На тренутак пошто је Егвена сишла са подијума нико се није ни померио, а онда се Андорци и Муранђани заједно, просто бацише на Седничарке. Изгледа да их девојка Амирлин—девојка која је марионета и фасада!—уопште не занима. Дефинитивно не када су испред њих стајала безвремена лица која су им говорила да стварно причају са Аес Седаи. По два-три лорда и госпи је окруживало сваку Седничарку. Неки су поносно истицали браде, а други понизно савијали вратове, али сви су желели да их саслушају. Хладни поветарац је носио маглу њиховог даха и мрсио је њихове плаштове и капуте, а они на то нису обраћали пажњу јер су им питања била важнија. Чак је и Шеријам била заузета. Њу је зауставио лорд Донел румен у лицу, који се црвенио и клањао стално.
Егвена одвоји Шеријам од тог косооког човека. „Сазнај дискретно све што можеш о овим сестрама и Гардистима Куле који су у Андору“ , она прошапта ужурбано. Чим ју је пустила, Донел се поново окомио на њу. Шеријам је на тренутак изгледала као да ју је неко изгрдио, али убрзо је престала да се мргоди. Донел поче нелагодно да трепће пошто она поче да испитује њега .
Романда и Лелаина су посматрале Егвену кроз гужву лицима као исклесаним од леда, али су обе биле заузете са по двоје племића који су желели . . . нешто. Можда уверење да нема скривених лукавства у Егвениним речима. Како их то љути, али ма колико се копрцале и избегавале, а то ће дефинитивно да покушају, нема шансе да могу да избегну да дају уверења без да је порекну. Чак ни те две не би отишле тако далеко. Не овде, у јавности.
Сијуан се прогура поред Егвене. Лице јој је говорило о потпуној скрушености, али су је очи одавале. Очи су јој френетично претраживале околину, највероватније је пазила да не налети на Лелаину или Романду које би радо зграбила за гушу, па нек иде бестрага закони, обичаји, пристојност као и сви они који би то видели. „Шиен Чунла“ , скоро да просикта шапатом.
Егвена климну, али њене очи су тражиле Талманеса. Већина мушкараца, као и жена, су били довољно високи да га сакрију. Пошто су се сви кретали . . . Подигну се на прсте. Где је нестао?
Сеган се постави испред ње, са песницама на куковима, сумњиво посматрајући Сијуан. Егвена се ужурбано спусти на пете. Амирлин не може да дозволи да је људи виде како се извија као девојка на плесу која тражи момка. Пупољак који се отвара. Мирноћа. Смиреност. Нек су проклети сви мушкарци!
Као мршава жена са дугом тамном косом, Сеган је изгледала као да се родила мрзовољна, њене пуне усне као да су се стално дуриле. Њена хаљина је била начињена од квалитетне плаве вуне, исплетена да греје, али је имала исувише живописног зеленог веза грудима, а и рукавице су јој биле довољно јарке за Крпарку. Мерила је Егвену од главе до пете, грчећи усне, са исто онолико неверице са колико је посматрала Сијуан. „Оно што си рекла о књизи полазница“ , нагло рече. „Да ли си мислила да баш свака жена било којег годишта може да се упише? Значи свака може постати Аес Седаи?“
Питање веома драго Егвени, као и одговор који је радо желела да да—као и да је почупа за уши што јој није веровала—али онда се на тренутак гомила раствори и она угледа Талманеса у позадини павиљона. Како разговара са Пеливаром! Стојали су круто, као два мастифа који само што нису показивали зубе један другоме, али су и пазили да им нико не приђе довољно близу како би начуо оно што причају. „Било која жена, било којег доба, кћери“ , она се одсутно сложи. Пеливар?
„Хвала ти“ , Сеган рече, и после тренутка додаде, „Мајко“ . Направи мали книнкс, једва приметан, пре него што ужурбано оде. Егвена ју је пратила погледом. Па, то је макар почетак.
Сијуан шмркну. „Немам ништа против једрења кроз Прсте Змаја по ноћи ако морам“ , она прогунђа тихо. „Расправиле смо то. Извагале смо све опасности, и у сваком случају закључиле смо да немамо могућности да бирамо ни за галеба да се погости. Али ти си морала да запалиш палубу како би ти било занимљивије. За тебе није довољно да извучеш мрежом лав-рибу. Ти мораш, такође себи у хаљину да увалиш и шкрпину. Теби није довољно да мораш да прогацаш кроз јато сребрнперки—“
Егвена је прекину. „Сијуан, мислим да би требало да кажем лорду Брину да си у њега заљубљена од главе до пете. Поштено би било да и он зна- Зар се не слажеш?“ Сијуанине плаве очи се исколачише, а њена уста почеше да се отварају и затварају, а једино што се чуло је било кркљање. Егвена је потапша по рамену. „Сијуан, ти си Аес Седаи. Покушај да покажеш макар мало достојанства. И покушај да сазнаш нешто о оним сестрама у Андору.“ Гужва се опет раствори и поново угледа Талманеса. На другом месту, али и даље на ивици павиљона. А сада је био сам.
Покушавајући да не жури, она се запути у његовом правцу, оставивши Сијуан да и даље кркља. Згодан, црнокоси слуга, чије гломазне вунене панталоне нису могле у потпуности сакрити облик његових бутина, понуди Сијуан сребрну чашу на послужавнику из које се пушио топли напитак. И друга служинчад ишла је унаоколо са послужавницима нудећи сребрне чаше топлог напитка. Освежење је нуђено, иако мало прекасно. Било је исувише касно за пољубац мира. Није чула шта је Сијуан рекла када је зграбила чашу, али из начина на који се момак тргнуо и поче да се клања, очигледно је осетио оштрији део њене нарави. Егвена уздахну.
Талманес је стајао са прекрштеним рукама, посматрајући дешавања са осмехом који се није примећивао у његовим очима. Изгледао је као да је спрема де експлодира у покрет, али његове очи су биле уморне. Када је она пришла, он се наклони из поштовања, али у његовом гласу се осећао смех када је рекао, „Данас сте померили једну границу“ . Он сакупи свој капут да би се заштитио од леденог поветарца. „Она је увек била . . . покретна . . . између Андора и Мурандије, ма шта мапе говориле, али Андор никада није дошао на југ у оваквим бројевима. Осим током Аијелског рата и Рата Белих плаштова, али тада су они само пролазили. Када овде остану месец дана, нова линија ће стојати на мапама. Погледај Муранђане како се ужурбано крећу. Како гњаве Пеливара и његове сапутнике колико и сестре. Покушавају да данас стекну неке моћне пријатеље.“
Егвени, која је скривено посматрала оне који би њу посматрали, изгледало јој је да су се сви племићи, мурандијски и андорски, окомили на Седничарке, направивши вреву око њих. У сваком случају имала је да среди неке мало важније ствари од граница. Важније за њу, ако не за племиће. Осим на тренутке, ниједна од Седничарки није била видљива, осим на тренутке. Изгледало је као да је само Сијуан и Халима примећују, а галама која је личила на гукање јата гусака, испуњавала је ваздух. Она пригуши глас, и пажљиво одабра речи.
„Пријатељи су увек важни, Талманесе. Ти си био добар пријатељ Мету, као и мени. Надам се да се то није променило. Надам се да никоме ниси рекао нешто што не би требало.“ Светлости, да јој није толико нелагодно, не би била тако директна. Ко зна, можда га следеће директно упита шта је причао са Пеливаром?!
Срећом, он се није насмејао због њене сеоске отворености. Иако је то можда мислио. Добро је проучио пре него што је проговорио, тихим гласом. И он је знао шта је опрезност. „Нису сви мушкарци трачаре. Реци ми, када си послала Мета на југ, да ли си знала шта ћеш урадити овде данас?“
„Како бих то могла знати пре три месеца? Не, Аес Седаи нису видовите, Талманесе.“ Она се тада надала да ће јој се пружити нека оваква прилика. Планирала је за тако нешто, али није знала, не тада. Такође се надала да он не трачара. Неки мушкарци то не раде.
Романда се запути ка њој, чврстим кораком са лицем као од леда, али је Аратела пресрете, ухвативши је за руку, одбијајући да је пусти на Романдино изненађење.
„Да ли би ми макар рекла где је Мет?“ Талманес упита. „На путу ка Каемлину са кћерком наследницом? Зашто си изненађена? Служавка ће попричати са војником док захватају воду из истог потока. Чак иако је он ужасни Змајузаклети“ , он додаде суво.
Светлости! Мушкарци су стварно некада били . . . немогући. Чак и најбољи би увек нашли начина да кажу погрешну ствар у погрешно време, или да питају погрешно питање. А да се не помиње да је умешао служавку. Много би јој било лакше да може да лаже, али и овако јој је дао довољно места и са Заклетвама. Полуистине ће бити довољне за њега, и спречиће га да одјури за Ебоу Дар. Можда мање од полуистине.
Скроз у другом углу павиљона, Сијуан је причала са младим црвенокосим племићем са увијених бркова, који ју је посматрао са исто онолико неверице са колико ју је и Сеган посматрала. Племићи су обично знали како Аес Седаи изгледају. Али Сијуан је обраћала само пола пажње на њега. Стално је скретала поглед на Егвену. Као да је викала, гласно као савест. Полако. Потрошан. Шта значи бити Аес Седаи. Није знала за данашњи дан, само се надала! Егвена изнервирано уздахну. Спаљена да је та жена!
„Последње што сам чула је да је у Ебоу Дару“ , она промрмља. „Али до сада сигурно јаше на север пуном брзином. Он и даље мисли да мора да ме спаси, Талманесе, а Метрим Каутон не би желео да пропусти да ме подсети да ме је упозорио.“
Талманес није изгледао нимало изненађено. „И мислио сам да ствари стоје тако“ , он уздахну. „Ја сам . . . осећао . . . нешто, већ недељама, као и остали у Дружини. Није баш као хитња, али је стално присутно. Као да сам му потребан. Као да бих требао да гледам на југ. Понекад ти се следећи та’верена догађају јако чудне ствари.“
„Претпостављам да је тако“ , она се сложи, надајући се да он није приметио њену неверицу. Било је довољно чудно размишљати о Мету као о та’верену , али сигурно је потребно да та’верен буде у близини како би се осетило његово дејство.
„Мет није био у праву по питању да тебе треба спашавати. Ти никада ниси имала намеру да од мене тражиш помоћ, зар не?“
Он је и даље причао тихо, али она се ипак ужурбано осврнула унаоколо. Сијуан их је и даље посматрала, као и Халима. Паитир је сада стојао преблизу ње, дахћући, предући и гладећи бркове—видело се из начина како јој је гледао низ хаљину, да је сигурно није заменио за неку од сестара!—али она је посветила само пола своје пажње њему. Бацала је попречне погледе Егвени, а њему се топло смешила. Сви остали су изгледали заузето, и нико није био довољно близу да чује.
„Тешко да је примерено да Амирлин бежи у уточиште, зар не? Али било је времена када ми је било утешујуће да знам да си ти тамо“ , она признаде. Нелагодно. Амирлин Трон тешко да је требало да има место где да побегне, али није могло да шкоди све док ниједна од Седничарки не сазна. „Био си пријатељ, Талманесе. Надам се да ћеш то и остати. Стварно се надам.“
„Били сте . . . отворенији . . . него што сам се надао“ , он рече лагано, „тако да ћу ти рећи нешто.“ Његово лице се није променило, за сваког посматрача он је био опуштен као и обично, али његов глас се претворио у шапат. „Пришли су ми гласници краља Роедрана у вези са Дружином. Изгледа да се он нада да ће постати први прави муранђански краљ. Жели да нас унајми. Обично то не бих ни размотрио такву понуду, али никада нема довољно новца, а са овим . . . овим осећајем да нас Мет треба . . . Можда би било најбоље да останемо у Мурандији. Јасно као стакло је да си ти управо онде где желиш да будеш, и да све конце држиш у рукама.“
Заћутао је када се млада служавка наклони и понуди им зачињено вино. Носила је зелену вуну са финим везом као и плашт на коме је био пегави зец. И остале слуге из кампа су сада помагали. Сигурно да би радили нешто друго сем стајали и смрзавали се. Њено лице је поприлично било најежено од хладноће.
Талманес одмахну руком и уви се у свој плашт, али Егвена узе сребрну шољицу тек да би добила тренутак да размисли. Стварно јој Дружина више није била потребна. Чак и поред њиховог гунђања, сада су се и сестре навикле на њих, били они Змајузаклети или не. Оне се више нису плашиле напада, и још од Салидара присуство Дружине није било потребно да би их натерало у покрет. Једина сврха Шен ан Калара је сада била да привлачи регруте за Бринову војску. Људе који су мислили да ће се те две војске сукобити, и који су желели да буду на страни са већим бројевима. Више их није требала, али Талманес се понашао као пријатељ. А она је била Амирлин. Понекад чак пријатељство и одговорност имају исти циљ.
Када је служавка кренула даље, Егвена положи своју руку на Талманесову. „Не смеш то урадити. Чак ни Дружина не може сама да покори целу Мурандију, и сви ће вам се противити. И сам знаш да једина ствар која чини да се Муранђани уједине су странци на њиховом тлу. Следи нас до Тар Валона, Талманесе. Мет ће доћи тамо, не сумњам у то.“ Мет стварно неће поверовати да је она Амирлин све док не види ешарпу око њеног врата у Белој кули.
„Роедран није будала“ , он рече мирно. „Све што он жели је да се укопамо и чекамо. Страна војска—без Аес Седаи—а нико не зна шта она намерава. Не би требало да има превелике проблеме да уједини племиће око себе, против нас. А онда, он тако каже, ми требамо само да тихо да пређемо границу. Он мисли да ће бити у могућности да их задржи после тога.“
Није успела да потисне ватру у њеном говору. „А шта га спречава да вас изда? Ако претња оде без борбе, његови снови о уједињеној Мурандији ће можда такође отићи са њом.“ Будаласти човек је изгледао као да се забавља !
„Ни ја нисам будала. Роедран не може бити спреман пре пролећа. Ова група не би напустила своје виле да Андорци нису дошли на југ, а и кренули су пре снегова. Мет ће нас наћи пре пролећа. Ако се креће на север, сигурно ће чути за нас. Роедран ће се морати задовољити са ониме што успе до тада. Ако Мет намерава да оде до Тар Валона, можда ћу те још тамо видети.“
Егвена произведе изнервиран звук. То је био тип плана каквог би очекивала од Сијуан, али тешко да је то нешто за што она мисли да Роедран Алмарик до Ареола а’Налој може извести. Говорило се да је он тако раскалашан да поред њега Мет изгледа честито. Али са друге стране, тешко да је то била сплетка за коју би она поверовала да је Роедран осмислио. Једина сигурна ствар је била да је Талманес већ донео одлуку.
„Желим твоју реч, Талманесе, да нећеш дозволити да те Роедран увуче у рат.“ Одговорност. Ешарпа око њеног врата као да је била десет пута тежа од њеног капута. „Ако се он покрене пре него што си ти то очекивао, отићи ћеш, био Мет са тобом или не.“
„Желео бих да могу да ти обећам, али то није могуће“ ; он се побуни. „Очекујем прве нападе на моју комору највише три дана после што почнем да се удаљавам од Бринове војске. Свако племић и сељак ће помислити да може да ми украде пар коња ноћу, да ме боцне, и онда се сакрије.“
„Не причам о брањењу себе, и сам то знаш“ , она рече чврсто. „Желим твоју реч, Талманесе или нећу дозволити твој договор са Роедраном.“ Једини начин да га заустави је да га изда, али она неће за собом оставити рат. Рат који је отпочела довевши Талманеса овамо.
Гледао је као да је по први пут види, онда пови главу. Зачуђујуће, то је изгледало формалније од његовог наклона. „Биће као што ти кажеш, Мајко. Реците ми, да ли сте сигурни да и ви нисте та’верен такође?“
„Ја сам Амирлин Трон“ , одговори. „То је сасвим довољно за сваког.“ Поново му додирну руку. „Нека те Светлост обасја, Талманесе.“ Осмех се овај пут скоро примети у његовим очима.
Неизбежно, и поред шапутања, њихов разговор је примећен. Можда баш због шапутања. Девојка која је тврдила да је Амирлин, побуњеница у очима Беле куле, прича са вођом десет хиљада Змајузаклетих. Да ли је начинила Роедранову сплетку тежом или лакшом? Да ли је рат у Мурандији више или мање вероватан? Сијуан и њен проклети Закон Нежељених последица! Педесет погледа је кришом посматрало, а онда се окренуше када она крену да се пробија кроз гужву, грејући прсте на шољи. Па већина се окренула. Лица Седничарки су била чиста безвремена Аес Седаи смиреност, али Лелаина је наликовала смеђоокој врани која посматра рибу како се праћака у плићаку, док Романдине мало тамније очи су могле да пробијају железо.
Покушавајући да пази на сунце напољу, она направи спори обилазак павиљона. Племићи су и даље салетали Седничарке, али су ишли од једне до друге, као да траже боље одговоре, а она поче да примећује ситне ствари. Донел се зауставио на тренутак док је ишао од Џање до Морие, да би се дубоко поклонио Аемлин, која му одврати грациозним климањем. Сиан, окрећући се од Такиме, начини дубок книнкс Пеливару и доби благ наклон заузврат.. Било је и других, увек су се Муранђани покоравали Андорцима који су такође формално одговарали. Андорци су покушавали да игноришу Брина осим што су се чудно мрштили, али велики број Муранђана га је тражио, и један по један су му прилазили да попричају, увек подаље од осталих, и по томе гдје су им погледи лутали, било је јасно да расправљају о Пеливару или Аратели или Аемлин. Можда је Талманес био у праву.
И њој су се клањали такође, иако не тако дубоко као Аратели, Пеливару, и Аемлин, а камоли као Седничаркама. Пола туцета жена јој је рекло како су захвалне што су се ствари мирно решиле, али скоро исто толико су само неодређено прогунђале или слегнуле раменима када би она то рекла, као да нису баш сигурне да ће се све фино свршити. Њена уверавања да ће ипак тако бити су се сусретала са френетичним „Нека Светлост да!“ или помиреним „Ако Светлост да.“ Четири су је назвале Мајко, једна без оклевања. Три друге су рекле да је стварно слатка, да има прелепе очи, и да се фино носи тим редоследом. То су можда били пригодни комплименти за некога Егвениних година али не и позиције.
Али макар је имала једно непокварено задовољство. Сеган није била једина која је била заинтригирана њеном објавом поводом књиге полазница. Изгледа да је то био главни разлог зашто су јој се жене уопште обраћале. Ипак, остале сестре су се можда побуниле против Куле, али она је тврдила да је Амирлин Трон. Њихово интересовање је морало бити јако да би то превазишле, иако ниједна није желела да то покаже. Аратела се распитала док је била тако намрштена да је добила још бора на образима. Аемлин је одмахивала својом седом главом на одговор. Крупна Сиан је упитала, а онда и андорска госпа оштрог лица по имену Негара, затим лепа Муранђанка великих очију по имену Џенет, а онда и остале. Ниједна се није распитивала за себе, више њих је то одмах нагласило, посебно млађе, али није прошло дуго времена и свака присутна госпа се распитала, као и неколико служавки такође под изговором да јој нуде још зачињеног вина. Једна сувоњава жена по имену Нилдра је дошла из логора Аес Седаи.
Егвена је била веома задовољна семењем које је тада посејала. Није толико била задовољна са мушкарцима. Мало јој се обратило, и то само онда када би се посадила испред њих и када наизглед не би имали другог избора. Промрмљали би понешто о времену, или би хвалили крај суше или се жалили на изненадне снегове, изразили би наду да ће се проблеми са разбојницима ускоро окончати, можда би бацили значајан поглед на Талманеса, а онда би се измигољили као науљене свиње. Један Андорац медвеђе грађе по имену Мачаран, се саплео преко сопствених чизама како би је избегао. На неки начин то није било изненађујуће. Жене су имале оправдање, можда само за себе саме, у виду књиге полазница, али мушкарци су мислили да ако буду виђени како разговарају са њом, њени проблеми би се пренели и на њих.
То је било веома обесхрабрујуће. Није је много дотицало шта то мушкарци мисле о полазницама, али ју је жарко занимало да ли и они мисле да ће на крају ипак доћи до борбе. Таква страховања би се лако могла обистинити. Најзад она одлучи да постоји само један начин да то сазна.
Пошто је узео нову чашу вина са послужавника, Пеливар се окрену и трже се, промрмљавши псовку, како не би ударио у њу. Да је стајала имало ближе, сада би морала да стоји на његовим чизмама. Врело вино се проли по његовој рукавици, и сли се низ рукав, због чега он опсова доста јасније. Био је довољно висок да се надвије над њу, и то му је добро ишло. Израз на његовом лицу је припадао човеку који управо намерава да оштро отера неку досадну жену, или човеку који је управо нагазио на црвену гују. Она је стајала усправно, а у себи је покушавала да га посматра као малог дечака који ради нешто лоше. То јој је увек помагало јер је већина мушкараца била у стању да то осети. Он промрмља нешто—можда је то био пристојан поздрав, или још једна псовка—благо накриви главу и покуша да је заобиђе. Она закорачи да му препречи пут. Он закорачи назад, а она га испрати. Почео је да изгледа као да га неко лови. Она одлучи да га прво смири пре него што постави важно питање. Желела је одговоре, а не још мрмљања.
„Мора да сте задовољни што чујете да је кћерка престолонаследница на путу ка Каемлину, лорде Пеливаре.“ Чула је како више Седничарки то помињу.
Његово лице се исправи. „Елејна Траканд има право да покуша да добије Лављи престо“ , он одговори безосећајно.
Егвенине очи се раширише, а он поново несигурно закорачи уназад. Можда је мислио да је она љута због не помињања њене титуле, али она то скоро и да није приметила. Пеливар је подржао Елејнину мајку кад се она борила за престо, а Елејна је била сигурна да ће је он и њу подржати. Она је причала о Пеливару као што би неко причао о омиљеном ујаку.
„Мајко“ , Сијуан промрмља крај њеног лакта, „морамо кренути ако намеравате да засигурно стигнемо у логор пре заласка сунца.“ Успела је да утисне поприличну хитност у те тихе речи. Сунце је прешло свој зенит.
„Ово није време по којему треба бити на отвореном по ноћи“ , Пеливар рече ужурбано. „Ако би сте ме изузели, морам да се спремим за полазак.“ Бацивши чашу на послужавник најближег слуге, он оклеваше тек на тренутак пре него што се наклони, а онда оде понашајући се као неко ко се управо ослободио из замке.
Егвена је пожелела да шкргуће зубима од фрустрације. Шта су мушкарци мислили о договору? Ако би се то тиме могло назвати, због начина на који их је натерала да пристану. Аратела и Аемлин су биле моћније и утицајније од већине мушкараца, али Пеливар и Кулан и слични њима су јахали са војницима. Они би и даље могли да учине да им све ово експлодира у лице као буре уља за лампе.
„Нађи Шеријам“ , она зарежа, „и реци јој да натера све да одмах узјашу, ма шта је коштало!“ Није смела да да Седничаркама иједну ноћ да размисле о ономе што се десило данас. Да планирају и сплеткаре. Морају се вратити у логор пре него што сунце зађе.
