Пре него што је руб сунца постао видљив на хоризонту, Егвена је сазвала Дворану Куле. У Тар Валону то би било пропраћено са веома значајном церемонијом, а чак су и сада упркос тешкоћама након напуштања Салидара одржаване неке церемоније. Сада је Шеријам још пре сванућа просто ишла од једног до другог шатора Сестара, да објави да је Амирлин Трон сазвала Дворану да заседа. Заправо, они нису уопште заседали. У сивилу пре правог изласка сунца, деветнаест жена је стајало у полукругу на снегу да би чули Егвену, скупивши се да би се одбраниле од хладноће која им је маглила дах.
Остале Сестре су се почеле окупљати иза њих да би их саслушале, на почетку само неколико, али када им нико није рекао да се удаље, група се згуснула и тихо зујање разговора се ширило. Веома тихо зујање. Неколико Сестара би ризиковало да смета једној Седничарки, али никако целој Дворани. Прихваћене у хаљинама и плаштовима обрубљеним у бојама својих Ађаха појављивале су се тихо и стајале иза Аес Седаи, тише чак и од окупљених полазница које нису имале никаквог посла, иако их је додуше било много више. Број полазница у кампу је сада одговарао половини броја Сестара, толико да их је само неколико њих поседовало прикладан бели плашт, а многе од њих су саме себи сашиле беле сукње, уместо белих хаљина Прихваћених. Многе Сестре су сматрале да би се требало вратити старинским начинима и пустити девојке да оне њих саме траже, али многе су огорчене на последње године када се број Аес Седаи знатно смањио. Сама Егвена задрхти када помисли шта би Кула могла бити. Ово је била промена којој се ни Сијуан није могла противити.
То је била средина окупљања, Карлиња је дошла иза ивице шатора и кратко застаде на видику Егвене и сестара. Упркос њеној мирноћи и суздржаности, она је зинула и њено бледо лице се зацрвенело пре него што је пожурила да се удаљи одатле, гледајући преко рамена. Егвена је успела да не направи гримасу. Сви су били забринути око тога шта је она наумила овог јутра да би нешто приметили, али пре или касније неко ће приметити и захтевати објашњење.
Забацивши назад фино извезен плашт да би открила, плаву ешарпу Чувара, Шеријам је пружала толико поштовања колико јој је њена гломазна одећа дозвољавала, пре него што је заузела место поред ње. Сва у финој свили и вуни, жена ватрено— црвене косе била чиста слика хладнокрвности и мирноће. На Егвенино климање главо закорачила је један корак напред да би изрекла древни закон високим гласом.
„Она долази, она долази! Чувар Печата, Пламен Тар Валона, Амирлин Трон. Устаните сви јер она долази!“ То баш и није било за место где су се налазили и осим тога она је већ била ту, није долазила. Сестре су стојале у тишини, чекајући. Неке од њих су шмркнуле са нестрпљењем, или су се играле својим сукњама и плаштовима.
Егвена је забацила уназад свој плашт, откривајући ешарпу са седам боја око свога врата. Оне су требале сваки подсетник који им она могла пружити, да би их подсетила да је она Амирлин Трон. „Сви су исцрпљени од овог путовања по дивљини“, је изјавила, мада не тако гласно као Шеријам, али довољно гласно да их је свако могао чути. Имала је неко предосећање и осећала скоро вртоглаво узбуђење. Не разликује се много од осећаја као када вас неко голица. „Одлучила сам да застанемо овде два дана, можда и три.“ То је довело до подизања глава ка њој и опипљиве заинтересованости. Надала се да је Сијуан у гомили којој се обраћа. Покушавала је да се држи Заклетви. „Коњима је такође потребан одмор, а и већи број таљига треба оправку. Чувар ће се побринути за мере које се требају предузети.“ Сада је стварно почело.
Није очекивала ни аргументе, ни расправу и није их ни било. Оно што је рекла Сијуан није било претеривање. Сувише много сестара се надало чуду, тако да не би морале напасти Тар Валон пред очима целог света. Чак и међу онима које су чврсто веровале у своје убеђење да се Елаида мора збацити за добро Куле, упркос свему што су учиниле, сувише њих би зграбило сваку шансу за одлагањем, сваку шансу да дају времена том чуду да се догоди.
Једна од тих последњих, Романда, није сачекала Шеријам да изговори завршне реченице. Чим је Егвена завршила са говором, Романда, изгледајући поприлично младалачки са њеном седом косом везаном у реп и сакривеном испод капуљаче, је једноставно искорачила напред. Клепећући својим плаштовима, Магла, Сароија и Варилин разбежале су се одмах након ње. Све су биле уплашене, јер су сваким кораком биле све ближе тачки са које нема повратка. Оне су ипак радиле добар посао, биле Сестре или не, изгледало је да и не дишу без Романдиног одобрења. Када је Лелаина видела да Романда одлази, окупила је Фаиселу, Такиму и Лирелу из полукруга једним гестом и кренула без поклона, као лабуд са три досадне гуске. Ако нису биле толико чврсто ухваћене у Лелаинином стиску као друге три у Романдином, онда су биле веома близу. Што се тога тиче остале Сестре су једва сачекале да завршно „Разиђите се у светлости“ сиђе са Шеријаминих усана. Егвена се окренула да оде заједно са њеном Двораном Куле која се разилазила у свим правцима. То предосећање је било све снажније. И веома је подсећало на голицање.
„Три дана“ , Шеријам промрмља, нудећи Егвени руку да јој помогне да сиђе на једну, точковима направљену стазу. Углови њених искошених, зелених очију светлуцале су подругљиво. „Изненађена сам, Мајко. Опрости ми, али ти се укопаваш све дубље сваки пут, а ја сам то хтела спречити више него једном.“
„Говори са мном поново након што попричаш са коларима и, “ Егвена јој одговори. „Нећемо далеко доспети са коњима који ће попадати мртви и таљигама које ће се распасти.“
„Како ти кажеш, Мајко“, одговори друга жена, ни најмање мекано, али са савршеним прихватањем.
Њен корак није био ништа сигурнији него синоћ, а са времена на време би се и оклизнула. Повезаних руку оне су наставиле да ходају полако. Шеријам је понудила више помоћи него што је Егвена тражила, али је она то радила потајно. Амирлин Трон не би смела пасти на дупе испред педесет Сестара и стотину слугу, али такође није смела изгледати подупрто као инвалид.
Већина Сестара која се заклела Егвени, укључујући и Шеријам, радиле су без обзира на лични страх и жељом за самоочување. Када би Дворана сазнала да су оне послале Сестре да поколебају Аес Седаи у Тар Валону, или још горе да су од Дворане сакрили свој страх да постоје Пријатељи Мрака међу Сестрама, сигурно би остатак живота провеле у кајању и изгнанству. Тако жене, које су веровале да могу управљати Егвеном као лутком након што је њихов утицај у Дворани опао, нашле су се у ситуацији да су јој се заклеле да ће је слушати. То је било ретко и у скривеној историји, од сестара се очекивало да ће се покоравати Амирлин, али заклети јој се на оданост је било нешто сасвим друго. Већина се и даље није помирила са тим, иако су се покоравале. Неколико њих су биле лоше као и Карлиња, али је Егвена заправо чула како Беонинини зуби цвокћу након што је први пут видела Егвену са Сестрама након што су јој се заклеле. Морвин је изгледала запрепаштено сваки пут изнова када би јој очи пале на Егвену, као да још увек није могла да верује, а Нисао је ретко када престајала да се мршти. Анаија је цоктала језиком око те тајновитости, а Миреле се често штрецала због много већих разлога од те заклетве. Али се Шеријам једноставно у потпуности уклопила у улогу Егвениног Чувара Хроника и то не само по титули као раније.
„Могу ли сугерирати, Мајко, да искористимо ову прилику и проверимо шта околне земље нуде од сточне хране и хране за нас. Наше залихе су мале.“ Шеријам се мрштила неспокојно. „Посебно чаја и соли, али сумњам да ћемо то наћи.“
„Учини што можеш“, Егвена рече пријатним тоном. Сада је чудно када помисли да се некада плашила Шеријам и њеног гнева. Чудно је као и то да она сада није више Надзорница полазница, не покушава више да цима и гура Егвену да уради како она жели, Шеријам је уствари изгледала срећније. „Ја имам потпуно поверење у тебе, Шеријам.“ Жена је просто засијала од задовољства на овај комплимент.
Сунце још није изашло изнад шатора и запрега на истоку, али је камп већ био ускомешан. Тако говорећи. Доручак је био завршен, кувари су већ чистили, уз помоћ хорде полазница. Поред енергије коју су имале, младе жене нису налазиле одушевљење у рибању лонаца снегом, али су се кувари марљиво кретали, боцкајући их у леђа, застајући да уздахну и понекад да се огрну њиховим плаштовима и зевају у снег. Дрхтећи послуга је, носећи већину одеће коју је имала, већ почела да слаже шаторе и утоварује запрежна кола аутоматски, одмах након што је завршила свој брзи оброк, а сада су се већ спотицали покушавајући да подигну шаторе и извуку ковчеге из запрежних кола. Животиње које су биле упрегнуте, сада су одвођене да се одморе од стране самих кочијаша који су ходали погнутих глава. Егвена је чула гунђање од стране неколико људи који нису приметили да има Сестара у близини, али се већина и трудила да гласно изјави своје жалбе.
Већина Аес Седаи којима су шатори били горе брзо су нестале у њима, али је већина још усмеравала раднике или журила пропалим стазама неким својим послом. Као нико други, на њима се споља видело сасвим мало забринутости као и на Заштитницима, који су некако успевали да изгледају као да су спавали сасвим довољно за овај нови пролећни дан. Егвена је сумњала да то показује како Сестра црпи снагу из свог Заштитника, поред тога шта је још могла да уради са њиховом везом. Када њен Заштитник не жели да призна себи да му је хладно, да је уморан или гладан, она је морала да то исто трпи.
На једној стази која се укрштала са њеном појавила се Морвин, држећи Такиму за руку. Можда је то било само ради помоћи, иако је Морвин била довољно широка да је нижа жена изгледала сићушнија него што јесте. Можда ју је држала да би је спречила да побегне, Морвин је била непопустљива када би зацртала неки циљ. Егвена се наклонила. Могло се очекивати од Морвин да тражи Сестре за њен Ађах, Смеђи, али је Егвена сумњала да би то пре радиле Јања или Ескаралда. Њих две су нестале са видика иза платнима прекривених таљига, Морвин је почела да говори у уво њене пратиље. Није било могуће рећи да ли Такима уопште обраћа пажњу на то.
„Да ли нешто није у реду, Мајко?“
Егвена је наместила осмех који је изгледао мало стегнуто. „Не више него уобичајено, Шеријам. Не више него уобичајено.“
Код радне собе Амирлин, Шеријам се одвојила од Егвене да се побрине за послове које јој је она дала, а Егвена је ушла унутра да би нашла све у приправности. Изненадила би се да је затекла било шта другачије. Селама је управо спуштала шољу са чајем на писаћи сто. Светло обојене бројанице ишле су преко танког јелека ограничавајући га и даље низ њене рукаве, са њеним носем високо подигнутим, тешко да би неко помислио да је послуга на први поглед, али се она побринула за оно што је требало урадити. Две фуруне пуне угља су отерале мало хладноће из ваздуха, мада је већина топлоте одлазила кроз отвор за дим. Суве биљке су попрскане, а угаљ је давао пријатан мирис диму који није побегао, а лампа и лојна свећа су биле украшене и упаљене. Нико није намеравао да напусти шатор отворен таман толико да пропусти довољно светла споља.
Сијуан је већ била ту, са гомилом папира у рукама, нестрпљивим изразом лица и мрљом од мастила на носу. Место секретарице је дало њима двема још један разлог да проводе више времена у разговору, а Шеријам није имала ништа против да се отараси тог посла. Али је зато Сијуан гунђала непрекидно. За жену која је ретко напуштала Кулу од када је дошла као полазница, имала је невероватно гађење према седењу у затвореном. Управо сада је била слика и прилика жене на ивици стрпљења која чека да сви то примете.
Поред њеног подигнутог носа, Селама се толико смешкала и била услужна да је од узимања Егвениног плашта и рукавица направила праву малу церемонију. Жена је наставила брбљати о томе како би Мајка могла подигнути ноге и како би она можда могла изглачати наборе на Мајчиној одећи и како би могла остати у случају да Мајка пожели још нешто, све док је Егвена скоро није избацила напоље. Чај је имао укус нане. По овом времену! Селама је била испит и за њу би се тешко могло рећи да је лојална, али се стварно трудила.
Није било времена за лешкарење и испијање чајева. Егвена је исправила своју дугачку хаљину и заузела своје место иза писаћег стола, расејано цимнувши ногару од столице да је провери, да не би опет отпала када седне као што се то раније дешавало, Сијуан је устала са расклиматаног троношца са друге стране стола, за то време чај се већ охладио. Нису причале о плановима, или Гарету Брину, или надама; шта се могло урадити за сада, већ је урађено. Извештаји и проблеми су се гомилали када су били у покрету и брига је надјачавала покушаје да се побрину о њима и сада када су застали морале су да се побрину за њих до краја. Армија испред њих то није мењала.
Понекад би се Егвена питала како су проналазили толики папир, када је пронаћи било шта друго изгледало тако тешко. Извештаји које јој је Сијуан предала садржали су детаљне податке о несташици и мало чега другог. Не само оне које је Шеријам поменула, већ и о несташици угља, ексера и гвожђа за коваче и кочијаше, коже и уља за произвођаче амова, уља за лампе и свеће и стотине других ствари, чак и сапуна. А све што није понестајало било се похабало, од обуће до шатора, све пописано у Сијуаниној дрској руци, која је постајала све агресивнија са сваком значајнијом потрепштином о којој је морала писати. Њена рачуница новца који је преостао изгледала је као да је била распорена на папиру у праведном бесу. И није постојала ни једна ствар која се могла предузети у вези тога.
Међу Сијуаниним папирима било је неколико имена Сестара које су предлагале начине да се реши проблем новца. Или боље, информишући Егвену шта су оне намеравале да положе пред Дворану. Било је ту неколико предности у сваком плану, али и много пропуста. Мориа Карентанис је предлагала да се престане са исплатом плата војницима, гледиште за које је Дворана схватила да би довело до растапања војске као росе на летњем сунцу. Малинд Нахенин је предлагала апел племићима у близини, који је звучао више као захтев и могао је окренути читав крај против њих, као што би и намера Салите Торанес да наметне порезе градовима и селима кроз које би пролазили.
Гужвајући сва три предлога заједно у својој руци, она их протресла испред Сијуан. Пожелевши да то што тресе буду грла трију Сестара. „Зар оне мисле да све мора бити по њиховом, без обзира на резултате? Светлост, оне су те које се понашају као деца!“
„Кула је често успевала да омогући то да се већина тих жеља оствари“, Сијуан рече меко. „Запамти, неки би и за тебе рекли да игноришеш стварност.“
Егвена шмркну. Срећом за све о чему би се у Дворана гласало, морало је бити од ње прво одобрено. Чак и у овим за њу неповољним околностима, имала је мало моћи. Веома мало, али је и то боље него ништа. „Да ли је Дворана била увек овако лоша, Сијуан?“
Сијуан климну, премештајући се да би побољшала равнотежу. Ни један од ногара њене хоклице није био исте дужине. „Али могло је бити и горе. Подсети ме да ти испричам о Години Четири Амирлин; то је било око сто педесет година након проналаска Тар Валона. У тим данима нормалан рад Куле био је исти као и ово што се данас дешава. Свака рука је покушавала да уграби све што је могла. Постојала су заправо два ривала у Дворани Куле у Тар Валону у једном периоду тих година. Скоро као сад. Сви су на крају зажалили, укључујући и оних неколико које су мислиле да ће спасити Кулу. Неке од њих би можда и успеле, да нису упале у живи песак. Кула је преживела, наравно. Она увек преживи.“
Велики део историје је настао у ових три хиљаде година, веома изненађујуће, скривена од свих осим пар очију, али је изгледало да Сијуан има сваки њен део у малом прсту. Мора да је провела добар део њених година у Кули затрпавајући себе том тајном историјом. За једну ствар Егвена је била сигурна. Она би избегла судбину Сијуан ако би могла, али не би остала као што је она, мало боље него Кемаил Сорентине. Много пре краја њеног владања, најважнија одлука која је Кемаил остављена била је коју ће хаљину обући. Намеравала је питати Сијуан да јој исприча о Години Четири Амирлин и није се радовала томе.
Померање снопа светлости кроз отвор за дим показивало је да се јутро приближава подневу, али Сијуанина гомила папира је изгледала једва мало мања. Било какав прекид би добро дошао, чак и њихово превремено откривање. Па, можда то не.
„Шта је следеће, Сијуан?“ она промрмља.
Око Аран’гаре је ухватило мали покрет и она се загледала кроз дрвеће према војном кампу, нејасан прстен око шатора Аес Седаи. Колона таљига-саоница се споро кретала према истоку, праћена коњаницима. Бледо сунце је засјало на оклопима и врховима копља. Није могла да се не подсмехне. Копља и коњи! Примитивна гомила која се није могла кретати брже од човечијег хода, вођен од стране човека који није знао шта се дешава стотину миља даље. Аес Седаи? Она је могла уништити доста њих, а оне ни умирући не би могле погодити ко их убија. Наравно она их не би дуго надживела. Та мисао ју је натерала да задрхти. Велики господар даје сасвим мало других шанси за живота и она није намеравала да одбаци своју.
Чекајући док јахачи нестану са видика у шуму, повлачила се уназад ка кампу, нерадо размишљајући о синоћном сну. Иза ње, снег ће покрити оно што је закопала док га пролеће не отопи, више него довољно времена. Напред, неки од људи су је напокон приметили и исправљајући се са њихових стражарских задатака. Упркос себи, насмешила се и поправила сукњу преко својих бокова. Било је веома тешко сада да се стварно сети како је изгледало живети као мушкарац; да ли је и она била тада тако лака будала за манипулисање? Проћи кроз ту гомилу непримећена са лешом је било тешко, чак и за њу, али је уживала у повратку назад.
Јутро је прошло кроз наизглед бесконачно претурање по папирима, све док се није десило оно што је Егвена знала да ће се десити. Извесна дневна дешавања су била сигурна. Било је по мало хладњикаво, било је снега, било је облака, сивог неба и ветра. И било је посета Лелаине и Романде.
Уморна од седења, Егвена је протегла своје ноге када је Лелаина ушла у шатор са Фаолајн за петама. Ледени ветар је у вихору ушао за њима пре него што је застор затворио пролаз. Гледајући унаоколо са слабашним неодобравајућим погледом, Лелаина је скинула плаве кожне рукавице, дозвољавајући Фаолајн да скине са њених рамена плашт са ивицама опшивеним рисовим крзном. Мршава и достојанствена у тамно плавој свили, са продорним очима, понашала се као да је била у своме шатору. На њен незнатни покрет, Фаолајн се повукла са пуно поштовања у ћошак са одећом, једва забацујући свој плашт уназад. Јасно, била је спремна да оде одмах на други покрет Сестрине руке. Њене тамне црте лица су имале израз спокојне понизности, уопште ни налик њој.
Лелаинина уздржаност је на тренутак нестала, у изненађујуће топао осмех за Сијуан. Оне су биле пријатељице, једном, годинама раније и она је чак понудила нешто као заштиту коју је Фаолајн прихватила, Сестринску заштиту против исмејавања и осуда других сестара. Додирујући Сијуанин образ, Лелаина је мекано промрмљала нешто што је имало призвук симпатије у себи. Сијуан поцрвене, запрепашћујуће нестално црвенило преко читавог лица. То није било претварање, Егвена је у то била сигурна. Сијуан је нашла да је веома тешко излазила на крај са оним што се стварно променило у њој и више, како јој је било лако да се прилагоди.
Лелаина је погледала троножац испред писаћег стола и као и обично видљиво одбијајући тако нестабилно седиште. Тек је тада показала да је приметила Егвенино присуство, са обичним климањем главе, „Ми морамо причати у вези Морског народа, Мајко“, она рече гласом мало тврдим да би био упућен Амирлин Трону.
Све док јој се срце није вратило на место Егвена није ни схватила да се плашила да Лелаина већ зна оно што је њој лорд Брин рекао. Или састанак који је он организовао. Следећег тренутка јој се срце вратило у грло. Морски народ? Сигурно Дворана није могла сазнати за луду погодбу коју су Нинаева и Елејна направиле. Она није могла замислити шта их је натерало да направе нешто тако катастрофално, или како ће се она постарати за то.
Док јој се у стомаку све окретало, она је заузела место иза стола, не откривајући ништа од оног што је осећала. И тај глупи ногар од столице је отпао, бацајући је скоро на тепих пре него што се могла тргнути и поново усправити. Надала се да јој се образи нису обојили. „Морском народу који је у Каемлину или у Каирхијену?“ Да то је звучало прикладно мирно и стабилно.
„Каирхијену.“ Романдин високи глас је одзвонио као изненадни врисак. „Дефинитивно у Каирхијену.“ Њен улаз је учинио да Лелаина изгледа скоро сасвим другачије, снага њихових личности је нагло почела да пуни шатор. Није било топлих осмеха код Романде, њено лице наочитио као што је било, изгледа да није прављено за њих.
Теодрин ју је пратила и Романда хвалисавим замахом скину свој плашт додајући га мршавој Сестри румених образа, са гестом који је журно послала Теодрин у супротан ћошак од Фаолајн. Фаолајн се рефлексно суздржала, али су Теодрине искошене очи биле широм отворене, као да је трајно преплашена и њене усне су изгледале као спремне за уздахе. Као и Фаолајн, њене способности омогућавале су јој прикладније место у хијерархији Аес Седаи, али је изгледало да га ниједна неће добити ускоро.
Романдин притискајући поглед застао је на тренутак на Сијуан, као да размишља да ли такође да и њу пошаље у ћошак, онда пролете погледом и поред Лелаине скоро је отпустивши пре него што га је смирила на Егвени. „Изгледа да је дечко причао са Морским народом, Мајко. Жуте уши и очи у Каирхијену су веома сигурне у то. Да ли имаш било какву идеју зашто би њега могли интересовати Ата’ан Мијере?“
Без обзира на титулу, Романда тешко да је звучала као да се обраћа Амирлин Трону, али она никад и није тако звучала. Није било сумње ко би тај „дечко“ могао бити. Свака Сестра у кампу је прихватила да је Ранд Поноворођени Змај, али било ко да их чује да разговарају о њему помислио би да причају о бунтовном дечку који би могао доћи пијан на вечеру и повратити по столу.
„Она тешко може знати шта је у дечковој глави“, Лелаина одговори пре него што је Егвена стигла отворити уста. Њен осмех уопште није био топао овога пута. „Ако се одговор треба наћи, Романда, биће то у Каемлину. Ата’ан Мијере се нису одвојили и повукли на своје бродове и ја стварно сумњам да су високо рангирани у Морском народу дошли тако далеко од мора на различитим задацима. Ја нисам до сада никада чула да су се удаљили од мора толико из било ког разлога. Може бити да имају неки интерес у њему. Они морају до сада знати ко је он.“
Романда се за узврат насмешила и од тог осмеха требало је да се лед појави на платнима шатора. „Тешко да је било потребе наводити познато, Лелаина. Право питање је како да сазнамо.“
„Ја сам управо решавала то када си ти упала, Романда. Следећи пут када се Мајка сретне са Елејном или Нинаевом у Тел’аран’риоду, она може пренети инструкције. Мерилил може открити шта Ата’ан Мијере желе, или можда шта дечко жели, када стигне у Каемлин. Штета што се девојке нису сетиле да направе листу, али ми морамо радити око тога. Мерилил се може срести са Сестрама у Тел’аран’риоду када буде знала.“ Лелаина је направила мали гест; отворено, она сама је била та Сестра. „Ја мислим да би Салидар било одговарајуће место.“
Романда је шмркнула забављено, али чак ни у томе није било топлоте. „Лакше је дати инструкције Мерилил него видети је како их извршава, Лелаина. Ја очекујем да она зна да је очекују оштра питања. Ова Чинија Ветрова је требала бити прво донесена код нас на изучавање. Ни једна од сестара у Ебоу Дару нема много моћи у Плесу по облацима, ја верујем, и ти можеш видети резултат, све је ово велико и изненадно. Ја сам мислила да поставим питање пред Двораном које се тиче свих умешаних.“ Нагло глас седе жене је постао благ као путер. „Колико се ја сећам ти си подржала избор Мерилиле.“
Са трзајем, Лелаина се подиже. Њене очи су бљеснуле. „Ја сам подржала ону коју су Сиве предложиле, Романда и ништа више“, она рече негодујући. „Како сам ја могла знати да ће она одлучити да употреби Чинију тамо? И да укључи дивљакуше Морског народа у круг! Како је могла веровати да оне знају о раду са временом колико и Аес Седаи?“ Нагло њен бес спласну. Она се правдала њеном највећем ривалу у Дворани, њеном једином правом ривалу. И, без сумње најгоре по њу, она се слагала са њом у вези Морског народа. Није се доводило у питање да ли се слагала или не, али дати гласну потврду тога је била сасвим друга ствар.
Романда је дозволила да њен хладни осмех постане још шири док се на Лелаинином лицу ширио бес. Поправила је своју бронзану сукњу са претерано педантном бригом док је Лелаина тражила начин да окрене ствари другачије. „Ми ћемо видети шта Дворана мисли о томе, Лелаина“, рече коначно. „Док питање не буде постављено, мислим да је најбоље да се Мерилила не сретне ни са једном Сестром укљученом у њен избор. Чак и помињање дослуха ће довести до тога да се на резултате тог састанка гледа са неповерењем. Ја мислим да се ти слажеш да ја требам бити она која ће се са њом сусрести.“
Лелаинино лице пребледе. Није била уплашена, бар не видљиво, ипак Егвена је могла видети како она броји ко би могао стати на њену страну, или против ње. Дослух је била озбиљна оптужба, скоро озбиљна колико и издаја и доносила је само за нијансу блаже последице. Евентуално је могла избећи последице, али аргументи би били дубоки и горки, а Романдина група би могла чак и порасти. То би могло изазвати неизрециве проблеме било да Егвенини планови сазру или не. И није било ништа што би она могла урадити да то спречи, плашећи се да не открију шта се стварно десило у Ебоу Дару. То је као да их пита да ли би јој дозволиле да прихвати исту понуду коју су прихватиле Фаолајн и Теодрин.
Егвена је дубоко удахнула. Ако ништа друго могла их је спречити да искористе Салидар као место састанка у Тел’аран’риоду . То је било место где се она сретала са Елејном и Нинаевом. Барем се ту сусретала, мада то већ није урадила данима. Са Сестрама које искачу и ускачу у Свет снова, појављујући се свуда, наћи место где се неће појавити је било тешко. „Следећи пут када се сусретнем са Елејном или Нинаевом, ја ћу пренети ваше инструкције које се тичу Мерилиле. Ја вам могу рећи када она буде спремна да се сретне са вама.“ Што ће бити никад, једном када она заврши са тим инструкцијама.
Главе Сестара се окренуше ка њој и два пара очију се загледаше у њу. Оне су заборавиле да је она ту! Борећи се да задржи своје лице благим, схватила је да њено стопало изиритирано тапка, па је престала. Морала је ићи у складу са оним што су оне мислиле о њој још извесно време. Барем се више није осећала згађеном. Само бесном.
У тренутку тишине, Чеза је ушла са Егвениним ручком на послужавнику прекривеним крпом. Тамнокоса, дебељушкаста и лепа, у својим средњим годинама, Чеза је успела да покаже поштовање без додворавања. Њен поклон је био прост колико и њена тамно сива сукња, са сасвим мало чипке око врата без било каквих украса. „Опрости ми што сметам, Мајко, Аес Седаи. Жао ми је што ово касни, Мајко, али Мери је изгледа одлутала.“ Она је цокнула језиком у огорчењу док је спуштала послужавник испред Егвене. Лутање није било уопште својствено Мери. Та драга жена није одобравала грешке код себе, као ни код других.
Романда шмркну, али не рече ништа. Након свега, она тешко да је могла показати сувише интереса за Егвенине мисли. Посебно када је жена била њен шпијун. Као што је Селама била Лелаинин. Егвена је избегавала да погледа ка Теодрин или Фаолајн, обе још увек стојећи по дужности у својим ћошковима као Прихваћене, пре него као Аес Седаи.
Чеза је отворила уста до пола, па их је поново затворила, можда уплашена од стране Сестара. Егвени је било лакше када се она још једном из поштовања поклонила и отишла промрмљајући „Са твојим допуштењем, Мајко.“ Чезин савет је увек био довољно дискретан када је било ко други био присутан, али управо сада, Егвени није био потребан чак ни најобазривији подсетник да једе док је храна врућа.
Лелаина је наставила као да уопште није било прекида. „Битна ствар“, рече она мирно, „је сазнати шта Ата’ан Мијере желе. Или шта дечко жели. Можда жели да буде и њихов краљ.“ Пружајући руке, она је дозволила Фаолајн да јој врати плашт, што је тамна, млада жена урадила веома пажљиво. „Ти ћеш запамтити да ме обавестиш ако будеш имала било какве идеје у вези тога, Мајко?“ То једва да је био захтев.
„Размислићу добро о томе“, Егвена јој рече. Што није значило да ће поделити своје мисли са њом. Она је желела да има барем делић одговора. То што Ата’ан Мијере верују да је Ранд њихов Корамур из пророчанства она је то знала, за то Дворана није знала, али шта је он желео од њих, није могла ни наслутити. Према Елејни, део Морског народа који је са њом није имао представу. Или барем тако каже. Егвена скоро пожеле да једна од много Сестара које су дошле од Ата’ан Мијера буде у кампу. Скоро. На један или други начин, ти Ветротрагачи ће изазвати невоље.
На замах Романдине руке, Теодрин долете напред са Сестриним плаштом мада плашљиво. По Романдином изразу, Лелаинин опоравак је није задовољио. „Ти ћеш запамтити да кажеш Мерилили да ја желим говорити са њом, Мајко“, рече она и то није био захтев уопште.
За тренутак су Сестре стајале одмеравајући једна другу, поново заборавивши Егвену у своме обостраном непријатељству. Затим су се разишле без речи упућеној њој, скоро се погуравши око првенства пре него што је Романда изашла прва, повукавши Теодрину у својој енергичности. Показавши своје зубе Лелаина је практично изгурала Фаолајн из шатора, испред ње.
Сијуан је имала весео израз и није покушавала да сакрије своје олакшање.
„Са твојим допуштењем, Мајко“, Егвена промрмља са подсмехом. „Ако ти одговара, Мајко. Можете отићи, кћери.“ Испустивши дугачак уздах, она седе назад у своју столицу. Која ју је одмах одлучно бацила на тепих. Устајући полако отворено је цимнула сукњу, померајући је у страну. Барем се то није десило испред оне две. „Иди да узмеш нешто да једеш, Сијуан. И донеси то овде. Испред нас је дуг дан.“
„Неки падови боле мање од других“, Сијуан је рекла као за себе пре него што се сагла да изађе. Била је то добра ствар што је изашла тако брзо, или би јој Егвена дала једну заушку.
Она се, истина, брзо вратила и заједно су јеле чврсте ролне и динстано поврће са жилавом шаргарепом и остацима меса које Егвена није пажљивије погледала. Било је само неколико прекида, упадања где су се утишале и претварале да проучавају извештаје. Чеза је дошла да узме послужавник и касније да замени свеће, задатак због којег је гунђала, што није личило на њу.
„Ко је очекивао да и Селама нестане?“ она промрмља, као за себе. „Вероватно да се проводи са војницима. Та Халима веома лоше утиче.“
Мршави, млади човек шмркавог носа је већ је ставио угаљ у фуруну— Амирлин је уживала у више топлоте него многи, али то није било ништа посебно— и саплео се преко своје обуће и бленуо у Егвену на начин сасвим задовољавајући након две Сестре. Шеријам се појавила да упита да ли Егвена има неке даље инструкције, у вези било које ствари а онда је изгледало да жели да остане. Можда су је пар тајни које је знала чиниле нервозном, њен поглед је нервозно лутао.
То је било сувише и Егвена није знала да ли је то што Амирлин нико не смета без разлога или зато што сви знају да се праве одлуке доносе у Дворани.
„Ја не знам за те извештаје да се војници померају јужно из Кандора“, Сијуан рече чим се застор спустио иза Шеријам. „Ту је само један и Крајиншници ретко одлазе далеко од Пустоши, али свака будала то зна, тако да је то тешко нека врста приче коју ће неко измислити.“ Сада није читала са неке странице.
Сијуан је успела да сачува веома танку контролу над мрежом Амирлиних очију и ушију до сада и извештаји, гласине, трачеви су протицали њеним постојаним каналима, да буду проучени пре него што она и Егвена не одлуче шта ће пренети Дворани. Леана је имала своју мрежу, да би допринела протицању информација. Већина тога је било преношено даље— за неке ствари Дворана је морала знати и није било гаранције да ће Ађаси пренети даље оно што су њихови агенти сазнали— али је све то морало бити просејано због потенцијалне опасности, или да би се пажња скренула са правог циља.
Неколико тих канала није носило ништа добро у скорије време. Каирхијен је произвео велику количину гласина о Аес Седаи заклетих Ранду, или још горе, које служе Ранду, али се барем те могу одбацити као нетачне. Мудре не желе рећи ништа у вези Ранда или оних повезаних са њиме, али по њима, Мерана је чекала његов повратак, као и Сестре у Сунчевој палати, где Поноворођени Змај држи свој први трон, где има више него довољно семена да израсту такве приче. Друге се не могу тако лако игнорисати, чак и онда када је тешко било знати шта радити са њима. Штампар у Илијану је тврдио да поседује доказе да је Ранд убио Мартина Степаноса својим рукама и уништио његово тело Једном моћи, док је радник на доку тврдио да је видео бившег краља однешеног, везаног, запушених уста и умотаног у ћебе, утовареног на брод који је отпловио у ноћ са благословом капетана Лучке Страже. Прво је било вероватније, али се Егвена надала да ниједан од агената Ађаха није добио исте приче. Већ је било сувише лоших ствари на Рандово име у сестринским записима.
Настављало се даље тако. Сеаншани су изгледа заузели чврсто упориште у Ебоу Дару, против веома малог отпора. То се могло очекивати од земље где се краљичина власт завршавала на само пар дана јахања од главног града, али то тешко да је било охрабрујуће. Изгледа да су Шаидо били свуда, иако су вести о њима стизале од стране оних који су о њима чули од оних који су о њима чули од других. Већина Сестара је мислила да растурање Шаидоа било Рандово дело упркос порицањима Мудрих које је Шеријам пренела. Нико није желео да испитује наводне лажи Мудрих изблиза наравно. Било је хиљаде изговора, али нико се није желео сусрести са њима у Тел’аран’риоду изузев Сестара заклетих Егвени, а и њима је морало бити наређено. Анаија је суво назвала сусрете „сасвим језгровита лекција из понизности“ и није изгледала као да у њима ужива.
„Не може постојати толико Шаидоа“, Егвена промрмља. Ни једна биљка није додата хрпи биљног угља, која је полако нестајала у жару који се полако гасио и њене очи су је пецкале од танког дима који је лебдео у ваздуху. Усмеравање да га се отараси би такође однело и последње остатке топлоте. „Нешто од овога мора бити дело бандита.“ Након свега, ко би могао рећи које је село испражњено бежећи од бандита, а које испражњено од стране Шаидоа? Посебно у трећој руци, или петој. „У околини је сигурно било довољно бандита да се неки од њих могу оптужити за нека од тих села.“ Већина је себе звала Змајузаклети, што није било ни од какве помоћи. Она је разгибала своја рамена, да би склонила који чвор умора у својим мишићима.
У једном тренутку је схватила да се Сијуан тако снажно загледала ни ушта да је скоро склизнула са свог троношца. „Сијуан, да ли си заспала? Ми смо можда радиле већину дана, али је још увек дан напољу.“ Било је светла у рупи за дим, иако је изгледа било на заласку.
Сијуан је трепнула. „Жао ми је. Ја сам размишљала о нечему скорије и покушала сам одлучити да ли да то поделим са тобом. У вези Дворане.“
„Дворана! Сијуан ако знаш нешто у вези Дворане --- !“
„Ја не знам ништа“, Сијуан је прекиде. „То су неке моје сумње.“ Она је цокнула језиком у својој неприлици. „Није чак ни сумња. Барем, не знам шта да очекујем. Али ја видим образац.“
„Тада ти је најбоље да ми испричаш о томе“, рече Егвена. Сијуан се показала веома вештом у откривању образаца, тамо где други виде само метеж.
Премештајући се на свом троношцу, Сијуан се нагла напред напето. „Ради се о овоме. Поред Романде и Морие, Сестре изабране у Салидару су... оне су сувише младе.“ Много се променило у Сијуан, али због разговора о годинама других Сестара осећала се непријатно. „Ескаралда је најстарија и ја сам сигурна да није много прешла преко седамдесете. Не могу бити сигурна без провере у књизи полазница у Тар Валону, или без тога да нам она сама каже, али сам сигурна колико то могу бити. Није било уобичајено да Дворана има више од једне Сестре која има мање од стотину година, а сада их имамо девет!“
„Али Романда и Мориа су нове, „ Егвена је рекла нежно, одмарајући своје лактове на столу. То је био дуг дан. „И ниједна није млада. Можда требамо бити захвалне што остале јесу, или оне не би биле вољне да ме уздигну.“ Она је могла указати да је Сијуан сама била уздигнута са барем половином Ескаралдиних година, али подсећање на то би било окрутно.
„Можда“, Сијуан рече тврдоглаво. „Романда је била сигурна за Дворану чим се појавила. Ја сумњам да постоји Жута која би се усудила да говори против њеног номиновања за Дворану. И Мориа... Она није оспорила Лелаинину номинацију, али Лелаина и Лиреле су мислиле да вероватно хоће. Ја не знам. Означи и мене. Када је жена уздигнута сувише млада, мора постојати разлог.“ Удахнула је дубоко. „Укључујући и када сам ја била. „ Бол због губитка јој је прелетео преко лица, губитка Амирлин Трона сигурно, можда и свих губитака које је доживела. Нестао је скоро одмах када се и појавио. Егвена није мислила да је икада упознала жену као Сијуан Санче. „Овог пута, било је више него довољно Сестара одговарајућих година, за избор и ја видим пет Ађаха који су их потпуно блокирале. Ту постоји образац и ја имам намеру да га откријем.“
Егвена се није слагала. Промене су висиле у ваздуху желела Сијуан то да види или не. Елаида је прекршила обичај, пришла је веома близу кршењу закона, у узурпацији Сијуаниног места. Сестре су напустиле Кулу и дозволиле свету да сазна за то и то задње се сигурно никада пре није догодило. Промене. Старије Сестре су вероватно више везане за старе начине, али чак и неке од њих су морале видети да се све мења. Сигурно су због тога млађе жене, више отворене ка новом, биле изабране. Треба ли она наредити Сијуан да престане губити време са овим? Сијуан је имала довољно других ствари које је требала урадити. Или би било љубазно дозволити јој да настави? Она је желела тако очајно да докаже да промена коју је она приметила није уобичајена уопште.
Пре него што је Егвена могла донети одлуку, Романда се сагла на улазу у шатор и застала тако држећи застор на вратима подигнутим. Дуга сенка се протезала преко снега напољу. Вече је долазило брзо. Романдино лице је било мрачно колико и сенке напољу. Она је фиксирала Сијуан чврстим погледом и сикнула само једну реч. „Напоље!“
Егвена је ситно климнула, али Сијуан је већ била на ногама. Неспретно је закорачила, а онда скоро трчећи напустила шатор. Од било које Сестре која је била на Сијуанином положају се очекивало да послуша било коју Сестру Романдине снаге у Једној моћи, поред тога што је она била и Седничарка.
Бацајући застор, Романда пригрли Извор. Сјај саидара ју је окружио и она је поставила заштиту против прислушкивања око унутрашњости шатора без чак и мало претварања да тражи Егвенину дозволу. „Ти си будала!“ викну. „Колико си дуго мислила да можеш сачувати ову тајну? Војници говоре, дете. Мушкарци увек говоре! Брин ће бити срећан ако Дворана не набије његову главу на колац.“
Егвена је устала полако, исправљајући своју сукњу. Она је чекала ово, али је још увек морала бити опрезна. Игра је била још далеко од краја и све се могло окренути против ње у тренутку. Морала се правити невина, док не буде могла себи приуштити да се престане претварати. „Морам ли те подсетити да је такав безобразлук према Амирлин Трон злочин, дете“, она рече. Претварала се сувише дуго и била је тако близу циља.
„Амирлин Трон.“ Романда закорачи преко тепиха и стаде на дохват руке од Егвене и по њеном погледу мисао да приђе још ближе прошла је кроз њену главу. „Ти си дете! Твоја задњица још памти последње ударце када си била полазниица! После овог, ти ћеш бити срећна ако те Дворана не постави у ћошак са пар лепих ствари. Ако желиш да то избегнеш, слушаћеш мене и радити оно што ти ја кажем. Сад седи!“
Егвена је кипела изнутра, али је села. Било је још сувише рано.
Са оштрим, самозадовољним климањем, Романда је сместила песнице на своје кукове. Она је гледала доле ка Егвени као бесна тетка која држи предавање непослушној нећакињи. Веома бесна тетка. Или као крвник са зубобољом. „Овај састанак са Пеливаром и Арателом морао се наставити и сада је заказан. Они очекују Амирлин Трон и они ће је видети. Ти ћеш се појавити са свом раскоши и достојанством које ти твоје титуле доносе. И ти ћеш им рећи да ћу ја говорити са њима у твоје име, после чега ћеш држати језик за зубима! Да би се они склонили са нашег пута треба ће чврста рука и неко ко зна о чему се ради. Без сумње ће Лелаина бити овде сваког тренутка, покушавајући да себе наметне, али ти запамти у каквој је она невољи. Ја сам провела дан говорећи са другим Сестрама и изгледа да ће се веома вероватно грешке Мерилиле и Меране чврсто пришити Лелаини када се Дворана следећи пут буде сазвала. Тако да ако желиш да добијеш искуство које ти је потребно да се стварно устоличиш, оно лежи са мном! Да ли ме разумеш?“
„Савршено те разумем“, рече Егвена, гласом за који се надала да је довољно мекан, ако дозволи Романди да говори уместо ње, неће више имати било каквих сумњи. Дворана и цео свет ће знати ко држи Егвену ал’Вер за врат.
Романдине очи су изгледале као да су урасле у њену главу пре него што је кратко климнула. „Надам се да разумеш. Намеравам да макнем Елаиду са Амирлин Трона и не желим да видим како се то уништава због тога што дете мисли да зна довољно да само пређе улицу, не држећи никога за руку.“ Шмркнувши, она обмота плашт око ње и излете напоље. Заштита је нестала са њом.
Егвена седну и шмркну према излазу из шатора. Дете? Спаљена жено, она је била Амирлин Трон! Свидело се то њима или не, они су је уздигли и они ће морати живети са тим! На крају. Зграбивши камену посуду за мастило, она ју је завитлала ка застору.
Лелаина се догегала, једва избегавши поливање. „Смирено, смирено“, она укори улазећи.
Не тражећи дозволу ништа више од Романде, она пригрли Извор и направи заштиту од прислушкивања, да би спречила да било ко чује шта она има да каже. Где је Романда била бесна, Лелаина је изгледала задовољна собом, трљајући своје руке са рукавицама и смешећи се.
„Верујем да ти не морам рећи да је твоја тајна откривена. Веома лоше од лорда Брина, али мислим да је он сувише важан да би био убијен. Добра ствар за њега рекла бих. Дај да видим. Претпостављам да ти је Романда рекла да ће бити састанка са Пеливаром и Арателом, али да ти требаш пустити њу да говори. Да ли сам у праву?“ Егвена је изгледала узбуђено, али је Лелаина само махнула руком ка њој. „Није потребно да одговориш. Ја знам Романду. На њену несрећу, ја сам сазнала за ово пре ње и уместо да дотрчим право до тебе, ја сам обрађивала остале Сестре. Да ли желиш да знаш шта оне мисле?“
Егвена стисну песницу у своме крилу, где се надала да неће бити примећена. „Очекујем да ћеш ми рећи.“
„Ти ниси у позицији да ми се обраћаш таквим тоном“, Лелаина је рекла оштро, али већ следећег тренутка, њен осмех се вратио. „Дворана је разочарана тобом. Веома разочарана. Без обзира чиме ти је Романда припретила— и то је сувише лако погодити— ја то могу урадити. Романда са друге стране, је узнемирила већи број Сестара њеним насилничким понашањем. Па уколико не желиш да се нађеш без и то мало ауторитета које сада имаш, Романда ће бити изненађена сутра када будеш мене именовала да говорим у твоје име. Тешко је замислити да би Аратела и Пеливар били толико будаласти да доведу то у питање, али ће они побећи са реповима међу ногама када ја будем завршила са њима.“
„Како ћу знати да ти нећеш испунити те претње свеједно?“ Егвена се надала да њено бесно мрмљање звучало мрзовољно. Светлости, али је она била уморна од овога!
„Због тога што ја кажем да нећу“, Лелаина прасну. „Да ли ти ниси до сада схватила да не управљаш ничим? Дворана је главна и њоме управљамо ја и Романда. За следећих стотину година, можда ћеш се стварно устоличити, али за сада седи и ћути, склопљених руку и пусти да неко ко зна ко је и шта је, сруши Елаиду.“
Након што је Лелаина отишла, Егвена још једном седе зурећи. Овог пута она није пустила да бес прокључа. Ти можда једном устоличити. Скоро исту ствар коју је Романда рекла. Неко ко зна ко је. Да ли је то она себе заваравала? Дете, уништава оно што жена са искуством могла лако решити?
Сијуан је ушла у шатор и застала изгледајући забринуто. „Гарет Брин је управо дошао да ми каже да Дворана зна, под изговором да је дошао да се распита за његове кошуље. Он и његове крваве кошуље! Састанак је уговорен за сутра, на језеру удаљеном пет сати према северу. Пеливар и Аратела су већ на путу. Аемлин исто. То је трећа јака Кућа.“
„То је више него што су Лелаина и Романда нашле за сходно да ми кажу“, Егвена рече суво. Не. Стотину година вођена за руку, ухваћена за врат и гурана, или педесет година, или пет и оне никада не би била погодна за више. Ако треба да се устоличи то ће бити сада .
„Ох крви и крвавог пепела“, Сијуан простења. „Ја то не могу поднети! Шта су рекле? Како је прошла?“
„Како смо очекивале.“ Егвена се насмејала са малим призвуком бриге у гласу. „Сијуан, оне ме не би могле боље предати Дворани ако би им рекла шта да ураде.“
Последње светло је нестајало када је Шеријам пришла њеном малом шатору, мањем чак и од Егвениног. Да она није била Чувар, морала би да га дели. Сагињући се унутра она је имала само времена да схвати да није сама када је одсечена од Извора и бачена на њен висећи кревет. Изненађена, она је покушала да викне упомоћ, али један део њеног ћебета јој је сам ушао у уста. Хаљина је брзо нестала са њеног тела као пробушен балон.
Рука је протресла њену главу. „Ти би требала да ме држиш информисаном, Шеријам. Та девојка намерава нешто и ја желим да знам шта.“
Требало је доста времена да убеди њеног испитивача да јој је већ рекла све што зна, да никада не би прећутала ни једну реч, ни један шапат. Када је напокон остала сама, остала је да лежи склупчана и цмиздрећи због батина које је добила и огорчено желећи да никад није у свом животу проговорила ни са једном Сестром у Дворани.
