Једну миљу западно од планинског венца, почињали су логори, људи, коњи и логорске ватре, заставе које се вијоре на ветру, неколико раштрканих група шатора груписаних по националностима, по Кућама. Логори су били одвојени језерима од угаженог блата, која су се пружала целом дужином степе обрасле шибљем. Људи у седлима и они на ногама, гледали су Рандове барјаке како се вијоре у пролазу и посматрали друге логоре да би одмерили њихове реакције. Док су Аијели били присутни, ови људи су направили један огроман логор, привучени једном ствари која им је истински била заједничка. Они ипак нису Аијели, и плашили су их се колико год тврдили да се не плаше. Свет ће умрети ако он не успе, али он није имао илузија о њиховој оданости, или чак о томе да ли верују да се судбина света не може створити да угоди њиховим интересима, њиховим жељама за златом, славом и моћи. Шачица њих јесте, можда, једва шачица, али највећим делом су га пратили зато што су га се бојали, много више него што су се бојали Аијела. Можда чак и више него што су се бојали Мрачног, у којег неки нису стварно веровали, не у дубини својих срца, не да он може и хоће додирнути свет јаче него као што то ради сада. Ранд је стајао пред њима и они су у то веровали. Он је то прихватио, за сада. Имао је превише битака испред себе, да би се напрезао око оних које не може да придобије. Док год су га пратили и покоравали му се, то је морало да буде довољно.
Највећи логор био је његов, ту су били и илијански Пратиоци у зеленим капутима са жутим манжетнама и рубин црвеним нараменицама, заједно са Браниоцима Тира у капутима дебелих рукава са црним и златним каишевима, као и једнак број Каирхијењана из четрдесет и неколико Кућа у тамним капутима, неки са чврстим кон-ом на глави. Кували су на различитим ватрама, спавали одвојено, ограђивали коње одвојено, и посматрали једни друге опрезно, али су се слагали. Сигурност Поноворођеног Змаја је била њихова одговорност, и тај посао су схватали озбиљно. Било који од њих ће га можда издати, али не док су остали ту да то могу да примете. Старе мржње и нове нетрпељивости би донели откривање било какве завере пре него што би издајник стигао да размисли.
Заштитни челични круг окруживао је Рандов шатор, огромна шиљаста ствар по којој су свуда извезене пчеле златним нитима. То је припадало његовом претходнику Мартину Степаносу, и дошло је, такорећи, заједно са круном. Пратиоци са углачаним шлемовима су стојали раме уз раме са Браниоцима, који су имали зашиљене и угласте шлемове, Каирхијењани са шлемовима у облику звона, и игноришући ветар, лична стража скривених лица, хелебарди прецизно нагнутих. Ни једноме се ни длака није померила када је Ранд повукао узде, али је група слугу дошла трчећи да се побрине за Ранда и Аша’мане. Кошчата жена у зелено-жутој одећи коњушара из Илијана му је узела узде, док је његову узенгију придржавао дечак округлог носа у црно-златној ливреји Камена Тира. Бацили су само један оштар поглед једно другом. Бореана Каривин, мала стамена бледа жена у тамној хаљини, поносно му је понудила влажну крпу из које се дизала пара. Каирхијењанка, посматрала је друге две, више као да хоће да буде сигурна да ће своје задатке обавити исправно, него са мржњом коју су осећали једни према другима и коју су једва прикривали. Али и даље опрезно. Као што делује код војске, исто делује и код послуге.
Скидајући рукавице, одмахнуо је Бореани. Док је Ранд сјахао, Дамер Флин је устао са украсно резбарене клупе испред шатора. Ћелав, осим једног белог јадног чуперка, Флин је изгледао више као деда, него као Аша’ман. Издржљиви деда са укоченом ногом, који је видио превише света, а не само своју фарму. Мач на његовом куку изгледао је као да му је тамо и место, као што и треба на бившем војнику Краљичине Гарде. Ранд му је веровао више него другима. Ипак му је Флин спасао живот.
Флин је салутирао, песницом на грудима, и кад му је Ранд узвратио климањем главе, приближио се и сачекао да коњушари оду са коњима, пре него што је тихо проговорио. „Торвал је овде. Каже да га је М’хејл послао. Желео је да сачека у конзуловом шатору. Рекао сам Наришми да пази на њега“. То је било Рандово наређење, иако ни сам није био сигуран зашто га је издао: нико ко је дошао из Црне куле не сме остати сам. Оклевајући, Флин је додирнуо Змаја на својој црној крагни. „Није био срећан кад је чуо да си нас све уздигао.“
„Није, заиста.“ Ранд је рекао меко, умећући своје рукавице у појас за мач. И пошто је Флин још увијек изгледао несигурно, додао, „Сви сте то заслужили.“ Имао је намеру да пошаље једног Аша’мана Таиму – Вођи, М’хејл како су га Ашамани звали – али сада Торвал може однети поруку. У конзуловом шатору? „Нека пошаљу освежење,“ рекао је Флину, и онда показао Хопвину и Дашиви да га прате.
Флин је салутирао поново, али Ранд је већ одлазио газећи чизмама црним од блата. Није било усклика за њега на ветру који је беснео. Могао се сетити када је и тога било. Осим, ако то није било једно од сећања Лијуса Терина. Ако је Лијус Терин икада и био стваран. Бљесак боје тек изван ивице вида, осећај као да неко хоће да га додирне отпозади. Био му је потребан напор да се фокусира.
Конзулов шатор је црвено обложен павиљон, некада постављен на равницама Мареда, сада постављен у средини Рандовог логора, окружен са тридесет корака голе земље. Овде никада није било страже, осим уколико се Ранд није састајао са племићима. Било ко, ко би покушао да се провуче, био би примећен истог тренутка од стране хиљаду пажљивих очију. Три барјака на високим јарболима су формирала троугао око шатора, Излазеће Сунце Каирхијена, Три Полумесеца Тира и Златне Пчеле Илијана, и изнад крваво црвеног крова виши од осталих, стајали су Змајев барјак и барјак Светлости. Ветар их је све вијорио, а зидови шатора који су били поцепани по шавовима, подрхтавали су на промаји. Унутра, живописан тепих је оивичавао под и једини намештај је био огроман сто, варљиво изрезбарен и позлаћен, превучен слоновачом и тиркизом. Гомила мапа је прекривала скоро целу површину стола.
Торвал је подигао поглед са мапа, очито да одбруси ономе ко је тако упао код њега. Близу средњих година и висок у односу на остале осим Ранда и Аијела, пиљио је хладно низ свој оштар нос, практично дрхтећи од гнева. Змај и Мач блистали су на крагни његовог капута при свјетлости стоних лампи. Свилени капут, блиставо црн, довољно елегантно шивен, као за лорда. Његов мач од сребра са златним деловима и црвени бљештави драгуљ који је образовао врх на балчаку. Још један је сијао мрачно на његовом кажипрсту. Не можеш да тренираш људе да буду оружја, а да не очекујеш одређени степен ароганције, али Ранд није волео Торвала. Али зато, није му био потребан глас Лијуса Терина у глави, да би био сумњичав према свима који носе црни капут. Колико је он стварно веровао Флину? Али морао је да их предводи. Он је створио Аша’мане и они су његова одговорност.
Када је Торвал угледао Ранда узгредно се исправио и салутирао, али његов израз се једва променио. Имао је подругљива уста и први пут кад га је Ранд видео. „Мој господару Змају,“ рекао је акцентом Тарабона, као да поздравља себи равног. Или као да је милостив према себи подређеном. Његов разметљиви наклон је био намењен и Хопвину и Дашиви такође. „Честитам на освајању Илијана. Велика побједа, зар не? Било би вина да вас дочека али овај млади... Посвећени... изгледа да не уме да слуша наређења.“
У углу, сребрна звонца на крајевима две дуге тамне Наришмине плетенице произвела су једва чујни звук када се померио. Поцрнео је јако на јужњачком сунцу, али неке ствари се код њега нису промениле. Старији од Ранда, лица које га чини да изгледа млађим од Хопвина, црвенило на његовим образима било је од љутње, а не од стида. Понос на његов тек добијени Мач, који му је висио на крагни је био тих, али дубок. Торвал му се насмешио, спори осмех, истовремено забаван и опасан. Дашива се кратко насмејао и онда се умирио.
„Шта ти радиш овде, Торвале?“ Ранд је грубо питао. Бацио је Змајев Скиптар и рукавице на врх мапа, затим и опасач са мачем у канијама. Мапа које Торвал није имао разлога да проучава. Нема потребе за гласом Лијуса Терина.
Слегнувши раменима, Торвал је извадио писмо из капута и предао га Ранду. „М’хејл ти шаље ово.“ Папир је био снежно бео и танак, печат у облику змаја, утиснут на великом овалном плавом воску, пресијавао се златним мрљама. Скоро да помислиш да је од Поноворођеног Змаја. Таим је имао високо мишљење о себи. „М’хејл је рекао да су тачне приче о Аес Седаи са армијом у Мурандији. Кружи гласина да су побуњеници против Тар Валона“ – Торвалов подругљиви осмех је одисао неверицом – „али они марширају ка Црној кули. Ускоро ће постати претња, зар не?“
Ранд је међу прстима поломио величанствени печат у парчиће. „Они иду у Каемлин, не у Црну кулу, и не представљају претњу. Моја наређења су била јасна. Оставите Аес Седаи на миру осим ако не крену на вас.“
„Али како можеш да си сигуран да оне нису претња?“ инсистирао је Торвал. „Можда стварно иду у Кеамлин, као што кажеш, али ако грешиш, нећемо сазнати док нас не нападну.“
„Торвал је можда у праву“ Дашива рече замишљено. „Не могу рећи да бих веровао женама које су ме заробиле у кутији, ове нису од оних које су ти се заклеле на верност. Или јесу?“
„Рекао сам да их оставите на миру!“ Ранд је ударио шаком по столу јако и Наришма је поскочио од изненађења. Дашива се намрштио од љутње пре него што је опет успео да се уозбиљи, али Ранд није био заинтересован за Дашивина расположења. Случајно – био је сигуран да је било случајно – његова рука је пошла ка Змајевом Скиптару. Његова рука се тресла од жеље да га подигне и погоди Торвала право кроз срце. Уопште нема потребе за Лијусом Терином. „Аша’мани су оружје које ће бити уперено тамо где ја кажем, а не да дрхте као кокошке сваки пут, кад се Таим уплаши шачице Аес Седаи које вечерају у истој гостионици. Ако морам, могу се вратити тамо да то разјасним.“
„Сигуран сам да нема потребе за тим.“ Торвал је брзо рекао. Напокон му је нешто скинуло тај изопачени осмех с лица. Чврсто затворених очију, испружио је руке, мало несигурно и извињавајуће. Очигледно престрашен. „М’хејл је само хтео да Вас информише. Твоје наређења се читају гласно сваки дан на Јутарњим Наређењима, после Исповести.“
„Онда добро.“ Ранд је одржавао свој глас хладним, крајњим напором је успео се не намршти. Јер, човек се плашио његовог цењеног М’хејла, а не Поноворођеног Змаја. Плашио се, да ће му Таим замерити ако се Ранд разбесни на Таима, због нечега што је он рекао. „Зато што ћу убити свакога ко се приближи тим женама у Мурандији. Ви сечете где ја наредим.“
Торвал се укочено наклонио, и промрмљао, „Како ви кажете господару Змају.“ Показујући зубе, у покушају осмеха, нос му је био уздигнут док је покушавао да избегне туђи поглед, а да то изгледа као да не избегава. Дашива се још једном зацерекао, а Хопвин се мало искезио.
Наришма није уживао у Торваловој неугодности, није чак ни обраћао пажњу на њега. Гледао је Ранда не трепћући, као да је осетио дубока значења која су осталима промакла. Већина жена и не баш мало мушкараца, видело га је само као лепог момка, али те превелике очи, понекад су изгледале као да знају више од осталих.
Ранд је склонио руку са Змајевог Скиптра и изравнао отворено писмо. Руке скоро да му нису дрхтале. Торвал се смејао јадно и кисело не примећујући ништа. Наришма се померио ка зиду шатора опуштајући се.
Тада је донето освежење, донесено у величанственој поворци коју је предводила Бореана, ред Илијанаца, Каирхијењана и Таиренаца у њиховим разноврсним ливрејама. За сваку врсту вина је по један слуга, носећи крчаг на сребрној тацни, још двоје са сребрним тацнама, са врчевима врућег пунча и зачињеног вина, и елегантно украшеним пехарима. Момак ружичастог лица, у жутом и зеленом, носио је тацну на којој се точи, тамна жена у црном и златном, задужена за послуживање. Ту је било лешника, ушећереног воћа, сира и маслина, свако послужење је захтевало посебног слугу. Под Бореаниним надзором, одигравао се тај формални плес клањања, наклона, пропуштали су једни друге након што су понудили своје послужење.
Узимајући зачињено вино, Ранд је сео на ивицу стола и поставио нетакнути пехар поред себе док је читао писмо. Није било адресе, ни икаквог увода. Таима је мрзело да даје Ранду било какве титуле, иако је покушавао да сакрије ту чињеницу.
„Имам част да саопштим, тренутно имамо двадесет девет Аша’мана, деведесет седам Посвећених и триста двадесет два Војника, уписаних у списе Црне куле. Била је шачица дезертера нажалост, чија су имена прецртана, али губици у тренингу су остали на прихватљивом нивоу.
Сада имамо скоро педесет група за регрутовање на терену у било које време, тако да нам се придружују три до четири човека скоро сваки дан. За неколико месеци, Црна кула ће имати исти број као и Бела кула, као што сам и рекао. За годину дана, Тар Валон ће дрхтати од нашег броја.
Обрао сам тај жбун купина. Јесте да је мали и трновит жбун, али у њему има изненађујуће пуно купина.
Мазрим Таим
М’хејл
Ранд се намрштио, избацио... жбун купина... из главе. Шта је морало да се заврши, морало је да се заврши. Читав свет је плаћао цену његовог постојања. Он ће умрети због тога, али цену ће платити цели свет.
Било је других ствари због којих се требало бринути, свакако. Три или четири нова човјека на дан? Таим је био оптимиста. За неколико месеци, овим темпом, биће више мушкараца који могу да усмеравају него Аес Седаи, тачно, али и најновија сестра има године тренинга иза себе. Један део тренинга је специјално посвећен мушкарцима који усмеравају. Није желео да размишља о сусрету између Аша’мана и Аес Седаи, ако она зна са ким се сусреће; крв и жалост биле би једини исход, без обзира шта би се десило. Аша’мани нису усмерени ка Белој кули, без обзира шта Таим мисли. Утешно је веровати тако, ако је због тога Тар Валон опрезнији. Аша’мани су једино требали да знају како да убију. Ако поживе довољно дуго да их буде довољно на правом месту у право време, да то ураде, једини је разлог зашто су створени.
„ Колико има дезертера, Торвале?“
Тихо је рекао. Узео је врч вина и отпио гутљај, као да је одговор потпуно небитан. Вино је требало да буде топлије, али ђумбир и орашчић су имали опор укус. „Колико има губитака у тренингу?“
Торвал је уживао у послуженом, трљајући дланове и дижући обрве због избора вина, правећи праву представу, како зна да изабере најбоље, понашајући се лордовски. Дашива је узео прво што су понудили, и попреко гледао у свој пехар изувијане дршке, као су у њему сплачине. Окрећући се ка једној тацни, Торвал је замишљено подигао главу, већ спремног одговора: „Деветнаест дезертера до сада. М’хејл је наредио да се убију тамо где их пронађу, а њихове главе врате као пример“. Кидајући комад ољуштене крушке са тацне, убацио га је у уста и широко се насмешио. „Овог момента, три главе висе као воћке на Дрвету Издајника“.
„Добро.“ рекао је Ранд мирно. Људима који сада беже се не може веровати да неће побећи и касније, када животи буду зависили од њих. Такође им се не може дозволити да иду где хоће; они људи иза у брдима; ако сви заједно побегну, мање су опасни од једног човека обучаваног у Црној кули. Дрво Издајника? Таим је добар у давању имена. Али, људима су требали подстицаји, симболи, имена, црни капути и значке да би се држали заједно. Све док не дође време за умирање. „Следећи пут кад посетим Црну кулу желим да видим главе свих дезертера“.
Друго парче ушећерене крушке, на пола пута до Торвалових уста, испало је из руке и исфлекало његов елегантни капут. „Такав напор ће отежати регрутовање“, полако је рекао. „ Дезертери баш и не скрећу пажњу на себе.“
Ранд га је гледао све док овај није спустио поглед. “Колико има губитака у тренингу?“ захтевао је.
Ашаман оштрог носа је оклевао. „Колико?“
Наришма се нагнуо напред, интензивно гледајући Торвала. Хопвин такође. Слуге су наставиле свој глатки, тихи плес. Нудећи послужење људима који их више не примећују. Бореана је искористила предност Наришмине заокупљености, да се побрине да његов сребрни врч садржи више вруће воде него зачињеног вина.
Торвал је слегнуо раменима превише опуштено. „Укупно педесет један. Тринаест прегорело и двадесет осморо мртво на лицу места. Остали... М’хејл им дода нешто у вино и они се више не пробуде“. Глас му је одједном постао злобан. „Долази одједном, у било које време. Један човек је његовог другог дана почео да вришти, да му паукови пузе под кожом“. Порочно се насмејао Наришми и Хопвину, скоро и Ранду, али обраћао се другој двојици, померајући главу од једног до другог. „Видите? Не треба да бринете ако склизнете у лудило. Нећете повредити ни себе, ни било кога другог. Заспите … заувек. Нежно, боље од одсецања, чак кад би и знали како. Нежно, боље него да останеш одсечен и луд, зар не?“ Наришма је буљио у њега, напет као жица на харфи, заборављеног врча у руци. Хопвин се опет мрштио, нечему шта је само он видео.
„Нежно,“ Ранд је рекао мирно, остављајући врч поред себе на сто. Нешто сипа у вино. Моја душа је проклета и црна од крви. Није то била тмурна мисао, ни строга, ни оштра; једноставно чињеница. „Милост коју би сваки човек пожелео, Торвале.“
Торвалов злобни осмех је избледео, стајао је тешко дишући. Рачунице је лака; један човек од десет уништен, један од педесет полуди, и још доста који ће их следити сигурно. Још увек је рано и до дана када умиреш, нема начина да сазнаш да ли си победио вероватноћу. Осим, што ће те вероватноћа победити на крају, на овај или онај начин. Било како било, и Торвал је у опасности, такође.
Ранд је нагло постао свестан Бореаниног присуства. Моменат му је требао да препозна израз на њеном лицу, али када је препознао, прогутао је неизговорене ријечи. Како се усуђује да осећа сажаљење. Да ли је мислила да ће победити у Тармон Га’идону без крви? Змајска Пророчанства су захтевала кише крви!
„Оставите нас.“ рекао је, и тихо је скупила слуге. Али, сажаљење се још увек могло видети у њеним очима док их је изводила напоље.
Тражећи начин да промени расположење, Ранд ништа није нашао. Због сажаљења се губила одлучност, исто као и због страха, а они су морали да буду јаки. Да би се суочили са тим, са чиме су требали да се суоче, морали су да буду од челика. Он их је створио, и они су његова одговорност.
Изгубљен у мислима, Наришма је буљио у пару која се дизала из његовог вина, а Хопвин је још увек покушавао да гледа кроз зид шатора. Торвал је бацао постранце погледе на Ранда, трудећи се да врати изопачени и презрив израз лица. Једино је Дашива изгледао природно, прекрштених руку, испитивачки гледајући Торвала, као што би неко други гледао коња понуђеног на продају.
Болну, непрегледну тишину, прекинула је изненадна појава несносног, пометеног младића у црном са Мачем и Змајем на крагни, Хопвинових година, у већини места година недовољних ни за женидбу, Федвин Мор је поседовао напетост тесније припијену од мајице; ходајући на прстима, очи су му имале изглед мачке која лови а зна да је и сама ловина. Не тако давно био је други човек. „Сеаншани ће ускоро кренути из Ебоу Дара“, рекао је салутирајући. „Кренуће на Илијан“. Прекинут у свом мрачном проучавању, Хопвин се намерио да нешто каже, али је само уздахнуо. Опет је Дашивин одговор био смех, али суморан овај пут.
Климнувши главом, Ранд је узео Змајев Скиптар. Након свега, носио га је као подсетник. Сеаншани су играли уз неку своју музику, а не онако како је он желео.
Ако је Ранд примио ово обавештење мирно, није и Торвал. Поново успевајући да се искези, охоло је подигао обрву. „То су ти све сад рекли?“ рекао је подругљиво. „или си научио да читаш мисли? Да ти кажем нешто, дечко. Борио сам се против Амадичана и Доманаца, и ни једна војска не освоји град, пакујући се одмах да би марширала хиљаду миља! Више од хиљаду миља! Или ти мислиш да они могу да Путују?“
Мор је мирно примио Торвалову поругу. Или, ако га је имало узнемирило, показао је то прешавши палцем преко дршке мача. „Причао сам са некима од њих. Већина су Тарабонци и још их се искрцавало свакодневно, или скоро сваки дан.“ Ударајући Торвала раменом док је прилазио столу, почастио је Тарабонца значајним погледом. „Сви се склањају чим чују да неко неразговетно прича.“ Старији човек је љутито отворио уста, али млађи је убрзано наставио да прича Ранду. „Стављају војнике свуда дуж Венирских планина. Пет стотина, понекад и хиљаду заједно. Све до Аранског врха. Узимају или купују све вагоне и приколице двадесет лига око Ебоу Дара, такође и животиње за вучу.“
„Приколице“ узвикнуо је Торвал. „Вагони! Мислиш да они намеравају да отворе пијацу? И која би будала марширала са армијом кроз планине кад постоје савршено добри путеви?“ Приметио је да га Ранд гледа и ућутао мрштећи се, изненада несигуран.
„Рекао сам ти да останеш прикривен, Мор“. Ранд је дозволио да му се љутина чује у гласу. Млади Аша’ман је морао да направи корак уназад када је Ранд скочио са стола. „Не да идеш и питаш Сеаншане за њихове планове. Да посматраш и кријеш се.“
„Био сам пажљив; нисам носио значку.“ Морове очи се нису измениле због Ранда, још увек је био ловац и ловина у исто време. Изгледало је као да кључа изнутра. Да Ранд није знао другачије, помислило би се да Мор држи Моћ, борећи се да преживи саидин, иако би се осећао десет пута живље. Лице му је изгледало као да ће да се презноји. „Ако је било ко од њих знао где иду, то ми нису рекли, а ја нисам питао, али били су спремни да се жале уз врч пива како стално марширају и никада не мирују. У Ебоу Дару, испијали су сво пиво у граду брзо колико су могли, јер, како су рекли, поново треба да марширају. И они сакупљају вагоне, као што сам већ и рекао.“ Све је то рекао у једном даху, на крају стежући зубе, као да жели да зароби још речи које би излетеле из његових уста.
Одједном, са осмехом, Ранд га је потапшао по рамену. „Добро си урадио. И вагони су довољни али добро си урадио. Вагони су важни.“ додао је, окрећући се ка Торвалу. „Ако војска изгладњује земљу, армија једе све шта нађе, у супротном је гладна“ Торвалу није ни трепнуо када је чуо да су Сеаншани у Ебоу Дару. Ако је та прича стигла до Црне куле, зашто онда Таим није и то споменуо? Ранд се надао да му осмех није звучао као режање. „Тешко је обезбедити вагоне са намирницама, али када имаш један знаш да имаш сточну храну за животиње и пасуљ за људе. Сеаншани све организују.“
Сортирајући мапе, нашао је ону коју је тражио и раширио је на столу, користећи као притискивач свој мач са једне и Змајев Скиптар са друге стране. Гледао је обалу између Илијана и Ебоу Дара, целом дужином оивичену брдима и планинама са рибарским селима и малим градовима као тачкама на њој. Сеаншани су се заиста организовали. Ебоу Дар је њихов мало више од недељу дана, али посматрачеве очи су уочиле да су поправке штете која је начињена током освајања увелико почеле, чистим болницима подигнутим за болесне, храни и послу обезбеђеним за сиромашне и избеглице истеране из домова због немира у унутрашњости. Патроле су се налазиле свуда на улицама и у околним селима, тако да се нико није морао плашити лопова или бандита, ни по дану, ни по ноћи, и док су трговци добродошли, шверцовање је сведено на минимум. Поштени Илијански трговци су били изненађујуће утучени због шверцовања. Шта ли су сада Сеаншани организовали?
Остали су се окупили око стола док је Ранд гледао мапу. Било је расутих, тешких путева, свуда по обали, обележених једва нешто боље од стаза за теретна колица. Широки путеви су лежали у унутрашњости, избегавајући најгоре терене и најгоре што је Олујно море пружало. „Људи, јашући из тих планина, могу да отежају пролаз свима који пробају да користе унутрашње путеве,“ коначно је рекао. „Контролишући планине они чине путеве сигурним исто као и градске улице. У праву си, Мор. Кренули су за Илијан“.
Ослањајући се на песнице, Торвал је бесно гледао Мора, који је био у праву, док је он погрешио. Тежак грех, можда, са Торвалове тачке гледишта. „Чак и ако је тако, проћи ће месеци док ти они овде не засметају“, зловољно је рекао. „Сто Аша’мана, или педесет, смештених у Илијану, уништили би било коју војску на свету пре него што иједан човек пређе преко уздигнутог друма.“
„Сумњам да је војску која има дамане тако лако уништити као војску Аијела који су већ били у нападу, и такође су били изненађени“ тихо је рекао Ранд, и Торвал се укочио. „Осим тога ја морам да браним цео Илијан , не само град.“
Игноришући човека, Ранд је пратио прстом линије по карти. Између Арановог Врха и града Илијана, лежало је хиљаде лига отвореног мора, преко Понора Кабал, где како капетани илијанских бродова причају, њихове најдуже звучне траке не могу да нађу дно миљу или мало даље од обале. Када се уздигну таласи са севера, могли су да преврну бродове, обрушавајући се на обалу са висине од петнаест корака. По овом времену, чак би и горе било. Марширање око Понора је рута двеста лига дуга, чак и држећи се најкраћих путева, али ако би их Сеаншани притиснули са Аранског врха, могли су да стигну до границе за две недеље упркос олујама. Можда чак и за мање времена. Боље је борити се тамо где он изабере него они. Прст му је клизнуо преко јужне обале Алтаре, преко Венирског венца, све док планине нису прешле у брда, близу Ебоу Дара. Петсто тамо, хиљаду овде. Узнемирујући низ тачкица нанизао се дуж планина. Оштар ударац би их можда повукао назад у Ебоу Дар, чак и затворио тамо, док се буду трудили да схвате шта му је намера. Или...
„Било је још нешто,“ изненада је рекао Мор, журећи. „Причало се о некој врсти Аес Седаи оружја. Нашао сам где се користило, неколико миља даље од града. Земља је изгорела свуда около, у средини сасушена, добрих триста корака или више ширине, а воћњаци уништени и даље одатле. Песак је истопљен у листове стакла. Саидин се тамо осећао као прљав“.
Торвал је одмахнуо руком, као да је то неважно. „или је било Аес Седаи у близини када је град пао, зар не? или су то можда Сеаншани урадили. Једна сестра са ангреалом је могла тако нешто да уради“.
Ранд га је пресекао. „Како то мислиш да се тамо саидин осећао као прљав?“ Дашива се померио чудно гледајући у Мора, нагнувши се као да хоће да га зграби. Ранд га је грубо одгурнуо. „Како то мислиш, Мор?“
Мор је само буљио, чврсто затворених уста, прелазећи палцем целом дужином свог балчака. Изгледао је као да ће да експлодира врелина у њему. Сада су се стварно појавиле капи зноја на његовом лицу. „Саидин је био... чудан.“ промукло је рекао. Речи су долазиле брзо, „Најпрљавији је тамо – могао сам да... осетим... у ваздуху око мене – али чудан свуда у близини Ебоу Дара. Чак и хиљаду миља даље. Морао сам да се борим са њим; не као обично; друкчије. Као да је жив. Понекад... понекад није радио оно што сам хтео. Понекад … понекад је радио нешто друго. Заиста. Нисам луд! Заиста!“ Издахнуо је јако, јаукнувши за тренутак, дрхћући и ударајући у зид шатора, а затим је утихнуо. Наришмина звона су зазвецкала када је трзнуо главом, и затим се умирио.
„То је немогуће“, Дашива је мрмљао у тишини, скоро шапатом „Није могуће!“
„Ко зна шта је могуће“? рекао је Ранд „Ја не знам! Ти?“ Дашива је подигао главу изненађен, али се Ранд већ окренуо ка Мору, ублажавајући тон. „Не брини.“ Не благим тоном – то није могао да изведе – али охрабрујућим, бар се надао. Они су његова креација, његова одговорност. „Бићеш са мном до Задње Битке, то ти обећавам.“
Момак је климнуо и обрисао лице руком, као изненађен што је влажно, али је погледао ка Торвалу, који је постао тих као камен. Је ли Мор знао за вино? Било је то милосрђе с обзиром на алтернативе. Мало и горко милосрђе.
Ранд је подигао Таимову поруку, склопио и убацио у џеп од капута. Један од педесет полуди, и све ће их више бити. Да ли је Мор следећи? Дашива је сигурно близу. Хопвинови погледи су имали ново значење, чак и Наришмино уобичајено ћутање. Лудило није увијек значило вриштање због паукова. Питао је једном, опрезно, некога за кога је знао да ће му дати тачан одговор, како да очисти прљавштину из саидина. И добио је загонетку као одговор. Херид Фен је закључио да загонетка гласи: „чврсти принципи, и високе и природне филозофије“, али није налазио ни један начин да их примени на овај проблем. Да ли је Фен убијен зато што је можда одгонетнуо загонетку? Ранд је имао наговештај одговора, или је бар мислио да има, наговештај који је могао бити катастрофална грешка. Наговештаји и загонетке нису исто што и одговори, али морао је нешто да уради. Ако се прљавштина не очисти, док дође Тармон Га’идон, свет ће већ бити уништен од стране полуделих мушкараца. Шта је морало да се уради, морало је бити урађено.
„То би било дивно“, Торвал је рекао скоро шапућући, „али како би било ко осим Творца или...?“ узнемирено заћутао је.
Ранд није схватао да размишља наглас. Наришмине, Морове, и Хопвинове очи као да су припадале истом лицу, сијајући од изненадне наде. Дашива је изгледао убојито. Ранд се надао да није рекао превише. Неке тајне су морале бити сачуване. Укључујући и његов следећи корак.
По кратком наређењу, Хопвин је отрчао по свог коња, да одјаше до брда са нарађењима за племиће, Мор и Дашива да нађу Флина и остале Аша’мане, а Торвал се крупним корацима запутио ка месту за Путовање до Црне куле носећи наређења за Таима. Наришма је остао последњи. Размишљајући о Аес Седаи, Сеаншанима и оружјима, Ранд је и њега послао, са пажљивим инструкцијама од којих су му се стегле усне.
„Ником немој да кажеш.“ завршио је Ранд меко, стежући Наришмину руку јако. „И немој да ме изневериш. Нимало.“
„Нећу да те изневерим.“ не трепћући рекао је Наришма. Отишао је и он брзо салутирајући.
Опасно, шапутао је глас у Рандовој глави. О, да, врло опасно, можда чак и преопасно. Али, можда ће упалити; можда хоће. У сваком случају сада мораш да убијеш Торвала, мораш.
Веармон је ушао у шатор гурајући раменима Грагорина и Толмерана, а пробао је да изгура такође Росану и Семадрида, сви су желели да кажу Ранду да су људи у шуми након свега донели мудру одлуку. Затекли су га како се смеје док су му сузе текле низ образе. Лијус Терин се вратио. Или, у супротном случају, стварно је полудео. Како год, било је разлога за смејање.
