Северни хоризонт је био љубичаст од јаке кише која је лупала по источној страни Илијана током ноћи. Изнад, јутарње небо пуно узаврелих облака је наговештавало олују, и јаки ветрови су витлали плаштовима, чинили да барјаци пуцкетају и ломе се на врху гребена, бели Змајев барјак и црвени барјак Светлости, и блистави барјаци племића из Илијана, Каирхијена и Тира. Племићи су се држали свог соја, три раздвојена чвора прекривена позлаћеним и посребреним оклопима, свилом, кадифом и чипком, али сви су узнемирено гледали око себе. Чак и најбољи од њихових дресираних коња су њихали главама и лупали копитима о блатњаву земљу. Ветар је био хладан, изгледао је хладнији због топлоте коју је тако нагло заменио, као што је и киша била шок после толико времена без ње. Из било које да су нације, молили су се за престанак вреле суше, али нико од њих није знао шта да мисли о непопустљивим олујама које су одговориле на њихове молитве. Неки су погледом окрзнули Ранда онда када су мислили да он неће приметити. Можда су се питали да ли им је он тако одговорио. Помисао га је натерала да се благо, горко смеје.
Помиловао је врат његовог црног шкопца руком у кожној рукавици, срећан што Таи’даишар није нервозан. Велика животиња као да је била статуа која је очекивала притисак узди или колена да би кренула. Било је добро што је коњ Поноворођеног Змаја био хладан као и он, као да су заједно плутали у Празнини. Чак и са Једном моћи која је беснела у њему, ватра, снег и смрт, био је једва свестан ветра, иако је млатарао његовим златом извезеним плаштом и секао кроз капут, зелену свилу густо извезену златом која није предвиђена за ношење по таквом времену. Ране на боку су пулсирале и болеле га, стара и нова преко ње, ране које се никада неће залечити, али и то је било далеко, месо другог човека. Круна Мачева као да је боцкала слепоочнице другог човека ситним сечивима измећу њеног лишћа ловора. Чак је и прљавштина саткана кроз саидин изгледала мање узнемирујућа него пре; још је гнусна, још је мрска, али више није вредна пажње. Међутим, могао је да осети очи племића на његовим леђима.
Премештајући балчак мача, нагнуо се напред. Могао је да види збијену групу ниских, шумовитих брда пола миље ка истоку јасно као да је користио дурбин. Земља је овде била равна, једина истакнућа су била та шумовита брда и овај дуги гребен, који су избијали из пустопољине. Следећи честар довољно збијен да заслужи то име био је око десет миља далеко. Само олујом измлаћено полу огољено дрвеће и замршено жбуње је било видљиво на брдима, али он је знао шта крију. Две, можда три хиљаде људи које је Самаел сакупио да би покушао да га спречи да заузме Илијан.
Та армија се распала када су сазнали да је човек који их је сазвао мртав, да је Матин Степанеос нестао, можда је такође у гробу, и да је нови краљ у Илијану. Многу су се разбежали својим кућама, а ипак исто толико се држало заједно. Обично не више од двадесетак овде, двадесетак онде, али би постали велика армија ако би се поново удружили, и небројене наоружане банде ако не би. У сваком случају, не може им се допустити да лутају селом. Време му је притискало рамена као олово. Никада није било довољно времена, али можда овај пут... Ватра, лед и смрт.
Шта би ти урадио ? мислио је. Да ли си ту ? И онда, сумњичаво, са мржњом што сумња, Да ли си икада био ту ? Тишина је одговорила, дубока и мртва у празнини која га је окруживала. Или да ли је ту био луди смех, негде у дубинама његовог ума ? Да ли је то умислио, као осећај да ти неко гледа преко рамена, неко коме мало фали да му додирне леђа ? Или боје које су се ковитлале мало изван видокруга, више од боја, и које су потом нестале ? Ствар лудака. Палцем у рукавици је прешао преко резбарија које су вијугале Змајевим Скиптаром. Дугачке зелене-и-беле кићанке које су висиле испод углачаног врха копља су лепршале на ветру. Ватра, лед и смрт ће доћи.
„Отићи ћу да попричам са њима“, изјавио је. Што је изазвало метеж.
Лорд Грегорин, зелена ешарпа Савета Деветорице му је падала косо преко његовог јако позлаћеног прсника, пожури шкопца са лепим чланцима испред Илијанаца, у стопу га је пратио Деметре Марколин, Први капетан Садругова, на јаком дорату. Марколин је био једини човек међу њима без свиле или трунке чипке, једини човек у простом, али блиставом оклопу, мада је купасти шлем који је стајао на јабуци седла имао три танке златне перјанице. Лорд Марак је подигао узде, а онда их је пустио да падну, несигуран, када је видео да се нико други из Деветорице није покренуо. Широк човек равнодушног држања, нов у Савету, често је изгледао више као ковач него као лорд упркос богатој свили испод његовог екстравагантног оклопа и потока чипке који су га је покривали. Високи Лордови Веирамон и Толмеран јурнуше из Таиренске групе, обложени златом и сребром као било који од Деветорице, и Росана, ново постављена Висока госпа која је носила прсник извезен Соколом-и-Звездама њене Куће. И тамо, други су се покренули као да ће да их прате , а онда осташе, забринути. Као сечиво мршав Араком и плавооки Маракон и ћелави Гуејам су мртви људи, они то нису знали, али колико год желели да буду у центру моћи, плашили су се да ће их Ранд убити. Само је лорд Семарадрид дошао из Каирхијена, на сивоњи који је имао и бољих дана, оклоп му је био излупан, позлата у крхотинама. Лице му је било мршаво и тврдо, предњи део главе обријан и напудерисан као код обичног војника, а његове црне очи су сијале од презира према вишим Таиренцима.
Било је доста презира унаоколо. Таиренци и Каирхијењани су се мрзели. Илијанци и Таиренци су се мрзели. Само Каирхијењани и Илијанци су се некако слагали, а чак је и ту било мало боцкања. Њихове две нације можда немају дугачку крваву историју коју су имали Тир и Илијан, али ипак су Каирхијењани били странци, наоружани и оклопљени на Илијанској земљи, у најбољу руку млако дочекани и то само зато што су пратили Ранда. Али упркос свом мрштењу и љутњи и покушајима да сви разговарају одједном док су милели око Ранда у вртлогу ветром ношених плаштова, сада су имали заједнички циљ. На неки начин.
„Величанство“, Грегорин рече нагло, клањајући се у седлу украшеном златом, „Молим вас да пустите мене да идем уместо вас, или Првог капетана Марколина.“ Коцкасто исечена брада са голом горњом усном уоквиривала је округло лице искривљено од бриге. „Ови људи сигурно знају да сте краљ—док говоримо проглашење се чита у сваком селу, на сваком раскршћу—па ипак не указују дужно поштовање према вашој круни.“ Марколин, глатко обријан и са израженом вилицом, посматрао је Ранда тамним, дубоко усађеним очима, без назнаке шта се крије иза његовог безизражајног лица. Сапутници су били верни круни Илијана, и Марколин је био довољно стар да се сећа када је Там ал'Тор био Други капетан изнад њега, али само је он знао шта мисли о Ранду ал`Тору као краљу.
„Мој господару Змају“, Веирамон звучно изговори док се клањао, не чекајући да Грегорин заврши. Човек је увек звучно говорио, а чак се и на коњу шепурио. Његова извезена кадифа и пругаста свила и потоци чипке су му скоро прекривале оклоп, а његова зашиљена сива брада је одавала цветни мирис парфемских уља. „Ова руља је превише ситна да би бринула господара Змаја лично. Ја кажем, пустите псе да ухвате псе. Пустите Илијанце да их истерају. Изгорела ми душа, служили су вам само причом.“ Може се рачунати на њега да договор са Грегорином претвори у увреду. Толмеран је био довољно мршав да учини да Веирамон изгледа гломазно и толико мрачан да помрачи сјај његове одеће; није био будала, био је Веирамонов супарник приде, али је ипак полако климнуо у сагласности. Илијанци ту нису ни мало љубави изгубили.
Семарадрид изви усну према Таиренцима али се обрати Ранду, одмах после Веирамона. „Ова скупина је десет пута већа од било које друге коју смо до сада нашли, мој господару Змају.“ Није ни мало марио за краља Илијана, ни мало за Поноворођеног Змаја, осим за то да је трон Каирхијена био Рандов да га да, и Семарадрид се надао да ће бити дат неком кога би он могао да прати, уместо да се са њим бори. „Сигурно су верни Бренду, иначе се толико њих не би одржало заједно. Бојим се да је разговор са њима губљење времена, али ако морате да разговарате, допустите ми да их окружим челиком тако да знају која је цена ако нешто покушају.“
Росана узврати Семарадриду бесан поглед, мршава жена, скоро висока као он, са очима од плавог леда. Није ни сачекала да заврши, па се и она обратила Ранду. „Далеко сам догурала и превише уложила у тебе да те видим да сада умреш ни за шта“, отворено рече. Није била већа будала од Толмерана, Росана је заузела место у савету Високих Лордова, мада су то таиренске Високе госпе ретко чиниле, и отворена је била права реч за њу. Упркос оклопу који је већина племкиња носила, ни једна није предводила своје војнике у борбу, а ипак је Росана носила челични буздован, и понекад је Ранд помишљао да би она волела да има прилику да га употреби. „Сумњам да Илијанцима фале стреле“, рекла је, „а само је једна довољна да убије чак и Поноворођеног Змаја.“ Марколин је напрћио своје усне у размишљању и климнуо пре него што се зауставио, а онда је разменио изненађене погледе са Росаном, обоје изненађени што се слажу са древним непријатељем.
„Ови сељаци никада не би могли да нађу храбрости да остану наоружани без охрабривања“, Веирамон настави глатко, игноришући Росану. Био је вешт у игнорисању онога шта није хтео да види или чује. Био је будала. „Могу ли да предложим да мој господар Змај потражи узрок међу овом такозваном Деветорицом ?“
„Протестујем на увреде ове таиренске свиње, величанство !“ Грегорин зарежа одмах иза њега, једна рука му се устреми ка мачу. „Протестујем веома жарко !“
„Има их много више овога пута“, Семарадрид рече у исто време. „Већина ће се окренути против тебе чим им окренеш леђа.“ По његовом истакнутом мрштењу, као да је причао о Таиренцима и о људима на шумовитим брдима. Можда и јесте. „Боље да их поубијамо и завршимо са тиме !“
„Да ли сам затражио мишљења ? Ранд грубо одсече. Сво брбљање се претвори у тишину, осим пуцкетања плаштова и барјака који су лепршали на ветру. Одједном су га посматрала безизражајна лица, више од једног је било сиво. Нису знали да је држао Моћ, али су знали њега. Није све што су знали било истина, али било је добро што су у то веровали. „Поћи ћеш самном Грегорине“, рекао је нормалнијим гласом. Мада, још увек строгим. Челик је био једино што разумеју; омекшај, и они би се окренули против њега. „И ти, Марколине. Остали остају овде. Дашива ! Хопвиле !“
Сви који нису прозвани ужурбано повукоше своје коње уназад када су два Аша'мана дојахала да се придруже Ранду, а Илијанци су гледали у људе у црним капутима као да би и они волели да остану. Све на страну, Корлан Дашива је био смркнут и мрмљао је себи у браду као што је то често чинио. Свако је био свестан да људи од саидина полуде пре или касније, и Дашива ружног лица је засигурно тако изгледао, са правом неподшишаном косом која је играла на ветру, облизивао је усне и тресао главом. У вези тога, Ебен Хопвил, само шеснаест година и са неколико бубуљица на образима, је пиљио и мрштио се у празно. Барем је Ранд знао због чега.
Док су се Аша'мани приближавали, Ранд није могао а да не накриви главу како би слушао, мада је оно што је слушао било у његовој глави. Алана је наравно била ту; ни Празнина ни Моћ није могла ни мало да измени ту чињеницу. Даљина је умањивала ту свесност на управо то—свесност да је постојала, негде далеко према северу—па ипак је ту било још нешто, нешто што је у скорашње време осетио више пута, нејасно и једва приметно. Шапат шока, или беса, дах нечег оштрог што није сасвим могао да разуме. Она мора да је осећала то што је осећала веома снажно да он буде чак толико свестан тога на овој раздаљини. Можда јој је недостајао. Изопачена помисао. Она му није недостајала. Игнорисао је Алану лакше него пре. Била је ту, али не као глас који је викао о смрти и убијању кад год би Аша'ман дошао у видокруг. Лијус Терин је отишао. Осим ако осећај да му неко зури у потиљак, додирује прстом лопатице, био он. Да ли се дубоко у његовим мислима налазио промукао смех лудака ? Или је то био његов смех ? Човек јесте био ту! Јесте !
Видео је како Марколин зури у њега, и Грегорина који се јако трудио да не зури. „Не још“, рече им подмукло, и скоро да се насмејао када је било јасно да су одмах схватили. Олакшање на њиховим лицима је било превише очигледно. Није био луд. Не још. „Крените“, рекао им је, и потерао Таи’даишар низбрдо касом. Упркос људима који су га пратили, био је усамљен. Упркос Моћи, осећао се празно.
Између гребена и брда лежало је густо шипражје и дуги потези мртве траве, блистав ћилим, браон и жут, ударан кишом. Пре само неколико дана земља је била толико исушена да је помислио да може да упије реку а да се не промени. Онда су дошли пљускови, послати од Творца који се смиловао, или можда од Мрачног као црни хумор; није знао од кога. Сада су коњска копита распрскавала блато на сваком другом кораку. Надао се да ово неће трајати дуго. Имао је времена, по Хопвиловом извештају, али није имао заувек. Можда недеље, ако је имао среће. Требали су му месеци. Светлости, требале су му године које никада неће имати!
Са његовим слухом који је појачала Моћ могао је да начује нешто од онога што су људи иза њега причали. Грегорин и Марколин су јахали један поред другог, покушавали да задрже плаштове упркос ветру, и тихо причали о људима које ће сусрести, о њиховим страховањима да ће се ти људи можда борити. Ни један није сумњао да ће бити смрвљени ако се буду противили, али су се плашили какав ће утисак на Ранда оставити борба са Илијанцима сада када је Бренд мртав, а и какав ће бити његов утицај на Илијан. Још увек нису могли да прихвате Брендово право име, Самаел. Сама помисао да је један од Изгубљених владао Илијаном плашила их је много више него чињеница да ту сада влада Поноворођени Змај.
Дашива, срозан у седлу сивог као човек који никада није видео коња, је бесно мумлао себи у браду. На Старом језику, који је говорио и читао течно као учењак. Ранд је знао мало, мада недовољно да разуме шта је мумлао. Вероватно се жалио на време; иако је био земљорадник. Дашива није волео да излази напоље ако небо није ведро.
Само је Хопвил јахао у тишини, и мрштио се на нешто изван видокруга, његова коса и плашт су необуздано шибали около, као и код Дашиве. Понекад би несвесно стегнуо балчак својег мача. Ранд је морао да га позове три пута, задњи пут оштро, пре него што се Хопвил изненађено тргнуо и ногама усмерио његовог сивосмеђег коња поред Таи'даишара.
Ранд га је проучавао. Младић—није више био дечак, без обзира на године—се попунио од када га је Ранд први пут видео, мада су му нос и уши изгледали као да су направљени за већег човека. Змај, црвено емајлирано злато, је сада био у равнотежи са сребрним Мачем на његовој високој крагни, као код Дашиве. Једном је рекао да ће се смејати годину дана од среће када буде добио Змаја, али је зурио у Ранда без трептања као да гледа кроз њега.
„Оно што си сазнао су добре вести“, Ранд му рече. Са напором се задржавао да шаком не смрви Змајев Скиптар. „Добро си учинио.“ Очекивао је да ће се Сеаншани вратити, али не тако скоро. Надао се да неће тако скоро. И не да ће искочити ниоткуда и прогутати градове. Када је сазнао да су трговци у Илијану знали данима пре него што се било ко од њих сетио да обавести Деветорицу—Светлост саклони да изгубе шансу да зараде због што је много људи знало превише !—био је врло близу да сравни град до темеља. Али вести су биле добре, или бар добре колико могу бити у оваквим околностима. Хопвил је Отпутовао у Амадор, у село у околини, и Сеаншани су изгледа чекали. Можда су варили оно што су појели. Да Светлост да се задавили ! Натерао се да опусти стисак којим је држао врх копља изрезбарен са змајевима. „Ако Мор донесе упола добре, имаћу времена да средим ствари у Илијану пре него што се позабавим њима.“ И у Ебоу Дару ! Светлост изгорела Сеаншане ! Били су сметња која му није требала и коју није могао да игнорише.
Хопвил ништа није рекао, само је посматрао.
„Да ли су узнемирен због тога што си морао да убијаш жене ?“ Десора, од Мусаре Рејн, и Ламела, од Димне Воде Мијагоме, и ... Ранд сузби инстинктивну литанију док је плутала по Празнини. Нова имена су додата на ту листу, имена којих се не сећа да је додао. Лаигин Амаулт, Црвена сестра која је умрла покушавајући направити од њега затвореника Тар Валона. Сигурно није имала право на место, али је заузела једно. Колавера Саиган, која се радије обесила него да прихвати правду. Друге. На хиљаде мушкараца је умирало, због његовог наређења или од његове руке, али су му лица жена походила снове. Сваке ноћи, терао је себе да се суочи са њиховим тихим, окривљујућим очима. Можда су то биле њихове очи које је од скора осећао.
„Причао сам ти о дамане и сул'дам“, рекао је мирно, али је у њему, бес буктао, ватра која је шарала око ничега у Празнини. Светлост ме сагорела, убио сам више жена него што би моје ноћне море могле да садрже ! Моје руке су црне од крви жена ! „Да ниси збрисао ту сеаншанску патролу, засигурно би те убили.“ Није рекао да је Хопвил требао да их заобиђе, заобиђе потребу да их убије. Прекасно је за то. „Сумњам да дамане чак и знају како да ставе штит на мушкарца. Ниси имао избора.“ И боље да су сви мртви него да неко побегне са вестима о човеку који може да усмерава и који извиђа.
Одсутно, Хопвил дотаче свој леви рукав где је црна боја прекривала опрљену вуну. Сеаншани нису пали лако нити брзо. „Нагомилао сам тела у удолину“, рекао је равним гласом. „Коње, све. Све сам претворио у пепео. Бели пепео које је плутао на ветру као снег. Није ме ни мало узнемирило.“
Ранд је знао да лаже, али Хопвил је морао да научи. На крају, он јесте. Они су такви какви су, и то је било све. То је све. Лиа, од Косаиде Чарин, име исписано ватром. Моираина Дамодред, име које је није само горело него је пржило душу. Безимена Пријатељица Мрака, коју је представљало само лице, која је умрла од његовог мача близу...
„Величанство“, Грегорин гласно рече, показујући напред. Један човек је изашао из шуме на дну најближег брда, стао је, држао се пркосно и чекао. Носио је лук, шиљати челични шлем, челичну кошуљу са појасом која му је допирала скоро до колена.
Ранд мамузну Таи’даишар да би се сусрео са њим док је кључао од моћи. Саидин је могао да га заштити од људи.
Изблиза, стрелац није изгледао тако одважно. Имао је пруге рђе по шлему и челичној кошуљи, и изгледао је натопљен, блатњав до бутина, влажна коса му је падала низ лице. Док је шупље кашљао, почешао се по великом носу са надланицом шаке. Мада, његова тетива је изгледала добро; њу је заштитио од кише. И пера на стрелама у тоболцу су изгледала сува.
„Да ли си ти вођа ?“ Ранд је захтевао.
„Могло би се ређи да говорим за њега“, човек уског лица одговори опрезно. „Зашто?“ Док су други долазили галопом иза Ранда, померио је стопала, црне очи су му биле као код уплашеног јазавца. Јазавци су опасни када су уплашени.
„Пази како говориш, човече!“ Грегорин одсече. „Говориш са Рандом ал'Тором, Поноворођеним Змајем, Господаром Јутра и краљем Илијана! Клекни испред свог краља! Како ти је име?“
„Он је Поноворођени Змај?“ човек упита сумњиво. Одмеравао је Ранда од круне на глави до чизама, застао мало на позлаћеној копчи у облику змаја, човек је затресао главом као да је очекивао неког старијег, или узвишенијег. „И Господар Јутра кажеш ? Наш краљ себе никада није називао тако.“ Није кренуо да клекне, нити да да име. Грегорин су се лице смрачило због човековог тона, и можда због његовог непосредног непризнавања Ранда као Краља. Марколин је кратко климнуо, као да није очекивао више.
Из жбуња испод дрвећа допирало је влажно комешање. Ранд је то са лакоћом чуо, и изненада је осетио како саидин испуњава Хопвила. Сада када више није зурио у празно, Хопвил је напрегнуто и са дивљим светлом у очима, посматрао линију дрвећа. Дашива је изгледао као да се досађује док је у тишини склањао косу са лица. Грегорин љутито отвори уста док се нагињао напред из седла. Ватра и лед, али још не смрт.
„Мирно, Грегорине.“ Ранд није повисио тон, али је исткао токове да пренесу његове речи, Ваздух и Ватру, тако да су одзвањале од зид дрвећа. „Моја понуда је великодушна.“ Човек са великим носем се занео од звука, а Грегоринов коњ је зазрео. Ти људи ће чути јасно. „Одложите оружје, и они који хоће да се врате кући, могу. Они који хоће да ме следе, могу то да учине. Али ни један човек неће отићи одавде са оружјем ако ме заиста не следи. Знам да сте ви већином добри људи, који су одговорили на позив свог краља и Савета Деветорице да бране Илијан, али ја сам ваш краљ сада, и нећу да нико дође у искушење да постане разбојник.“ Марколин је смркнуто климнуо.
„Шта са твојим Змајузаклетима који пале фарме ?“ допро је уплашени глас из дрвећа. „Они јесу пламени бандити!“
„Шта са твојим Аијелима?“ други је упитао. „Чујем да уништавају читава села!“ Још гласова од људи које нису видели се придружило, сви су викали исте ствари, Змајузаклети и Аијели, убилачки разбојници и дивљаци. Ранд зашкрипа зубима..
Када је викање утихло, уско лице рече, „Видите ли?“ Застао је да се закашље, загргољио и испљунуо, можда због груди , а можда и због истицања. Јадан призор, сав влажан и пун рђе, мада му је карактер био чврст као и тетива. Игнорисао је Рандов бесан поглед исто тако лако као и Грегоринов. „Ти нам тражиш да одемо кући ненаоружани, неспособни да бранимо себе и своје породице, док твоји људи пале, краду и убијају. Кажу да долази олуја“, додао је, и изненадио се што јесте, изненадио се и збунио на тренутак.
„Ти Аијели о којима сте чули су моји непријатељи!“ Сада то нису биле шаре пламена, него чврсте плоче беса које су тесно окруживале Празнину. Мада је Рандов глас био леден; хучао је као прасак зиме. Долазила је олуја? Светлости, он је био олуја! „Моји Аијели их траже. Моји Аијели траже Шаидое, и они и Даврам Башер и већина Садругова траже разбојнике, како год да се зову ! Ја сам краљ Илијана, и нећу дозволити никоме да наруши мир Илијана!“
„Чак и да је то што кажеш истина“, уско лице поче.
„Јесте!“ Ранд одсече. „Имате до средине дана да одлучите.“ Човек се несигурно мрштио; ако се узаврели облаци не рашчисте, биће му тешко да зна када је средина дана. Ранд му ни мало не олакша. „Мудро одлучите!“ рекао је. Окренуо је Таи'даишара, мамузнуо га, и без чекања осталих кренуо галопом према гребену.
Нерадо је пустио Моћ, приморао се да се је не држи као човек који је шчепао спасење ноктима, док су живот и прљавштина отицали из њега. За тренутак је видео дупло; изгледало је као да се вртоглаво нагнуо. То је био скорашњи проблем, и он је бринуо да то може бити део болести која је убијала мушкарце који могу да усмеравају, али вртоглавица није никад трајала дуже од неколико тренутака. Жалио је због отпуштања оног другог. Чинило се да је свет отупео. Не, јесте отупео, и постао је некако ништавнији. Боје су биле испране, небо мање, у поређењу са оним што је било. Жарко је желео да поново прихвати Извор и исцеди Једну моћи из њега. Увек је било тако када га Једна моћ напусти.
Иако је, ни часак пошто је саидин нестао, бес почео да кључа на његовом месту, био је усијан и пржио је, врео скоро као што је Моћ била. Сеаншани нису били довољни, ту су и разбојници који се крију иза његовог имена ? Смртоносна одвраћања која није могао да приушти. Да ли је то Самаелов утицај из гроба ? Да ли је посејао Шаидое да изникну као трње где год Ранд постави руку? Зашто? Човек сигурно није помишљао да ће да умре? И ако су пола прича које је Ранд чуо тачне, било их је више у Мурандији, Алтари и сама Светлост зна где још! Многи од Шаидоа који су заробљени су поменули Аес Седаи. Да ли је Бела кула некако умешана? Да ли ће га Бела кула икада оставити на миру? Никада? Никад.
Док се борио са гневом није приметио када су га Грегорин и остали стигли. Када су дошли међу племиће који су чекали на врху гребена, тако је нагло притегнуо узде да се Таи’даишар пропео, размахао копитима у ваздуху и разбацивао блато са њих. Племићи одмакоше своје коње уназад, од његовог коња, од њега.
„Имају времена до средине дана“, најавио је. „Посматрајте их. Не желим да се ова дружина разбије у педесет мањих банди и да умакне. Бићу у мом шатору.“ Осим плаштова које је разбацивао ветар изгледали су као да су окамењени, забијени у једно место као да је мислио да они лично треба да их посматрају. У том тренутку, није марио да ли ће ту остати све док се не заледе или отопе.
Без иједне речи откасао је низ косину задњег дела гребена, праћен од стране два Аша'мана у црним капутима и његових Илијанских барјактара. Ватра лед, и смрт су долазили. Али он је био челик. Био је челик.
