Велика зимска олуја позната под именом семарос је наставила да дува са Мора Олуја, јаче него иједна запамћена. Неку су тврдили да ове године семарос покушава да надокнади месеце кашњења. Муње су парале небеса довољно често да су разбијале ноћну тмину. Ветар је брисао преко тла, а киша га је шибала, претварајући све, осим најчвршћих путева, у реке блата. Понекад би се блато смрзло након сумрака, али је освит увек доносио отопљење, чак и кад је небо било сиво, и тло би поново прерасло у стазе. Ранд је био изненађен колико је све то ометало његове планове.
Аша'ман по којег је послао је дошао брзо, средином јутра наредног дана, изјахујући кроз Капију на жестоки пљусак који је заклонио сунце, правећи такав мрак да је исто тако могла бити и поноћ. Кроз рупу у ваздуху, снег поче да пада у Андор, крупне, беле пахуље су у густом ковитлацу криле оно што је лежало иза њих. Већина људи у краткој колони је била умотана у тешке, црне огртаче, али се чинило да киша клизи око њих и њихових коња. Није то било очигледно, па ипак, ко год би приметио погледао би два, ако не и три пута. Било је потребно само једноставно усмеравање да би се остао сув, докле год вам није сметало да обзнаните шта сте. Мада, црно-бели диск урађен на пурпурном кругу, на грудима њихових огртача је свакако то откривао. Чак и упола скривени кишом, понос је лебдео око њих, као и ароганција са којом су седели у седлима. Пркос. Они су славили то што су били.
Њихов командир, Чарл Гедвин, је био свега неколико година старији од Ранда, онизак; носио је Мач и Змаја, као и Торвал, на добро сашивеном капуту високог оковратника од најбоље црне свиле. Његов мач је био богато опточен сребром, следио је у сребру урађен појас за каиш са сребрном копчом у облику песнице. Гедвин је себе називао Тсорован'м'хејл; на старом језику – Вођа олује, шта год је требало то да значи. Макар је одговарало временским приликама.
Па ипак, стајао је на самом улазу у Рандов украшени, зелени шатор и неодобравајући гледао напоље у налете кише. Стража Садругова на коњима је окружила шатор, иако нису били удаљени више од тридесет корака, били су једва видљиви. По начину на који су игнорисали пљусак, могли су бити и статуе.
„Како очекујеш од мене да нађем икога по оваквом времену?“ прогунђао је Гедвин, бацивши поглед преко рамена ка Ранду. Тренутак касније је додао „Мој господару Змају.“ Очи су му биле хладне и изазивачке, као и увек, без обзира да ли је гледао у човека или дрвену ограду. „Рохаид и ја смо довели осам Посвећених и четрдесет Војника, довољно да се уништи армија или покори десет краљева. Могли би смо натерати чак и Аес Седаи да трепне“, рекао је суво. „Нека сам спаљен, неколицина нас је могла да одради посао. Могао си и ти. Зашто ти је био потребан ико други?“
„Очекујем од тебе послушност, Гедвине“, рече Ранд хладно. Вођа Олује? А Манел Рохаид, следећи до Гедвина, се назива Бајџан'м'хејл, Вођа напада. Шта је Таим наумио стварајући нове чинове? Битно је било да је човек био оружје. Битно је било да оружје очува ум довољно дуго да буде употребљено. „И не очекујем од тебе да губиш време испитујући моја наређења.“
„По твојој заповести, мој господару Змају“, промрмљао је Гедвин. „Послаћу људе моментално.“ Уз крати поздрав, са песницом на грудима, изашао је напоље, на олују. Пљусак се савио од њега, правећи завесу низ мали штит који је исткао око себе. Ранд се упитао да ли је човек био свестан колико је био близу смрти када је дограбио саидин без упозорења.
Мораш га убити, пре него што он убије тебе, кикотао се Лијус Терин. Онихоће, знаш то. Покојник не може никога да изда. Глас у Рандовој глави поче да се пита. Али понекад не умру. Зар сам ја мртав? А ти?
Ранд потисну речи на ниво зујања мушице, на самој граници примећивања. Од свог поновног појављивања у Рандовој глави, Лијус Терин је ретко био нем, осим ако је био присиљен на то. Већину времена се чинио луђи него икад, и љући, такође. Понекад и јачи. Тај глас је опседао Рандове снове, и кад би видео себе у сну, није увек био у потпуности он сам. Није увек био ни Лијус Терин, лик који је почео да препознаје као лик Лијуса Терина. Понекад је био мутан, али прилично познат, и Лијус Терин је такође био запањен тиме. То је само потврђивало колико је одмакло човеково лудило. Или можда и његово лично.
Не још, помисли Ранд. Још не могу приуштити себи да полудим.
Онда када? Лијус Терин прошапта, пре него је Ранд стигао да га поново стиша.
Доласком Гедвина и Аша'мана, његов план да потера Сеаншане на запад се покренуо. Покренуо, и напредовао споро, као човек који би се кретао једном од тих блатњавих стаза. Без оклевања је подигао штит око себе, не трудећи се да сакрије своје покрете. Није било од велике користи тежити за тајновитошћу. Голубови су полако носили вест, а гласници су били далеко спорији, нарочито након што је почео семарос, па ипак он уопште није сумњао да су га посматрали – Бела кула, Изгубљени, било ко ко је видео обрте среће онуда куда је пролазио Поноворођени Змај и могао да приушти новчић који би дао војнику. Можда су га посматрали чак и Сеаншани. Ако је он могао да шаље извиђаче да посматрају њих, могли су и они исто да ураде њему. Али чак ни Аша'мани нису знали зашто се он кретао.
Док је Ранд непомично посматрао људе како пакују своје шаторе на кочије са високим точковима, појавио се Вејрамон на једном од својих многих коња, белом парадном шкопцу најчистије таиренске расе. Киша је престала, тешки сиви облаци су и даље скривали подневно сунце, а ваздух је био толико влажан да се вода могла цедити рукама. Змајев Барјак и барјак Светлости су висили опуштени и натопљени на својим високим штаповима.
Таиренски Браниоци су заменили Садругове, и док је Вејрамон јахао кроз круг њихових коњаника, намрштио се Родривару Тијери, згодном човеку, тамном чак и за Таиренца, са кратком брадом обликованом у веома оштар врх. Као потпуно ситан племић који је би принуђен да се издигне искључиво сопственим способностима, Тијера се до крајности придржавао правила. Крупне беле перушке, које су се љуљале на његовом обрубљеном шлему, су обогатиле његово компликовани наклон Вејрамону. Мрштење Високог Лорда је постало још дубље.
Није било потребе да Капетан Камена буде лично задужен за Рандову пратњу, али је ипак често био, као што је и Марколин често сам командовао Садруговима. Често огорчено ривалство је расло између Браниоца и Садругова, вртећи се око тога ко би требао да чува Ранда. Таиренци су захтевали то право јер је владао Тиром дуже, Илијанци јер је, ипак, био краљ Илијана. Можда је Вејрамон чуо мрмљања међу Браниоцима да је време да Тир има сопственог краља, а ко је био бољи за то од човека који је заузео Камен? Вејрамон се више него слагао са том потребом, али не и са избором онога ко би носио ту круну. Није био једини.
Његове црте лица се смекшаше чим је видео Ранда да гледа, а затим је склизнуо из свог златом обрађеног седла да направи наклон наспрам којег је Тијерин изгледао једноставно. Крут, какав је био, могао је да се надме и испрси чак и у сну. Ипак је гримаса затреперила на његовом лицу када је угланцаном чизмом ступио у блато. Носио је кишни огртач, да сачува своју фину одећу од влаге, али је и сам огртач био прекривен златним везом и са оковратником од сафира. Требало би опростити ономе ко би, видевши Рандов огртач од тамнозелене свиле, са златним пчелама које се пењу уз рукаве и ревере, погрешно претпоставио да Круна Мачева припада другом човеку, а не њему.
„Мој господару Змају“, нагласио је Вејрамон. „Не могу изразити колико сам срећан када видим да твоју стражу чине Таиренци, мој господару Змају. Сигурно би свет зацвилео ако би се десило било шта непредвиђено.“ Био је превише интелигентан да иступи и назове Садругове недостојним поверења. Био је, али за длаку.
„Пре или касније ће се то десити“, рекао је Ранд суво. Наравно тек пошто добар дио престане да слави. „Знам колико би ти плакао, Вејрамоне.“
Човек се на то поче да глади своју браду прошарану седима власима, заправо пун поноса. Чуо је оно што је желео да чује. „Да, мој господару Змају, можеш бити сигуран у моју оданост. Управо из тог разлога сам забринут наређењима која ми је твој човек донео јутрос.“ То се односило на Едлија; многи племићи су мислили да ће ако о Аша'манима буду размишљали само као о Рандовим слугама ови некако бити мање опасни. „Мудро од тебе што си отпослао већину Каирхијенаца. И Илијанаца, наравно, то се подразумева. Могу чак и да разумем зашто ограничаваш Гујама и остале.“ Вејрамонове чизме шљапнуше у блату док му је прилазио, а глас му поприми поверљиви тон. „Верујем да су неко од њих – нећу рећи ковали заверу против тебе, али мислим да можда њихова оданост није увек била ван сваке сумње. Као што моја јесте. Ван сваке сумње.“ Глас му се појача, поставши поново снажан и сигуран, човек се бринуо искључиво о потребама оног кога је служио. Онога који ће њега сигурно учинити првим краљем Тира. „Дозволи ми да доведем све своје ратнике, мој господару Змају. Са њима и Браниоцима, могу чувати част Господара Јутра, и његову безбедност.“
У свим камповима широм равнице, кочије и кола су утоваривани, коњи седлани. Многи шатори су већ били спуштени. Висока госпа Розана је јахала на север, њен барјак је био на челу колоне довољне велике да направи пометњу међу разбојницима и барем наведе Шаидо да направи паузу. Али не и довољно да јој усади идеје у главу. Нарочито не када су половину чинили Гујемови и Мараконови људи, помешани са Браниоцима Камена. Сличан случај је био и са Спироном Наретином, који је јахао на исток преко високих врхова са подједнаким бројем Садругова и људи заклетих другим члановима Савета Деветорице, колико је било и његових људи, не рачунајући још стотину пешака који су их следили, неки од оних који су се предали у шуми иза тих врхова дан раније. Изненађујуће велики број се одлучио да следи Поноворођеног Змаја, али им Ранд није веровао довољно да би их оставио заједно. Толмеран је управо кретао на југ са истом врстом мешовите пратње, а и остали су требали да крену чим њихова кола и кочије буду утоварени. Свако у другом правцу, и нико у стању да верује човеку иза себе толико да би се усудио да прекрши Рандова наређења. Донети мир у Илијан је био важан задатак, па ипак је сваки до последњег лорда и госпе жалио што је отпослан од Поноворођеног Змаја, једноставно се питајући да ли је то значило да су пољуљали његово поверење. Мада би се неки могли и запитати зашто је одлучио да држи на оку оне које је задржао. Розана је свакако деловала забринуто.
„Дира ме твоја брига“, рекао је Ранд Вејрамону, „али колико стражара треба једном човеку? Ја не планирам да започнем рат.“ Фина примедба, с обзиром да је тај рат већ увелико напредовао. Почео је у Фалмеу, ако не и раније. „Спреми своје људе.“
Колико је људи умрло због мог поноса? завијао је Лијус Терин. Колико их је умрло због мојих грешака?
„Могу ли макар да питам где идемо?“ Вејрамоново питање, не баш раздражљиво, надјача глас у Рандовој глави.
„Град“, одсече Ранд. Он није знао колико је људи умрло због његових грешака, али нико није умро због његовог поноса. У то је био сигуран.
Вејрамон отвори уста, очигледно збуњен да ли се то односило на Тир или Илијен, или чак на Каирхијен, али му Ранд Змајевим жезлом даде знак да оде, кратак, одсечан покрет, који је заљуљао зелено-беле кићанке. Напола је желео да може да убоде Лијуса Терина жезлом. „Не намеравам да седим овде цео дан, Вејрамоне! Иди својим људима!“
Мање од сат времена касније од посегну за Истинским извором и припреми се да направи Капију за Путовање. Морао је да се бори са вртоглавицом која га је спопадала у задње време кад год би посегао за Моћи; није се баш љуљао у Таи'даишаровом седлу. Са течном прљавштином која је плутала на саидину попут слеђене слузи, додиривање Извора га је готово натерало да испразни стомак. То што је видео двоструко, макар само и на неколико тренутака, му је отежало усмеравање токова, ако не и учинило немогућим, те је могао позвати Дашиву или Флина или неког другог да то уради, али Гедвин и Рохаид су држали узде својих коња, стојећи испред око туце Војника у црним капутима, сви они који нису пошли у потрагу. Само су стрпљиво стајали тамо. И гледали Ранда. Рохаид, за шаку нижи од Ранда и можда две године млађи, је такође био пун Аша'ман, и његов је капут, такође, био свилен. Малени смешак му је титрао на лицу, као да је знао оно што други нису, и као да га је то забављало. Шта је знао? За Сеаншане, сигурно, ако не и Рандове планове за њих. Шта друго? Може бити ништа, али Ранд није намеравао да покаже било какву слабост пред њима двојицом. Вртоглавица је брзо избледела, двоструки предео мало спорије, као и увек у задњих неколико недеља, и он заврши ткање, а онда се, без чекања, укопа петама и пројаха кроз отвор који се размотао пред њим. Град на који је мислио био је Илијан, мада се пролаз отворио северно од самог града. Упркос Вејрамоновој наводној бризи, тешко би се могло рећи да је отишао сам и незаштићен. Готово три хиљаде људи је пројахало кроз високу четвртасту рупу у ваздуху, право на ливаду недалеко од блатњавог пута који је водио до Насипа Северне Звезде. Чак и кад је сваком лорду дозвољено да поведе само шаку војника – човеку који је навикао да води хиљаду, ако не хиљаде људи, стотињак је била шака – они су додали људства. Таиренци и Каирхијењани и Илијанци, Браниоци Камена под Тијериним вођством и Садругови под Марколиновим, Аша'мани за Гедвином. Аша'мани који су дошли са њим, у сваком случају. Дашива и Флин и остали су држали своје коње у близини Ранда. Сви осим Наришме. Наришма се још увек није вратио. Човек је знао где да га нађе, али се Ранду то уопште није допадало.
Свака група се држала што је више могуће одвојено. Гујам и Маракон и Араком су јахали са Вејрамоном, сви мотрећи на Ранда више него на то куда иду, и Грегорин Панар са још тројицом из Савета деветорице, савијајући се у седлима да би тихо и узнемирено разговарали међу собом. Семарадрид, са каирхијенским лордовима стегнутих лица, који су јахали за њим, је посматрао Ранда са готово једнаком пажњом као и Таиренци. Ранд је једнаку пажњу посветио одабиру оних који ће поћи са њим, као и одабиру оних које је отпослао, не водећи се увек разлозима које би други можда имали.
Да је било посматрача, то би био храбар призор, са свим тим блиставим барјацима и заставама и малим коном издигнутим са леђа неког од Каирхијењана. Блистави и храбри и веома опасни. Неки јесу ковали завере против њега, и он је сазнао да је Семарадридова Кућа Маравин имала стари савез са Кућом Риатин, која је била отворено против њега у Каирхијену. Семарадрид није негирао везу, али је такође није поменуо пре но што је Ранд сам чуо за њу. Савет деветорице му је био превише нов да би ризиковао да их све остави. А Вејрамон је био будала. Препуштен сам себи, могао би покушати да задужи господара Змаја тиме што би покренуо војску на Сеаншане, или Мурандијце, или Светлост би једино знала на кога и где. Превише глуп да буде остављен, превише моћан да буде запостављен, те је јахао са Рандом и сматрао себе почаствованим. Била је права штета што није био толико глуп да уради нешто чиме би заслужио да буде погубљен.
На зачељу су ишли слуге и товарна кола – нико није разумео зашто је Ранд послао све кочије са другима, а он није намеравао да објашњава; коме је припадао следећи пар ушију које би слушале? – а онда је следила дуга колона резервних коња које су водили коњоводци, и заостале групе људи у похабаним оклопима који им нису баш пристајали или кожним прсницима са нашивеним зарђалим челичним дисковима, носећи лукове или самостреле, или копља, па чак и неколико кратких копаља; још оних који су одговорили на позив „лорда Бренда“ и одлучили да не иду ненаоружани. Њихов вођа је био шмрцави човек са којим је Ранд разговарао на ивици шуме, име му је било Иган Падрос и био је много бистрији него што је изгледао. Припаднику нижег сталежа је било тешко да се издигне високо, на већини положаја, али је Ранд закључио да се Падрос издваја. Човек је окупио своје људе на једној страни, али је читава гомила тумарала около, лактајући се међусобно, због бољег погледа.
Насип Северне Звезде се протезао прав као стела, миљама кроз смеђу мочвару која је окруживала Илијан, широк пут утабане прљавштине испрекидане каменим мостовима. Ветар са југа је доносио морску со и наговештај штавионица. Илијан је био град који се ширио, врло лако могуће велик као Каемлин или Каирхијен. Светло обојени црепови и стотине правих торњева, који су блистали на сунцу, су били видљиви преко мора траве где су газили дугоноги ждралови, а јата белих птица летела ниско, испуштајући пискаве крике. Илијану никад нису били потребни зидови. Није да би зидови били од користи Граду против њега.
Било је разумљивог разочарења што није одлучио да уђе у Илијан, мада се нико није гласно пожалио, барем не тамо где је он могао да чује. Па ипак, било је пуно суморних лица и огорченог мрмљања, док се убрзано постављао једноставан камп. Као већина великих градова, Илијан је важио за место егзотичне мистерије, конобара широких схватања и лаких жена. Макар међу људима који никад нису били тамо, иако је био њихова престоница. Незнање је увек надувавало градску репутацију код оваквих ствари. Тако је и било, само је Мор галопирао преко насипа. Људи су се исправили, оставивши закуцавање шаторских клинова или постављање везова за коње, и посматрали га љубоморним погледом. Племићи су посматрали са радозналошћу, док су се претварали да нису заинтересовани.
Аша'мани са Гедвином нису обраћали пажњу на Мора док су правили сопствени логор, који се састојао од као смола црног шатора за Гедвина и Рохаида и простора где су влажна смеђа трава и блато били утабани и суви, и где ће спавати остали увијени у своје огртаче. То су, наравно, радили помоћу Моћи; све су радили помоћу Моћи, ни не трудећи се да прво запале ватре за припремање хране. Неколицина из других логора су зурили у њих, широко отворених очију, док се шатор, како се чинило, сам од себе расклапао, а бисаге лебделе у супротном правцу од самара, али би већина њих изненада усмерила поглед било где друго када би схватили шта се дешава. Два или три Војника одевена у црно као да су причали сами са собом.
Флин и остали се нису придружили Гедвиновој групи – имали су пар шатора недалеко од Ранда – али је Дашива одшетао до места где су опуштено стајали „Вођа олује“ и „Вођа напада“ и повремено издавали оштро наређење. Пар речи, и он дошета назад одмахујући главом и љутито мрмљајући испод гласа. Гедвин и Рохаид нису били дружељубив двојац. Као што ни они нису били.
Ранд оде у свој шатор чим је био подигнут, и пружи се потпуно обучен преко свог лежаја, зурећи у нагнути кров. Пчеле су биле извезене и са унутрашње стране, на лажном крову направљеном од свиле. Хопвил донесе месингану шољу куваног вина које се пушило – Ранд је оставио своје слуге – али се вино хладило на његовом писаћем столу. Ум му је грозничаво радио. Још два или три дана и Сеаншани ће се суочити са налетом који им је био за петама. Онда је следио повратак у Каирхијен, да види како теку преговори са Морским народом, да схвати шта Кадсуан покушава – био је њен дужник, али је она свакако смерала нешто! Можда да коначно заврши са остатком побуњеника. Да ли су Каралин Дамодред и Дарлин Сиснера исклизнули услед гунгуле? Ако би имао макар Високог Лорда Дарлина у шакама то би могло такође да оконча побуну у Тиру. Андор. Ако су Мет и Елејна били у Мурандији, како се чинило, у најбољем случају ће проћи још неколико недеља пре него што Елејна буде могла да захтева Лављи престо. Кад се то коначно деси, он ће морати да се клони Каемлина. Али морао је да разговара са Нинаевом. Да ли је могао да очисти саидин? Можда је могло да успе. Такође је можда могло да уништи свет. Лијус Терин је мрмљао неразговетно потпуно ужасну. Светлости, где је био Наришма?
Семарос је брисао све, дувајући жестоко тако близу мора. Киша је добовала по његовом шатору. Светлост муња је испунила улаз у његов шатор плаво-белом светлошћу, а громови су тутњали, звук је био као да се планина котрља.
Из свега тога, Наришма укорачи у шатор, док је са њега капало, а тамна коса му била прилепљена за чело. Имао је наређење да не буде примећен, без обзира на цену. Није било разметања за њега. Његов натопљени капут је био једноставне смеђе боје, а тамна коса му је била везана на потиљку, а не уплетена. Чак и без звончића, коса, која је готово досезала струк, је на мушкарцу привлачила погледе. Такође је био намрштен, а под руком је носио цилиндрични завежљај везан гајтаном, дебљи од људске ноге, попут малог тепиха.
Суочивши са лежаја, Ранд дограби завежљај пре него што је Наришма успео да му га пружи. „Да ли те је неко видео?“ захтевао је да зна. „Зашто си се толико задржао? Очекивао сам те синоћ!“
„Требало ми је времена док сам утврдио шта треба да урадим“, одговорио је Наришма равно. „Ниси ми све рекао. Замало си ме убио.“
То је било смешно. Ранд му јесте рекао све што је требао да зна. Био је сигуран у то. Није имало смисла веровати човеку до те мере, а онда га послати у смрт и све упропастити. Пажљиво гурну завежљај под свој лежај. Руке су му подрхтавале од хитне потребе да стргне омот, да би био сигуран да има оно по шта је послао Наришму. Човек не би усудио да се врати да није. „Обуци одговарајући капут пре него што се придружиш осталима“, рече. „И, Наришма...“ Ранд се исправи, фиксирајући другог човека мирним погледом. „Само помени некоме ово и убићу те.“
Убиј цео свет, смејао се Лијус Терин, био је то подругљиви крик. Очајнички. Ја сам убио цео свет, а можеш и ти, ако се жестоко потрудиш.
Наришма се снажно лупи песницом по грудима. „Како заповедаш, мој господару Змају“, рекао је огорчено.
Било је светло и рано следећег јутра када је хиљаду људи из Змајевог Легиона марширало из Илијана, преко Насипа Северне Звезде, корачајући у равномерном ритму добоша. Па, макар је било рано. Густи сиви облаци су се котрљали преко неба, а шкрти морски поветарац, оштар од соли, је мотао огртаче и барјаке, мрмљајући о још једној олуји на помолу. Легион је привлачио значајну пажњу војника који су већ били у логору, својим плавим андорским шлемовима и дугим плавим капутима који су имали црвено-златног Змаја на грудима. Плава заставица са Змајем и бројем је означавала сваку од пет група. Легионари су били другачији на много начина. На пример, носили су штитнике за груди, али испод капута, како не би сакрили Змајеве – из истог разлога су се капути копчали са стране – и сваки човек је носио кратки мач о боку и челични самострел, стајали су исправљених рамена, сви као један. Официри су корачали, сваки са дугачким црвени пером на кациги, тачно испред заставица и добоша. Једини коњ је био Моров шкопац мишје боје, на челу и товарне животиње на зачељу.
„Пешице“, Вејрамон је промрмљао, ударајући уздама преко шаке у рукавици. „Нек ми је душа спаљена, не ваљају, пешице. Растуриће се приликом првог удара. Пре.“ Први у колони су прошли насипом. Помогли су да се заузме Илијан и нису се растурили.
Семарадрид одмахну главом. „Без кратких копаља“, промрмљао је. „Видео сам добро вођене пешадијске одбране, са кратким копљима, али без...“ Звук гађења је допро из његовог грла.
Грегорин Панар, трећи човек у седлу у близини Ранда је посматрао придошлице без речи. Можда није имао предрасуде према пешадији – мада, ако није онда је био један од шачице племића које је Ранд срео без таквих предрасуда – и жестоко се трудио да се не мршти и готово да му је то и пошло за руком. До сада су сви знали да су људи који су носили Змаја на грудима носили оружје зато што су одлучили да следе Ранда, одлучили да следе Поноворођеног Змаја, само зато што су то желели. Илијанци су морали да се питају где то Легион иде, када Ранд није желео да повери то Савету деветорице. Што се тога тиче, Семарадрид је посматрао Ранда крадомице. Само је Вејрамон био превише глуп да би мислио.
Ранд окрете Таи'даишара. Пакет који је Наришма донео је био препакован у тањи завежљај, и везан испод његовог левог кожног стремена. „Рушите логор; крећемо“, рекао је тројици племића.
Овог пута је пустио Дашиву да отвори Капију да их све изведе одатле. Човек једноставног лика му се намршти и промрмља за себе – Дашива је из неког разлога заправо деловао увређено – а Гедвин и Рохаид су седели један уз другог у својим седлима, посматрајући са заједљивим осмесима сребрнасту светлост која је провртела рупу у ничему. Посматрали су Ранда више него Дашиву. Па, нека гледају. Колико је пута могао посегнути за саидином и ризиковати да падне ошамућен наглавачке, пре него што му се то стварно деси? То није могао да дозволи пред њима.
Овог пута, пролаз их је довео на широки пут који је секао кроз брежуљке обрасле грмљем у подножју планина на западу. Планине Немарелин. Нису биле еквивалент Магленим планинама, и ни налик Кичми Света, али су се уздизале тамне и сурове наспрам неба, оштрих врхова који су ограђивали западну обалу Илијана. Иза њих је лежао Кабалски понор, а иза тога...
Људи су убрзо почели да препознају литице. Грегорин Панар се осврну једном и климну од изненадног задовољства. Остала три Саветника и Марколин су потерали коње ближе њему да би разговарали, док су коњаници још увек надирали кроз пролаз. Семарадриду је требало само тренутак више да би схватио, као и Тијери, и сада су изгледали као да су и они разумели.
Сребрни пут је водио из града у Лугард, и настављао према унутрашњости на запад. Постојао је такође и Златни Пут, који је водио у Фар Мадинг. Путеви и имена су вероватно потицали из времена пре Илијана. Векови колских точкова, копита и чизама су их жестоко утрли и семарос је могао само да их прекрије блатом. Били су међу неколико поузданих путева у Илијану када је било потребно водити велике групе људи током зиме. До сад су сви знали за Сеаншане у Ебоу Дару, мада је Ранд чуо велики број прича међу војницима од којих су освајачи деловали као зли рођаци Тролока. Ако су Сеаншани планирали да нападну Илијан, Сребрни пут је био добро место да се окупи одбрана.
Семарадрид и остали су мислили да знају шта је планирао: мора да је сазнао да Сеаншани долазе и Аша'мани су били ту да их униште кад се то деси. Након прича о Сеаншанима нико није био забринут око тога што ће мало остати за њих да ураде. Наравно, Тијера је коначно морао објаснити Вејрамону, што га јесте узнемирило, мада је покушао то да прикрије великим говором о мудрости господара Змаја и војном генију Господара Јутра, заједно са тим како би он лично водио први напад на те Сеаншане. Комплетна будала. Ако га послужи срећа, било ко други ко чује за окупљање на Сребрном путу неће бити много интелигентнији од Семарадрида или Грегорина.
Ако га послужи срећа, нико коме је битно неће сазнати пре него буде прекасно.
Сместивши се да чека, Ранд је мислио да ће то бити још један дан или тако нешто, али како су дани пролазили почео је да се пита да није био готово једнака будала као и Вејрамон.
Већина Аша'мана је претраживала Илијан и Тир и Равнице Мареда, тражећи преостале људе које је Ранд желео. Тражећи кроз семарос. Капије и Путовања су били јако добри, али чак је и Аша'манима требало времена да нађу оне које траже када је пљусак сакрио било шта што је било даље од педесет корака, а бојазан је довукла гласине до блиске постаје. Аша'мани у потрази би промашили за миљу своју ловину несвесни тога, док се не окрену и схвате да су људи поново отишли другде. Неки су морали да иду далеко, тражећи људе који нису обавезно били одушевљени да буду нађени. Дани су прошли пре но су први донели вести.
Високи Лорд Сунамон се придружио Вејрамону, био је то дебео човек сладуњавих манира – барем према Ранду. Углађен у свом фином, свиленом капуту, увек насмејан, био је речит у својим изјавама оданости, али је ковао завере против Ранда већ толико дуго, да је то највероватније радио и у сну. Високи Лорд Тореан је пришао, са изразом пијаног фармера и у својој великој раскоши, муцајући о великој части да поново јаше уз господара Змаја. Злато је интересовало Тореана више него било шта друго, осим можда привилегија које је Ранд одузео племићима у Тиру. Изгледао је нарочито обесхрабрен сазнањем да у логору нема служавки, и да у близни има само село где би се можда могле наћи предусретљиве девојке са фарми. Тореан је правио планове против Ранда у истој количини као и Сунамон. Можда и чешће од Гујема или Маракона или Аракома.
Било је и других. Био је ту Бертом Сајган, низак, набусито згодан човек који је бријао предњи део главе. Наводно није превише оплакивао смрт своје рођаке Колавер, и то из два разлога – зато што га је то учинило новим Високим седиштем Куће Сајган и зато што су колале гласине да ју је Ранд погубио. Или убио. Бертом се клањао и осмехивао, али његов осмех никад није дотакао његове тамне очи. Неки су говорили да је веома волео своју рођаку. Аилил Риатин је пришла, висока достојанствена жена, крупних, тамних очију, не млада али врло згодна, протестујући да има капетана-копљаника да предводи њене ратнике и да не жели да лично заузме место на бојном пољу. Протестујући такође о својој оданости господару Змају. Али њен брат Торам је претендовао на престо који је Ранд наменио Елејни, а гласине су тврдиле да би она за Торама учинила било шта, заиста било шта. Чак се и удружила са његовим непријатељем; да би га спутавала или шпијунирала или обоје, наравно. Приђе и Далтанес Аналин и Амондрид Осиелин и Доресин Чулиандред, лордови који су подржали Колавер у њеном покушају да заузме Сунчев престо када су мислили да се Ранд никад неће вратити у Каирхијен.
Каирхијењани и Таиренци су стајали заједно са истим циљем, са педесет слугу, или највише стотину. Људи и жене којима је веровао мање него Грегорину и Семарадриду. Већином су били мушкарци, не зато што је сматрао да су жене биле мање опасне – толико велика будала није био; жена би те убила двоструко брже него мушкарац и то обично са упола мање разлога – већ зато што није могао да натера себе да поведе било коју жену, осим оних најопаснији, тамо где је ишао. Аилил се могла топло осмехивати док је планирала како тачно да ти смести нож међу ребра. Анаијела, гипка висока госпа самоувереног осмеха, која је била верна имитација прелепе гушћије памети, се из Каирхијена вратила у Тир и отворено почела да се намеће за још-увек-непостојећи престо Тира. Можда јесте била будала, али је успела да стекне значајну подршку и међу племићима и међу простим светом.
Тако их је окупио, све оне који су предуго били ван његовог видокруга. Није могао да гледа све њих читаво време, али није могао да приушти себи да им дозволи да забораве да јесте гледао понекад. Окупио их је, и чекао. Два дана. Шкргућући зубима, чекао је. Пет дана. Осам.
Киша је тукла све слабије по његовом шатору када је последњи човек којег је очекивао стигао.
Тресући танак млаз са своје науљене капе, Даврам Башера с гађењем одува своје густе бркове прошаране седим власима и пребаци капу преко округле столице. Низак човек, великог кљунастог носа, деловао је крупнији него што је стварно био. Не зато што се шепурио, већ зато што је претпостављао да је висок колико и било ко други у просторији, и други су га тако и прихватали. Мудри људи. Штап са вучијом главом од слоноваче, симбол генерала-заповедника Салдеје, гурнут немарно иза његовог опасача за мач, је био стечен подједнако на бојним пољима као и за столовима савета. Био је један од малог броја људи којима би Ранд веровао сопственим животом.
„Знам да не волиш да објашњаваш“, промумла Башера, „али би ми добро дошло мало просветљења.“ Наместивши свој увијени мач бацио се у другу столицу и пребацио ногу преко рукохвата. Увек је деловао опуштено, али је био у стању да се одмота брже од бича. „Тај Аша'ман прикан није хтео да ми каже ништа друго но да сам ти био потребан јуче, па ипак ми је рекао да не водим више од хиљаду људи. Имао сам једва половину тог броја, али сам их повео. Не може бити да је у питању битка. Половина ознака које сам видео напољу припада људима који би се ујели за језик ако би видели иза тебе неког са ножем, а већина преосталих онима који би пробали да ти скрену пажњу. Под условом да они нису ти који су платили човека с ножем.“
Седећи у кошуљи иза писаћег стола, Ранд мучно притисну дланове на очи. Без Бореане Каривин, коју је оставио за собом, фитиљу у лампи је било потребно поштено скраћивање, и бледа димна измаглица је висила у ваздуху. Осим тога, био је будан већи део ноћи, задубљен над мапама раширеним преко стола. Мапама јужне Алтаре. Ни две нису биле исте.
„Ако крећеш у битку“, рекао је Башери, „ко је бољи за кланицу, од оних које желиш да видиш мртве? У сваком случају, нису војници ти који ће добити ову битку. Све што они треба да ураде је да заштите Аша'мане од било кога ко би им се могао прикрасти. Шта мислиш о томе?“
Башера фркну тако јако да су му тешки брци задрхтали. „Мислим да је то смртоносна чорба, то ја мислим. Неко ће се на смрт загрцнути њоме. Нека би Светлост дала да то нисмо ми.“ А онда се насмејао као да је у питању била префињена шала.
Лијус Терин се такође смејао.
