Ваздух у огромној штали мирисао је на старо сено и коњску балегу. И на крв и спаљено месо. Са свим вратима затвореним, ваздух је био густ. Две лампе су давале мало светла, и сенке су испуњавале већи део унутрашњости. У дугим редовима штала коњи су нервозно њиштали. Човек који је висио о својим зглобовима са кровних греда је благо застењао, а затим се крештаво накашља. Глава му паде на груди. Био је висок човек, мишићав, најгори за страх. Изненада Севана схвати да се његове груди више не мрдају.
Прстење са драгуљима на њеним прстима је забљештао црвено и зелено док је одсечно показивала Ријали.
Пламенокоса жена гурну човекову главу горе и повуче један од очних капака, затим прислони ухо на његове груди, не марећи за посекотине које су се још пушиле на њему. Са звуком гађења, процедила је. „Мртав је. Требале смо ово оставити Девицама, Севана, или Црним Очима. Не сумњам да смо га убиле незнањем.“
Севанина уста се стиснуше, и она забаци свој шал уз звекет наруквица. Имала их је скоро до лаката, приметна тежина у злату, слоновачи и драгуљима, ипак носила би сваки који поседује када би могла. Ниједна од осталих жена није ништа рекла. Испитивање затвореника није био посао Мудрих, али Ријала је знала зашто су то морале саме да ураде. Једини преживели од десет јахача који су мислили да могу поразити двадесет Девица зато што су јахали коње, човек је такође био први Сеаншанин заробљеник у десет дана од када су стигли у ову земљу.
„Живео би да се није тако снажно опирао болу, Ријала,“ рече најзад Сомерин, одмахујући главом. „Снажан човек за мокроземца, али није могао да прихвати бол. Ипак, рекао нам је доста.“
Севана је погледала са стране, покушавајући да види да ли има сарказма. Висока као већина мушкараца, Сомерин је носила више наруквица и огрлица од било које жене тамо осим саме Севане, слојеви ватрокапи, смарагда, рубина и сафира, скоро прекривајући пуна бедра која би иначе била полуоткривена њеном блузом неувезаном скоро до сукње. Њен шал, умотан око струка, није сакривао ништа. Повремено је Севани било тешко да процени да ли је Сомерин копира или покушава да се такмичи са њом.
„Много!“ Рече Меира. На светлости лампи њено лице је било намргођеније него обично, иако је то тешко било могуће. Меира је могла да пронађе тамну страну подневног Сунца. „Да су његови људи на два дана западно у граду званом Амадор? То смо знали. Све што нам је рекао су луде приче. Артур Хоквинг! Бах! Девице су требале да га задрже и ураде оно што је потребно.“
„ Да ли би ти… Ризиковала да сви сазнају превише пребрзо?“ Севана се љутито угризе за усну. Замало их је назвала будалама. Превише њих је већ знало превише, по њеном мишљењу., и Мудре између осталих, али није могла да ризикује да увреди ове жене. То сазнање је давило! „Народ је уплашен.“ Није било разлога да сакрије своје задовољство због тога, на крају. Оно што је шокирало, запањило, није било то што су уплашени, већ колико се мало њих трудило да то сакрије. „Црне Очи, или Камени Пси, или чак Девице, би причали о ономе што би он рекао. Знате да би! Његове лажи би само рашириле још страха.“ Морале су то бити лажи. У својим мислима Севана је замишљала море као језера која је видела у мокроземљу, али са његовом другом страном ван видокруга. Ако су стотине од још хиљада његовог народа долазили, чак са друге стране тог воденог пространства, остали заробљеници које је имала ће морати да знају о томе. И ниједан затвореник није испитиван без њеног присуства.
Тион подиже другу лампу и погледа је својим не трепћућим сивим очима. Скоро за главу нижа од Сомерин, Тион је и даље била виша од Севане. И два пута шира. Њено округло лице је често изгледало спокојно, али мислећи да је она таква била је грешка. „У праву су што се боје,“ рече каменим гласом. „Ја сам уплашена, и не стидим се тога. Сеаншана има доста ако су успели да заузму Амадор, а нас је мало. Ти имаш своју септу око себе, Севана, али где је моја септа? Твој мокроземачки пријатељ Кадар и његова питома Аес Седаи су нас послали кроз рупе у ваздуху да умремо. Где је остатак Шаидоа?“
Ријала је презриво стајала поред Тион, и брзо им се придружила Аларис, чак се и сада играјући својом црном косом да би привукла пажњу на њу. Или је то можда радила да би избегла сретање са Севаниним очима. После тренутка, мргодна Меира се придодала леглу, а затим Модара. Модара се могла назвати танком да није била виша од Сомерин; пошто је била, мршава је било најбоље што се могло речи о њој. Севана је мислила да је Модара чврсто у њеном стиску као драгуљи на њеним прстима. Чврсто у њеном стиску као… Сомерин је погледа и уздахну, погледала је у остале. Полако је корачала да би стала поред њих.
Севана је остављена да стоји на самој ивици светлости лампи. Од свих жена везаних за њу убиством Десаине, овима је највише веровала. Не да је било коме доиста веровала, наравно. Али је била сигурна да су Сомерин и Модара биле њене чврсто као да су положиле водену заклетву да прате где она води. А сада су се дрзнуле да се суоче са њом оптужујућим очима. Чак је и Аларис погледала у њу скрећући поглед са играња косом.
Севана је срела њихове пиљеће погледе са хладним осмехом само мало мањим од исмејавања. Сада, одлучила је, није било време да их подсећа на злочин који им је повезао судбине. Ни пaцка овог пута. „ Претпостављам да би Кадар могао да проба да нас изда,“ рече уместо тога. Ријалине плаве очи се раширише на то признање, и Тион је отворила своја уста. Севана је наставила, не дајући им да проговоре. „ Да ли би сте радије остале на Родоубичином Бодежу да будете уништене? Да будете ловљене као животиње од Мудрих четири клана које могу да праве те рупе без путујућих кутија? Уместо тога, ми смо у срцу меких земаља. Богатије чак и од земаља дрвоубица. Погледајте шта смо заузели за само десет дана. Колико ћемо још узети у мокроземском граду? Бојиш се Сеаншана зато што су бројни? Сетите се да сам повела сваку Шаидо Мудру која може да усмерава са мном.“ Сада јој паде на памет да она сама не може да усмерава. Ускоро ће тај недостатак бити запамћен. „Ми смо јаки као и било која сила коју ови мокроземци могу да пошаљу против нас. Чак и ако имају летеће гуштере.“ Смркнула се јако да покаже шта мисли о њима! Нико од њих није видео једног, нити било ко од извиђача, али је скоро сваки затвореник био пун тих смешних прича. „ Када пронађемо остале септе узећемо ове земље за своје. Све њих! Изнудићемо десетоструку отплату од Аес Седаи. И наћи ћемо Кадара и натерати га да умре вриштећи за милост.“
То их је требало повратити, повратити њихова срца као што је то чинила и раније. Лице ни једне жене се није променило. Ниједно.
„А ту је и Кар’а’карн,“ рече Тион мирно. „ Осим ако ниси одустала од намере да се удаш за њега.“
„Нисам одустала ни од чега,“ одбруси Севана иритирано. Човек - и што је још важније, моћ која долази са њим - ће бити њени једног дана. Некако. Шта год било потребно. Смирујући свој глас, наставила је. „Тешко да је Ранд ал’Тор сада битан.“ Барем овим слепим будалама. Са њим у својим рукама, све би јој било могуће. „ Не намеравам да стојим овде цео дан расправљајући о мом свадбеном венцу. Имам да урадим важне ствари.“
Док се искрадала од њих кроз таму, према вратима штале, непријатна мисао јој се јавила. Била је сама са овим женама. Колико је сада могла да им верује? Десаинина смрт је остала превисе снажна у њеном уму; Мудра је била … искасапљена… користећи Једну Моћ. Од жена иза ње, између осталих. Мисао јој је чврсто стегла стомак. Ослушнула је слаб ужурбан звук сламе који би најавио стопала која је прате и није чула ништа. Да ли су само стајале тамо и посматрале? Одбила је да погледа преко рамена. Одржавајући исти спори корак за који јој је требало само мало труда – она неће показати страх и осрамотити себе - ипак када је гурнула једна од високих врата на добро подмазаним шаркама, отворивши их и излазећи на јарку подневну светлост, није могла да спречи себе да уздахне са олакшањем.
Ефелин је корачала напољу, шоуфа јој је висила око врата, лук и стреле су јој биле на леђима, копља и штит у рукама. Седокоса жена се изненада окрете, брига на њеном лицу се смањила само мало на призор Севане. Вођа свих Шаидо Девица, а допушта да јој се узнемиреност види! Није била од Џумаија , али је пошла са Севаном користећи као изговор то што Севана говори као поглавар клана док нови поглавар Шаидоа не буде изабран. Севана је била сигурна да Ефелин сумња да се то никада неће десити. Ефелин је знала где лежи моћ. И када да држи своја уста затворена.
„Сахрани га дубоко и сакриj гроб,“ рече јој Севана.
Ефелин климну, показујући Девицама које су окруживале шталу до њих, и оне нестадоше унутра иза ње. Севана је проучавала зграду, са њеним оштроврхим црвеним кровом и плавим зидовима, а затим се окренула пољима испред ње. Ниска камена ограда са само једним отвором, тачно испред штале, правила је круг око набијене земље, можда стотину стопа широке. Мокроземци су је користили за тренирање коња. Зашто се налазила тако далеко од свега осталог, окружено дрвећем тако високим да је Севана још увек понекад зурила у њих, није помислила да пита бившег власника, али је изолација послужила њеној сврси. Девице са Ефелин су биле те које су заробиле Сеаншана. Нико више није знао за његово постојање. Или је неко знао. Да ли су остале Мудре причале тамо? О њој? Пред Девицама? Шта ли су говориле? Неће чекати на њих нити на било кога другог!
Изашле су из штале баш када је кренула према шуми, Сомерин и остале, и пратиле су је кроз дрвеће расправљајући међусобно о Сеаншанима, и Кадару, и о томе где је остатак Шаидоа био послат. Не о њој, али опет, не би ни причале о њој тамо где може да их чује. Због оног што је чула намрштила се. Било је преко три стотине Мудрих са Џумаијима, и било је исто када год би три или четири почеле да говоре. Где је био остатак септи, и да ли је Кадар био копље које је бацио Ранд ал’Тор, и колико је Сеаншана било тамо, и да ли су стварно јахали гуштере? Гуштере! Ове жене су биле са њом од почетка. Водила их је корак по корак, али су оне мислиле да су помогле да се испланира сваки покрет, веровале су да знају одредиште. Ако их је сада губила…
Шума је уступила место огромној чистини која је могла прогутати круг око штале 50 пута, и Севана је осетила како лоше расположење полако одлази док се заустављала да погледа. Ниска брда су се уздизала на северу и планине неколико лига после њих су биле покривене облацима, велике масе белила прошараног сивим. Никада није видела толико облака у свом животу. Ближе њој, хиљаде Џумаија су радили дневне послове. Прстен чекића на наковањима се црвенео међу ковачима, и овце и козе су клане за вечеру, њихово блејање се мешало са смехом деце која су трчала и играла се. Посто им је дато више времена да се припреме за свој долазак са Родоубичиног Бодежа него осталим септама, Џумаији су повели своја стада која су скупили у Каирхијену, и додали их онима овде.
Доста људи је поставило своје шаторе али за то није било потребе. Разнобојне структуре су скоро испуњавале чистину као велико мокроземско село, високи амбари и штале, велика пећ и здепасти кровови који су били склоништа слугу, сви обојени у плаво и црвено, окруживали су сам велики кров. Замак тако су га звали, три спрата се налазило испод тамнозеленог крова, сви обојени у блеђе зелено прошарано жутим, поврх просто постављеног камена десет стопа високог. Џумаји и гаи’шаини су се пели дугим степеницама које су водиле до врати великог здања и шетали се украшеним, закошеним, балконима који су га окруживали.
Камени зидови и палате које је видела у Каирхијену је нису ни упола оволико задивиле. Овај је био окречен као кола Залуталих, али и поред тога, био је диван. Требало је да схвати да су поред оволико дрвећа ови људи могли да направе било шта од дрвета. Зар је само она увиђала колико је ова земља богата? Још у бело обучених гаи’шаина је пројурило извршавајући своје задатке, више него што су их двадесет септи имале раније, било их је скоро пола броја Џумаија! Нико се више није бунио што су од мокроземаца правили гаи’шаине. Били су тако мирни! Крупнооки младић у грубо сашивеној белој одори држећи корпу, пролазио је поред људи око себе и саплете се о крајеве своје одоре. Севана се насмеја. Његов отац је себе називао лордом овог места и брбљао је како ће она и њен народ бити ловљени - од стране деце, поврх свега осталог! - због тога је сада носио бело и радио напорно као и његов син, као и његова жена и ћерке и остали синови. Жена је поседовала много лепих драгуља и свила, и Севана је прва бирала за себе. Богата земља, тако мека да су из ње цурила богата уља.
Жене иза ње су застале да би причале међу собом на граници дрвећа. Ухватила је шта су говорили, и то јој је опет променило расположење.
„…колико се Аес Седаи бори за ове Сеаншане,“ говорила је Тион. „То морамо сазнати.“ Сомерин и Модара промрмљаше слажући се.
„ а мислим да то није важно,“ добаци Ријала. Барем се њено контрирање проширило и на друге.“ Мислим да се неће борити сем ако их не нападнемо. Сетите се, нису урадиле ништа док нисмо кренули на њих, чак ни да би се одбраниле.“
„А када су урадиле нешто,“ рече Меира кисело, „ двадесет три од нас је настрадало. И више од десет хиљада алгаи’д’сисваиа се такође није вратило. Овде, имамо мало више од трећине од тог броја чак и рачунајући Безбрате.“ Натопила је последњу реч презиром.
„ То је било дело Ранда ал’Тора!“ рече им Севана оштро. „Уместо што мислите шта је урадио против нас, мислите о томе шта ћемо моћи да урадимо када буде био наш!“ Када буде био мој, помислила је. Аес Седаи су могле да га отму и да га држе докле су га држале, а она је имала нешто што Аес Седаи нису имале, иначе би га искористиле. „Сетите се да смо поразиле Аес Седаи док он није стао на њихову страну. Аес Седаи су ништа!“
Још једном њен напор да им учврсти срца није дао никакве видљиве резултате. Све чега су се могле сетити је било то да су копља сломљена покушавајући да заробе Ранда ал’Тора, и оне са њима. Модара је зевала као да гледа у гроб своје септе, чак се и Тион нелако мрштила, без сумње се сећајући да је и она такође побегла као уплашена коза.
„Мудре,“ рече мушки глас иза Севане, „ послат сам да тражим ваш суд.“
Моментално лице сваке жене је повратило сталоженост. Нешто што она није могла, то је урадио самим својим присуством. Ниједна Мудра не би пустила никога сем друге Мудре да је види уздрману. Аларис је престала да чачка своју косу, коју је пребацила преко рамена. Очигледно га нико није препознао. Севана је мислила да јесте.
Оштро их је погледао, са зеленим очима много старијим од свог глатког лица. Имао је пуне усне,али је било чврстине на његовим устима, као да је заборавио како да се смеје. „ Ја сам Кинхуин од Мера’дина, Мудре. Џумаји кажу да не можемо да узмемо свој пуни део из овог места зато што нисмо Џумаји, али то је зато што ће они добити мање јер је нас двоје на сваког Џумаји алгаи’д’сисваи. Безбрати траже ваш суд, Мудре.“
Сада када су знале ко је он, неке нису могле да сакрију своје незадовољство према човеку који је напустио свој клан и септу и пришао Шаидоима радије него да прати Ранда ал’Тора, мокроземца а не правог Кар’а’карн, као што су мислили. Тионино лице је постало безизражајно, али су Ријалине очи севнуле, и Меира је била на ивици мргођења. Само је Модара показивала забринутост, али тада, она би покушала да реши расправу међу дрвоубицима.
„Шест Мудрих ће дати свој суд када саслушају обе стране,“ рече Севана Кинхуину са оштрином да парира његовој.
Остале жене је погледаше, једва сакривајући своје изненађење што она намерава да остане по страни. Да је било до ње уредила би да десет пута више Мера’дина прати Џумаије као и било коју другу септу. Стварно је сумњала на Кадара, ако не на оно што је урадио, и хтела онолико копља око себе колико је било потребно. Осим тога, увек су могли да умру уместо Џумаија.
Утицала ја на изненађење новим изненађењем. „Не би било поштено да ја учествујем посто је моја септа умешана,“ рекла им је пре него што се окренула зеленооком мушкарцу. „ Даће поштен суд Кинхуине. И сигурна сам да ће говорити у корист Мера’дина.“
Остале жене су је тешко погледале пре него што је Тион изненада промрмљала Кинхуину да води. Морао је да склони своје очи са Севане да би послушао. Носећи лажан осмех - зевао је у њу не у Сомерин- посматрала их је док су нестајали у маси народа која се кретала око замка. Због својих неслагања са Безбратима - и ње која је човеку рекла шта да очекује од њихове одлуке- шансе су биле да ће ипак одлучити тако. Свеједно, Кинхуин ће запамтити и речи осталима из свог такозваног друштва. Џумаји су већ били уз њу, али све што је везивало Мера’дине за њу је било добродошло.
Окрећући се, Севана оде међу дрвеће, иако не према шталама. Сада када је била сама, могла је да се позабави нечим много важнијим од Безбратих. Проверила је шта је ставила у своју сукњу иза, где га је њен шал сакривао. Осетила би ако би окрзнуло косу, али она је желела да додирне његову глатку површину својим прстима. Ниједна Мудра се не би дрзнула да помисли да је она нешто мање од њих, једном када буде искористила то, можда данас. И једног дана , то ће јој дати Ранда ал’Тора. После свега, ако је Кадар лагао у једној ствари, можда је лагао и у осталима.
Упркос срамоти суза Галина Казан је гледала у Мудру која је држала штит на њој. Као да је било било какве потребе да мршава жена држи штит. Тренутно није могла да уради много да би пригрлила извор. Седећи на земљи прекрштених ногу између две Девице, Белинда поправи свој шал и упути јој мали осмех, као да је знала шта Галина мисли. Њено лице је било уско, лисичје, и њена коса и обрве су били избељени, скоро бели, од сунца. Галина је пожелела да јој смрви лобању уместо да је само ошамари.
Да покушај бекства није био скоро више фрустрирајући него што може да понесе. Њени дани су почињали и завршавали се исцрпљивањем, сваког дана више него претходног. Није могла да се сети колико је прошло откад су је увукли у црну хаљину; дани су текли као вечни поток. Недеља? Месец? Можда не тако много. Засигурно не више. Пожелела је да никада није такла Белинду. Да јој жена није напунила уста крпама да утиша њено јецање, молила би да јој буде дозвољено да поново носи камење, или да помера гомилу облутака камен по камен, или било које мучење којим су јој испуњавали сате. Све сем овог.
Само је Галинина глава вирила из кожног џака окаченог на велики део храста. Директно испод џака, угаљ је сијао бронзаним сјајем, лагано горући, грејући ваздух у џаку. Скупила се на тој врућини са својим рукама везаним за ноге, зној је цурио низ њену голотињу. Коса јој се лепила за лице, и она се копрцала, ширећи ноздрве да би ухватила ваздух, када није јецала. Чак и тако, ово је било боље од бесконачног, бескорисног, посла од кога су пуцала леђа којима су је излагали осим једне ствари. Пре него што је удобно наместила џак испод њене браде, Белинда је посула неким финим праском, и како је почињала да се зноји, почео је да је пече као бибер бачен у очи. Изгледало је да је прекривало од рамена надоле, и, ох, Светлости, пекло је!
То да је призивала Светлост је било мерило њеног очаја, али је ипак нису сломили упркос свим својим покушајима. Биће она слободна - хоће - а када се буде ослободила натераће ове дивљаке да плате у крви! Рекама крви! Океанима! Све ће их одрати живе! Хоће…! Померајући уназад своју главу, уздахнула је , крпе у њеним устима нису пропустале звук, али она је јецала, и није знала да ли је то био крик беса или молба за милост.
Када је њено јецање замрло и њена глава пала напред, Белинда и Девице су биле на ногама, и Севана је била са њима. Галина је покушала да угуши своје јецање пред златокосом женом, али је то могла као и да помери сунце са неба својим прстима.
„Слушај је како кука и цмиздри,“ Севана је исмејавала, долазећи да је погледа. Галина је покушала да стави исто расположење у своје зурење. Севана је украсила себе са довољно накита за десет жена! Носила је своју блузу раскопчаном да су јој се скоро виделе голе груди, сем тих нескладних огрлица, и дисала је дубоко када би је мушкарци погледали! Галина је покушала, али је расположењем било тешко управљати са сузама које су се котрљале низ њене образе заједно са знојем. Протресла је жалосно, љуљајући џак.
„Ова да’тсанг је јака као стара овца,“ Белинда је кокодакала, „али ја увек откријем да и најтврђе овце омекшају ако су куване споро, са правим травама. Када сам била Девица, омекшала сам Каменог Пса са довољно кувања.“ Галина је затворила очи. Океани крви, да плате за…!
Џак се занесе, и Галинине очи се отворише како је почињала да седа. Девице су развезале конопце са дрвета, и пар њих је спуштао споро. Бесно се отресла, покушавајући да гледа доле, и скоро поново почела да јеца, са олакшањем, када је видела да је угљевље померено. Са Белиндином причом о кувању…То ће бити Белиндина судбина одлуци Галина. Везана за ражањ и стављена на ватру док софт са ње не почне да капље! То за почетак!
Уз туп звук који натера Галину да загрокће, кожни џак удари у земљу и преврну се. Не забринути, као да је она само џак кромпира, Девице је изврнуше на смеђу траву, и пресекоше конопце којима су јој руке биле везане за ноге, и извадише крпе из њених уста. Прљавштина и лишће се залепише за њу.
Јарко је желела да устане, да им свима гледа у очи. Уместо тога придиже се само у сед, а затим укопа своје прсте у шумско тло. Још мало, и не би могла да спречи своје руке да покрију њену црвено, пламену кожу. Њен зној се осећао као софт ледених папричица. Све што је могла је да се погне и дрхти, да покушава да врати мало влаге у своја уста и да сањари о томе шта ће урадити овим дивљацима.
„Мислила сам да си јача од овог,“ рече Севана изнад ње тужним тоном, „ али је можда Белдена у праву. Можда си сада довољно мека. Ако се закунеш да ћеш ме слушати, можеш да престанеш да будеш да’тсанг. Можда чак нећеш морати да будеш ни гаи’шаин. Хоћеш ли се заклети да ме слушаш у свим стварима?“
„Да!“ Храпава реч слете са Галининог језика без оклевања, иако је морала да прогута пре него што настави да прича.“ Слушаћу те! Заклињем се!“ И слушаће. Док не настане отвор који јој треба. Да ли је ово све што је требало? Заклетва коју би положила првог дана? Севана ће научити шта значи висити над врелим угљевљем. О да она…
„ Онда се нећеш противити да положиш своју заклетву на овоме,“ рече Севана, полажући нешто доле испред ње.
Галинин скалп се померао док је зурила у то. Бели штап као од углачане слоноваче, стопу дугачак и не тањи од њеног зглоба. А затим је видела ознаке изрезбарене на крају према њој, бројеви коришћени у добу легенди. Сто једанаест. Мислила је да је то Штап Заклетви, некако украден из Беле Куле. Који је такође био означен, али бројем три, за који су неки мислили да представља три заклетве. Можда овај није био оно што је изгледао. Можда. Ипак ниједна закапуљачена змија из Потопљених Земаља које су се умотавале тамо је није могла следити тако чврсто.
„Лепа заклетва Севана. Када си намеравала да кажеш нама осталима?“
На тај глас Галинина глава поскочи горе. И то је такође могло да јој скрене поглед са закапуљачене змије.
Терава се појавила међу дрвећем водећи десетину Мудрих безизражајних лица. Када су се зауставиле ,да се суоче са Севаном, свака присутна жена сем Девица је била тамо када је Галина осуђена да носи црно. Реч од Тераве, и кратко климање главом од Севане, и Девице брзо одоше. Зној је и даље цурио са Галине, али је ваздух наједном постао хладан.
Севана брзо погледа према Белинди, која је избегавала њен поглед. Севанине усне се искривише, пола подсмех, пола режање, и подбочи се стављајући песнице на кукове. Галина није разумела одакле јој храбрости, жена која уопште није могла да усмерава. Неке од ових жена су поседовале снагу која није била за потцењивање. Не, није смела да мисли о њима само као о дивљакушама ако мисли да побегне и освети се. Терава и Сомерин су биле јаче од било које жене у Кули, и било која од њих би лако могла бити Аес Седаи.
Али се Севана суочила са њима пркосно. „Изгледа да си брзо дала правду,“ рекла је гласом сувим као прашина.
„Ствар је била једноставна,“ одговори Тион мирно. „Мера’дини су добили правду коју заслужују.“
„И било им је речено да су је добили упркос твом покушају да утићеш на нас, додаде Ријала са мало жестине. Севана је скоро зарежала на то.
Терава се ипак није дала помаћи са своје намере. У једном брзом кораку је стигла до Галине, ухватила пуну шаку њене косе и подигла је на колена и погнула јој главу назад. Терава није била највиша од ових жена за најмање главу, ипак изгледала је виша од већине мушкараца, гледајући доле соколовим очима, терајући било какву мисао о освети или отпору. Беле пруге које су јој дотицале тамну косу само су јој чиниле лице више командујуће. Галинине руке се скупише у песнице на њеним боковима, нокти јој се забодоше у дланове. Чак се и пећење коже смањило пред тим погледом. Сањарила је о сламању свих ових жена, терајући их да моле за милост, смејући се док одбија њихове молбе. О свима осим о Терави. Ноћу је Терава испуњавала њене мисли и све што је Галина могла било је да бежи; једини бег је било буђење вриштећи. Галина је сломила јаке мушкарце и јаке жене, али је погледала у Теравине очи и задрхтала.
„Ова нема довољно части да би се стидела.“ Терава је скоро испљунула те речи.“Ако је желиш сломљену, Севана, дај је мени. Када ја завршим са њом, слушаће без потребе за играчком твог друга Кадара.“
Севана мрзовољно проговори, не признајући пријатељство са тим Кадаром, ко год он био, а Ријала се излану да га је Севана довела до осталих, и остале су почеле да се расправљају о томе да ли ће „везивач“ радити боље од „путујућих кутија.“
Мали део Галининог ума се затворио на помен путујућих кутија. Чула је да причају о томе и раније, жудела да стави руку на једну макар само на тренутак. Са те’ангреалом који би јој омогућио да путује, колико год несавршено изгледало је да ради, могла би да… Чак и нада о бекству није могла да опстане против мисли о томе шта би јој Терава могла урадити ако ове жене попусте на њен захтев. Када је сокоока мудра пустила њену косу да би се придружила расправи, Галина се бацила према штапу, падајући на стомак. Било шта, чак и морање да слуша Севану, је било боље него да буде предата Терави. Да није била под штитом, сама би натерала штап да ради.
Не пре него су се њени прсти склопили око глатког штапа, Теравина нога паде јако на њих, заробљавајући јој болно руке на земљи. Ниједна Мудра није бацила више од погледа на месту где је она лежала, покушавајући безнадежно да се ослободи. Није могла натерати себе да вуче превише јако; једва је могла да се присети да је терала владаре да бледе од страха, али се није усудила да узнемири женину ногу.
„Ако треба да се закуне,“ проговори Терава, жестоко гледајући Севану,“ трабало би да се закуне да слуша све нас овде.“ Остале су заклимале, неке рекавши како се слажу, све сем Белинде, и скупила је своје усне замишљено.
Севана је гледала подједнако жестоко.“У реду,“ попустила је коначно. „ Али мене прву међу нама. Ја нисам само Мудра; ја говорим као поглавар клана.“
Терава се танко насмеја. „ Говориш да. Две међу нама пре свих, Севана. Ти и ја.“ Ни трун пркоса није нестао са Севаниног лица, али је климнула. Гунђајући. Само је тада Терава померила своју ногу. Светло саидара је окружило, и ток Духа је додирнуо бројеве на крају штапа у Галининим рукама. Као што је рађено са Штапом Заклетви.
За тренутак, Галина је оклевала, грчећи прсте. Осећао се исто као и Штап Заклетви, не баш као слоновача, не баш као стакло, веома хладно на њеним длановима. Ако је ово био други Штап Заклетви, могао би се искористити за отклањање било које заклетве коју би положила сада. Ако јој буде дата прилика. Није хтела да ризикује, није желела да се закуне Терави ни у ком случају. Стално пре овога у свом животу, она је наређивала; живот после њеног заробљавања је био бедан, али Терава би од ње направила кућног љубимца! Ипак ако се не закуне, да ли ће дозволити Терави да је сломи? Није могла да пронађе ни трун сумње да би жене урадиле баш то. Сасвим.
„Под Светлошћу и мојом надом у спасење и поновно рођење“- више није веровала у Светлост или у наду за спасење, и није било потребе да изговори више од обећања, али су очекивале снажну заклетву - „заклињем се на послушност свим овде присутним Мудрима у свим стварима, и првима од њих, Терави и Севани.“ Последња нада да је овај „везивач“ нешто друго нестала је када је Галина осетила да се заклетва спушта на њу, као да је изненада обукла хаљину која је била претесна, од темена њене главе до стопала њених ногу. Забацујући главу, завриштала је. Делом зато што је изгледало као да је пећење њене коже одједном било као утиснуто у њено месо, али углавном, био је то пуки очај.
„Буди тиха!“ Рече Терава оштро. „Не желим да слушам твоје јаукање!“ Галинини зуби се склопише у тишини, скоро уједајући се за језик, и она се борила да прогута своје јауке. Ништа сем послушности није било могуће сада. Терава се намршти на њу.“Хајде да видимо да ли ово стварно ради,“ промрмљала је сагињући се ближе. „Да ли си планирала насиље против неке Мудре овде? Одговори истинито, и затражи да будеш кажњена ако јеси. Казна за насиље против Мудре,“ додала је као да се тек сетила,“ може бити да будеш убијена као животиња.“ Повукла је прст преко свог грла, а затим се истом руком ухватила за свој нож за појасом.
Гутајући ваздух у ужаснутој паници, Галина се померила уназад од жене. Али није могла да склони поглед са Тераве и није могла да спречи речи које су јој излазиле кроз зубе. „ Ја јј-је-јесам про-про-против свих вас! М-молим в-вас к-казните ме због т-тога!“ Да ли ће је сада убити? После свега овога, да ли ће умрети овде?
„Изгледа да овај везивач ради оно што је твој пријатељ тврдио, Севана.“ Узимајући штап из Галининих малаксалих руку, Терава га смести за својим појасом стежући га. „Такође изгледа да ћеш после свега ипак носити бело Галина Казбан.“ Из неког разлога задовољно се насмејала на то. Али је издала и остала наређења. „ Понашаћеш се смерно, као што би гаи’шаин требало. Ако ти дете каже да скочиш, скочићеш осим ако нека од нас није рекла другачије. И нећеш дотаћи саидар или усмеравати сем ако ти нека од нас не каже да урадиш то. Развежи штит на њој Белинда.“
Штит је нестао, и Галина је клечала тамо, празно зурећи. Извор јој је сијао тик иза очију, пулсирајући. И могла би да развије крила истом лакоћом којом би могла да га дотакне.
Наруквице су звечале док је Севана пребацивала свој шал у бесу. „Превише узимаш на себе, Терава. То је моје; дај ми га!“ Испружила је руку, али је Терава лењо склопила руке испод груди.
„Било је састанака међу мурима,“ оштроока жена рече Севани.“ Донеле смо извесне одлуке.“ Жене које су дошле са њом стадоше иза ње, све се супротстављајући Севани, И Белинда пожури да им се придружи.
„Без мене?“ Севана је пукла.“ Да ли се било која од вас дрзнула да донесе одлуку без мене?“ Њен тон је остао јак као и увек, али су њене очи погледавале према штапу за Теравиним појасом, и Галина помисли да је тамо било мало несигурности. Неког другог пута, она би била одушевљена да то види.
„Једна одлука је била донешена без тебе,“ Тион рече равним гласом.
„Као што стално наглашаваш, ти говориш као поглавар клана,“ Емерси додаде, светлост је светлуцала у њеним сивим очима. „Понекад, Мудре морају да причају без да поглавар клана слуша. Или неко ко говори као поглавар.
„ Одлучиле смо,“ рече Терава, „ да као што поглавар клана мора да има Мудру за саветницу, тако мораш и ти имати Мудру за саветницу. Ја ћу те саветовати.“
Скупљајући свој шал око себе, Севана је проучавала остале жене које су јој се супротстављале. Њен израз лица је био нечитљив. Како јој је то успевало? Могле су да је смрве као јаје под чекићем.“ И који ми савет нудиш, Терава?“ Коначно рече леденим гласом.
„ Мој снажан савет је да напредујемо без застајкивања,“ Терава је одговорила, хладно као Севана.“ Ти Сеаншани су преблизу и има их превише. Требало би да идемо на север у те Маглене Планине и да тамо направимо утврђење. Одатле можемо слати групе да пронађу остале септе. Може потрајати доста уједињавање Шаидоа, Севана. Твој мокроземски пријатељ нас је послао на девет страна света. Док не урадимо то, ми смо рањиви.“
„Кренућемо сутра.“ Да Галина није била сигурна да познаје потпуно Севану, рекла би да је звучала питомо као и љуто. Те зелене очи су севале. „Али источно. То је такође далеко од Сеаншана, а и земље на истоку су у расулу, зреле за пљачкање.“
Настала је дуга тисина, затим је Терава климнула. „Исток.“ Рекла је реч меко, мекоћа свиле преко челика. „ Али сети се да су поглавице клана живеле да зажале одбијање савета Мудрих пречесто. Можда ћеш и ти такође.“ Претња на њеном лицу је била стварна као и она на њеном лицу, ипак Севана се насмејала!
„Ти запамти, Терава! Све ви запамтите! Ако ја будем остављена лешинарима, и ви ћете бити! Имам осигурања за то.“
Остале жене разменише забринуте погледе, све сем Тераве, Модаре и Норлее које фркнуше.
Ослоњена на својим коленима, јецајући и покушавајући узалудно да омекша своју кожу рукама, Галина је ухватила себе како се пита шта ова претња значи. Била је то мала мисао, пробијајући се ка горчини и самосажаљењу. Све што би могла да користи против ових жена би било добродошло. Ако би се усудила да то искористи. Горка помисао.
Изненада је схватила да се небо смрачује. Тамни облаци су се котрљали са севера, тамно сиви, замрачујући сунце. А испод облака су летеле пахуље снега, лепршајући у ваздуху. Ниједна није стигла до земље - неколико је стигло до крошњи дрвећа - али Галина је зјапила. Снег! Да ли је Велики Господар смањио свој стисак на свет из неког разлога?
Мудре су такође зуриле у небо, отворених уста као да никада нису видели облаке, а још мање снег .
„Шта је ово, Галина Казбан?“ Захтевала је Терава.“ Говори ако знаш!“ Није скренула поглед са неба док јој Галина није рекла да је то снег, а када је померила поглед било је то да би се насмејала. „Одувек сам мислила да су људи који су прегазили Ламана Дрвоубицу лагали о снегу. Ово није могло спречити ни миша!“
Галина је затворила своја уста да не би давала објашњења о снегу, упркос томе инстинктивно је хтела да јој учини услугу. Ипак иако у малим порцијама осећала је задовољство због задржавања неких информација. Ја сам највиша од Црвеног Ађаха! Подсетила је саму себе. Седим у високом савету Црног Ађаха! То је звучало као лажи. То није било поштено!
„Ако смо завршиле овде,“ рече Севана, „ одвешћу гаи’шаина назад до великог крова и обући је у бело. Можете да останете и буљите у снег ако желите.“ Њен тон је био тако гладак, као бутер у туби, да нико не помисли да су малопре замало потезале бодеже. Пребацила је шал преко лактова и поправила неке од огрлица; ништа је на свету није више бринуло.
„ Ми ћемо се постарати за гаи’шаина,“ рече јој Терава исто глатко.“ Пошто ти говориш као поглавар, имаш дуг дан пред собом и већину ноћи ако ћемо кренути сутра.“ За тренутак су Севанине очи поново севнуле, али се Терава једва окренула према Галини пуцнула прстима и оштро јој показала пре него што се окренула да крене. „ Пођи са мном,“ рекла је. „И престани да се дуриш.“
Погнуте главе , Галина погледа према својим стопалима и појури за Теравом и осталим женама које су могле да усмеравају. Дурење? Можда се мрштила, али се никада није дурила! Њене мисли су трчале као пацови у кавезу, не налазећи ни најмање наде за бекство. Морао је постојати начин! Морао је постојати! Једна мисао која се врзмала по том расулу је скоро натерала да поново јауче. Да ли је одећа гаи’шаина мекша од оне боцкаве црне коју је морала до сада да носи? Морао је постојати излаз! Брз поглед назад на дрвеће приказао јој је Севану како још стоји међу дрвећем, гледајући за њима. Изнад главе, облаци су се комешали, и снег који је падао се топио као и Галинине наде.
