СЕлејна се надала да ће путовање у Каемлин ићи глатко, и у почетку, се чинило да ће бити тако. Мислила је тако иако су она, Авијенда и Биргита седеле згрчене, изморених костију и у крпама које су преостале од њихове одеће, прљаве од прашине, блата и крви од рана које су задобиле када је улазна Капија експлодирала. Највише за две недеље, она ће бити спремна да положи право на Лављи престо. Тамо, на врху брега, Нинаева је Излечила њихове многобројне ране и изговорила једва реч. То је сигурно био пријатан знак, иако необичан. Олакшање што их је пронашла живе борећи се са бригама на лицу.
Ланова снага је била неопходна да се уклони стрела Сеаншанског самострела из Биргитине бутине пре него што може да јој се Излечи рана, али иако се низ њено лице сливала крв Елејна је кроз везу осетила убод агоније, агонија која ју је натерала да пожели да се исплаче, а њен Заштитник је једва јекнуо кроз стиснуте зубе.
„Таи'шар Кандор,“ Лан је промрмљао, бацајући на страну врх стреле, направљен да пробије оклоп. Истинска крв Кандора. Биргита је трепнула и он је застао. „Опрости ми, ако сам погрешио. Претпоставио сам по твојој одећи да си Кандоријанка.“
„Ох, да,“ Биргита је уздахнула. „Кандоријанка“ Слабост њеног осмеха је можда била због њених повреда; Нинаева је нестрпљиво одгурнула Лана са пута тако да може да спусти руке на њу. Елејна се надала да жена зна нешто више о Кандору осим имена; када је Биргита била последњи пут рођена Кандор није постојао. Она би требало да прихвати то као знамење.
Пет миља ка малој, црепом покривеном племићкој кући, Биргита је јахала иза Нинаеве потоњу, јаку, смеђу кобилу - звану Љубавни чвор – а Елејна и Авијенда су јахале Лановог црног пастува. Бар је, Елејна седела у Мандарбовом седлу са Авијендиним рукама обмотаним око струка док је Лан водио ватренооку животињу. Тренирани ратни коњ је био оружје колико и мач, опасно уздижући се за непознате јахаче. Буди сигурна у себе, девојко, Лин јој је увек говорила, али не превише сигурна, и она се трудила. Она треба да оствари догађаје који нису били у њеним рукама ништа више од Мандарбових узди.
Крај троспратне, камене, куће, газда Хорвела, пуначког и седокосог, и газдарице Хорвел, мало мање округле и мало мање седе, али необично сличне свом мужу, је била скоро свака особа са имања, и Мерилин помоћник, Пол, и слуге у зелено – белом ливреју које су дошле из Таиренске палате, сви журећи да пронађу пристојно место за спавање за преко две стотине људи, већином жене, које су се појавиле ниоткуд са сумраком. Рад је текао изненађујућом брзином, упркос застајању људи са имања ради трапавих наклона безвременим лицима Аес Седаи, или мењајућег огртача Заштитника који је чинио да део њих нестане, или припаднице Морског народа у свој њеној светлој свили, њеним минђушама или прстењем у носу, и ланцу с медаљоном. Жене из Рода су одлучиле да је сада безбедно да буду уплашене или да плачу без обзира шта Реана или Круг Плетива рекле; Ветротрагачи су гунђали о томе колико су отишли далеко од соли, против њиховеј вољи што је Ренаила Калон гласно тврдила; а племкиње и жене занатлија које су биле превише вољне да побегну ма који положај имале у Ебоу Дару, вољне да носе свежањ са својим стварима на леђима, сада су биле разочаране када им се покаже сењак за кревет.
Све се то дешавало док су Елејна и остали пристигли са црвеним сунцем на западном хоризонту, велико премештање и комешање, све због куће и сламом прекривених околних зграда, осмех Алисе Тењил је био пријатан али неумољив као одрон снега, чинило се да ствари више држи у рукама него способни Хорвел. Жене из рода које су јаче плакале због свих Реаниних покушаја да их утеши и остави без суза и Алисиног гунђања почеле су да се крећу са циљем као жене које су се старале о себи у непријатељском окружењу много година. Надмене племкиње које су носиле венчане ножеве у овалним зарезима својих чипком порубљених појаса и жене трговаца које су испољиле исто толико ароганције колико и недра, иако не у свили, одустајале су на знак Алисиног приласка, и одлазиле ка високој штали носећи своје завежљаје и објављујући како су одувек мислиле да спавање на слами може бити забавно. Чак су и Ветротрагачи, многе од њих моћне и важне жене међу Морским народом, мрмљале своје притужбе када Алиса приђе ближе. С обзиром на ствари, Сарита, која још увек није имала безвремено лице Аес Седаи, погледала је ка Алиси и подозриво додирнула ресице свог смеђег шала, као да подсећа себе да је још увек ту. Мерила – лепршава Мерила – је посматрала жену како иде својим послом с мешавином одобравања и чуђења.
Спуштајући се из седла крај улазних врата куће, Нинаева је погледала ка Алиси, тргнувши намерно своју тамну плетеницу, одмерила је да ли је друга жена превише заузета да би је видела, и закорачила унутра, скидајући своје плаве рукавице за јахање и гунђајући у себи. Посматрајући је како одлази, Лан се нежно смешкао, затим је одмах обуздао свој смех када је Елејна сјахала. Његове светле очи су биле хладне! За Нинаевино добро , она се надала да човек може бити спашен од своје судбине, ипак гледајући у те очи, није веровала.
„Где је Испан?“ прогунђала је помажући Авијенди да сјаше. Толико много жена је знало за Аес Седаи – црну сестру – коју држе као заробљеницу, такве вести су се шириле кроз државу као пожар кроз суву траву, али и боље ако су људи са имања мало припремљени.
„Аделас и Венден су је одвели у малу дрвосечину колибу пола миље одавде,“ одговорио је тихо. „Уз све ово, не верујем да је ико приметио жену са врећом преко главе. Сестре су рекле да ће остати тамо са њом ноћас.“ Елејна је задрхтала. Чинило се да ће Пријатељица Мрака бити поново испитивана пошто сунце зађе. Они су сада били у Андору и то ју је натерало да се осећа озбиљније него кад су јој издали наређење.
Убрзо је била у бакарној кади, богатој мирисним сапунима и поново чистом кожом, смејући се и прскајући водом као и Биргита, која се опружила у другој кади, обе су се кикотале дрхтавици и страху коју Авијенда није могла да прикрије седећи у води која јој је допирала до груди. Мислила је да је то веома добра шала о њој, премда, је испричала и врло непријатну причу о мушкарцу који је добио врх копља у своје међуножје. Биргита је испричала једну још непријатнију, о жени која је ухваћена са главом између греда шкриљчаног крова, која је натерала Авијенду да поцрвени. Њима су биле смешне. Елејна је пожелела да она зна бар једну сличну да исприча.
Она и Авијенда су чешљале и четкале једна другој косу – ноћни ритуал за скоросестре – онда су се уморне, удобно сместиле у кревет у малој соби. Она и Авијенда, Биргита и Нинаева, срећом није их било више. У већим собама лежаји и простирке су прекривали подове, укључујући и собу за пријем, кухињу, и већину ходника. Нинаева је пола ноћи гунђала о непристојности приморавања жене да спава одвојено од мужа, а другу половину су њени лактови, чинило се будили Елејну сваки пут кад би заспала. Биргита је одбила да замене места а није могла да пита Авијенду да истрпи женине оштре ударце, због чега се и није баш наспавала.
Елејна се још тетурала када су се припремале да се крену следећег јутра, са излазећим сунцем као истопљеном златном куглом. На имању је било пар слободних животиња, тако да је јахала црног пастува званог Ватрено срце, и Авијенда и Биргита су имале нове коње, они који су пешачили када су напустили фарму Рода и даље су пешачили. Укључујући и већину жена из Рода, слуге које су водиле товарне животиње, и двадесетак жена које нису жалиле због своје посете фарми Рода у нади за мир и спас. Заштитници су јахали испред да извиде пут преко валовитих брда прекривених сасушеним и жедним шумама, а остатак њих се протезао у чудну змију, са Нинаевом , њом и осталим сестрама на челу. И Авијендом, наравно.
То тешко да је била група која може бити непримећена, много жена путује са тако мало чувара, не помињући двадесетак црнопутих Ветротрагача, трапавих на њиховим коњима необичне као блиставе птице, и девет Аес Седаи, шест од њих препознатљивих за сваког ко зна шта да тражи. Мада је једна јахала са врећом преко главе. Што ће само привући погледе. Елејна се надала да ће допрети у Каемлин непримећена, али то сада није могуће. Ипак, није било разлога да ико посумња да је кћерка наследница, Елејна Траканд лично, једна у групи. На почетку, мислила је да је највећа потешкоћа бити ако мора да се суочи са неким ко оспорава њена права, пославши наоружане људе да је одведу у притвор док наследник не буде одређен.
За истину, очекивала је да ће прва невоља избити од жена занатлија и племкиња, све поносне жене, ниједна навикнута да гази прашњава брда. Нарочито одкад Мерилина слушкиња има своју пуначку кобилу за јахање. Неколико жена фармера међу њима чинило се и немари посебно, али половина њих су биле жене које поседују земљу, имања и палате, а већина од осталих је имала довољно да приушти да себи имање, два или три. Укључујући два златара, три ткача који заједно поседују преко четири стотине разбоја, жене које поседују радње које производе десети део посуђа које се производе у Ебоу Дару, као и једна банкарка. Оне су пешачиле са својим стварима пребаченим преко леђа, док су њихови коњи носили бисаге напуњене храном. Тамо им је заиста била потребна. Сваки последњи новчић из њихових врећа је дат у Нинаевине стиснуте песнице на чување, али све то можда неће бити довољно да се купи храна, храна за стоку и преноћиште за тако велику дружину све до Каемлина. Чинило се да нису схватиле. Жалиле су се непрестано и гласно током марширања првог дана. Гласнија од свих била је сувоњава госпођа са танким ожиљком преко образа, жена одлучног лица звана Малина, која је била скоро дупло погрбљена под тежином завежљаја који је садржао туце или више хаљина и све оно што је ишло уз њих.
Када су се улогорили, прве ноћи, са својим ватрама за кување које су сјајиле на месечини и сви нахрањени пасуљем и хлебом, што их није у потпуности заситило, Малина је окупила племиће око себе, у њиховој свили, прљавој од путовања. Жене трговаца су се такође придружиле, и банкарка, а фармери су стајале у близини. Пре него што је Малина могла да каже и реч, Реана је упала у групу. Њено лице пуно осмеха, у јасној браон вуни са сукњом задигнутом у лево да изложи светао слој подсукње, можда је била једна од жена са фарме.
„Ако желите да одете кући,“ саопштила је изненађујуће високим гласом, „можете у сваком тренутку. Међутим , жалим што морамо задржати ваше коње. Биће вам плаћено за њих што је пре могуће. Ако одлучите да останете, молим вас запамтите да правила фарме још увек важе.“ Мноштво жена око ње је запањено зјапило. Малина није једина која је бесно отворила уста.
Чинило се да је Алиса на Реаниној страни, с песницама постављеним на бокове. Она се сада није смејала. „Рекла сам последњим десет да буду спремне за прање,“ рекла им је чврсто. И именовала их је; Џилиен пуначка златарка, Наисела, банкарка хладног погледа, и осам племкиња. Оне су стајале пиљећи у њу све док није пљеснула рукама и рекла , „Не терајте ме да применим казнена правила да урадите ваш део посла.“
Малина, широм отворених очију и гунђајући у неверици, је била последња која је нагло започела сакупљање прљавих пехара, али је следећег јутра одвезала своју врећу остављајући са стране чипком порубљене свилене хаљине да буду изгажене док су одлазили. Елејна је наставила да очекује експлозију, али Реана их је држала чврсто у руци, Алиса их је држала још чвршће, и ако су Малина и остале беснеле и гунђале о масним мрљама које су се избијале на њиховој одећи дан за даном, Реана је само требала да каже неколико речи да би их послала на њихов посао. Алиса је требала само да пљесне рукама.
Ако ће остатак путовања тећи тако глатко, Елејна ће бити вољна да се придружи тим женама у њиховом масном послу. Давно пре допирања у Каемлин, сматрала је то чињеницом.
Једном када су допрели до првог узаног, прашњавог друма, мало већег од стазе за кола, фарме су почеле да се појављују, камене сламом покривене куће и штале преплитале су се падином или су смештене у долини. Од тада, да ли је земља била брдовита или равна, пошумљена или рашчишћена, они су проводили стварно мало времена без фарми или села на видику. У тим тренуцима, док је локално становништво изненађено веома чудним странцима, Елејна је покушала да сазна колико подршке има кућа Траканд, и шта највише брине људе. Решавање тих проблема ће учинити да њен захтев за престо буде довољно снажан да опстане, снажан колико и потпоре других Кућа. Чула је за велика дешавања, иако не увек оно што је желела да чује. Андорци су захтевали право да изговоре своје мишљење о краљици лично; тешко да су били стидљиви пред младом племкињом, без обзира колико су њени сапутници чудни.
У селу званом Дамелин, била су три млина постављена крај малене речице толико сасушене да је оставила њихове водене точкове суве, плећат гостионичар из крчме зване Златни Сноп сложио се да је Моргаза била добра краљица, најбоља могућа, најбоља која је икад била. „Њена ћерка је могла бити добар владар, такође. Претпостављам.“ промрмљао је, трљајући подбрадак. „Штета што их је Поноворођени Змај убио. Претпостављам да је морао, - Пророчанство или тако нешто – али није имао разлога да исуши реке, зар не? Колико си рекла да ти је жита потребно за коње, моја госпо? Страшно је скупо, милостива.“
Жена суморног лица, у изношеној вуненој хаљини која је висила на њој због губитка тежине, надзирала је поље окружено ниском каменом оградом, где су врели ветрови уздизали прашину и марширали у шуму. И остале фарме у Бурхилу су изгледале лоше или горе. „Поноворођени Змај није имао права да нам ово уради, зар не? Питам те!“ Она се окренула и намрштила на Елејну у седлу. „Престо? Ох, Дејлин је добра као и ма било која, сада када су Моргаза и њена ћерка мртве. Неки одавде још увек говоре о Наеани и Еленији, али ја сам за Дејлин. Каемлин је далеко. Ја морам да бринем о жетвама. Ако икада будем имала још једну.“
„Ох, истина је, моја госпо, јесте; Елејна је жива,“ чворноват стари дрводеља јој је рекао на пијаци у Форелу. Био је ћелав као кожно јаје, његови прсти искривљени од старости, али рад који је стајао између струготине и тестера чинио је да његова радња изгледа добро као и ма која друга коју је Елејна до сада видела. Она је била једина особа у радњи, осим њега. По изгледу села, половина становника је отишла. „Поноворођени Змај је доводи у Каемлин да би јој он лично ставио Ружину Круну на главу.“ тврдио је. „Вести су свуда. То није у реду, ако мене питате. Он је један од оних тамнооких Аијела, чуо сам. Треба да умарширамо у Каемлин и да пошаљемо њега и све те Аијеле тамо одакле су дошли. Онда Елејна лично треба да затражи право на престо. Ако јој Дејлин, у сваком случају, дозволи да га задржи.“
Елејна је чула разне гласине о Ранду, од тога као се заклео Елаида на верност до тога како је, ништа мање, постао краљ Илијана. У Андору он је окривљен за све лоше што се дешавало у последње две до три године, укључујући мртворођенчад и сломљене ноге, најезду скакаваца, двоглаве телиће, и троноге пилиће. Чак и људи који су мислили да је њена мајке упропастила земљу и да је крај Куће Траканд ослобођење, још су увек веровали да је Ранд ал?Тор освајач. Поноворођени Змај би наводно требао да се бори против Мрачног на Шајол Гулу и треба бити избачен из Андора. То није оно што је желела да чује, ни делић тога. Али чула је поново и поново. То није било пријатно путовање уопште. Била је то једна дуга лекција из Линине омиљене изреке. Није камен који видиш тај који те спотакне да паднеш на нос.
Она је пронашла неколико ствари које поред племића могу да представљају невољу, неке ће бити експлозивне као улазна Капија. Ветротрагачи су је притискали погодбом на коју су Нинаева и она биле приморане, понашајући се супериорније и заједљиво према Аес Седаи, посебно пошто се Мерила сложила да ће бити једна од првих сестара која ће отићи на брод. Ипак, иако се распламсавање наставило као горење Илуминаторског фитиља, до пуцања никад није дошло. Ветротрагачи и жене из Рода, посебно Круг Плетива, су изгледале као да ће засигурно праснути. Оне су провоцирале једне друге, онда када се нису отворено исмевале, Ред како ће „Морски народ сам себи доћи главе,“ а Ветротрагачи како се оне „поломише додворавајући се и љубећи стопе Аес Седаи.“ Али ипак никад није отишло даље од пућења усне или љубљења бодежа.
Испан је свакако представљала проблем за који је Елејна била сигурна да ће се погоршати, ипак пролазио је дан за даном, Ванден и Аделас су дозволиле да јаше без вреће, али не незаштићена, тиха фигура са обојеном бројаницом у њеној танкој плетеници, безвремено лице погнуто доле и са рукама чврсто на уздама. Ренаила је рекла свима који су слушали да се међу Ата'ан Мијере, Пријатељу Мрака одузима његово или њено име чим се докаже да је крив, а онда се баца преко ограде са везаним каменом око ногу. Жене из Рода, чак и Реана и Алиса, су сваки пут пребледеле када су виделе Тарабонку. Али је Испан постајала све попустљивија и попустљивија, вољна да угоди, пуна додворљивих осмеха за две седокосе сестре без обзира шта су јој оне радиле када су је ноћу одводиле од осталих. Са друге стране, Аделас и Ванден су постајале све више и више фрустриране. Аделас је рекла Нинаеви и Елејни да је чула како је жена испљунула све старе завере Црног ађаха, са много више задовољства за оне у које није била умешана него за оне у којима је била, ипак када је притисну чвршће, - Елејна није могла а да се не запита како је то притискају, - она дозволи да јој излете имена Пријатеља Мрака, већина је била засигурно мртва и ниједна није била сестра. Ванден је рекла да су почеле да се брину да није дала Завет, - средство је било јасно, - против издаје своје чете. Наставиле су да изолују Испан што је више могуће и наставиле са својим питањима, али било је очигледно да су сматрале свој начин слепим, сада, и бесциљним.
А ту су били Нинаева, и Лан. Углавном Нинаева и Лан, са њеним готово пуцањем због уздржавања своје нарави око њега, месечарењем о њему када морају да спавају одвојено, - што је било скоро увек, начин прилагођавања када су одвојени. – и расцеп између жеље и страха када може да се искраде с њим на сењак. По Елејниној процени, кривица је била њена јер је одабрала венчање Морског народа. Морски народ је и овде веровао у хијерархију као што је и на мору, а они су знали да жена и њен муж могу бити уздигнути један поред другог много пута у њиховим животима. Њихово брачно право је и то рачунало. Ко год има право да заповеда у јавности, мора слушати у приватности. Лан никад није имао предност, зато је Нинаева рекла - „Не стварно,“ шта год то требало да значи. Увек је поруменела када је то рекла, - али она је чекала њега да то уради, а он се, чинило се, све више и више забављао. Ова забава је, наравно, Нинаевину нарав узбуркало до крајњих граница. Нинаева је избацила све експлозијом коју је Елејна очекивала. Нинаева је праснула на све и сваког ко јој се нашао на путу. Осим на Лана; са њим, она је била мед и млеко. И не на Алису. Она је прилазила близу једном или двапут, али чак ни Нинаева чинило се није могла да прасне на Алису.
Елејна је имала наде, имање брига, од када су дошле из Рахада заједно са Чинијом Ветрова. Авијенда јој је помогла у њеној потрази, као и Нинаева једном или двапут, али она је била преспора и превише мрзовољна и показала је мало вештине у проналажењу оног што су тражиле. Нису пронашле ни један ангреал, али је њихова колекција тер’ангреала расла; одједном све глупости су одбачене, и ствари које користе Једну моћ су испуниле пет торби на товарном коњу.
Међутим, без обзира на Елејнину опрезност, њени покушаји да их проучи нису прошли тако добро. Дух је био најбезбеднији од свих пет моћи да се користи на овоме – осим ако, наравно, није Дух оно што покреће ове ствари! – ипак са времена на време је морала да користи друга ткања, опрезно колико је могла да их истка. Понекад њене пробе нису деловале, али први додир са предметом који је изгледао као ковачева слагалица направљена од стакла оставио ју је с вртоглавицом и са несаницом до пола ноћи, а додир тока Ватре са предметом који је подсећао на шлем направљен од металног перја дао је сваком на удаљености од двадесет стопа заслепљујућу главобољу. Осим њој. А ту је био и врели црвени штап. Врео на неки начин.
Седећи на ивици кревета у гостионици званој Дивљи Вепар, испитивала је углачан штап на светлости две исполиране месингане лампе. Са ручицом и стопу дугачак, изгледао је као камен, али је више био као од филца него тежак. Била је сама; после шлема, трудила се да своја проучавања врши даље од осталих. Топлота коју је штап одавао натерала ју је да се присети Ватре…
Трепћући отворила је очи и усправила се на кревет. Сунчева светлост се пробијала кроз прозор. Била је у својој спаваћици, а Нинаева је, потпуно обучена, стајала намрштена на њу. Авијенда и Биргита су гледале с друге стране врата.
„Шта се догодило?“ Елејна је захтевала, и Нинаева је протресла главу бесно.
„Не желиш да знаш.“ Њене усне су се извиле.
Авијендино лице није одавало ништа. Биргитине усне су можда мало биле стиснуте, али друга емоција коју је Елејна осетила од ње је комбинација олакшања и – забаве. Жена је била на граници да не почне да се ваља по поду од смеха.
Најгоре од свега је то, што нико неће да јој каже шта се догодило. Шта је то она рекла или урадила; била је сигурна да је нешто од тога, због брзог скривања церекања које је видела, од жена из Рода и Ветротрагача као и од сестара. Али нико неће да јој каже! После тога, одлучила је да остави проучавање тер'ангреала за негде где је много удобније него у гостионици. Негде где је свакако много приватније.
Девет дана после њиховог бекства из Ебоу Дара, кишни облаци су се појавили на небу посипајући крупне кишне капи по прашњавом путу. Са прекидом ситна кишица је падала и следећег дана, и дан после, потоп их је држао скупљене у куће и штале Форела. Те ноћи, киша се претворила у суснежицу, а следећег јутра, крупан снег је падао из тмурних и мрачних облака. Више него на пола пута до Каемлина, Елејна се питала да ли могу тамо да стигну за две недеље.
Са снегом, одећа је постала проблем. Елејна је кривила себе што није помислила да ће свима можда затребати топли огртачи пре него што стигну на одредиште. Нинаева је кривила себе што није помислила на то. Мерила је мислила да је она крива, а Реана да је она. Оне су уствари стајале у главној улици Форела са снежним пахуљама које им падају на главу, расправљајући се око тога ко треба да преузме кривицу. Елејна није била сигурна која је прва приметила бесмисленост, која се прва насмејала, али све су се смејале када су заселе око стола у Белом Лабуду да одлуче шта им је чинити. Испоставило се да решавање није била смешна ствар. Обезбеђивање топлих капута или огртача за све ће драстично олакшати њихову врећу с новцем, ако толико много могу да пронађу. Накит може бити продат или замењен, наравно, али нико у Форелу није био заинтересован за огрлице и наруквице, без обзира колико вределе.
Авијенда је решила потешкоће извадивши малу врећу препуну чистим, одличним драгим камењем, понеким поприлично великим. Необично, исти људи који су рекли пуком љубазношћу да немају корист од дијамантских огрлица остали су избечени на гомилу каменчића која се котрљала у Авијендиној шаци. Реана је рекла да је оно што је за неког дрангулија, за остале је богатство, али шта год да су разлози, у повратку с два рубина умерене величине, једним великим месечевим каменом, и малом ватреном капљицом, људи Форела су били све више вољни да обезбеде дебеле вунене огртаче које су њихови посетиоци желели, неки од њих су били једва топли.
„Врло великодушно од њих,“ Нинаева је промрмљала љутито док су људи почели да прикупљају одећу из њихових ковчега и тавана. У непрекидном марширању у крчму са пуним рукама. „То камење може да купи цело село!“ Авијенда је увређено слегнула раменима; она би предала пуну руку драгог камења да се Реана није умешала.
Мерила је протресла главу. „Ми имамо оно што они желе, а они имају оно што нама треба. Бојим се да су поставили цену.“ Што је сасвим превише због ситуације Морског народа. Нинаева ју је погледала самоуверено и бесно.
Када су биле саме, на пола пута од крчме. Елејна је питала Авијенду где је пронашла такво богатство у драгуљима, и онај камен за који је била толико вољна да га се реши. Очекивала је да ће њена скоросестра рећи да је то њен део из Камена Тира, или можда Каирхијена.
„Ранд ал'Тор ме је преварио,“ Авијенда је изненада промрмљала. „Покушала сам да откупим мој тох од њега. Знам да је то најмање частан начин.“ приговорила је. „али нисам видела други. А он ми је то обио о главу. Зашто када су твоји разлози сасвим логични, мушкарац уради нешто потпуно нелогично¬?“
„Њихове лепе главе су тако замршене, жена не може да очекује да ће играти онако како она свира.“ Елејна јој је рекла. Она није испитивала какав тох је Авијенда покушала да откупи, или како је покушај њене скоросестре завршен са врећом пуном драгуља. Причање о Ранду је било довољно тешко и без тога где је то може одвести.
Снег је донео и више од потребе за топлом одећом. У сред поднева, са снежним наносима који су се повећавали сваког минута, Ренаила се спустила степеницама у заједничку просторију, објавивши да је њен део погодбе постављен, и захтевала не само Чинију Ветрова, већ и Мерилу. Сива сестра је пиљила у запрепашћењу, као и већина осталих. Клупа је била попуњена са женама из Рода које су чекале свој подневни оброк, и послужитељима, мушкарцима и женама који су журно сервирали трећу туру оброка. Ренаила није спустила свој тон, и свака особа у заједничкој соби се окретала ка њој.
„Сада можеш започети своје учење,“ Ренаила је рекла крупноокој Аес Седаи. „Пођи са мном уз степенице до мојих одаја.“ Мерила је почела да протествује, али јој се лице одједном охладило, Ветротрагач Господарице Бродова је поставила песнице на кукове. „када ја издам наредбу, Мерила Кеандевин,“ рекла је ледено. „Очекујем да свака особа на палуби поскочи. Сада скочи.“
Мериле није баш поскочила, али се сабрала и отишла, са Ренаилом која се вијугала уз степенице за њом. Обећала јој је, није имала други избор. Реанино лице је било престрављено. Алиса и пуначка Сумеко, која је још увек носила свој црвени појас, су посматрале пажљиво.
У данима који су следили, без обзира да ли је радила на путевима прекривеним снегом или њиховим коњима, шетала улицом села, или покушавала да пронађе собе за све са фарме, Ренаила је држала Мерилу за петама осим када би јој наредила да прати другог Ветротрагача. Сјај саидара је окруживао Сиву сестру и њену пратњу готово непрестано, и Мерила је демонстрирала ткања готово непрекидно. Мршава Каирхијењанка је била нижа од сваке тамнопуте жене Морског народа, али у почетку Мерила је успела да изгледа више захваљујући свом достојанственом држању Аес Седаи. Премда је убрзо почела да показује непрестану уплашеност. Елејна је схватила да онда када сви они имају кревете за спавање, што није било увек, Мерила је делила кревет са Полом, њеном помоћницом и две ученице Ветротрагача, Таланом и Метаром. Шта је то говорило о Мерилином стању, Елејна није знала. Очигледно, Ветротрагачи је нису држали на нивоу њихових ученица. Они су само очекивали од ње да уради оно што јој се каже, кад јој се каже, без задржавања и добацивања.
Реана је остала преплашена због дешавања, али Алис и Сумеко нису биле једине из Рода које су посматрале изблиза, не једине које су обазриво приговарале. И изненада, још један проблем је привукао Елејнину пажњу. Жене из Рода су приметиле да је Испан све више и више попустљивија у свом ропству, али она је била затвореник других Аес Седаи. Морски народ није Аес Седаи, и Мерила није заробљеник, ипак она је почела да скаче када Ренаила изда заповест, или када би Дорила или Каира, или Каирина сестра по крви Тебрила то учиниле. Свака од њих је Ветротрагач члан клана Госпе од Таласа, и ниједна од осталих није чинила да тако хитро поскочи, али и то је било довољно. Све је више и више припадница Рода добацивало и приговарало. Можда се Аес Седаи и не разликују толико. Ако су Аес Седаи жене као и оне зашто би се подвргле суровости Куле, или надлежношћу Аес Седаи и дисциплини Аес Седаи? Зар нису лепо живеле по свом, отприлике више година него што би било која старија сестра била спремна да поверује ? Елејна је практично могла да види које им се идеје врзмају по глави.
Када је то напоменула Нинаеви, Нинаева је само прогунђала, „О времену за које је су неке сестре схватиле како је то када покушавају да науче жену која је мислила да зна виши од својих учитеља. Оне које су имале шансе за шал још увек су га желеле, а што се тиче осталих, не видим разлога зашто би се пењале некоме уз кичму.“ Елејна се уздржала да помене Нинаеви притужбу о Сумеко, која се свакако пењала уз кичму; Сумеко је окарактерисала неколико Нинаевиних токова Лечења као „неспретне ,“ и Елејна је мислила да ће Нинаеви то бити кап која ће пролити чашу. „У сваком случају, нема потребе да говоримо Егвени о овоме. Ако је и тамо. Ишта од тога. Она већ има довољно на свом тањиру. „Без сумње.“ и без помињања о Мерили и Ветротрагачима.
Обе су биле у својим спаваћицама, седећи на свом кревету на другом спрату Новог Рала, са изувијаним прстењем, тер'ангреалима окаченим око врата. Елејнин на обичном танком концу, а Нинаевин поред Лановог тешког печатног прстена на уском златном ланцу. Авијенда и Биргита, потпуно обучене, седеле су на својим ковчезима са одећом. Будна стража, тако су то звале, све док се она и Нинаева не врате из Света снова. Обе су носиле своје огртаче све док се не завуку испод прекривача. Крчма Ново Рало је била друкчија, не нова; пукотине су се шириле преко унутрашњости зидова, и на несрећу промаја је допирала од свуда.
Сама соба је била мала, и ковчези и мноштво бисага остављених на поду су је препунили. Елејна је знала да ће се прописно представити у Каемлину, али понекад се осећала кривом, због њених ствари на товарним животињама када су сви остали имали само оно што могу да носе на својим плећима. Нинаева засигурно никада није показала жаљење над својим ковчегом. Били су шеснаест дана на путу, напољу је кроз узан прозор пун месец сијао на белом покривачу снега који ће сутрашње путовање учинити спорим чак иако небо остане ведро, Елејна је сматрала још једну недељу путовања до Каемлина оптимистичком проценом.
„Имам довољно разума да не останем овде,“ рекла је Нинаеви. „Не желим да се поново спотакнем и паднем на нос.“
Благ начин да се тако поставе ствари. Нису биле у Тел'аран'риоду од када су информисале Егвену,оне ноћи када су напустиле имање, да је Чинија коришћена. Када су јој против својој вољи рекле о погодби, на коју су биле приморане, са Морским народом, и када су се суочиле са Амирлин Троном и ешарпом на њеним раменима. Елејна је знала да је то неопходно и праведно, - краљичин најближи пријатељ међу њеним поданицима знајући да је краљица колико и пријатељ, морала је да зна – али није уживала када им је њена пријатељица ватреним тоном рекла да су се понеле као глупаче што ће навући пропаст на њихове главе. Посебно када се и она лично сложила. Није јој се допало када је чула да је једини разлог што их Егвена неће прекорити то што не може да приушти да изгубе време. Потребно и правично, иако; када буде села на Лављи престо, она ће још увек бити Аес Седаи, представник закона и правила и обичаја Аес Седаи. Не због Андора, - неће дати своју земљу Белој кули – већ због себе. Стога, непријатно колико је и било, она је прихватила своју критику смирено. Нинаева се мучила и муцала са потешкоћама, протествовала сва надурена, а онда се извинила тако покорна да је Елејна тешко могла да поверује да је то иста жена коју она познаје. С правом, Егвена је остала Амирлин, хладна у свом неодобравању чак и док су се извињавале због својих грешака. У најмању руку, вечерас не може бити љубазнија или угоднија, ако је тамо.
Али када су се појавиле у Салидару у Тел'аран'риоду, у соби Мале Куле како је звана Амирлинина радна соба, она није била тамо, и једини знак да ју је посетила од њиховог састанка су биле једва видљиве речи написане на грубом зиду, исписане лењом руком која није желела да их уреже дубље.
ОСТАНИТЕ У КАЕМЛИНУ
И пар стопа даље.
БУДИТЕ ТИХЕ И ПАЖЉИВЕ
То су биле Егвенина задња упутства упућена њима. Идите у Каемлин и останите тамо све док она не смисли како да спречи Дворану да их све не усоли и потопи у буре. Подсетник који никако нису могле да избришу.
Пригрливши саидар, Елејна је усмерила да остави своју поруку, број петнаест је изгледао развучено на тешкој табли Егвениног писаћег стола. Обрнувши и увезавши ткања намењена да само неко ко пређе прстима преко бројева схвати да уствари и нису били ту. Можда и неће бити потребно петнаест дана да стигну до Каемлина, али више од недељу дана, била је сигурна.
Нинаева је закорачила ка прозору и загледала се у оба тока, пажљиво да не би протурила главу кроз отворен прозор. Тамо напољу је била ноћ као и у будном свету, пун месец је слабо светлуцао на блиставом снегу, премда ваздух није био хладан. Нико други осим њих неби требао да буде тамо, а ако и јесте, то је био неко кога треба избећи. „Надам се да нема проблема са својим плановима,“ промрмљала је.
„Рекла је да то не помињемо чак ни једна другој, Нинаева. „Изговорена тајна добије крила.“ То је била још једна од Лининих омиљених, многобројних изрека.
Нинаева се намрштила преко рамена, затим се вратила посматрању уске улице. „За тебе је то другачије. Ја сам је чувала као малу, мењала јој пелене, испрашила јој тур једном или двапут. А сада морам да скочим када она пуцне прстима. Тешко је то.“
Елејна није могла да се суздржи. Пукла је прстима.
Нинаева се окренула тако брзо да је постала нејасна, њено лице је било прекривено страхом. Њена хаљина се такође мењала, од плаве свиле преко хаљине Прихваћене до оне коју је сматрала добром, дебелу дворечанску вуну, тамну и грубу. Када је схватила да Егвена није тамо, и да је није чула, замало се онесвестила од олакшања.
Када су се вратиле у своја тела и када су се пробудиле да кажу осталима да могу у кревет, Авијенда је засигурно то сматрала добром шалом, а и Биргита се смејала такође, ипак Нинаева је имала своју освету. Следећег јутра је пробудила Елејну леденицом. Елејнина вриска је пробудила све остале у селу.
Три дана касније, избила је прва експлозија.
