Елејна је закорачила на другу страну чим је прошла кроз Капију, а Нинаева је загазила преко чистине, шутирајући бусење траве и гледајући час у овом час у оном правцу трагајући за знацима Заштитника. Па, једног Заштитника у сваком случају. Светла црвена птица се за тренутак појавила преко чистине и нестала. Осим сестара ништа друго се није кретало; веверица се зачула негде у дрвећу које је углавном било без лишћа, а потом је наступила тишина. Елејни се чинило немогућим да је оно троје могло проћи овуда а да не оставе очигледне трагове као Нинаева, а ипак није могла да разазна ниједан знак њиховог присуства овде.
Осетила је Биргиту негде лево од ње, негде ка југозападу, мислила је, и осећање да је задовољна, очигледно не у непосредној опасности. Карина, део заштитног круга око Сарите и Чиније, искривила је главу као да ослушкује. Очигледно да је њен Кирил био на југоистоку.
Са места, на коме је Елејна прво стајала, Авијенда се јасно видела кроз Капију, проучавајући кровове палате као да очекује заседу. По њеном ставу изгледала је као да носи копља, спремна да ускочи у борбу у својој хаљини за јахање. Натерала је Елејну да се осмехне, сакривајући колико је била узнемирена око њених проблема са Капијом, толико храбрија него она сама. Али у исто време није могла а да не брине. Авијенда је била храбра, а нико кога је Елејна знала није могао боље да чува главу. Такође може да због ђи'е'тоха одлучи да се бори када је једина шанса у бежању. Сјај око ње је тако јако сијао да је очигледно да не може више саидара да повуче. Уколико би се један од Изгубљених појавио...
Требало је да останем са њом. Елејна одмах одбаци помисао. Који год изговор дала Авијенда би знала истину, а она је била лако увредљива као и мушкарци, понекад. Већи део времена. Нарочито ако би се то тицало њене части. Са уздахом Елејна је пустила да је гомила Ата'ан Мијера окружи даље од Капије док су пролазиле кроз њу. Међутим остала је довољно близу да може да чује било какву вику са друге стране. Довољно близу да може помоћи Авијенди у откуцају срца. И због још једног разлога.
Ветротрагачи су пролазили кроз Капију према рангу, настојећи да одрже своја лица углађеним, али чак је и Ренаила опустила своја чврста рамена једном када су њена боса стопала загазила по високој смеђој трави. Неке су мало задрхтале, опорављајући се брзо, или су бацале поглед позади на пролаз који је висио у ваздуху. Све су сумњичаво гледале ка Елејни док су пролазиле покрај ње, а две или три су отвориле уста, можда да питају шта то она ради, можда да је позову – да јој кажу – да крене. Било јој је драго када су послушно пожуриле због Ренаилиних одсечних пожуривања. Имаће оне убрзо своју шансу да говоре Аес Седаи шта да раде; није морало да почне са њом.
Грчило јој се у стомаку од те помисли, а због њиховог броја протресла је главу. Поседовале су знање о времену које ће им омогућити да правилно користе Чинију, а ипак је чак и Ренаила признала – тешке воље – да што се више моћи усмери кроз Чинију веће су шансе да ће моћи да излече време. Мора бити усмерено са таквом прецизношћу немогућом сем за једну жену или круг, мада. Мора бити пун круг од тринаест. У тих тринаест сигурно би Нинаева, Авијенда и Елејна биле укључене, сигурно неколико из Рода, али Ренаила је очигледно намеравала да прескочи до дела погодбе који каже да ће им бити дозвољено да науче ма коју вештину коју Аес Седаи могу да подуче. Капија би била прва а формирање круга друга. Чудо да није повела све Ветротрагаче из луке. Замисли да покушаваш да се носиш са три или четири стотине оваквих жена! Елејна се захвалила зато што их је било само двадесет.
Мада није стајала тамо да би их пребројала. Како је сваки Ветротрагач пролазио, једва на корак одстојања, допустила је себи да осети снагу жена у Моћи. Раније је било времена да се приближи само неколицини, уз све потешкоће око убеђивања Ренаиле уопште да пође. Изгледа да уздизање на положај међу Ветротрагачима нема никакве везе ни са годинама ни са снагом; Ренаила је била далеко од најснажније чак и међу прве три или четири, док је једна жена у позадини, Сенина, имала истрошене образе и густу седу косу. Чудно, по знацима на њеним ушима чини се да је Сенина можда некада носила више од шест минђуша, и дебље него оне које носи сада.
Елејна је одвојила и запамтила лица и имена која је знала са растућим осећајем угодности. Ветротрагачи су можда осигурали предност, а она и Нинаева би се могле наћи у великој невољи, заиста великој, и са Егвеном и Двораном Куле када се једном сазна за услове њихове погодбе, али ни једна од ових жена не би стајала нарочито високо међу Аес Седаи. Сигурно не ниско, али не ни високо. Рекла је себи да се не осећа самозадовољно – то није мењало оно на шта су пристале – па ипак било је тешко да не ради то. Ово су ипак биле најбоље које су Ата'ан Мијере могле да створе. Овде у Ебоу Дару, у сваком случају. А да су биле Аес Седаи, свака од њих, од Курине, са њеним камено мрачним погледом, до Ренаиле саме, би слушале када она говори и устајале када она уђе у собу. Када би биле Аес Седаи и када би се понашале како треба.
А онда се појавило зачеље колоне, и она је забленула како ја млади Ветротрагач са једног од најмањих бродова прошао поред ње, жена са округлим образима звана Раинин, у једноставној плавој свили са само пола туцета украса који висе са њеног ланца. Две почетнице, детињасто витка Талан и крупноока Метара, трчкарале су на самом крају, са нестрпљивим изразом на лицу. Још увек нису заслужиле прстење за носеве, а камоли ланац, а само једна танка златна минђуша на левом уху је држала равнотежу трима на десном. Њене очи пратиле су ове три скоро буљећи. Можда не скоро већ сигурно буљећи.
Ата'ан Мијере су се поново окупиле око Ренаиле, многе, као и она су чежњиво пиљиле према Аес Седаи и Чинији. Последње три жене стајале су у позадини, почетнице са осећањем колебљивости о томе да ли уопште имају право да буду овде, Раинин пресавијајући руке у имитацији Ренаиле, држала се само мало боље од друге две. Ветротрагач на Стрели, најмањем броду од Морског народа, вероватно се ретко налазила у друштву Ветротрагача Госпе од Таласа њеног клана, а да не помињемо Ветротрагаче Господарице Бродова. Раинин је несумњиво била јака као Лелаина или Романда, а Метара у равни са Елејном самом, док је Талана... Талана, тако мека у својој црвеној платненој блузи, са очима које увек изгледају оборено, је била врло близу Нинаеви. Врло близу. Поврх тога, Елејна је знала да она сама још увек није испунила сопствени потенцијал, а није ни Нинаева. Колико близу су биле Метара и Талана? Навикла се на знање да су само Нинаева и Изгубљене јаче од ње. Добро, Егвена, али она је била присиљена, а њен потенцијал, као и Авијендин је био раван Егвенином. Толико о угодности, снуждено рече себи. Лини би казала да је она то заслужила зато што је узимала ствари здраво за готово.
Лагано се смејући сама себи, Елејна се окренула да провери Авијенду, Али је Ткачки Круг стајао укопан у месту испред Капије, трзајући се због хладних погледа Карине и Сарите. Све осим Сумеко, а она се није мицала већ је сусрела поглед сестара. Кирстиан је изгледала као да ће заплакати.
Сузбијајући уздах, Елејна је потерала жене из Рода са пута коњушара који су чекали да поведу коње. Ткачки круг је кренуо попут оваца – она је била пастир, Мерила и остале вукови – и кретале би се брже да није било Испан.
Фамела, једна од само четири из Круга без седих или белих власи у коси, и Елдаса, жена ватреног погледа када није гледала ка Аес Седаи, придржавале су Испан. Изгледа да нису могле да се одлуче да ли да је држе довољно чврсто како би била усправна или да је не стежу прејако, што је довело до тога да се Црна сестра таласасто креће, до пола се спуштајући на колена када би попустиле свој стисак, а затим би била повучена на горе пре пада.
„Опрости ми, Аес Седаи,“ Фамела је наставила да шапуће Испан са благим тарабонским нагласком. „Ох, жао ми је, Аес Седаи,“ Елдаса би се тргнула и застењала сваки пут када би се Испан спотакла. Као да Испан није ни помогла да се убију две њихове и сама Светлост зна колико још других. Правиле су пометњу око жене која ће умрети. Убиства која је Испан изазвала у Белој кули била су сама довољна да је осуде.
„Одведите је тамо негде,“ Елејна им рече, одмахујући руком од Капије ка чистини. Послушале су, клањајући се скоро су испустиле Испан, промрмљаше извињење и Елејни и њиховој затвореници са капуљачом. Реана и остале су кружиле наоколо, нервозно гледајући ка сестрама око Мериле.
Скоро одједном опет поче рат погледима, Аес Седаи се запиљише ка женама из Рода, Ткачки Круг ка Ветротрагачима, а Ата'ан Мијере на било кога ко би им се нашао под погледом. Елејна стегну зубе. Неће се драти на њих. Уосталом, Нинаева је имала више успеха са повицима. Али желела је да уразуми сваку од њих, да их тресе док им зуби не зазвецкају. Укључујући и Нинаеву, која је требала да их организује а не да гледа ка шуми. Али шта ако би Ранд био тај који би могао умрети ако она не нађе начин да га спасе?
Неочекивано сузе само што јој не кренуше, пецкајући јој очи. Ранд ће умрети а она ништа не може да уради како би то спречила. Љушти ону јабуку која ти је у руци, девојко, а не ону на грани. Изгледало је као да јој Линин слабашни глас шапуће на уво. Сузе су за касније; пре тога оне само троше време.
„Хвала ти, Лини“ Елејна прошапута. Њена стара дадиља је понекад била напорна жена, никада није признала да је ма која од њених штићеница стварно порасла, али њен савет је увек био добар. То што је Нинаева занемаривала своје обавезе није разлог да Елејна занемари своје.
Слуге су почеле да проводе коње поред Ткачког Круга, почели су са товарним коњима. Ниједна од првих животиња није носила нешто безначајно попут одеће. Могле би да ходају уколико би морале да оставе коње за јахање на другој страни капије, и да носе оно у чему стоје уколико остали товарни коњи морају да се оставе, али оно што је било на првим коњима није се могло оставити Изгубљенима. Елејна позва жену која је водила првог да се склони у страну са њом, са пута осталима.
Одвезујући и одбацујући крути покривач од платна са једне од широких здела открила је велику гомилу нечега што личи на ђубре угурано на свакојак начин, до самог врха, нешто од тога је било увијено у тканину која се распадала. Већи део је вероватно био ђубре. Прихватајући саидар Елејна је почела да сортира. Зарђали грудни оклоп одмах се нашао на земљи заједно са поломљеним ногаром, напуклим послужавником, гадно улубљеним калајним ћупом и комадом трулог не препознатљивог платна који само што се није исцепао у њеним рукама.
Складиште у којем су пронашли Чинију Ветрова је било пуно, ствари које су требале бити на ђубришту биле су измешане са другим стварима од Моћи не само Чинијом, неке у решеткастим корпама или сандуцима, неке бахато натрпане. Стотинама година Род је скривао све ствари које су нађене а имају везе са Моћи, преплашене да би их користиле и преплашене да би их вратиле Аес Седаи. Све до тог јутра. Ово је била прва шанса да Елејна види шта вреди задржати. Светлост дала да Пријатељи Мрака нису однели ишта вредно; узели су понешто али сигурно мање од четвртине од онога што је било у соби, укључујући ђубре. Светлост дала да она пронађе нешто што могу користити. Људи су гинули како би изнели ове ствари из Рахада.
Није усмеравала, само је држала Моћ док је подизала сваки предмет. Напукла глинена шоља, три поломљена тањира, застарела дечија хаљина и стара чизма са рупом са стране, нашли су се на земљи. Изрезбарен камен мало већи од њене шаке – осећао се на камен; можда је био изрезбарен, мада није баш тако изгледао из неког разлога – дубоко плаве кривине које помало подсећају на корење. Изгледао је као да се слабашно загрејао на њен додир; имао је одјек... на саидар. То је била једина реч које се могла сетити. Шта је требало да ради, није имала појма, али то је без икакве сумње тер'ангреал. Ставила га је са своје друге стране, даље од хрпе ђубрета.
Гомила отпадака је наставила да расте, али је и друга, мада спорије, ствари које нису имале ништа заједничко сем топлине и осећај еха Моћи. Мала кутија, на додир попут слоноваче, прекривена таласастим црвеним и зеленим пругама; полако ју је спустила, није отворила поклопац. Никада ниси могла знати шта може активирати тер'ангреал. Црна палица не дебља од њеног малог прста, корак у дужини, чврста али толико флексибилна да је помислила да може направити обруч од ње. Мала запушена бочица, која је могла бити од кристала, са тамно црвеном течношћу унутра. Фигура пуначког, брадатог човека са веселим осмехом који у рукама има књигу; две стопе висока, изгледала је као да је од бронзе, временом поцрнеле, и требале су јој обе руке да би је померила. И друге ствари. Мада већином глупости. А ништа није било оно што је она заиста желела. Још увек не.
„Да ли је сада време за то?“ Нинаева упита. Нагло се усправила над малом гомилом тер'ангреала, мрштећи се и трљајући руку о хаљину. „Та палица се осећа на... бол,“ промрмљала је. Жена тврдог лица, која је држала натовареног коња, затрептала је ка палици и мало се удаљила.
Елејна погледа ка палици – Нинаевини повремени осећаји о објектима које би додирнула могли би бити корисни – али није престала да разврстава. У последње време је било превише бола, нема потребе за још више. Не да је оно што би Нинаева осетила увек било овако јасно. Палица је можда била присутна када је нанесен велики бол а да га није сама нанела. Бисага је била скоро празна; нешто од онога што је било на другој страни коња мораће да се премести због равнотеже. „Ако има неког ангреала у овоме Нинаева, желим да га нађем пре него што Могедијен додирне неку од нас по рамену.“
Нинаева кисело просикта, али настави да гледа ка корпи од прућа.
Бацајући још једну ногару – то је укупно три, а нису се међусобно слагале – Елејна баци поглед ка чистини. Сви товарни коњи су прошли а јахаћи коњи су управо пролазили, ужурбано и збуњено попуњавали су слободан простор. Мерила и друге Аес Седаи су већ биле на својим седлима једва прикривајући нестрпљивост да крену, док је Пол ужурбано носила бисаге њене господарице, али Ветротрагачи...
Грациозне у покрету, грациозне на својим бродовима, биле су ненавикнуте на коње. Ренаила је покушавала да узјаше са погрешне стране, а нежна доратаста кобила која је за њу изабрана играла је око човека у ливреју који је држао узде једном руком док је другом изфустрирано пролазио кроз косу и узалудно покушавао да исправи Ветротрагача. Две жене из коњушнице су покушавале да подигну Дорилу, која је служила Госпу од Таласа Клана Сомарин, док је трећа, држећи главу сивца, имала лице особе која покушава да се не насмеје. Раинин је била на леђима доброг смеђег ушкопљеника, али некако и без једне ноге у узенгијама или уздама у рукама и имала је великих потешкоћа да их пронађе. А те три су изгледа најбоље прошле. Коњи су њиштали, играли и превртали очима а Ветротрагачи су псовале толико гласно да би се чуле и кроз олују. Једна од њих је песницом нокаутирала слугу, а још три коњушара су покушавала да ухвате одбегле коње.
Тамо је такође било и оно што је очекивала да ће видети, ако Нинаева више не држи своју приватну стражу. Лан је стајао поред свог црног ратног коња, Мандарба, делећи поглед између дрвећа, пролаза и Нинаеве. Биргита је искорачила из шуме тресући главом, а тренутак касније, и Кирил је ишетао из шуме, без потребе за журбом. Није било ничега тамо што им је претило или их угрожавало.
Нинаева ју је посматрала са подигнутим обрвама.
‚‚Нисам ништа рекла,“ Елејна је рекла. Стежући нешто мало у рукама, умотано у иструлелу тканину која је некада можда била бела. Или браон. Одмах је знала шта је унутра.
‚‚Добро по тебе,“ Нинаева је прогунђала, недовољно да би уздахнула. ‚‚Не могу да верујем жени која гура свој нос у послове других људи.“ Елејна је допустила да излети, толико за почетак; била је поносна што не мора да се уједе за језик.
Одмотавши иструлелу тканину открила је мали ћилибарски брош у облику корњаче. У сваком случају изгледао је као ћилибар, и можда је некада био ћилибар, али када се отворила да пропусти Извор кроз то, саидар је јурнуо у њу, бујица у поређењу са оним што је сама безбедно могла да повуче. То није био снажан ангреал, али боље ишта него ништа. Са њим, могла је да повуче дупло више Моћи као Нинаева, али Нинаева би још увек била боља. Отпустивши појачани ток саидара, скинула је брош и ставила га у своју торбицу за појасом са уживајућим осмехом и вратила се потрази. Тамо где је постојао један, мора да их има још. И сада када има један да проучава, можда ће моћи да схвати како да направи ангреал. То је нешто што је одувек желела. Трудила се да не извади брош поново и да не почне овде да га тестира.
Вандена је посматрала Нинаеву и њу неко време, и сада им је дрхтаво пришла са стране и сјахала. Слушкиња која је водила товарног коња се трапаво наклонила, више него што је Елејни или Нинаеви. „Била си пажљива,“ Вандена је рекла Елејни, „и то је веома добро. Али можда је боље да оставимо ове ствари све док не буду у Кули.“
Елејна је стиснула усне. У Кули? Да буду испитане од неког другог, да ли је на то мислила. Неког старијег и са много више искуства. „Ја знам шта радим, Вандена. Ипак, сам ја направила тер'ангреал. Нико жив то није успео.“ Научила је основама неке друге сестре, али ни једна није успела док није отишла за Ебоу Дар.
Старија Зелена је климнула главом у знак потврђивања, намештајући ресице свог шала својим јахаћим рукавицама. „Мартина Џаната је такође знала шта ради, колико сам ја разумела,“ рекла је обазриво. „она је била последња сестра која се усудила да проучава тер'ангреале. Она је то радила преко четрдесет година, скоро од тренутка када је уздигнута у шал. И она је била пажљива, такође, тако ми је речено. Онда једног дана, Мартинина помоћница ју је пронашла без свести на поду дневне собе. Сагорела је.“ Изговорене чак и мирним тоном те речи су биле као оштар шамар. Ванденин глас се није променио ни за секунд, премда. „Њен Заштитник је умро од шока. Што није необично у таквим случајевима. Када се Мартина повратила, три дана касније, није могла да се присети са чим је радила. Није могла да се сети претходне недеље уопште. То је било пре више од двадесет и пет година, и нико од тада није имао смелости да додирне један од тер'ангреала који су били у њеној соби. Њени списи су помињали сваки, и све што је открила је било, неопрезно, невино, чак и неозбиљно, али...“ Вандена је слегла раменима. „Нашла је нешто заиста неочекивано.“
Елејна је погледала ка Биргити, и схватила да Биргита гледа ка њој. Није морала да види забринуто и намрштено лице друге жене; било је рефлектовано у њеном уму, у малом углу њеног ума који је био поврх свега и Биргитин. Биргита је осетила њену забринутост, и она је Биргитину, иако је било тешко рећи која је чија. Ризиковала је много више од свог живота. Али она је знала шта ради. Више него ико од присутних тамо. И чак ако се нико од Изгубљених не појави били су им потребни сви ангреали које може да пронађе.
„Шта се догодило Мартини?“ Нинаева је тихо упитала. „Мислим, после свега тога.“ Желела је да чује за све што може да се Излечи; жела је све да Излечи.
Вандена се намрштила. Она је можда била та која је говорила о Мартини, али Аес Седаи не воле да говоре о женама које су сагореле или умирене. Нису волеле да их се сећају. „Нестала је онда када јој је било довољно добро да се искраде из Куле.“ Рекла је ужурбано. „Најважнија ствар коју треба да запамтите је да је она била обазрива. Никада је нисам упознала, али ми је речено да је проучавала сваки тер'ангреал за који није имала идеју шта ради, чак и онај који прави тканину за огртаче Заштитника, и нико није био способан да то натера да ради нешто друго. Била је пажљива, и то јој није донело добро.“
Нинаева је положила руку у скоро празну чинијицу. „Можда стварно треба,“ почела је.
„Не-е-е-е!“ Мерила је вриснула.
Елејна се спотакла, несвесно отворивши се кроз ангреал поново, само је половина саидара потекла у Нинаеву и Вандену. Сјај Једне моћи је окружио сваку жену на чистини која може да пригрли саидар. Мерила је пиљила ка њој из седла, широко отвореним очима, пружајући једну руку ка пролазу. Елејна се намрштила. Тамо није било ништа осим Авијенде и последња четири Заштитника, уплашених на пола пута, тражећи претњу са упола спуштеним мачевима. Онда је схватила шта је Авијенда радила и скоро испустила саидар у шоку.
Капија је треперила док је Авијенда раздвајала токове који су је направили. Треперила је и савијала се, попуштајући ивице. И последњи токови су се изгубили, и уместо да се затвори, отворена је треперила, поглед кроз њу је приказивао удаљено двориште које је избледело као измаглица на сунцу.
„То је немогуће!“ Ренаила је рекла у неверици. Зачуђено мрмљање у потврђивању се пружало кроз Ветротрагаче. Жене из Рода су зинуле ка Авијенди, бешумно отварајући уста.
Елејна је полако климнула главом презирући себе. Очигледно је могуће, али једна од првих ствари која јој је речена као полазници је да никада, никада, без обзира под каквим околностима не покушава то што је Авијенда управо учинила. Одвајање тока, било којег ткања, не може да се уради, речено јој је, не без неизбежне катастрофе. Неизбежне.
„Ти будаласта девојко!“ Вандена је праснула, њено лице је севало као муња. Готово је потрчала ка Авијенди. „Да ли ти знаш шта си умало учинила? Једна омашка – једна!— и не могу ти рећи у шта би се ткање претворило или шта би учинило. Могла си све да уништиш на стотину парчића! Пет стотина! Све! Могла си да сагориш и -“
„Било је неопходно,“ Авијенда ју је прекинула. Мехур гунђајућих Аес Седаи је окружио њу и Вандену, али она је гледала ка њима и подигла глас изнад њихових. „Знам за опасност, Вандена Намели, али било је неопходно. Да ли је ово још једна ствар коју Аес Седаи не могу? Мудре кажу да свака жена може да научи, ако је уче, неке жене мање а неке више, али свака жена, ако уме да избора плетиво.“ Није се баш сасвим ругала. Не баш сасвим.
„Ово није плетиво, девојко!“ Мерилин глас је био дубок и ледено хладан. „Какво год да си такозвано учење имала међу својим људима, не можеш никако знати са чиме се играш! Обећај ми – закуни ми се!- да ово више никада нећеш урадити!“
„Њено име треба да буде у књизи полазница,“ Сарита је рекла благо, блештећи преко Чиније још увек топло наслоњене на њеном попрсју. „Одувек сам то говорила, Требало би да је унета у књигу.“ Карена је потврдила, њен оштар поглед одмеравао је Авијенду за хаљину полазнице.
„То можда није потребно за сада,“ Аделеас је рекла Авијенди, нагињући се ка њој из седла, „али мораш нам дозволити да те водимо.“ Глас Смеђе сестре је био много блажи од осталих, али ипак она то није предложила.
За један месец или раније, Авијенда ће можда почети да жуди за одобравањем Аес Седаи, али не сада. Елејна се ужурбано прогурала поред коња пре него што је њена пријатељица решила да извуче нож који је миловала. Или да уради нешто горе. „Можда неко треба да је пита зашто је мислила да је неопходно,“ рекла је, обмотавши руке око Авијендиних рамена да би јој пружила утеху.
Авијенда није њу укључила у разбеснели поглед којим је посматрала друге сестре. „Ово није оставило трагове,“ рекла је стрпљиво. Превише стрпљиво. „Трагови оволиког ткања моћи ће да се виде тек за два дана.“
Мерила је фркнула, веома гласан звук за тако слабашно тело. „Ово је редак Таленат, девојко. Чак ни Теслин ни Џолина га немају. И да ли ви аијелске дивљакуше све научите то тако добро?“
„Неколицина може то да уради, “ Авијенда је признала смирено. „Али ја могу,“ То је проузроковало друкчију врсту погледа, и од Елејне такође; то је био заиста веома редак Таленат. Чинило се да га није приметила. „Да ли ви тврдите да нико од Сенодушних не може?“ наставила је. Тргнувши раменима под Елејниним рукама показала је да није тако хладна као што се представља. “Да ли сте толике будале да остављате трагове које ваш непријатељ може да следи? Свако ко може да прочита остатак може да направи пролаз до овог места.“
За то јој је била потребна велика храброст, веома велика, али сам наговештај је оставио Мерилу без речи. Аделеас је отворила уста, затим их је затворила не рекавши ни реч, а Вандена се замишљено намрштила. Сарита је једноставно изгледала забринуто. Ко може да каже какве Таленте Изгубљени имају, које вештине?
Изненада сав бес је ишчезао из Авијенде. Оборила је поглед и слегла раменима. „Можда нисам требала да ризикујем,“ промрмљала је. „Са тим човеком који ме посматра, нисам могла разумно да размишљам, а када је нестао...“ Мало њеног духа се вратило, али не већи део. „Нисам знала да мушкарац може да прочита моја ткања,“ рекла је Елејни. “ али ако је он био један од Сенодушних, или чак гхолам... Сенодушни знају више него било која од нас. Ако сам погрешила, имаћу велики тох. Али мислим да нисам. Не мислим тако.“
„Који човек?“ Нинаева је захтевала. Њена глава је била искошена гурајући се међу коње, и то, са намрштеним изразом лица упућеним свима непристрасно, направивши њено лице спремно за борбу. Можда је и била спремна. Карина ју је случајно гурнула раменом, и ударила по носу.
„Слуга,“ Мерила је рекла дрско. „ каква год наређења Тулин дала, алтарске слуге су доста независне. Или можда њен син; тај дечак је превише радознао. “
Сестре око ње су потврдиле, а Карина је рекла, „Један од Изгубљених би тешко стајао и гледао. Сама си тако рекла.“ Размрдала је свој врат, и обазриво се намрштила на Нинаеву – Карина је била једна од оних која је дала свог коња најсиромашнијим људима да чувају као резерву за децу- мрштила се на Нинаеву, а ни Нинаева јој није остала дужна.
„Можда је био слуга, а можда је био Беслан. Можда.“ Нинаевино фрктање је говорило да не мисли тако. Или је желела да оне тако помисле, могла је да ти каже у лице да си слепи идиот, ипак ако ти ико други то каже, браниће те све док не промукне. Наравно, чинило се да није спремна да одлучи да ли јој се допада Авијенда, али јој се дефинитивно нису допадале старије Аес Седаи. Трзнула је свој шешир скоро право, и њена намрштеност је прешла преко свих, онда је поново почела. “Чак и да је то био Беслан или Мрачни, нема потребе да стојимо овде цео дан. Морамо да се припремимо и кренемо на фарму. Па? Покрет!“ Оштро је пљеснула рукама, и чак је Вандена кренула.
Мало је остало за припрему када су сестре помериле своје коње с пута. Лан и остали Заштитници нису седели на својим петама када су схватили да нема опасности. Неколико слуга је отишло назад кроз пролаз пре него што ју је Авијенда уредила, али остали су стајали са три туцета товарних коња, повремено пиљећи у Аес Седаи, очигледно питајући се какву следећу гужву могу да приреде. Ветротрагачи су све гунђале, незграпне, држећи се усправно очекујући да се њихови коњи поклоне сваког тренутка, или су можда клицале ветру и спремале се за бекство. Тамо где је Ткачки Круг, незаинтересоване за то да су њихове сукње и подсукње биле уздигнуте изнад њихових колена, била је и Испан још увек са капуљачом везана и пребачена преко седла као врећа. Она није могла ни усправно да седи на коњу, иако су Сумекине очи затрепериле сваки пут када би је додирнуле.
Блештећи око ње, Нинаева је била спремна да језиком ишиба сваког да би урадио оно што је речено да се уради, али све док јој Лан није предао узде њене пуначке, смеђе кобиле. Чврсто је одбила бољу кобилу коју је Тулин хтела да јој поклони. Њене руке су помало задрхтале када су дотакле Ланове, а њено лице је променило боју док је гутала бес који је била готова да искали. Када јој је понудио руку за њено стопало, за секунд је пиљила у њега питајући се шта ће јој, онда је поново поцрвенела када ју је подизао у седло. Елејна је једино могла да протресе главу. Надала се да се неће претворити у идиота када се буде удала. Ако се буде удала.
Биргита је довела њену сребрно-смеђу кобилу и жутог пастува кога је Авијенда јахала, али се чинило да је разумела да Елејна жели да насамо поразговара са Авијендом. Климнула је главом у истом тренутку када је Елејна изговорила, одљуљајући се на својој смеђој кобили, и одјахала тамо где су Ветротрагачи чекали. Оне су је поздравиле климањем главом и започеле тихо да дискутују о нечему. Али погледи су упућивани ка сестрама, „нешто“ мора да се уради око старања о Аес Седаи, без обзира да ли Аес Седаи желе старање или не. Укључујући и њу, Елејна је жалосно приметила. За то сада нема времена, иако. Авијенда је стајала играјући се са уздама њеног коња, пиљећи у животињу као полазница у кухињу пуну масног посуђа. Врло вероватно, Авијенда је видела малу разлику између рибања шерпи и јахања.
Навлачећи своје зелене јахаће рукавице, Елејна се помакла да их блокира од погледа других, онда је дотакла Авијендину руку. „Разговор са Аделеас или Ванденом може помоћи,“ рекла је нежно. Морала је да буде веома пажљива овде, пажљива као са тер'ангреалом. „Оне су довољно старе да знају више него што очекујеш. Мора да постоји разлог због чега ... имаш проблема... са Путовањем.“ То је био најнежнији начин да се постави то питање. На почетку, Авијенда готово није могла да направи токове како треба. Обазриво. Авијенда је била важнија него било који тер'ангреал икад направљен. „Оне ће можда моћи да помогну.“
„Како могу?“ Авијенда је пиљила, укочено из свог седла. „Оне не могу да Путују. Како ико од њих може знати како да ми помогне?“ Изненада слегла је раменима, и окренула главу ка Елејни. Невероватно, неисплакане сузе су сијале из њених зелених очију. „То није истина, Елејна. Не цела истина. Оне не могу да помогну, али... Ти си моја скоро-сестра, имаш право да знаш. Оне мисле да сам се успаничила због слуге. Ако затражим помоћ, све ће се разоткрити. То, да сам једном Путовала бежећи од мушкарца, мушкарца за кога сам се у души надала да ће ме стићи. Бежећи као зец. Бежећи, а желети да будем ухваћена. Како могу да им дозволим да сазнају за такву срамоту? Чак и ако заиста могу да помогну, како могу?“
Елејна је желела да није сазнала. Бар о делу са хватањем. О чињеници да ју је Ранд ухватио. Борећи се са тачкицама љубоморе које су изненада текле кроз њу, одгурнула их је из своје главе. Када жена жели да испадне будала, нека потражи мушкарца. То је била једна од Лининих омиљених. Друга је била, Маче замрси твој конац, мушкарац замрси твоју памет, и то је једноставно као дисање за двоје. Удахнула је дубоко. „Нико неће сазнати од мене, Авијенда. Помоћи ћу ти колико могу. Ако схватим како.“ Не да је имала много о чему да размишља. Авијенда је била изненађујуће брза у схватању како су ткања обављена, много бржа од ње саме.
Авијенда је само климнула и трапаво се успела у седло, показујући више грациозности него Морски народ. „Тамо је био мушкарац који је посматрао, Елејна, и није био слуга.“ Гледајући Елејну право у очи додала је, „Уплашио ме је.“ Признање које не би открила ником другом на свету.
„Сада смо безбедне од њега, ко год да је.“ Елејна је рекла. За истину, то је највероватније био слуга, али то неће рећи ником другом, Авијенди понајмање. „Безбедне смо, и за неколико сати стићићемо до фарме Рода, искористићемо Чинију и свет ће опет бити како треба.“ Добро, донекле. Сунце је било ниже него код коњушарница, али је знала да је то умислила. Бар једном, оне су постигле чист скок у односу на Сенку.
Иза застора од белог неправилног гвожђа, Мордин је посматрао последње коње како нестају кроз пролаз, а онда високу младу жену и четири Заштитника. Било је могуће да односе предмете које он може да користи – ангреал намењен мушкарцима, можда - али шансе су биле мале. Што се тиче осталог, тер'ангреала, велика је вероватноћа да ће их убити пре него што схвате како се користе. Самаел је био будала што је ризиковао толико да држи колекцију ко зна чега. Али ипак, Самаел није био ни упола паметан колико је мислио. Он лично неће ризиковати своје сопствене планове без добре шансе, да види шта од цивилизације може да пронађе. Само обична радозналост га је тамо довела. Желео је да види шта остали сматрају важним. Али то су били отпаци.
Био је спреман да се окрене и оде када су ивице Капије почеле да се љуљају и трепере. Преправљање, гледао је док се отвор није просто – стопио. Он никада није био човек који је склон псовкама; али неколико му је прошло кроз главу. Шта је то жена урадила? Ти припрости дивљаци су проузроковали превише изненађења. Пут у пакао је био тежак, ипак не савршен. То је било немогуће! Посебно да су они то урадили! Ти Заштитници и веза коју деле са Аес Седаи. Био је свестан тога дуго времена, дуго времена, али сваки пут када би био сигуран да их је прорачунао, ти примитивци су развили неку нову вештину, ураде нешто о чему су у његовом Добу могли само да сањају. Нешто што врхунска цивилизација није знала. Шта је девојка урадила?
„Велики господару?“
Мордин је једва окренуо своју главу од прозора. „Да, Мадик?“ Нека јој је душа проклета, шта ли је девојка урадила?
Проћелав човек у зеленом и белом који је ушао у малу собу дубоко се наклонио пре него што је пао на колена. Један од виших слугу у палати, Мадик, са својим издуженим лицем, имао је извештачено достојанство које је покушао да одржи чак и сада. Мордин је видео човека који је био на вишем положају и учинио дупло горе. „Велики господару, сазнао сам шта су Аес Седаи донеле у палату овог јутра. Кажу да су пронашле велико богатство из старих дана, злато и драгуље и срцокамен, орнаменте из Шиота и Ехарона чак и из Доба легенди. Кажу да има ствари које користе Једну моћ. Кажу да је то она која контролише време. Нико не зна где иду, Велики господару. Палата је препуна прича, али десет језика именује десет дестинација. “
Мордин се вратио да проучава коњушнице испод чим је Мадик изговорио. Смешне приче о злату и драгуљима га нису интересовале. Ништа неће натерати капију да се понаша тако. Осим... Да ли је она заиста распрелаткање? Смрт га није плашила. Хладно је разматрао о могућности да је он био сведок растављања токова. Једно које је обављено успешно. Још једна немогућност се појавила овим...
Нешто што је Мадик рекао је допрело до његовог уха. „Време, Мадик?“ Сенка палате се пружала дуж коњушница али на небу није био ни један облак који би заклонио град од пржења.
„Да, Велики господару, зове се Чинија Ветрова.“
Име му не значи ништа. Али... тер'ангреал који контролише време... У његовом Добу, време је било пажљиво регулисано уз помоћ тер'ангреала. Једно од изненађења овог Доба –једно од мањих, чинило се- је да постоје они који могу да контролишу време до степена за који би био потребан један од ових тер'ангреала. Једна таква направа не би требало да је довољна да захвати ни већи део једног континента. Али шта ове жене могу да ураде са тим? Шта? Ако користе круг?
Зграбио је Једну моћ без размишљања, талас таме је прекрио његов призор. Његови прсти су стезали неправилне решетке на прозору, гвожђе је јецало, извијајући се, не због стиска већ због прљавштине Једне моћи, вучене из Великог господара лично, увијало се, и попримало облик његовог бесног стиска. Велики господар неће бити задовољан. Он је исклизао из свог затвора довољно да дотакне свет и преправи годишње доба. Он је нестрпљив да додирне свет још више, да смрви решетке које га држе, и он неће бити задовољан. Гнев је отровао Мордина, крв је буктала у његовим ушима. Пре неколико тренутака, није марио куда су те жене отишле, али сада... Негде далеко одавде. Људи су бежали што даље и што брже могу. Негде где се осећају безбедно. Нема потребе слати Мадика да се распита, нема потребе згњечити икога овде; нису толике будале да оставе иза себе неког живог ко може да ода њихову дестинацију. Не у Тар Валон? Ка ал'Тору? Ка групи побуњеничких Аес Седаи? На сва три места он је имао очи, неке који нису знали да му служе. Сви ће му служити, пре краја. Неће дозволити да се ишта измакне и поквари његове планове.
Изненада постојало је још нешто што је бубњало и грмело поред његовог беса. Звук балончића. Погледао је опрезно ка Мадику, и удаљио се од мрље која се ширила на поду. Чинило се да је његов бес захватио Једном моћу више од решетка на прозору. Изванредно је колико много крви може да се исцеди из људског тела.
Дозволио је без жаљења да оно што је остало од човека падне; искрено, размишљајући о томе где ће Мадик бити пронађен, Аес Седаи ће засигурно бити окривљене. Мали допринос хаосу који се ширио светом. Пробушивши рупу у Шари, путовао је са Једном моћи. Мора да пронађе те жене пре него што искористе Чинију Ветрова. А поред тога... Мрзео је људе који се умешају у његове пажљиво прорачунате планове. Они који су то урадили а живе, живе да би платили.
Гхолам је опрезно закорачио у собу, прелазећи бљештавим ноздрвама преко још увек топле крви. Модар пепео на томе изгледао је као живи угаљ. Гхолам је чинило се био витак човек, мало вишљи од просека овог Доба, ипак није се сусрео ни са чим што би могло да га повреди. До тог човека са медаљоном. Оно што је можда био осмех или гунђање показало је створове зубе. Радознало, је разгледало по соби, али тамо није било ничег осим сломљеног леша на поду. И... траг... нечега. Не Једне моћи, већ нечег што је направило...свраб, иако не баш у исто време. Радозналост га је довела овде. Парчићи решетака на прозору су били смрвљени, вукући целу ствар у страну. Гхолам се изгледа присетио нечега што је направило тај свраб у прошлости, ипак већи део тог сећања је био магловит и замрачен. Свет се променио, чинило се, у трептају ока. Свет се спремао за рат и убијање великих размера, са оружјем које допире миљама, преко стотину миља, а онда ту је било... ово. Али гхолам се није променио. То је још увек најопасније оружје од свих.
Створове ноздрве су бљештале поново, могле су да осете оног који може да усмерава. Један моћ је коришћена испод, и миљама ка северу. Пратити или не? Човек који је повређен није био са њима; било је сигурано у то и пре него што је дошао овде. Онај који наређује жели мушкарца који је рањен скоро исто колико и жену, али жена је била лакша мета. Жена је била именована, такође, и од самог почетка, оно јој је наклоњено. Због сопственог опстанка мора да потпуно послуша једног или другог човека, али створове мисли су биле наклоњене. Оно мора да следи жену. Оно жели да следи. Тренутак смрти, када оно осети способност усмеравања нестаје са животом, узрокован помрачењем. Усхићење. Али оно је гладно, такође, а има времена. Где могу да побегну, оно може да их прати. Поставивши се поред осакаћеног тела, оно је почело да се храни. Свежа крв, врућа крв, била је неопходна, али људска крв је одувек имала сладак укус.
