С
ледеће јутро, у тишини је из логора Аес Седаи, добрано пре зоре, кренула колона ка северу, изузев шкрипе седала и крцкања снежне покорице под коњским копитима. Понекад би неки коњ зарзао, или би некакав метал одјекнуо, али би увек убрзо био пригушен. Месец је већ зашао, небо се пресијавало због светлости звезда, али је бели прекривач испод њих осветљавао таму. Када су се на истоку појавиле прве назнаке обданице, већ су јахали добрих сат или више. Што није значило да су путовали далеко. На неким отвореним деловима је Егвена могла да пусти Даишара у лагани галоп због којег је снег прскао около попут воде, али су углавном коњи ходали, и то не брзо, кроз раштркану шуму у којој је снег направио дубоке сметове испод и наслаге на гранама изнад њих. Храстови и борови, тупела и кожолисти, и дрвеће које није препознала је изгледало још смежураније него када је била врућина и суша. Данас је била Абрамова гозба, али данас неће бити поклончића у медењацима. Можда ће, уз помоћ Светлости, неким људима данашњи дан донети изненађење.
Сунце се појавило и почело да се пење, бледа лопта златне боје која није одавала никакву топлоту. Сваки удисај је још увек уједао грло и стварао облачиће магле. Оштар ветар је дувао; не јак, али резак, а на западу су се тамни облаци котрљали ка северу на свом путу према Андору. Осетила је жаљење према онима који ће осетити тежину тих облака. И олакшање што ће њих ти облаци мимоићи. Да је морала да сачека још један дан, полудела би. Уопште није могла да спава, због немира а не главобоља. Немира и зебње која се увлачила као хладан ваздух испод шатора. Па ипак, није била уморна. Осећала се као спутан извор, сабијена опруга, пуна енергије која је очајнички покушавала да излети напоље. Светлости, још увек је све могло кренути потпуно наопако.
То је била импресивна колона, чак и за стандарде Беле куле; бели Пламен Тар Валона усмерен на седмобојну спиралу, свака боја за један Ађах. Тајно сашивен у Салидару, од тада је лежао спакован на дну ковчега чији су кључеви били у поседу Дворане. Имала је утисак да никад не би ни био сашивен да није било потребе за помпом овог јутра. Хиљаду тешких коњаника у оклопима је чинило блиску пратњу, мноштво копаља, мачева, буздована и секира ретко је виђано ван Крајина. Њима је командовао једнооки Шијенарац са живо обојеном закрпом на оку; мушкарац кога је срела једном, пре чинило се читавог доба. Уно Номешта је пажљиво посматрао околно дрвеће кроз челичне решетке свог шлема, као да је очекивао да било које крије заседу, а његови људи су били скоро подједнако обазриви, усправљени у својим седлима.
Скоро ван видокруга право напред кроз дрвеће, јахала је група људи са шлемовима, грудним и леђним оклопима. Њихови огртачи су слободно лепршали; оклопљеним шакама су држали узде и кратке лукове па нису никако могли да их згреју. Било их је још више у даљини и ван видокруга, са леве и десне стране и иза, још око хиљаду њих, да осматрају и извиђају. Гарет Брин није очекивао превртљивост код Андораца, али је и раније грешио, бар је тако рекао, али су Муранђани већ били нешто друго. А ту је постојала и могућност убица које је Елаида платила, или чак Пријатеља Мрака. Само Светлост зна када би Пријатељи Мрака одлучили неког да убију и зашто. Чак и Шаидо Аијели, иако би требали бити далеко, нико изгледа никад није био свестан да су ту док не би почело убијање. Чак би можда и бандити покушали нешто са мањом групом. Лорд Брин није био човек који је ризиковао када за тим није било потребе, што је Егвени било јако драго. Данас је желела да има што је могуће више сведока.
Она је сама јахала испред заставе, са Шеријам, Сијуан и Брином. Остали су изгледали повучени у својим мислима. Лорд Брин је опуштено седео у свом седлу, пара настала његовим равномерним дисањем је стварала корицу леда на његовом визиру, па ипак, Елејна је јасно видела како у мислима памти сваки детаљ терена. За случај да ће морати да се бори на њему. Сијуан је јахала тако круто да ће је све болети пре него што стигну, али је и она зурила ка северу као да већ може да види језеро, и понекад би климнула или одмахнула главом за себе. Не би то радила да није нервозна. Шеријам, као и остале Седничарке, није знала шта се спрема, па ипак, изгледала је нервозније од Сијуан, стално се померајући у седлу и правећи гримасе. Бес је, из неког разлога, такође сијао у њеним зеленим очима.
Одмах иза заставе је ишла цела Дворана Куле у две колоне, носећи везену свилу и богат сомот, крзна и огртаче са великим Пламеном на леђима. Жене које су ретко носиле орнаменте изузев прстена Велике змије су данас биле украшене најфинијим драгуљима које су ковчези могли да понуде. Њихови Заштитници су чинили призор још величанственијим и то само носећи своје огртаче који мењају боје; поједини делови мушкараца као да су нестајали када су се огртачи увртали на хладном поветарцу. Пратиле су их слуге, на сваку сестру по двоје, троје, на најбољим коњима који су се могли наћи за њих. И сами су могли да прођу као ситније племство да већи број њих није водио товарне животиње; сваки ковчег у кампу је испретуран како би се нашла одећа ведрих боја за њих.
Можда зато што је била једна од Седничарки без Заштитника, Делана је повела и Халиму, на живахној белој кобили. Њих две су јахале једна уз другу. Понекад би се Делана наслонила ка Халими како би размениле речи, иако се чинило да Халима узбуђено слуша. Халима је наводно била Деланина секретарица, али су сви веровали да је то због милостиње, или можда пријатељства, ма колико то било невероватно, између достојанствене сестре бледе и темпераментне, и сеоске жене вране косе. Егвена је видела Халимине шаке; имале су изглед шаке детета које тек учи да пише. Данас је била у одећи достојној сваке сестре, са драгуљима који су се лако могли упоредити са Деланиним; сигурно је Делана била њихов извор. Кад год би поветарац отворио њен сомотски огртач, приказала би се шокантна количинау груди, и она се увек смејала не журивши се да га прикупи, и, као и сестре, одбијајући да призна осећај хладноће.
Први пут је Егвени било драго због свих добијених хаљина, које су јој омогућиле да надмаши Седничарке. Њена зелено-плава свилена хаљина је била прошарана белом бојом и опшивена бисерима. Бисери су чак украшавали и њене рукавице. У последњем тренутку јој је Романда дала огртач од хермелина, а Лелејна огрлицу и минђуше од смарагда и белих опала. Месечев камен на њеној глави је добила од Џаније. Амирлин мора данас да блиста. Чак је и Сијуан деловала спремљено као за бал, у плавом сомоту са крем чипком, са широком траком бисера на врату и још више чипки на коси.
Романда и Лелејна су предводиле Седничарке, јашући тик иза стегоноше, да се он нервозно освртао, и понекад се приближавајући јахачима испред себе. Егвена је успевала да се не осврне више од једном-двапут, али је ипак имала утисак убадања њихових очију међу лопатицама. Свака од њих је мислила да је нека држи у шаци, али су се сигурно питале која од њих држи конце. Ох, Светлости, ово не може поћи наопако. Не сада.
Осим колоне, мало шта се померало по снежном пределу. Соко великих крила се неко време надвио над њима на ледено плавом небу пре него што је одлетео ка истоку. Два пута је Егвена видела црнорепе лисице како се у даљини пробијају кроз снег, још увек са летњим крзном, и једног крупног јелена са великим рачвастим роговима како нестаје међу дрвећем. Зец, који се изненада појавио испред Белиних потковица, ју је натерао да забаци главу, а Сијуан је викнула и зграбила узде као да је очекивала да ће је Бела збацити. Наравно, Бела је само фркнула и наставила да се гега. Егвенин високи риђи шкопац се пропео и зец му није ни пришао.
Сијуан је почела да мрмља себи у браду након што се зец изгубио, и било је потребно неко време док није ослободила Белине узде. Јахање ју је чинило мрзовољно - путовала је колима кад год би могла - али је ретко била оволико лоша. Није било потребе да гледа даље од лорда Брина, од његовог оштрог погледа упућеног њој, па да зна разлог.
Ако је примећивао Сијуанине погледе, то ничим није одавао. Једини издвојен из савршеног реда, изгледао је као и увек, једноставно и помало утучен. Стена која је прегурала многе олује и прегураће још многе. Из неког разлога, Егвени је било драго што је одбио да обуче финију одећу. Заиста им је било неопходно да оставе утисак, али је ипак мислила да је он и овако остављао утисак.
„Лепо јутро за јахање,“ рекла је Шеријам након неког времена. „Ништа није тако добро као јахање по снегу да се разбистри глава.“ Није имала тих глас, и очима је пресекла Сијуан која је још увек гунђала.
Сијуан није рекла ништа - није ни могла пред толиким људима - али је ипак упутила Шеријам оштар поглед који је обећавао оштре речи касније. Жена са косом боје ватре се тргнула. Крило, њена прошарана сива кобила, се затетурала пар корака, и Шеријам ју је смирила мало чвршће него што је било неопходно. Показивала је мало наклоности према жени која ју је именовала за Господарицу полазница, и попут многих у сличној позицији, налазила је разлоге да криви Сијуан. То је једина мана коју је у њој Егвена уочавала од како се заклела. И томе се противила, као Чувар, није требало да прима наређења од Сијуан као и остале које су се заклеле, али је Егвена у старту видела где би то довело. Сијуан је инсистирала да сама користи Шеријам, а имала је превише крхак понос да би јој одбила захтев, осим уколико ствари не би измакле контроли.
Егвена је желела да се крећу брже. Сијуан се вратила свом мрмљању, а Шеријам је очито покушавала да се сети нечега што не би изазвало прекор. Сво то мумлање и стрељање погледом се увлачило Егвени под кожу. Након неког времена се чак и Бринова разборита смиреност губила. Ухватила се да размишља о стварима које би га могле пореметити. На несрећу - или можда на срећу - веровала је да ништа не би могло. Али ако би морала да чека још пуно, мислила је да би могла изгорети од чистог нестрпљења.
Сунце се успињало ка подневу, болно споре миље су остајале иза ње, и најзад се један од јахача испред окренуо и подигао руку. Уз журно извињење Егвени, Брин је одгалопирао напред. И то није био баш лак подухват за Путника, његовог снажног шкопца, али је ипак сустигао претходницу, разменио са њима пар речи, послао их међу дрвеће и сачекао Егвену и остале да му се придруже.
Када је поново стао иза њих, Романда и Лелејна су им се придружиле. Две Седничарке малтене нису ни приметиле Егвенино присуство, гледајући Брина хладном смиреношћу која је потресла многе мушкарце у присуству Аес Седаи. Изузев што су ту и тамо обе бацале поглед постранце на ову другу. Нису ни схватале шта раде. Егвена се надала да су макар упола нервозне у односу на њу; то би било сасвим довољно.
Хладни смирени погледи су прешли преко Брина као киша преко стене. Благо се наклонио Седничаркама, али је говорио Егвени. „Већ су стигли, Мајко.“ То се и очекивало. „Повели су људи скоро колико и ми, али су сви они на северној страни језера. Поставио сам извидницу како бисмо били сигурни да нико неће покушати да га обиђе, али, истину говорећи, не верујем да ће до тога доћи.“
„Надамо се да сте у праву,“ оштро му рече Романда, и Лелејна је додала много хладнијим тоном, „Ваше расуђивање није било баш најбоље у последње време, лорде Брине.“ Леден и резак тон.
„Како кажете, Аес Седаи.“ Поново се наклонио не окренувши се заиста од Егвене. Попут Сијуан, и он јој је био јавно наклоњен, барем колико се тицало Дворане. Да барем не знају колико блиско. Кад би она барем била сигурна колико блиско. „Још једна ствар, Мајко,“ наставио је. „И Талманес је код језера. Има их око стотину на источној страни. Недовољно да изазове проблеме, чак и да хоће, што је мало вероватно, рекао бих.“
Егвена је благо климнула главом. Недовољно да изазове проблеме? Сам Талманес би могао бити довољан! Осетила је жуч у стомаку. Не-може-поћи-наопако-сада!
„Талманес!“ узвикну Лелејна, изгубивши смиреност. Мора да је била нервозна колико и Егвена. „Како је сазнао? Ако сте и Змајузаклете увели у своје шеме, заиста ћете научити шта значи претерати!“
А преко ње је Романда зарежала, „Ово је нечувено! Рекли сте да сте тек сад сазнали за његово присуство? Ако је тако, Ваша репутација је надувана као балон!“ Изгледа да је смиреност за неке Аес Седаи била само слаба маска данас.
Наставиле су тим тоном, али је Брин одјахао успутно рекавши „Како кажете, Аес Седаи,“ када је морао нешто да каже. Рекле су му још горе ствари јутрос, колико је Егвена могла да чује, и није реаговао. Сијуан је била та која је најзад фркнула, а затим поцрвенела када су је Седничарке изненађено погледале. Егвена је скоро завртела главом. Сијуан је дефинитивно била заљубљена. И дефинитивно је требало попричати са њом! Из неког разлога се Брин смешкао, али то је можда било и стога што више није био предмет пажње Седничарки.
Дрвеће је уступило место отвореном простору, већем него свим досадашњим, и више није било времена за будаласте мисли.
Изузев широког обода високе браон трске која се пробијала кроз снег ништа није говорило да је ово језеро. Могла је бити велика ливада, равна и грубог овалног облика. На некој удаљености од дрвећа, на залеђеном језеру, налазила се огромна плава купола на високим стубовима; гомилице људи су пролазиле поред ње, а иза су се налазили бројни коњи које су чувале слуге. Поветарац је вијорио уочљиву гомилу заставица и барјака, и носио пригушене узвике који су само могли бити наређења. Још много слугу се ужурбано пробијало. Очигледно нису били овде довољно дуго да би завршили припреме.
Можда миљу даље је дрвеће поново почињало, и слаба сунчева светлост се тамо пресијавала о метал. Много метала, који се протезао дуж целе даље обале. Ка истоку, скоро до павиљона, стотину људи Дружине није ни покушавало да се прикрије, стојећи поред својих коња тамо где је почињао рогоз. Неколико њих је руком показало појаву заставе Тар Валона. Људи у павиљонима су застали да виде.
Егвена није застала пре него што је зајахала на снегом прекривен лед. Замислила је себе као пупољак руже који се отвара ка сунцу; стара вежба почетница. Није заиста пригрлила саидар, али је смиреност која је дошла била крајње пожељна.
Пратиле су је Сијуан и Шеријам, Седничарке са својим Заштитницима, и слуге. Лорд Брин и стегоноша су били једини војници који су пошли. Узвици иза ње су говорили да је Уно распоређивао наоружане коњанике дуж обале. Лакше наоружани мушкарци су распоређени на обе стране, они који нису стражарили за случај издаје. Један од разлога због којих је изабрано језеро је био лед, довољно дебео да издржи солидан број коња, али не стотине, а камоли хиљаде. То је смањивало могућност преваре. Наравно, павиљон изван домета стрела није био ван домета Једне моћи; све док је био у видокругу. Осим што је и најгори човек на свету знао да је сигуран уколико не угрози сестру. Егвена је оштро издахнула, и поново почела да прикупља смиреност.
Достојан дочек за Амирлин Трон би био када би јој слуге пришле са топлим напитком и одећом обмотаном око врелих цигли, а лордови и даме би требали да узму њене узде и понуде пољубац у знак поштовања Абрама. Било који посетилац одређеног ранга би имао слуге на располагању, али се у павиљонима нико није ни померио. Брин је сам сјахао и дошао да придржи Даишарове узде, а исти високи младић који је јуче дошао са свежим угљевљем је дотрчао да придржи Егвенину узенгију. Нос му је и даље био воденаст, али у црвеном сомотском капуту, само мало већем него што би требало, је засењивао било ког племића који је стајао под куполом. Чинило се да је већина њих била у вуненој одећи, без превише веза и још мање свиле или чипке. Вероватно су морали ужурбано тражити како би нашли одговарајућу одећу када је почео да пада снег, а они већ пошли у марш. Премда је истина била да би младић засенио и Крпара. Ћилими су прекривали под павиљона, и пећи су гореле, иако је поветарац односио топлоту колико и дим. Столице су биле поређане у два сучељена реда, по осам у сваком, за делегације. Нису очекивали толико сестара. Неки од племића који су чекали су запањено разменили погледе, и велики број њихових слугу је заправо одмахивао главом, питајући се шта им је чинити. Нису морали.
Столице се нису подударале, али су биле сличне величине, и ниједна није била много похабанија од осталих. Ниједна није имала значајно више позлаћених резбарија. Мршави младић и многи други су ушли праћени погледима племства, не тражећи ни допуштење, износећи оне намењене Аес Седаима на снег, а затим су се журно враћали како би помогли у растерећивању коња. Па ипак, нико није рекао ни реч.
Брзо су столице постављене за читаву Дворану, и Егвену. Само једноставне клупе, премда исполиране до сјаја, али је свака стајала на широкој кутији прекривеној тканином у боји Седничаркиних ађаха, у дугачком реду широком као купола. Кутија смештена на челу, за Егвенину клупу, је била прошарана као и њен шал. Током ноћи је требало обавити прегршт послова, почевши од налажења воска за полирање до налажења тканине у правој боји.
Када су Егвена и Седничарке заузеле своја места биле су за стопу више од свих осталих. И ово јој је било сумњиво, али је макар надоместило недостатак добродошлице. Најзлобнији фармер би понудио воду и пољубац било којој луталици за Абрамову гозбу. Оне нису дошли да моле, и нису биле једнаке. Оне су биле Аес Седаи.
Заштитници су стајали иза својих Аес Седаи, а Сијуан и Шеријам су обишле Егвену. Сестре су разметљиво разгрнуле огртаче и заврнуле рукавице како би нагласиле да им хладноћа не смета; оштра супротност са племством које је чврсто стискало своје огртаче. Вани се Пламен Тар Валона вијорио на леденом поветарцу. Само је Халима, чекајући крај Деланине столице на ивици кутије покривене сивом, кварила грандиозну слику, а њене велике зелене очи су гледале Андорце и Муранђане тако изазивачки да је није кварила превише.
Било је пар погледа ка Егвени када је села на чело, али само неколико. Нико није заиста изгледао изненађен. Претпостављам да су чули све о девојци Амирлин, помислила је суво. Ипак је било и млађих краљица, укључујући и краљице Андора и Мурандије. Мирно је климнула главом, и Шеријам је показала ка реду столица. Није битно ко је стигао први ни ко је обезбедио павиљон, није било ни најмање сумње ко је сазвао овај састанак. Ко је издавао наређења.
Њена акција није добро примљена, наравно. Био је један тренутак тихог оклевања док се племство трудило да пронађе начин да поврати изгубљену позицију, и не једна гримаса је показивала да је то немогуће. Њих осморо је намргођених лица село; четири мушкарца и четири жене, и сви су љутито цимали огртаче и намештали своје сукње. Они нижег положаја су стајали иза столица. Било је очигледно да се није изгубила нетрпељивост Андораца и Муранђана. Муранђани, и мушкарци и жене, су се међусобно гурали и мрмљали за предност као и своје „савезнике“ са севера. И Аес Седаима је упућен велики број мрачних погледа, а неки су чак и Брину упутили мрке погледе, који је стајао издвојен са стране са шлемом под мишком. Био је чувен са обе стране границе, и поштован; чак и од великог броја оних који би га радо видели мртвог. Барем је тако било пре него што се појавио као предводник војске Аес Седаи. Игнорисао је отровне погледе као што је и отровне језике Аес Седаи.
Још један човек се није придружио ниједној страни. Блед човек, мало виши од Егвене, у тамном капуту и са грудним оклопом; имао је обријано чело, а црвена трака му је била везана око леве руке. Његов дубоко сиви капут је имао велику црвену шаку извезену на грудима. Талманес је стајао насупрот Брину, наслоњен на један од стубова павиљона са арогантном опуштеношћу, и посматрао не одајући никакве мисли. Егвена је желела да зна шта он ради овде. Желела је да зна шта је рекао пре њеног доласка. У сваком случају, морала је да разговара са њим. Ако би то могло да се изведе без сведока.
Витак човек у црвеном капуту, који је прегрмео доста тога, је седео у средини реда столица. Нагнуо се напред и отворио уста, али га је Шеријам предупредила рекавши јасним, одзвањајућим гласом.
„Мајко, дозволите ми да Вам представим, из Андора, Арателу Реншар, Високи Престо Куће Реншар. Пеливара Коелана, Високи Престо Куће Коелан. Аемлин Каранд, Високи престо куће Каранд, и њеног мужа, Кулана Каранда.“ Кисело су потврдили своја имена, једноставним климањем и ничим више. Пеливар је био витки човек, седео је на прочељу. Шеријам је наставила не застајући; срећа па је Брин сазнао имена оних који су изабрани да говоре. „Дозволите ми да представим, из Мурандије, Донела ду Морни а'Лордеина. Цијану ду Мехон а'Маканс. Паитра ду Феарна а'Кона. Сегану ду Авхарина а Рус.“ Муранђанима је изгледа више него Андорцима сметало изостављање титула. Донел, који је носио више чипке него било која жена, је љутито увијао своје бркове, а Паитр као да је покушавао да их ишчупа. Сегана је напућила усне и њене тамне очи су биле пуне ватре, док је Цијан, проседа здепаста жена прилично гласно фркнула. Шеријам није обратила пажњу. „Ви сте пред очима Пламена Тар Валона. Можете изнети своје молбе Амирлин Трон.“
Добро. Ово им се није свидело, ни најмање. Егвена је мислила раније да су кисели, али сада су изгледали као да их је неко напунио зеленим урмама. Можда су веровали да могу да се претварају да уопште није Амирлин. Научиће. Наравно, прво ће морати да научи Дворану.
„Постоје исконске везе између Андора и Беле куле,“ рекла је чврсто и гласно. „Сестре су увек биле добродошле у Андору и у Мурандији. Зашто онда доводите војску пред Аес Седаи? Мешате се тамо где се владари и народи не усуђују да кроче. Владари су падали, када су се мешали у послове Аес Седаи.“
То је звучало прикладно претећи, без обзира на то да ли су Мирела и остале успеле да јој припреме пролаз. Уз срећу, већ су биле на путу ка кампу, и нико није сазнао ништа о њима. Осим уколико неко од племства не каже погрешно име. Тиме би изгубила предност у односу на Дворану, али, у поређењу са свим осталим, то је била сламка у пласту сена.
Пеливар је разменио погледе са женом која је седела поред њега, и она је устала. Боре на њеном лицу нису могле да сакрију чињеницу да је Аратела била лепа и згодна као млада, сада са густим седим власима, и њен поглед је био подједнако јак као и поглед било ког Заштитника. Њене шаке у црвеним рукавицама су држале рубове огртача са стране, али очигледно није била забринута. Уста су јој била скупљена у танку линију, скенирала је ред Седничарки, и тек тада проговорила. Преко Егвене, сестрама иза ње. Шкргућући зубима, Егвена је ставила пажљив израз лица.
„Овде смо зато што не желимо да будемо упетљани у послове Беле куле.“ Арателин глас је био препун ауторитета, што и није било изненађујуће за Високи Престо моћне Куће. Није било ни наговештаја снебивања које би се могла очекивати, чак и од моћног Високог Престола, приликом суочавања са толико сестара, а камоли Амирлин Трон. „Ако је све што смо чули тачно, тада би, у најбољем случају, пустити вас да прођете кроз Андор неометано, у очима Беле куле било као да смо вам помогли, или да смо чак савезници. Ако вам се не супротставимо, могли бисмо зажалити.“ Неколико Муранђана ју је погледало. Нико у Мурандији није покушао да омета пролаз сестара. Веома вероватно, нико није ни помишљао на ту могућност пре него што оду са њихове територије.
Аратела је наставила као да није приметила, у шта је Егвена сумњала. „У најгорем случају ... Чули смо ... извештаје ... да Аес Седаи у тајности улазе у Андор, као и Стража Куле. Гласине би пре биле боља реч, али се чују са свих страна. Нико од нас не би желео да види битку између Аес Седаи у Андору.“
„Светлост нас спасила и сачувала!“ излете руменом Донелу. Паитр је потврдно климнуо, склизнувши на крај свог седишта, а Цијан је изгледала као да седи на трњу. „Нико то не жели да види и овде!“ испљуну Донел. „Не између Аес Седаи! Уистину, чули смо шта се дешава на истоку! И те сестре - “
Егвена је лакше удахнула када га је Аратела одлучно прекинула. „Ако дозволите, лорде Донел. Имаћете вемена да причате.“ Окренула је леђа Егвени - и Седничаркама, заправо - не сачекавши његов одговор, остављајући га да прича неповезано, а остало троје Муранђана намргођене. Она сама је изгледала смирено, једноставно, жена која износи чињенице. Излаже их мислећи да их сви требају сагледати као и она.
„Као што рекох. То је најгоре, ако су приче истините. И ако нису. Аес Седаи би се могле тајно окупљати у Андору, са Стражом. Аес Седаи са војском су спремне да уђу у Андор. Често је Бела кула наизглед тежила једном да бисмо ми остали на крају сазнали да је од почетка тежила неком сасвим другом циљу. Не могу да замислим да чак и Бела кула оде овако далеко, али ако је икада било мете због које бисмо се требали осећати нелагодно, то је Црна кула.“ Аратела се благо стресла, и Егвена помисли да то није због хладноће. „Битка између Аес Седаи би могла уништити земљу миљама унаоколо. Та битка би могла разорити пола Андора.“
Пеливар је скочио на ноге. „Једноставно је, морате поћи другим путем.“ Глас му је био изненађујуће висок, али ништа мање одлучан од Арателиног. „Ако морам погинути бранећи своје земље и народ, онда боље овде него негде где ће и моје земље и народ да гину.“
Повиновао се Арателином смирујућем изразу, седајући поново у столицу. Није деловао умирено. Аемлин, пуначка жена умотана тамном вуном, се сложила са њим, као и њен супруг четвртастог лица.
Донел је гледао Пеливара као да он никад није имао овакве мисли, и није био једини. Неки од Муранђана који су стајали су почели да се расправљају док их остали нису утишали. Понекад скупљеном песницом. Шта је натерало ове људе да се удруже са Андорцима?
Егвена је удахнула. Пупољак руже који се отвара сунцу. Нису је признали за Амирлин Трон - Аратела ју је игнорисала колико је могла, а да је не одгурне у страну! - али су јој дали све остало чему се само могла надати. Смирено. Сада ће Лелејна и Романда очекивати да именујем неку од њих две за преговоре. Надала се да су узнемирене питајући се која ће од њих бити та. Неће бити преговора. Не може их бити.
„Елаида,“ рекла је равно, гледајући Арателу и седеће племство наизменично, „је узурпаторка која је нарушила само срце Беле куле. Ја сам Амирлин Трон.“ Изненадила се колико је смирено успела да звучи, колико хладно. Али не толико изненађено као некада. Светлост јој помогла, она је била Амирлин Трон. „Идемо у Тар Валон да је склонимо и судимо јој, али то је посао Беле куле, а никако ваш, изузев што треба да знате истину. Ова такозвана Црна кула је такође наш посао, мушкарци који могу да усмеравају су одувек били ствар Беле куле. Решићемо то онако како одлучимо, када буде било време, али вас уверавам, то време још увек није дошло. Важније ствари морају имати предност.“
Чула је комешање међу Седничаркама иза себе. Шкрипање клупа и шуштање настало намештањем раздељених сукања. Неке су сигурно веома узбуђене. Неке јесу предложиле да се обрачунају са Црном кулом у пролазу. Ниједна није веровала да би тамо могло бити више од туцета мушкараца, без обзира на гласине; на крају крајева, није било могуће да има на стотине мушкараца који би желели да усмеравају. Са друге стране, можда је то било зато што су схватиле да Егвена неће именовати ни Лелејну ни Романду.
Аратела се избечила, можда осећајући нешто у ваздуху. Пеливар се покренуо, на ивици да устане, а Донел се љутито подигао. Није могла ништа друго до да настави. Никад и није могла.
„Разумем вашу забринутост,“ наставила је истим формалним гласом, „и ја ћу им се обратити.“ Који је оно чудан поклич на оружје који је Дружина користила? Да. Време је да се закотрљају коцкице. „Уверавам вас, као Амирлин Трон. Месец дана ћемо остати овде, и нећемо прећи границу Андора. Мурандија неће након тога имати, проблема са нама, а Андор уопште неће имати проблема. Сигурна сам,“ додала је „да ће мурандијски лордови бити срећни да нас снабдевају у замену за добро сребро. Платићемо поштено.“ Није имало смисла удовољавати Андорцима ако би то значило да ће Муранђани нападати поворке за снабдевање.
Муранђани, који су гледали нелагодно около, су били прилично подељени у сваком случају. Требало је исковати новце, и то доста, узевши у обзир снабдевање оволике војске, али са друге стране, ко би се могао успешно цењкати на било коју понуду те војске? Донел је изгледао као да ће да повраћа, док је Цијан правила рачуницу у својој глави. Посматрачи су почели да жаморе. Више него жаморе; довољно гласно да је и Егвена могла чути.
Желела је да погледа преко свог рамена. Ћутање Седничарки је било заглушујуће. Сијуан је гледала испред себе и држала сукњу као да се тера да се не нада оном што следи. Макар је она знала шта је то. Шеријам, која то није знала, је посматрала Андорце и Муранђане краљевски, мирно, као да је очекивала сваку реч.
Егвени је било потребно да забораве девојку коју су видели пред собом, и чују жену која је чврсто држала узде моћи у својим рукама. Ако нису сада, биће! Учврстила је глас. „Упамтите добро. Донела сам одлуку; ви треба да је прихватите. Или да прихватите оно што ће сигурно проистећи из вашег неуспеха.“ Када је заћутала, ветар је на кратко завијао. Егвена је мирно наместила косу. Неки од племића су се стресли и обмотали се огртачима, а она се надала да се нису стресли само због времена.
Аратела је разменила погледе са Пеливаром и Аемлин, и сво троје су проучавали Седничарке пре него што су климнули. Веровали су да је само изговарала речи које јој је Дворана рекла! Чак и тако, Егвена је умало одахнула од олакшања.
„Биће како кажете,“ рече одлучна племкиња. Поново Седничаркама. „Не сумњамо у реч Аес Седаи, наравно, али разумећете ако и ми останемо. Понекад оно што чујеш није оно што мислиш да си чуо. Није да је и сада тај случај, сигурна сам, али ћемо остати колико и ви.“ Донел је заиста изгледао као да ће да се испразни. Вероватно су његове земље биле у близини. Војске Андора су ретко биле познате по плаћању.
Егвена је устала, и могла је чути шушкање Седничарки док су устајале иза ње. „Дакле, договорено је. Морамо ускоро поћи, ако хоћемо да се вратимо у кревете пре мрака, али можемо да издвојимо пар тренутака. Ако бисмо се међусобно упознали могли бисмо избећи неспоразуме у будућности.“ И разговор би јој могао дати шансу да поприча са Талманесом. „Ох, једна ствар које бисте сви требали бити свесни. Књига почетница је сада отворена за све жене, без обзира на године, ако прођу тест.“ Аратела је затрептала. Сијуан није, па ипак је Егвена помислила да је чула тихо роктање. Ово није био део онога о чему су расправљале, али бољег времена за то неће бити. „Дођите. Сигурна сам да бисте сви желели да причате са Седничаркама. Опустимо се.“
Не сачекавши да јој Шеријам пружи руку, сишла је. Смејало јој се. Прошлу ноћ се плашила да неће успети, али је сада била на пола пута, скоро на пола пута, и ни изблиза није било тако страшно као што је очекивала. Наравно, друга половина јој тек предстоји.
