вредан смеха. Као и обично, она је оштро погледала Биргиту, а тај поглед је обећавао одмазду уколико Биргита настави. Авијенда је волела ту жену без обзира на све њене тајне, али разлика између пријатеља и скоро–сестре је било нешто што ови Мокроземци изгледа нису могли сватити. Биргита се само насмеја, бацивши брз поглед од ње до Елејне, промрмљавши нешто у своју браду. Авијенда је ухватила реч „мачићи.“ Још горе је то што је та реч изговорена са наклоношћу. То мора да су сви чули. Сви!
„Шта је ушло у тебе, Авијенда?“ Нинаева упита, боцнувши је укоченим прстом у леђа. „Имаш ли намеру да стојиш ту и црвениш читав дан? Ми смо у журби.“
Тек тада је по врелини у образима Авијенда схватила да је и она црвена у лицу као и Елејна. И да стоји као камен са стране у тренутку када они морају журити. Сасечена речју, као девојка која је скоро венчана за копље и ненавикла на шале међу Девицама. Она је имала скоро двадесет година, а понашала се као дете које се игра са њеним првим луком. То је додало још црвенила у њене образе. Што је био разлог зашто је она јурнула иза следећег ћошка и скоро главом ударила у Теслин Барадон.
Падајући на црвене и зелене плочице, Авијенда је на пола пала на леђа, окрећући се тако ка Елејни и Нинаеви. Овај пут је успела да јој образи не постану као ватра црвени, мада је то желела. Она је срамотила њену скоро-сестру исто колико и себе. Елејна је увек држала њену страну без обзира на све. На срећу, Теслин Барадон је прихватила њену трапавост мало боље.
Жена оштрог лица се брзо опоравила од изненађења, поскочивши пре него што је успела да поврати контролу, а затим исправи рамена раздражено. Високи јагодице и прав нос сакриле су одвратност појаве Црвене сестре и њене црвене хаљине, просветлевши у плаво оно што је скоро у потпуности било црно, али учинивши њену појаву само мало мање непријатном, ипак се она брзо прибрала повративши изглед газдарице крова, са тамним, браон очима, хладним као најдубље сенке. Те очи склизнуше преко Авијенде као када отпушта слушкињу, игноришући Лана као оруђе од којег нема користи, задржавајући се кратко на Биргити. Многе Аес Седаи нису одобравале то што је Биргита била Заштитник, али нико није могао дати неки други разлог против тога осим тихог мрмљања о традицији. Елејну и Нинаеву је пак фиксирала чим се окренула ка њима. Авијенда је лакше могла пратити јучерашњи ветар, него прочитати нешто са лица Теслин Барадон.
„Ја сам већ рекла Марилили,“ рече она са једва приметним илијанским нагласком, „али могу и ваш ум растеретити. Каквим се год... промашеним циљем... ви бавиле Јолина и ја се нећемо мешати. Ја сам се побринула за то. Елаида никада неће сазнати за то ако уложите мало труда. Немој зевати у мене са толиким неповерењем, дете,“ она додаде са изразом гађења на лицу. „Ја нисам ни луда, ни слепа. Ја знам за Ветротрагаче Морског народа и њихово присуство у палати и тајни састанак са краљицом Тулин. И неке друге ствари.“ Иако су та танка уста била скупљена и тон њеног говора био прибран, поглед јој је сијао од беса. „Ви ћете дебело платити за те друге ствари, ви и оне које вам дозвољавају да се играте Аес Седаи, али ја ћу вам прогледати кроз прсте за сада. Кажњавање може да сачека.“
Нинаева је цимнула своју плетеницу, исправљених леђа, уздигнуте главе и пламтећих очију. У неким другим околностима Авијенда би се сажалила на особу којој се управо спрема једна жестока буквица. Нинаевин језик има више бодљи него бодљикави сегаде, а и оштрије су. Авијенда је смирено наставила да посматра ову жену која мисли да може гледати кроз њу као да она не постоји. Мудрима није дозвољено да се обрачунавају песницама са неким, али је она била само ученица, можда је неби коштало њеног џиа ако би ову Теслин Барадон обликовала мало. Она је отворила уста да би дала шансу Црвеној сестри да се брани, а у истом тренутку је Нинаева отворила своја уста, али је Елејна проговорила прва.
„Шта ми радимо, Теслин,“ рече она хладним гласом, „није твоја брига.“ Она је такође стојала исправљена, са очима као плави лед; светлост са високог прозора која је падала на њене златне локне давала је утисак као да њена коса гори. Управо тада је Елејна могла учинити да господарица крова изгледа као коза са превише ускваја у њеном стомаку. То је била вештина коју је добро научила. Свака реч је била изречена са хладним достојанством. „Ти немаш право да се мешаш у било шта што ми радимо, у било шта што било која сестра ради. Никакво право. Због тога не гурај нос у наше капуте, ти летња шунко и буди срећна што ми нећемо да потегнемо питање твог подржавања узурпаторке на Амирлин трону.“
Зачуђена, Авијенда је бацила поглед искоса на своју скоро–сестру. Да не гура њен нос у наше капуте? Она и Елејна нису носиле капуте. Летња шунка? Шта то значи? Мокроземци често изговарају чудне ствари, али је друга жена изгледала збуњено као и она. Само је Лан, стојећи Елејни искоса, изгледа разумео и изгледао је... запрепаштено. И забављено. Било је тешко рећи, Аан’аллеин је контролисао своје изразе лица веома добро.
Теслин Барадон смркну, док јој лице постаде још уже. Авијенда се снажно трудила да зове те људе само једним делом пуног имена као што су се они сами једни друге звали – када је она користила цело име, они су мислили да је узнемирена! – али она није могла замислити себе да буде тако блиска са Теслин Барадон. „Ја ћу вас оставити вашим пословима, блесава децо,“ жена зарежа. „Потрудите се да ваше носеве не гурнете у још већи процеп него што јесу.“
Док се она окретала да оде, грандиозно гладећи сукњу, Нинаева је ухвати за руку. Мокроземци обично дозвољавају да им се емоције виде на читавом лицу и Нинаеви се конфликт оцртавао преко читавог лица. Гнев који жели избити на површину, поред јасне одлучности. „Чекај Теслин,“ рече преко воље. „Ти и Јолина сте можда у опасности. Ја сам рекла Тулин, али мислим да је она сувише уплашена да би то пренела било коме. Добровољно барем. То није нешто о чему би било ко волео да разговара.“ Она је застала да удахне дубоко и ако се спремала да говори о својим страховима у тој ствари, имала је разлога. Није срамота осећати страх, срамота је било предати му се, или дозволити да избије на површину. Авијенда је осетила лептире по сопственом стомаку, док је Нинаева настављала са причом. „Могедијен је била овде у Ебоу Дару. Можда је још увек ту. А можда и још неко од Изгубљених. Са гхоламом, неком врстом Сенкине творевине, којој не можеш нашкодити помоћу Једне моћи. Изгледа као човек, али је направљен да би убијао Аес Седаи. Изгледа да га ни челик не може повредити и може се провлачити кроз најмање отворе. Црни Ађах је овде, такође. А и олуја долази, опасна олуја. Само што то није олуја, бар не временска олуја. Ја је могу осетити, то је вештина коју поседујем или Дар ако хоћеш. Опасност долази у Ебоу Дар и невоље веће од било које кише или грмљавине.“
„Изгубљени, олуја која није олуја и нека Сенкина творевина за коју никад нисам чула,“ Теслин Барадон рече хладно. „Да не помињем Црни ађах. Светлости. Црни ађах! А сам Мрачни можда?“ Њен подсмех је био оштар као бријач. Она макну Нинаевину руку презриво. „Када се вас две вратите у Белу кулу где припадате, у бело које вам стварно припада, научићете да не трошите време на овакве луде фантазије. Или да их преносите сестрама.“ Прелетевши очима преко њих и још једном не погледавши Авијенду, она још једном гласно шмркну и одмаршира низ ходник тако брзо да су слуге морале да се скоком склањају са њеног пута.
„Та жена је имала нерве да...!“ Нинаева викну, планувши након што је жена отишла и цимајући своју плетеницу са обе руке. „Након што сам натерала себе...!“ Скоро се удавивши својим бесом. „Е па барем сам покушала!“ Али по звуку би се рекло да је зажалила због тога.
„Јеси,“ Елејна се сложила уз оштро климање главом, „и више него што је заслужила. Поричући да смо Аес Седаи! То више нећу трпети! Нећу!“ Њен глас је био хладан раније, али је сада био хладан и мрачан.
„Може ли се неком таквом веровати?“ Авијенда промрмља. „Можда се требамо побринути да се не може умешати.“ Док је то говорила она је испитивала песницу, Теслин Барадон ће то видети. Та жена је заслужила да је Сенкин накот ухвате, било Могедијен или нешто друго. Будале заслужују све што им њихове будалаштине донесу.
Нинаева је изгледала као да разматра предлог, али оно што је рекла је било, „Ако сам је ја и мало разумела, мислим да је она била спремна да се окрене против Елаиде.“ Рече то запуцкетавши језиком раздражено.
„Може ти се завртети у глави ако покушаш да пратиш све промене у политици Аес Седаи.“ Елејна није рекла да би Нинаева до сада требало да то зна, али се из њеног тона то могло закључити. „Чак би се и Црвене могле окренути против Елаиде због неког разлога који ми не можемо ни замислити. Или можда покушава да нас учини мање опрезним, тако да би могла да нас некако превари и натера да сами улетимо у Елаидине руке. Или –“
Лан се накашља. „Ако долази било који од Изгубљених,“ рекао је то тоном који је подсећао на стругање камена, „могао би бити овде сваког тренутка. Или би могао тај гхолам. У сваком случају би било најбоље да будемо негде другде.“
„Са Аес Седаи увек треба имати мало стрпљења.“ Биргита промрмља као да цитира. „Али Ветротрагачи је изгледа немају,“ она настави, „тако да можете заборавити Теслин и сетити се Ренаиле.“
Елејна и Нинаева окренуше погледе ка Заштитницима довољно хладне да би и десет Камених паса застало. Није као бежање од Сенодушних и тог гхолама, за све оне су биле те које треба да одлуче да ту нема избора. Сигурно не као подсећање да требају подједнако брзо трчати да би се видели са Ветротрагачима као када беже од Изгубљених. Авијенда је посматрала те погледе – Мудре су увек постизале погледом или речима оно што је она морала постићи копљем или песницама, само што су оне то постизале брже и са више успеха – она је посматрала Елејну и Нинаеву, само што је изгледало да њихови погледи немају никаквог ефекта на Заштитнике. Биргита је погледала Лана искоса, који јој је одговорио слегнувши раменима са очитим одустајањем.
Елејна и Нинаева су се предале. Без журбе и без потребе, оне исправише своје сукње, свака узевши по једну Авијендину руку пре него што кренуше бацивши само мали поглед уназад, да би видели да ли их Заштитници прате. Не да је то Елејни требало, са обзиром на њену везу са својим Заштитником. Као ни Нинаева из истог разлога, Аан’аллеинова веза можда припада другом, али његово срце куца као и његов прстен на ланцу око њеног врата. Оне су се трудиле да изгледају као да не журе, да не би било да су их Биргита и Лан натерали да журе, али је истина била да су ходале брже него раније.
Да би то надокнадиле оне су идилично расправљале о тотално небитним стварима. Елејна је жалила што није имала прилику да стварно види Фестивал Птица, два дана раније, не поцрвеневши ни најмање због одеће које су људи носили на Фестивалу. Нинаева такође није поцрвенела, али је брзо прешла на причу о Светковини Жара, која се требала одржати то вече. Неке слуге су тврдиле да ће бити ватромета, наводно захваљујући једном избеглом Илуминатору. Неколико путујућих циркуса је дошло у град са својим чудним животињама и акробатама, што је интересовало и Елејну и Нинаеву подједнако, пошто су провеле одређено време у једном таквом циркусу. Оне су говориле и о тешкоћама путовања морем, и о разним врстама чипки у Ебоу Дару и о различитом квалитету свиле и платна који се могао купити и Авијенда је затекла себе како са уживањем одговара на комплименте како дивно изгледа у својој сивој јахаћој хаљини и другој одећи коју јој је дала Тилин Квинтара, од фине вуне и свиле, такође чарапе и накит који иду уз њих. Елејна и Нинаева су такође добиле прелепе дарове. Сви њихови поклони заједно су испунили више сандука и свежња, који су били однешени у шталу од стране слугу, заједно са њиховим јахаћим торбама.
„Да ли се ти то мрштиш, Авијенда?“ упита Елејна, помазивши је по руци и насмешивши се. „Не брини се. Ти знаш токове, бићеш сасвим добро.“
Оне нису разумеле. Ниједна утешна реч или покрет неће излечити оно што њу мучи. Она је уживала у разговору о чипки и одећи ! Она није знала да ли да мрмља из презира или да јадикује из очаја. Она је тихо мрмљала. Раније је гледала женску хаљину само да би открила где је сакрила оружје, никада да би видела боју или вез, или помислила како јој стоји. То је било због времена које је провела по граду, по палатама Мокроземаца. Ускоро ће почети да се будаласто смешка као и они. Она није видела да се Елејна и Нинаева тако смешкају, али су сви знали да се жене Мокроземаца будаласто смешкају, а очито да је она постала слаба као и било која бледуњава Мокроземка. Држећи се испод руке, причајући о чипки! Како ће сада потегнути нож са појаса ако их неко нападне? Како ће јој нож помоћи против онаквих убица, али она је имала поверење у челик много пре него што је схватила да може да усмерава. Ако би било ко покушао да повреди Елејну или Нинаеву – посебно Елејну, али је обећала Мет Каутону да ће бринути о обе као и Биргита и Аан'аллеин – ако било ко покуша, она ће му челиком пробости срце. Чипка! Док су ходали она је јадиковала колико је мека постала.
Огромна двострана врата су се налазила на три стране највећег шталског дворишта палате, а са стране пута који је ишао до тих врата налазило се мноштво слуга у зеленој и белој одећи. Иза њих у шталама од белог камена чекали су коњи, оседлани и натоварени корпама исплетеним од прућа. Морске птице су летеле и оглашавале се криковима, веома непријатан подсетник колико воде се налази испред њих. Врео ваздух је треперио изнад бледог, каменог плочника, али је ваздух био препун тензије. Авијенда је видела где се и крв пролива са мање напора.
Ренаила дин Калон, у црвеној и жутој свили, руку надмено прекрштених испод њених груди, стајала је испред деветнаест босоногих жена са истетовираним рукама и светлим блузама, многе у панталонама и подједнако светлим ешарпама. Зној који је сијао на њиховим лицима није умањивао њихово достојанство. Неке су ушмркнуле из украшених кутијица, напуњених са нечим оштрог мириса, које су се налазила на златном ланцу око њихових вратова. Пет златних алки налазило се на сваком увету Ренаиле дин Калон, а ланчић од висећих медаљона ишао јој је преко левог образа, од увета до носа. Три жене одмах иза ње носиле су девет алки и нешто мање звецкајућег злата. То је био начин на који је Морски народ показивао разлику у висини свог положаја, барем међу женама. Све поређане иза Ренаиле дин Калон, Ветротрагачи, Господарице брода, Ата'ан Мијере, па чак и две ученице које су устајале, у тамним панталонама и ланеним блузама уместо свилених, додали су својим накитом златном сјају у ваздуху. Када су се Авијенда и остале појавиле, Ренаила дин Калон разметљиво погледа према сунцу, које је показивало да је прошло подне. Њена обрва се подизала док јој се поглед враћао ка њима, црних очију и беле косе, погледа испуњеног са толико видљивим нестрпљењем да је слободно могла и да виче.
Елејна и Нинаева су застале на кратко, повукавши Авијенду да се и она заустави. Оне разменише забринуте погледе поред ње, са дубоким значењем. Она није видела начин да оне побегну. Обавеза је везивала и руке и ноге њеној скоро–сестри и Нинаеви, а оне су саме себи везале те чворове.
„Ја ћу погледати шта је са Штрикаћим кругом,“ Нинаева промрмља испод гласа, а Елејна рече, са мало више храбрости, „ја ћу се побринути да сестре буду спремне.“
Пуштајући јој руку, кренуле су у супротним смеровима, подижући сукње да би могле брже ходати, праћене Биргитом и Ланом. Оне су је оставиле да се сама суочи са погледом Ренаиле дин Калон, орловским погледом жене која је знала да држи виши и повољнији терен и да не може бити истерана. На срећу Ветротрагачи и Господарице брода су се брзо окренуле својим пратиоцима, толико брзо да су њихове ешарпе широко залепршале. Остали Ветротрагачи су се сакупили око ње, сконцентрисани на њене тихе речи. Ударити њу макар једном би сигурно све покварило. Авијенда се трудила да не зева у њих, али што се више трудила да гледа негде друго, то јој се поглед чешће враћао на њих. Нико није имао право да ухвати њену скоро-сестру у процеп. Алке у носу! Добар цимај тог ланца би сигурно дао Ренаили дин Калон Плавој Звезди сасвим другачији израз лица.
Збијене заједно на једном крају шталског дворишта, ситна Мерилил Кеандевин и још четри Аес Седаи такође нису обраћали пажњу на Ветротрагаче, већина са забринутошћу испод маске опуштености. Чак и танка, седа Вандена Намел и њена, као одраз у огледалу иста, сестра Аделеас која је обично изгледала најсталоженије од њих. Ту и тамо, једна или обе су намештале танке, платнене плаштове, или тресле подељене, свилене сукње за јахање. Једино Сареита, која је чувајући стајала изнад великог, белог товара у облика диска, није се врпољила, али је била намрштена. Мерилилина... служавка... Пол, се мрштила иза њих. Аес Седаи су се жестоко противиле погодби која је довела Ата'ан Мијере са њихових бродова и дала им право да зевају у Аес Седаи са захтевајућим нестрпљењем, али им је та погодба везала језике и натерала их да се ћутећи гуше у својој нервози. Коју су оне покушавале да сакрију и можда би имале успеха са Мокроземцима. Трећа група жена, уско прибијене једна уз другу на супротном крају дворишта, заслужила је оно што је добила својим учењем.
Реана Кори и осталих десет преживелих припадница Рода Штрикаћег круга су изгледале узнемирено испод тог неодобравајућег, темељног проучавања, чистиле су своја знојава лица извезеним марамицама, намештале су своје широке, живих боја, сламене шешире и гладиле своје вунене сукње подигнуте на једној страни да би се видео део подсукње светле као одећа Морског народа. Једним дело био је то поглед Аес Седаи што их је терало да се премештају са ноге на ногу; страх од Изгубљених и гхолам додавао је тој нервози, као и неке друге ствари. Уске крагне тих хаљина би требало да буду довољне за озбиљан изглед. Већини тих жена су се виделе боре на њиховим лицима, али су и даље изгледале као девојчице ухваћене са рукама пуним украдених слаткиша. Све осим стамене Сумеко, која је са песницама на куковима подједнако зурила у Аес Седаи као и оне у њу. Сјај саидара окруживао је једну од њих, Кирстиан, која је и даље задржавала сјај око ње. Са бледим лицем можда десетак година старијим од Нинаеве, она се издвајала од осталих. Њено лице је постајало влажније сваки пут када би ухватила поглед Аес Седаи.
Нинаева је пожурила према жени која је водила Род, охрабрујућег лица и Реане и остале су се насмешиле са видним олакшањем. Забринуте мало, истина, али су приметиле Лана; њега су поштовале као и вука на кога је личио. Како год, Нинаева је била разлог зашто Сумеко није изгледала престрављено као остале када су Аес Седаи гледале у њу. Она се заклела да ће научити те жене да имају петљу, мада Авијенда није разумела зашто. Нинаева је била Аес Седаи такође, ниједна Мудра не би рекла некоме да се супростави Мудрој.
Без обзира ако је то успевало у односу са другим Аес Седаи, чак и Сумеко се повиновала Нинаеви. Штрикаћи Круг је налазио да је у најмању руку чудно да жена млада као Елејна и Нинаева издају наређења Аес Седаи и да се оне покоравају. Авијенда је и сама налазила да је то чудно; како снага у Моћи, нешто са чиме си сигурно рођена као и са очима, вреди више него част које ти године доносе? Ипак старије Аес Седаи су се покоравале и за чланице Рода то је било довољно. Иејина, висока скоро као Авијенда и тамне коже скоро као Морски народ, узвраћала је понизним осмехом на сваки Нинаевин поглед, а Димана, са седим праменовима у својој светлој, црвеној коси, спуштала је главу на сваки Нинаевин поглед, а плавокоса Сибела је руком сакрила нервозно кикотање. Упркос њиховој ебоударђанској одећи само је Тамарла, мршава и маслинасте боје коже, била Алтаранка, али није била чак ни из града.
Оне су се раздвојиле чим је Нинаева пришла, откривајући жену на коленима, руку везаних на леђима, са кожном врећом на глави, док је њена фина одећа била исцепана и прашњава. Она је била подједнако јак узрок њихове узнемирености колико и Мерилилини погледи или Изгубљени. Можда чак и већи разлог.
Тамарла је скинула врећу са њене главе, остављајући женину танку, знојаву косу умршеном, Испан Шефар је покушала да устане и успела да направи један трапав корак пре него што је поново пала, трепћући и кикоћући се глупаво. Зној који јој се сливао са лица и пар модрица које су јој направили њени тамничари кварио је изглед њене безвремене фигуре. По Авијендином мишљењу она је третирана сувише нежно за своје злочине.
Биље које јој је Нинаева на силу натерала да поједе још увек је држало заробљеном њену вољу, поред тога су јој и колена клецала, али и поред тога Кристијан јој је поставила штит и одржавала га сваким делићем своје Моћи. Није постојала ни најмања могућност да Сенотрк може побећи – чак и да није била дрогирана, Кристијан је била јака у Моћи колико и Реана, јача од већине Аес Седаи које је Авијенда срела – али и поред тога чак је и Сумеко нервозно намештала своју сукњу и избегавала да погледа у жену која је клечала.
„Сигурно је сада сестре требају преузети.“ Реанин висок – одлучан глас је био толико несигуран да је могао припадати Црној сестри која је била под Кристијаниним штитом. „Нинаева Седаи ми... ми не би смо требали бити чувари – ух – одговорни... за једну Аес Седаи.“
„То је тачно,“ Сумеко је додала брзо. И неспокојно. „Аес Седаи је требају преузети сада.“ Сибела је подигла главу и климнула, мрмљајући у сагласност са жамором који се проширио међу припадницама Рода. Оне су до сржи биле убеђене да су много испод Аес Седаи и вероватно би пре изабрале да чувају Тролока него Аес Седаи.
Поглед пун неодобравања од Мерилиле и осталих сестара се одједном променио када је откривено лице Испан Шефар. Сереита Томарес, која је носила свој браон шал само неколико година и још није имала безвремен изглед, гледала је са толиким гађењем да је тај поглед требао да разнесе Сенотрка у педесет делова. Аделеас и Вандене, рукама стежући сукњу, изгледале су као да се боре са мржњом према жени која им је била сестра и која их је издала. Али и поред тога поглед који су упутиле Штрикаћем кругу није био ни мало бољи. Оне су такође у својим срцима знале да је Род био доста испод њих. Ту је постојало много више од тога, али је издајица била једна од њих и нико осим њих није имао право на њу. Авијенда се слагала са тим. Девица која би издала њене сестре по копљу није умирала ни брзо, ни без срама.
Нинаева је поново навукла врећу на главу Испан Шефар, користећи више силе него што је било потребно. „Ви сте до сада радиле добар посао и наставићете да га радите,“ она рече мирно припадницама Рода. „Ако покаже знаке опорављања, сипајте јој још мешавине у грло. Држаће је у бунилу, као козу пуну вина. Запушите јој нос уколико не буде желела да гута. Чак ће и Аес Седаи гутати ако јој запушите нос и запретите јој батинама.“
Ренаилина вилица се опустила и очи су јој се широм отвориле, као и већини њених пратиоца. Сумеко је климнула, али полако, али су јој очи биле исколачене као и осталима. Када су припаднице Рода изговарале име Аес Седаи, то је било исто као да су изговарале име Творца. Мисао о томе да ће морати да запуше нос једној Аес Седаи, макар и Сенотрку, је оцртавала страх на њиховим лицима.
Окрећући поглед према Аес Седаи, та мисао им се још мање свидела. Мерилила је отворених уста, зурила у Нинаеву, али је управо тада Елејна дошла до њих и Сива сестра се окренула ка њој, одвајајући само један поглед пун неслагања према Биргити. Њен глас је показивао колико је узнемирена, јер га је повисила уместо њене уобичајене дискретности. „Елејна, ти мораш причати са Нинаевом. Те жене су збуњене и преплашене сувише и без овог новог задатка. Неће помоћи ако их она узнемири још више. Ако Амирлин Трон стварно намерава да им дозволи да иду у Кулу,“ она је одмахнула главом, покушавајући да порекне такву могућност и још неке ствари поред тога, „ако стварно то намерава, оне морају схватити где им је место и – „
„Амирлин то намерава,“ Елена је пресече. Нинаевин чврст глас је звучао као песница испод носа, а Елејнин је звучао као чиста неминовност. „Они ће имати своју шансу да покушају поново и ако не успеју, оне и поред тога неће бити отеране. Ни једна жена која може да усмерава неће бити поново одсечена од Куле. Оне ће бити део Беле куле.“
Играјући се беспослено са њеним ножем, Авијенда се бринула у вези тога. Егвена, Елејнина Амирлин Трон, рекла је исто. Она је била пријатељ такође, али је везала своје срце за Аес Седаи. Авијенда није желела да буде део Беле куле. Она је такође сумњала да Сорилеа и остале Мудре то такође не желе.
Мерилила подиже и спусти руке, али и поред свог спољашњег помирења са тим и даље је заборављала да спусти глас. „Како ти кажеш, Елејна. Али у вези Испан. Ми једноставно не можемо дозволити - “
Елејна оштро подиже руку. Покрет који је био неизбежна команда. „Доста, Мерилил. Ви имате Чинију Ветрова да чувате. То је довољно за свакога. То ће бити довољно за вас.“
Мерилил отвори уста, а онда их затвори поново, поклонивши се климањем главом у знак слагања. Под Елејниним чврстим погледом и остале Аес Седаи се поклонише. Ако су неке од њих показале неко мало противљење, нису се све противиле. Сереита је ужурбано покупила товар облика диска, који је лежао поред њених ногу, увијен у белу свилу. Њене руке су једва обгрлиле Чинију Ветрова док ју је држала прибијену уз груди, смешећи се неспокојно према Елејни, као да је желела да покаже како је она све време пазила Чинију.
Једна од жена Морског народа је гладно гледала у товар, скоро се нагињући напред. Авијенда се не би изненадила да их види како се нагињу преко стена да дохвате Чинију. Аес Седаи су очигледно показивале исто. Сереита ју је стегла још јаче, а Мерилила је стала између ње и жене Морског народа. Глатка лица Аес Седаи су се стегла од напора да им израз лица буде безизражајан. Оне су веровале да Чинија треба да припада њима, све ствари које су користиле или управљале Једном моћи у њиховим очима су припадале Белој кули, без обзира ко их је поседовао у датом тренутку. Али је ту постојао договор.
„Сунце се померило, Аес Седаи,“ Ренаила дин Калон је гласно објавила, „и опасност прети. Ако мислите да можете слободно одлагати испуњење погодбе без опасности, размислите поново. Покушајте да прекршите погодбу и кунем вам се срцем мога оца, одмах ћу се вратити на брод. И тражићу Чинију као задовољење. Била је наша од Слома света.“
„Пази на свој језик када причаш са Аес Седаи,“ Реана прасну ужаснута у потпуности, од њеног плавог сламеног шешира до њене чврсте обуће, које су вириле испод њене зелене и беле подсукње.
Уста Ренаиле дин Калон су се развукла у подсмех. „Изгледа да јегуље имају језик. Изненађена сам да их могу користити када им Аес Седаи то нису дозволиле.“
Моментално се читаво шталско двориште испунило увредама између Рода и Ата'ан Мијере, почевши са „дивљаци“ и „бескичмењаци“, а онда постајући све горе и горе, пискави узвици који су у потпуности надјачали Мерилилине покушаје да ућутка Ренаилу и њене пратиоце са једне стране и узвици Морског народа са друге. Неколико Ветротрагача је престало да само прстима додирује ножеве за појасом и уместо тога су зграбили дршке. Сјај саидара је окружио прво једну па онда другу светло одевену жену. Припаднице Рода су изгледале запрепаштено, али то није успорило њихову бујицу речи, али је Сумеко пригрлила Извор, па онда Тамарла, онда оката Чиларес и убрзо су све оне и сви Ветротрагачи сјајили док су речи текле и темпераменти усијавали.
Авијенда је хтела да зајеца. Крв ће потећи сваког тренутка. Она би пратила Елејнино вођство, али њена скоро–сестра је сијала од хладног беса гледајући ка Ветротрагачима и припадницама Штрикаћег Круга. Елејна није имала стрпљења за глупости, било своје било других, а гласне увреде када непријатељ можда долази биле су глупости најгоре врсте. Авијенда је чврсто стегла дршку свога ножа, а тренутак касније пригрлила саидар , осећајући како је живот и уживање испуњују скоро до суза. Мудре су користиле Моћ само онда када речи нису могле помоћи, али ни речи нити челик не би могао помоћи овде. Само је желела да барем има идеју кога да убије прво.
„Доста!“ Нинаевин продорни врисак је пресекао све речи и ућуткао сва уста. Запрепаштена лица су се окренула ка њој. Њена глава се љуљала зрачећи опасност, а прст јој је био уперен у Штрикаћи Круг. „Престаните да се понашате као деца!“ Иако је успевала да јој глас био умерен, то јој је успевало за длаку. „Или намеравате да се свађате док Изгубљени не дођу и покупе Чинију Ветрова и нас? А ви,“ сада је прст био уперен у Ветротрагаче, „престаните да покушавате да се извучете из договора који сте склопиле! Нећете добити Чинију све док не испуните и последњу реч из договора! Будите убеђене у то!“ Нинаева је сада окренула прст и уперила га у Аес Седаи. „А ви...!“ Сусревши се са хладним изненађењем на њиховим лицима, њен излив речи се успорио до гунђања. Аес Седаи нису учествовале у свађи осим што су покушавале да је зауставе. Ниједна од њих није била окружена сјајем саидара.
То наравно није било довољно да у потпуности смири Нинаеву. Оштро је зграбила шешир, очито још увек пуна беса који је хтела да избаци. Али су припаднице Рода гледале у плочник црвених лица, а изгледало је да су чак и Ветротрагачи мало поцрвенели – мало – мрмљајући између себе, али избегавајући Нинаевин оштар поглед. Сјај је бледео од једне жене до друге, све док није само око Авијенде остао сјај Извора.
Она се цимнула када ју је Елејна додирнула. Она је почела да мекша.
„Ова криза је изгледа прошла,“ Елејна промрмља. „Можда је време да кренемо пре него што дође до нове.“ Мрва боје у њеним образима је једино што је показивало да је била бесна. И мало боје у Биргитиним образима, као одраз оне друге показујући њихову везу.
„Прошло време,“ сложи се Авијенда. Мало дуже и она би постала мекана као Мокроземци.
Све очи су је пратиле док се кретала према отвореном средишту шталског дворишта, месту које је она проучила и упознала до те мере да је могла ходати по њему затворених очију. Било је уживања у држању Моћи, уживања у раду са саидаром, које она не ми могла описати речима. Држати саидар, бити држана од стране саидара, ју је чинило живљом него било шта друго. Заблуда, како су то једном рекле Мудре, лажан и опасан осећај колико и илузија воде у Термолу, али ипак стварнији него бледи плочник испод њених ногу. Она се борила са жељом да повуче више, иако је држала скоро максимум који може поднети. Сви су полако почели да прилазе, како је она почела да плете токове.
То су биле неке ствари које поједине Аес Седаи нису могле урадити и то је чудило Авијенду, након свега што је видела. Неколико припадница Штрикаћег Круга је било довољно јако, али само Сумеко и на њено изненађење Реана су отворено проучавале шта то она ради. Сумеко је отишла толико далеко да је одбила Нинаевино охрабрујуће тапкање по раменима – што је изазвао запрепаштено узбуђење код Нинаеве, које Сумеко погледа фиксираног на Авијенду није могла видети. Сви Ветротрагачи су имали довољно снаге. Они су још гладније гледали Чинију него пре. Погодба им је давала то право.
Авијенда се сконцентрисала и токови су заплесали заједно, стварајући пролаз између овог места и места које су Елејна и Нинаева изабрале на мапи. Она је направила покрет као да отвара застор на шатору. То нису били токови које ју је Елејна научила, али је то било све од њеног последњег покушаја чега се она могла сетити, много пре него што је Егвена направила свој први пролаз. Токови су се сјединили у сребрни, вертикални прорез који се окренуо и отворио у ваздуху, виши од човека и подједнако широк. Иза пролаза се простирала чистина окружена двадесет или тридесет стопа високим дрвећем, миљама северно од града, на удаљенијој страни реке. До колена висока, браон трава се уздизала до пролаза, таласајући се на слабом поветарцу, стварајући осећај да се окреће. Неке од тих влати траве су биле право исечене, а неке по дужини. Ивице пролаза су биле толико оштре да је поред њих бријач изгледао досадно туп.
Пролаз ју је испунио незадовољством. Елејна је могла направити овај пролаз са само једним делом своје снаге, али је из неког разлога тражио скоро сву Авијендину снагу. Она је била сигурна да може направити веће ткање, подједнако велико колико и Елејна, користећи токове које је направила без размишљања покушавајући да побегне Ранду ал'Тору што је деловало као да се десило веома давно, али без обзира колико је често покушавала, само се делова тих токова сећала. Није осећала завист – тачније, она се поносила успесима њене скоро-сестре – али њен неуспех јој је напунио срце срамом. Сорилеа или Амис би биле строге са њом, када би сазнале за то. За срам. Сувише поноса, тако би оне то описале. Амис би разумела, јер и она је била Девица. Било је срама у томе да не успеш у нечему што можеш урадити. Да није требала да одржава токове, побегла би тако далеко да је нико не може видети.
Одлазак је био пажљиво планиран и читаво шталско двориште се покренуло чим је пролаз отворен у потпуности. Две припаднице Штрикаћег круга су подигле Сенотрка на ноге, а Ветротрагачи су пожурили да направе колону иза Ренаиле дин Калон. Слуге су почеле да изводе коње из штала. Лан, Биргита и један од Кареаниних Заштитника, дугоноги човек звани Циерил Арјуна, одмах су прошли кроз пролаз, једно иза другог. Као Фар Дареис Маи, Заштитници су увек тражили право да истраже испред осталих. Авијенда је осетила порив да потрчи иза њих, али за тиме није било потребе. За разлику од Елејне она се није могла померити више од пет-шест корака, а да јој токови не ослабе, а исто се дешавало и ако покуша да их веже. То је било веома фрустрирајуће.
Овог пута нису очекивали праву опасност, тако да су их Аес Седаи одмах пратиле, Елејна и Нинаева такође. Фарме су истачкале ту област густо и можда је било потребно да се неко стадо или неки заљубљени пар који тражи приватност удаље да не би видели више него што треба, али ниједан Сенодушни или Сенотрк није могао знати за ту чистину, само су Елејна, Нинаева и она знали за њу, а оне нису никоме говориле, плашећи се прислушкивања. Стајући на отвореном Елејна је упитно погледала Авијенду, али јој је она гестом показала да настави. План се требао пратити осим ако није постојао разлог због кога би га требало променити.
Ветротрагачи су полако почели да испуњавају чистину, свака изненада неодлучна када су прилазиле овој ствари о којој нису ни сањале, узимајући дах пре него што би прошле. И изненада се боцкање вратило.
Авијенда је подигла очи према прозорима који су гледали у шталско двориште. Свако се могао сакрити иза белих паравана од испреплетаног, кованог гвожђа и порозне гравуре. Тулин је наредила слугама да не прилазе тим прозорима, али ко ће спречити Теслин или Јолине, или... Нешто ју је натерало да подигне поглед још више, до купола и кула. Правилне алеје су окруживале неке од тих врхова и на једном од њих, која је била веома високо, био је тамни облик окружен кругом светлости сунца које је било иза њега. Мушкарац.
Остала је без даха. Ништа у његовом ставу, рукама или тој каменој огради није наговештавало опасност, али је она знала да је он тај због кога јој се језа пењала између лопатица на леђима. Један од Сенодушних не би само тако стајао и гледао, али то створење, тај гхолам... Лед јој се створио у стомаку. Могао би бити само слуга у палати. Могао би бити, али она није веровала у то. Нема срамота у осећању страха.
Несвесно погледала је према женама које су и даље пролазиле кроз пролаз са спорошћу која је изазивала агонију у Авијенди. Половина Морског народа је прошла и Штрикаћи круг је чекао мирно позади са Сенотрком у својим рукама, чекајући свој ред са кивношћу што је дозвољено Морском народу да иде први. Ако би она изрекла своје сумње, припаднице Рода би се сигурно разбежале – само помињање Сенодушних им осуши уста и њихову утробу претвори у воду – док би Ветротрагачи могли захтевати предају Чиније одмах. За њих Чинија је била важнија од свега. Али би се само будала чешала док се лав прикрада стаду које она треба да чува. Она је ухватила једну Ата'ан Мијере за њен црвени, свилен рукав.
„Реци Елејни–“ Лице као гладак, црни камен се окренуло ка њој, жена је некако успевала да јој пуне усне изгледају танко, њене очи су били црни бисери, без заинтересованости и чврсте. Какву би поруку могла да пошаље, а да не изазове са њима све невоље којих се плашила? „Кажи Елејни и Нинаеви да се забрину. Кажи им да непријатељ увек дође када га ти најмање желиш. Мораш јој ово пренети без грешке.“ Ветротрагач јој је климнула са једва прикривеним нестрпљењем, али на изненађење, она је чекала да је Авијенда отпусти пре него што крене са нестрпљењем ка капији.
Камена ограда на кули била је празна. Авијенда није осетила олакшање. Он је могао бити било где. Идући ка шталском дворишту. Ко год да је он био, шта год да је он био, он је био опасан, то није био прашњави димњак који се померао у њеној машти. Последња четири Ветротрагача формирали су квадрат око капије, стражари који ће последњи проћи. И поред тога што је презирала њихове мачеве, било јој је драго због тога што још неко у близини осим ње зна да користи оштро сечиво. Не да би они имали било какве веће шансе против гхолама, или још горе против једног Сенодушног, од слугу који чекају са коњима. Или више шансе од ње саме.
Смркнуто, повукла је Моћ све док сласт саидара није прешла у бол. И за длаку преко било би превише, а бол је скоро постао трепћућа агонија у тренуцима у којима је могла умрети или сагорети и изгубити способност у потпуности. Хоће ли те гегаве жене убрзати тај ход! Нема срамоте у осећању страха, али се она плашила да јој је њен страх оцртан преко читавог лица.
