Сијајући на сунцу, Родова фарма је лежала у широкој долини окруженој са три брдашца. То је пространа творевина од више десетина великих, белих грађевина са равним крововима. Четири велика амбара су саграђена на падини највећег брдашца, творевина са равним врхом, са једном страном која пада низ стрму литицу иза амбара. Неколико стабала високог дрвећа које још увек није изгубило сво своје лишће обезбеђује мрвицу хлада у дворишту. Северно и источно, маслине расту напредујући напред чак и уз падине брда. Нека врста паперја омотавала је фарму, као доказ живота, на фарми је лако могуће било преко стотину људи, који су упркос подневној врелини, успорено обављали свакодневне задатке.
Фарма је скоро могла проћи као мало село, осим што се мушкарац или дете нису могли видети. Елејна није ништа очекивала. Ово је била кључна тачка проласка припадница Рода кроз Ебоу Дар до неког другог места, али тако да их не буде много у граду истовремено, то је била тајна, тајна као и сам Род. Јавности је у кругу од двеста миља ова фарма била позната као склониште за жене, место за размишљање и бежање од бриге на одређено време, неколико дана, недељу или дуже. Елејна је скоро могла осетити безбрижност у ваздуху. Она је можда зажалила што доводи свет у ово тихо место, изузев што је такође донела и нову наду.
Прва појава коња који долазе око нагнутог брда изазвала је мању пометњу него што је очекивала. Неколико жена је застало да гледа, али не више од тога. Њихова одећа се веома разликовала – Елејна је чак видела и одсјај свиле ту и тамо – али неке су носиле корпе, а друге кофе или велике беле завежљаје онога што треба бити опрано. Једна је држала пар везаних патки уз ногу, по једну у свакој руци. Племкиње и жене ковача, фармери и просјаци, сви су подједнако дочекивани овде, али је свако одрађивао свој део посла док је боравио овде. Авијенда додирну Елејнину руку и показа на врх једног брдашца, ствар као окренути левак искошен на једну страну. Елејна подигну руку до обода шешира повећавајући сенку коју је он правио и после неколико тренутака угледа покрет. Мало чудно, нико није био изненађен. Осматрањем се није могао видети нико ко је долазио из далека.
Средовечна жена је ходала ка њима да их сусретне недалеко од првих грађевина. Њена хаљина је била у стилу Ебоу Дара, са дубоким, уским отвором, али њена тамна сукња и светло обојена подсукња су биле довољно кратке да она не мора да их подиже да не би дохватале прашину. Она није носила брачни нож, њен Род је забрањивао брак. Род је имао сувише тајни за чување.
„То је Алис“ – Реана промумла, водећи узде између Нинаеве и Елејне. „Она управља фармом по распореду. Веома је паметна.“ Затим још тише, скоро као после размишљања додаде „Алис не подноси будале олако.“ Како се Алис приближила, Реана се издиже у седлу, намештајући рамена као за неко тешко искушење.
Просечна жена, управо онако како би Елејна мислила о Алис, не као неко ко може Реани дати паузу, сигурно, чак ни она није била Најстарија у Кругу Рода. Исправљених леђа, Алис је изгледала као да је у својим средњим годинама, висока, ни мршава ни гојазна, мало сивила је прошарала тамну, браон косу која је била везана позади парчетом траке на веома практичан начин. Њено благо лице је било неупадљиво, додуше довољно пријатно, са можда мало више издуженом вилицом. Када је угледала Реану, на тренутак је изгледала изненађено, а онда се насмешила. Тај осмех је променио све. Није је учинио прелепом или лепом, али се Елејна осетила пријатније због њега, охрабрено.
„Нисам очекивала да ћу тебе видети ... Реана.“ рече Алис, на тренутак оклевајући око имена. Очигледно није била сигурна да ли да користи Реанину титулу испред Нинаеве, Елејне и Авијенде. Она их проучи брзим летимичним погледом док је причала. Изгледа да је било мало Тарабонског у њеном гласу. „Беровин је донела глас о проблемима у граду, наравно, али нисам знала да је толико лоше да би ти морала да одеш. Ко су све ове...“ њене речи несташе и њене се очи раширише, бленући иза њих.
Елејна баци брз поглед позади, скоро заборавивши неколико изабраних фраза које је покупила у различитим књигама, највише од Мета Каутона. Она није разумела све њих, не већину њих искрено – нико јој чак није ни хтео објаснити шта тачно значе – али су имале начин откривања емоција. Заштитници су склонили њихове камуфлажне огртаче и сестре су се замаскирале подигавши капуљаче, чак и Серита која није имала потребе да покрива своје младалачко лице, али Креана није повукла своју капуљачу довољно напред. Једноставно није покрила њене безвремене контуре лица. Не би свако знао шта заправо види, али свако ко је био у Кули сигурно би знао. Креана је цимнула капуљачу напред на Елејнино стрељање очима, али штета је већ начињена.
И други су на фарми поред Алис поседовали оштар вид. „Аес Седаи“ викну жена тоном који је био погодан да означи крај света. Можда је и означавао крај њеног света. Врисак се проширио као прашина понета ветром, и тако брзо фарма је постала шутнути мравињак. Ту и тамо жене су се просто онесвестиле, али је већина дивље потрчала, вриштећи, бацајући шта су носили, сударајући се једна са другом, падајући и копрцајући се да устану и наставе да трче. Лепршајући патке и кокошке и краткороге црне козе расуше се дивље да не би биле прегажене. У средини свега тога нека жена је стајала једноставно гледајући оне које су дошле у склониште без знања о Роду, додуше пар њих је почело да се креће брзо, такође, ухваћене у општој паници.
„Светлости“ Нинаева прасну, цимнувши своју плетеницу. „Неке од њих трче у плантаже маслина! Зауставите их! Последња ствар коју желимо је паника! Пошаљите Заштитнике! Брзо, брзо!“ Лан је подигао упитно обрву, али је она испружила заповеднички руку према њему. „Брзо пре него што све побегну!“ Са климањем које је изгледало као одмахивање главе, он ободе Мандраба у галоп, после другог Заштитника, скрећући да избегне надолазећу панику која је владала међу грађевинама.
Елејна слегну раменима и даде знак Биргити да је прати. Она се слагала са Ланом. Изгледало је сувише касно да се покуша спречити паника, а Заштитници на коњима који покушавају да зауставе јато уплашених жена није најбоље решење. Али она није могла да види како да промени ствари сада и није било разлога да их пусти да побегну у дивљину. Оне ће све желети да чују вести које Нинаева и она доносе.
Алис није дала никакав знак да жели побећи или чак страха. Њено лице је незнатно побледело, али она је зурила у Реану. Непоколебљиво зурила. „Зашто?“ она прошапта. „Зашто, Реана?! Нисам могла ни замислити тебе да урадиш овако нешто! Да ли су те подмитиле? Понудиле имунитет? Хоће ли тебе пустити да одеш слободна док ми остале платимо? Оне вероватно неће дозволити, али ћу их ја питати да ми дозволе да те ја смирим. Да, ти! Правила се односе на све, чак и на тебе, Најстарија! Ако будем нашла начин да то изведем, ја ти се кунем да ти нећеш отићи са осмехом!“ Непоколебљив поглед. Челичан тачније.
„Није оно што мислиш“ Реана рече брзо, сјахавши са коња и пуштајући узде. Она ухвати обе Алисине руке, упркос покушајима друге жене да их ослободи. „Ох, нисам желела да то буде овако. Оне знају, Алис. За Род. Кула је увек знала. Све. Скоро све. Али то није оно што је важно.“ Алисине обрве су покушале да се попну до косе на то, али Реана је наставила убрзано, зрачећи нестрпљењем испод њеног сламеног шешира. „Можемо се вратити, Алис. Можемо покушати поново. Рекле су да можемо.“ Грађевине на фарми су се такође празниле, жене су журиле напоље да сазнају узрок метежу, а онда се придруживале бегу без паузе дуже од времена потребног да покупе сукњу. Вика са плантаже маслина говорила је да су се Заштитници бацили на посао, али не и колико су постизали. Можда не много. Елејна је осетила растућу фрустрацију и иритацију код Биргите. Реана погледа метеж и уздахну. „ Морамо их окупити, Алис. Можемо ићи назад.“
„То је веома добро за тебе и неке друге.“ Алис рече двоумећи се. „То је истина. Али шта је са нама осталима? Кула ми неће дозволити да останем без обзира колико желим и колико брзо учим.“ Она упери неодобравајући поглед у сад већ добро маскиране сестре и поглед који је вратила на Реану садржао је доста беса. „Зашто би се враћале? Да би нам опет рекли да нисмо довољно снажне и да нас пошаљу да идемо својим путем? Или ће нас држати као полазнице целог нашег живота? Неке би можда прихватиле, али ја нећу. Због чега, Реана? Због чега?“
Нинаева сјаха, водећи своју кобилу напред држећи је за крај њеног поводца и Елејна ју је имитирала иако водећи своју Лионес са мање напора.
„Да будеш део Куле, ако је то оно што желиш.“ Нинаева рече нестрпљиво пре него што је досегла две припаднице Рода. „Можда да будете Аес Седаи. Мени лично није јасно зашто морате бити одређене снаге, ако можете да прођете тест за шал. Или се немој вратити; бежи што се мене тиче. Једном када ја завршим овде, у сваком случају.“ Укопавши њене ноге, она скиде шешир и постави песнице на кукове. „Ово је трошење времена, Реана, и ми имамо посао да обавимо. Јеси ли сигурна да постоји неко кога можемо да искористимо? Говори. Ако ниси сигурна онда можемо слободно наставити са послом. Журба је можда била неопходна, али сада имамо посао, хајде да га што пре урадимо и завршимо са тим.“
Када су она и Елејна представљене као Аес Седаи, Аес Седаи које су дале обећање, Алис испусти пригушен звук и поче да исправља своју вунену сукњу да би спречила да јој се руке затворе око Реаниног врата. Њена уста су се отворила бесно – и онда се затворила без звука када им се Мерилил придружила. Неуморно зурење није у потпуности избледело, али је постало помешано са мало чуђења. И висе него мало бриге.
„Нинаева Седаи“ Мерилил рече мирно „Ата’ан Мијере су... нестрпљиви... да сјашу. Мислим да ће неке затражити Лечење.“ Мали смешак је прелетео преко њених усана.
То је завршило ту расправу, мада је Нинаева претерано мрмљала о томе шта ће урадити следећој особи која посумња у њу. Елејна је можда и сама рекла пар одабраних речи, али истина је била да је Нинаева изгледала више него мало луцкаста настављајући на тај начин са Мерилил и Реаном, које обе са нестрпљењем чекају да она заврши и Алис која зури у све три. То је смирило ситуацију, или можда Ветротрагачи, који су прилазили пешице и вукли њихове коње за њима. Свака трунка грациозности је нестала из њих за време јахања, исцрпљене тврдим седлима – њихове ноге су изгледале укочене као и њихова лица – ипак нико их није могао заменити низашта друго до оног што јесу.
„Ако је двадесет припадника Морског народа овако далеко од мора,“ Алис промрмља, „ја ћу у све поверовати.“ Нинаева фркну, али ништа не рече, на чему јој је Елејна била захвална. Жена је изгледа већ имала довољно потешкоћа да прихвати чак и уз Мерилил да су оне Аес Седаи. Нити бујица критика, нити наступ гнева ту не би помогао.
„Онда их Лечи,“ Нинаева рече Мерилил. Њене поглед пређе преко жена које су храмале и Нинаева дода, „ако затраже, љубазно,“ Мерилил развуче смешак поново, али Нинаева је већ престала да обраћа пажњу на Морски народ и почела да се мршти на сад већ празну фарму.
Неколико коза је и даље трчкарало у круг по дворишту прекривеним баченим вешом, грабуљама и метлама, преврнутим кофама и корпама, да не спомињемо згрчене облике припадница Рода које су се онесвестиле и прегршт живине која се вратила да копа и кљуца, али једине свесне жене које су се виделе између грађевина на фарми очито нису припадале Роду. Неке су биле у везеној свили, неке у сеоској вуни, али чињеница да нису побегле доста је говорила о њима. Реана је рекла да у било које дато време половина од оних које су сада на фарми може завршити у тој групи. Највероватније су биле пренеражене.
Без обзира на њено мрмљање, Нинаева није трошила време на расправу са Алис око тога ко је главни. Или је Алис преузела вођство од Нинаеве. То је било веома тешко одредити, с обзиром да је припадница Рода показала мало од поштовања према Аес Седаи коју је показао Круг Рода. Можда је она и даље била ошамућена изненадним обртом догађаја. У сваком случају, оне су се кретале заједно, Нинаева водећи њену кобилу и гестикулирајући са шеширом у другој руци, дајући инструкције Алис како да сакупи разбежане жене и шта да ради онда са њима када их сакупи. Реана је била сигурна да је макар једна жена довољно јака да се придружи Кругу била ту, Гарениа Росоинде, и могуће још две. Истину говорећи, Елејна се надала да су оне све отишле. Алис је била подељена између климања главом и упућивања погледа којим је Нинаеви показивала да су истог статуса, а који Нинаева изгледа није примећивала.
Сада док се чека да се окупљање заврши, изгледа као добро време да се изврши још мало испитивања корпи, али кад је Елејна окренула поглед ка товарним коњима, које су управо водили ка грађевинама на фарми, она је приметила Круг Рода, Реану и још многе друге, како иду пешке својим путем на фарму, неке журећи ка женама које су лежале без свести, а друге ка онима које су и даље избезумљено гледале. Прегршт жена и без знака од Испан. Додуше, био је потребан само тренутак да би нашла и њу. Између Аделас и Вандена, свака је држећи испод руке док су је упола довлачили, њен прашином покривен огртач се вукао позади.
Белокосе сестре су биле повезане, на неки начин сјај саидара је обухватао њих две заједно без Испан. Није било начина да се каже која од њих води тај мали круг и држи штит на Пријатељици мрака, али чак ни Изгубљени не би могли да га сломе. Оне су застале да причају са запањеном женом у једнобојној, браон вуни, која је зурила у кожну врећу која је покривала лице Испан и показала ка једној грађевини са белом фасадом.
Елејна размени бесан поглед са Авијендом. Па бар је њен био бесан. Понекад је Авијенда одавала мање од камена. Предајући њихове коње двојици коњушара, она пожури за тројком. Неке од жена које нису припадале Роду покушале су да их питају шта се дешава, неке од њих на надмен начин, али Елејна им даде кратак фрктај, остављајући иза себе мноштво озлојађених фрктаја и уздисаја. Ох, шта све не би дала да већ има безвремен изглед лица! То повуче нит у њеним мислима, али нестаде пре него што је стигла да је ухвати ту мисао.
Гурнула је да отвори једнобојна, дрвена врата где је трио нестао, Аделас и Вандена су селе Испан у црну, кожну столицу откривене главе, са врећом која је лежала на помоћном сточићу заједно са њиховим положеним огртачима. Соба је поседовала само један прозор, постављен на таваници, али сунце још увек високо на небу лепо је осветљавало просторију. Полице су се простирале дуж зидова, претрпане великим, бакарним чинијама и великим белим бокалом. Судећи по мирису печеног хлеба, једина друга врата су водила у кухињу.
Вандена погледа оштро около, на звук отварања врата, али видевши њих, врати безизражајан израз на лице.
„Сумеко каже да биље које јој је Нинаева дала полако престаје да делује“, рече она „и изгледа да је најбоље да је испитамо пре него што је опет ошамути. Изгледа да сада имамо времена. Било би добро да знамо шта... Црни ађах,“ њена уста се искривише у гађењу, „намеравао у Ебоу Дару. И шта оне знају.“
„Сумњам да су оне свесне ове фарме, пошто ми нисмо“, Аделас рече, лупкајући замишљено прстом по уснама док је проучавала жену у столици, „али је боље бити сигуран него плакати после, као што је наш отац имао обичај говорити.“ Она је можда проучавала животињу коју никада раније није видела, створење за које није могла веровати да постоји.
Испанине усне се скупише. Њено слатко, издужено на доле истицајно лице и њене тамне, плетенице са перлама су биле у нереду као и њена одећа, али упркос мутном погледу, она није била ни приближно ошамућена као раније.
„Црни ађах је бајка и то прљава,“ она се подсмехну, безбрижно и храпаво. Мора да је било веома вруће испод те кожне вреће, а она није добила воду још од када су напустили Тарасинску палату. „Ја, ја сам изненађена да ћете ви то прихватити и бацити оптужбу на мене! Шта год да сам урадила, урадила сам по наређењу Амирлин Трон.“
„Елаида?“ Елејна узвикну с неверицом. „ Имаш храбрости да кажеш да ти је Елаида наредила да убијеш сестре и да покрадеш Кулу? Елаида је наредила да урадиш оно што си урадила у Тиру и Танчику? Или мислиш на Сијуан? Твоје лажи су патетичне! Ти си напустила Три Заклетве на неки начин и то те чини Црним ађахом.“
„Ја немам обавезу да одговарам на ваша питања,“ Испан рече тихо, погрбивши рамена. „Ви сте побуњенице против законите Амирлин Трон. Бићете кажњене, можда и смирене. Посебно ако ме повредите. Ја служим законитој Амирлин Трон, а ви ћете бити страшно кажњене ако ме повредите.“
„Ти ћеш одговорити на питања мојој скоросестри.“ Авијенда је ножем чистила нокат, али јој је поглед почивао на Испан. „Водоземци се плаше бола. Они не знају како да га прихвате. Одговараћеш на оно што будеш била питана.“ Она није викала или беснела, само је мирно причала, али је Испан прибила леђа уз наслон столице.
„Бојим се да је то забрањено, чак и ако није изабрана од стране Куле,“ рече Аделас. „Нама је забрањено да пролијемо крв приликом испитивања, или да дозволимо да неко други уради то у наше име.“ Рекла је то неубедљиво, само да ли се то односило на забрану или на то да је Испан послала Кула, Елејна није могла да каже. Она сама није узимала у обзир да Испан можда још увек гледају као једну од њих. Постоји једна изрека која каже да ниједна жена не може завршити са Кулом све док Кула не заврши са њом, али искрено, кад те се једном дочепа Кула те више никад не пушта.
На њеном лицу се појавила бора док је посматрала Црну сестру, тако прљаву и поред тога тако сигурну у себе. Испан се мало исправила у столици и усудила се да баци поглед пун забаве и презира на Авијенду и Елејну. Она није била тако отровна раније када је мислила да је Нинаева и Елејна имају и да су саме; повративши самопоуздање када се подсетила да су старије сестре присутне. Сестре које се држе законе Беле куле као део себе. Тај закон забрањује не само проливање крви, већ и ломљење костију и бројне друге ствари које би било који Испитивач Белих плаштова био више него спреман да уради. Пре него што се почне Лечење мора бити дато и ако почне после изласка Сунца мора бити завршено пре његовог заласка, ако почне после заласка онда мора бити завршено пре изласка. Закон је још строжији ако се испитује припадник Куле, сестра, Прихваћена или полазница, било да се у испитивању користи саидар, казна или покора. Ох, сестра може повући уво Полазници помоћу Моћи ако је бесна, или је чак бацити на под, али не више од тога. Испан јој се смешила. Смешила! Елејна дубоко удахну.
„Аделас, Вандена, хоћу да оставите Авијенду и мене насамо са Испан.“
Стомак јој се покушавао везати у чвор. Морао је постојати начин да се успешно притисне жена, а да се не прекрше правила Куле. Али како? Људи које Кула испитује обично почну говорити пре него што се и прст подигне на њих – сви знају да се нико не може носити са Кулом, нико! – али они су ретко када упућени. Она је могла чути други глас, не Лини овај пут, него мајчин. Шта год наредиш да се уради мораш бити вољан да својом руком урадиш. Као краљица шта си наредила да урадиш, ти си урадила. Ако она прекрши закон... глас њене мајке поново. Чак ни краљица не може бити изнад закона или закон не постоји. И Линин глас, ти можеш шта год пожелиш, дете. Докле год си спремна да платиш цену. Она стргну свој шешир без одвезивања везица. Уложила је пуно труда да јој глас звучи мирно.
„Када ми – када ми завршимо разговор са њом, можете је одвести назад пред Круг Рода.“ После тога ће предати себе Мерилили. Било којих пет сестара може одлучивати о казни ако су питане.
Испанина глава се окретала, исколачених очију идући од Елејне до Авијенде и назад, полако губећи боју док није у потпуности побледела. Више није била тако сигурна у себе.
Вандена и Аделас погледаше једна другу без речи, у маниру особа које су провеле много времена заједно, нису имале потребе да се много споразумевају на глас. Онда Вандена узе Елејну и Авијенду испод руке.
„Ако могу причати напољу са вама на тренутак,“ она промрмља. То је звучало као сугестија, али их је она већ вукла до врата.
Напољу у дворишту, два туцета или тако нешто припадница Рода се прибило једна уз другу као овце. Нису све носиле одећу Ебоу Дара, али су две имале црвене појасеве Мудрих жена и Елејна препозна Беровин, одлучну малу жену која је обично показивала понос много већи од своје снаге у Моћи. Сада није. Као и осталима њено лице је било преплашено, очи су јој лутале, упркос томе што их је цео Круг Рода окруживао и покушавао их умирити. Ниже низ пут, Нинаева и Алис су покушавале да смире два пута више жена унутар једне од већих зграда. „Покушавале“ је била права реч.
„...не занима ме које имање ти поседујеш,“ Нинаева је викала на једну поносно исправљену жену у бледо - зеленој свили. „Улази унутра и остани унутра, не стај ми на пут, или ћу те шутнути унутра!“
Алис је једноставно ухватила зелено обучену жену за потиљак и гурнула је кроз довратак упркос гласним и жустрим протестима. Чуо се продоран крик као да је неко нагазио огромну козу, а онда се Алис појавила чистећи руке као да тресе прашину са њих. Друге изгледа да нису правиле проблема након тога.
Вандена их ослободи, проучавајући њихове очи. Сјај ју је још окруживао, али Аделас мора да је та која је одржавала везу. Вандена је могла одржавати штит када га једном постави без потребе да га гледа, али да је она та онда би вероватно Аделеас извела њих напоље. Вандена је могла отићи пар стотина корака пре него што би веза почела да слаби – не би пукла чак ни онда кад би она и Аделас отишле на супротне крајеве света, али би постала бескорисна много пре тога – али је она остала близу врата. Изгледа да је слагала речи у глави.
„Увек сам сматрала да је најбоље да жена са искуством решава овакве ствари,“ рече напокон. „Млади се могу лако испровоцирати. Онда ураде више него што им је дозвољено. Понекад чак не могу себе да зауставе. Због тога што заправо нису виделе довољно, још увек. Или још горе оне схвате... да им се то свиђа. Не да мислим да иједна од вас има ту ману.“ Она упути Авијенди брз поглед без заустављања. Авијенда на брзину врати њен нож у корице. „Аделас и ја смо виделе довољно да би знале зашто морамо урадити оно што мора бити урађено и оставиле смо нашу врелу крв иза нас одавно. Можда ћете ово оставити нама. Много је боље тако на крају.“ Вандена је препоруку коју је изрекла схватила као пристанак. Она климну главом и окрену се ка вратима да би се вратила назад.
Чим су се врата затворила за њом, Елејна је осетила коришћење Моћи, плетење које је заштитило собу изнутра. Штит против прислушкивања, сигурно. Оне не желе да стране уши чују оно што Испан има рећи. Онда је осетила још један талас коришћења Моћи и одједном тишина унутар просторије је постала много злокобнија и изгледала је много више претећи него што би могао иједан стражар.
Она жестоко врати шешир назад на главу. Шешир није могла осетити, али јој је сунчево бљештање нагло изазвало благу вртоглавицу.
„Можда ћеш ми помоћи да прегледам шта товарни коњи носе,“ рече кратко. То није било наређење – шта год да је то било – али изгледа да то није ништа променило. Авијенда је климнула зачуђујуће брзо; изгледа да је и она желела да се удаљи од те тишине такође.
Ветротрагачи су чекали недалеко од места где су слуге држале товарне животиње, чекајући нестрпљиво и држећи се заповеднички, са рукама испод груди, копирајући Ренаилу. Алис марширајући крену ка њима, обележивши Ренаилу као вођу након кратког одмеравања. Елејну и Авијенду је игнорисала.
„Пођите са мном,“ рече оштрим тоном који није трпео расправу. „Аес Седаи су рекле да ћете ви желети да се склоните са сунца док се ствари не доведу у ред.“ Реч „Аес Седаи“ је садржала онолико огорчености колико је Елејна навикла да садрже страхопоштовања када је изговарају остале припаднице Рода. Можда више. Ренаила се укрути, њено тамно лице постаде још тамније, али Алис настави даље. „Ви дивљакуше можете седети овде напољу и презнојавати се, што се мене тиче. Ако можете седети.“ Било је очигледно да ниједан припадник Ата’ан Миера није примио Лечење за њхове повреде од седла; стојале су као жене које желе заборавити да код њих постоји нешто испод струка. „Оно што ви нећете урадити је да допустите да ја чекам.“
„Да ли ти знаш ко сам ја?“ Ренаила је проговорила у јаком бесу, али је Алис већ продужила даље без даљег окретања ка њма. Видљиво се борећи са собом, Ренаила отресе зној са њеног чела доњим делом длана, а онда љутито нареди Ветротрагачима да оставе те „проклете“ коње и да крену за њом. Оне направише линију ходајући раширених ногу иза Алис, сви осим две ученице које су мрмљале међу собом, укључујући Алис.
Инстиктивно, Елејна поче да планира како да Излечи бол Ата’ан Мијера да оне не морају то да траже. Или ће сестре морати да то понуде сувише енергично, Нинаеву ће морати одобровољити за то, као и друге сестре. На њено изненађење, по први пут у њеном животу она нема жељу да изглади ситуацију. Гледајући како Ветротрагачи шепају напред до једне од грађевина на фарми, она процени да су ствари добре такве какве јесу. Авијенда је имала велики, широк осмех док је гледала Ата’ан Мијере. Елејна ухвати много мањи осмех на свом лицу и окрену се ка товарним коњима. Оне су то и заслужиле.
Уз Авијендину помоћ претрага је ишла много брже него раније, мада Авијенда није могла да препозна шта траже тако брзо као она. То није било велико изненађење. Неколико сестара које је Елејна учила су показале већу вештину у овоме него она, али већина није била ни близу. Ипак четри руке су могле наћи више него две, а ту је било доста ствари за пронаћи. Слуга у ливреји и жена су односиле ђубре, док је колекција тер’ангреала расла на широком каменом поклопцу квадратног резервоара за воду.
Још четри коња су убрзо растерећена и оне су направиле колекцију која би изазвала славље када би била донета у Кулу. Чак када нико и не би проучавао тер’ангреале. Они су имали сваки могући облик. Купе, чиније и вазе, нису постојала два са истом величином, дизајном или да су од истог материјала направљена. Равна, полу-распаднута кутија за чување топле хране, оивичена нечим што је одавно претворено у прашину, садржи делове накита – огрлице и наруквице направљене од обојеног камења, танак, драгим камењем обасут појас, неколико прстена за руку – и тамо је било места за још. Сваки је био тер’ангреал и сви они су били намењени да се носе заједно, мада Елејна није могла да замисли зашто би нека жена желела да носи све то истовремено. Авијенда је нашла нож са златном жицом обмотаном око дршке направљене од рога јелена, оштрица је била тупа и по свим показатељима увек је и била. Она је стала да врти тај нож прстима у круг опет и опет – њене су руке заправо почеле да дрхте – док га Елејна није узела и ставила са осталима на гомилу. Чак и тада је Авијенда стајала једно време, гледала га и лизала уста као да су се осушила. Ту је било прстења, минђуша, огрлица, наруквица и копчи, многе веома занимљивог калупа. Ту је било статуа и фигура птица, животиња и људи, неколико ножева који су били наоштрени, пола туцета медаљона од бронзе и челика, многе урађене у веома чудним калупима и ниједан од њих није носио слику коју би Елејна могла да разуме, пар занимљивих шешира направљених изгледа од метала, сувисе украшених и сувише танких да би били шлемови, као и велики број артикала за које Елејна није знала како би их назвала. Штап, дебео као њен зглоб на руци, светло црвен, гладак и обао, чврст више него јак за који се чинило да је од камена; није се благо угрејао у њеној руци, него се чинио скоро врео! Не стварно врео, ништа више него што је топао, али ипак! Шта са гарниутуром лопти, једна у другој? Сваки покрет је сваки пут изазивао музичку хармонију различитих звуковима и она је имала осећа да без обзира колико упорно гледала у то, тамо ће увек бити још мања лопта која чека да буде откривена. Ствар која изгледа као ковачева слагалица направљена од стакла? Била је довољно тешка да је она испусти и да сломи парче ивице поклопца цистерне. Колекција да изазове узбуђење у било којој Аес Седаи. Још важније оне су нашле још два ангреала. Њих је Елејна веома пажљиво ставила са стране, на дохват руке.
Један је био чудан комад накита, златна наруквица повезана путем четири танка ланчића са прстеновима, сваки део изгравиран у интригантан, мозаични калуп. Он је јачи од та два, јачи од корњаче која се још увек налазила у њеној торби. Била је направљена за мање руке од њених и Авијендиних. Чудно је било то што је наруквица имала малену браву, комплетирану са мањим кључем у облику цеви, који је висио са лепог ланчића који је очито био направљен да би се уклонио. Заједно са кључем! Други је био жена у седећем положају, направљена од слоноваче која је потамнела временом, њена нога прекрштена испред ње, откривала је голо колено, али са косом толико дугом и раскошном да није могла бити боље огрнута ни са најтежим огртачем. Он није био јак ни колико корњача, али она је за фигуру проценила да је веома молећива. Једном руком постављеном на колену, дланом окренутим на горе и прстима тако постављеним да палцем додирује врхове два средишња прста, док је друга била подигнута са прстима постављеним тако да су се прва два прста дизала, а остали падали. Цела фигура је одисала највишим достојанством, али је деликатно рађено лице показивало забаву и одушевљење. Можда је био направљен за посебно одређену жену? Деловао је некако лично. Можда су тако радили у Доба легенди. Неки тер’ангреали су били огромни, били су потребни људи и коњи, па чак и Моћ да буду померани, али већина ангреала је била направљена да је носи једна особа, не сви, али већина.
Оне склонише платно које је покривало још једну гомилу смештену у плетеној корпи када наиђе Нинаева крупно корачајући. Ата’ан Мијере су почеле излазити из једне грађевине на фарми, не шепајући више. Мерилила је разговарала са Ренаилом, или тачније, Ветротрагач је говорио, а Мерилила је слушала. Елејна се питала шта се то тамо десило. Танка Сива није више изгледала тако задовољно. Гомила припадница Рода је постала већа, али чак и за време Елејниног кратког погледа још три припаднице су оклевајући ушле у двориште фарме и друге две су стајале на ивици стабљика маслине, вирећи неодлучно. Она је могла осетити Биргиту, негде у растињу и само мало мање изиритирану него раније.
Нинаева баци поглед на гомилу тер’ангреала и цимну кику. Њен шешир је нестао негде.
„То може да сачека,“ рече, звучећи згађено. „Време је.“
