Киша тренутно није падала. Ранд је водио Таи'даишара око ишчупаног дрвета које је лежало преко обронка намрштивши се на призор мртвог човека испруженог на леђима иза обореног дебла. Човек је био низак и набијен, лице му је било избраздано, а оклоп читав од плочица лакираних у плаво и зелено, које су се преклапале, док је безвидно зурио у црне облаке изнад себе, приметно је личио на Игана Падроса, чак му је недостајала и нога. Очигледно је био официр; мач покрај његове истурене руке је имао балчак од слоноваче, резбарен по женском укусу, а на његовом лакираном шлему, у облику главе неког великог инсекта, су се налазиле две велике, танке, плаве перушке.
Ишчупано и уништено дрвеће, од којег је приличан број горео са једног краја на други, је било свуда по обронку, у дужини од петсто корака. Тела, такође, људи који су били преломљени или растргнути када је саидин похарао планинску страну. Многи су имали челичне велове преко лица, и грудобране са хоризонталним пругама. Није било жена, хвала Светлости на томе. Повређени коњи су били убијени, што је такође био разлог за захвалност. Било је невероватно како гласно може да њишти повређени коњ.
Да ли мислиш да су мртви тихи? Смех Лијуса Терина је био резак. Да ли то мислиш? Његов глас се претвори у болни бес. Мртви урличу на мене!
И на мене, такође, помисли Ранд тужно. Не могу да приуштим себи да слушам, али како их ућуткаваш? Лијус Терин је почео да јеца над својом вољеном Илијеном.
„Велика победа,“ рече Вејрамон значајним гласом иза Ранда, а онда промрмља, „али мала част у њој. Стари начини су најбољи.“ Блато је слободно украшавало Рандов капут, и било је изненађујуће видети да Вејрамон изгледа једнако уредно као на Сребрном путу. Његов шлем и оклоп су сијали. Како му је то пошло за руком? Тарабонци су јуришали на крају, копља и храброст против Једне моћи и Вејрамон је водио своје сопствене јуришнике да их сломи. Без наређења, а пратио га је сваки Таиренац осим Бранитеља, да изненађење буде веће, чак и полупијани Тореан. Пратили су га и Семарадрид и Грегорин Панар, такође, са већином Каирхијењана и Илијанаца. Било је тешко остати миран до тада, и сваки човек је хтео да се ухвати у коштац са нечим са чиме је било могуће ухватити се у коштац. Аша'мани су то могли да ураде брже. И можда нешто неуредније.
Ранд није узео учешћа у сређивању, осим да седи у свом седлу где су га људи могли видети. Бојао се да посегне за Моћи. Није се усуђивао да испољи слабост коју би они могли уочити. Ни делић. Лијус Терин на саму ту помисао поче да мрмља ужаснут.
Подједнако изненађење као и Вејрамонов неукаљани капут била је Анаијела која је јахала са њим, и барем једном се није самоуверено смешкала. Њено лице је било стегнуто и неодобравајуће. Оно што је било чудно је било то што такав израз није кварио њено лице ни приближно онолико колико су то чинили њени сладуњави осмеси. Наравно, сама се није придружила јуришу, као ни Аилил, али Анаијелин Господар коња јесте, и човек је дефинитивно био мртав, са тарабонским копљем у грудима. Тај јој се део није свиђао. Али зашто се придружила Вејрамону? Само Таиренци који се држе заједно? Можда. Била је са Сунамоном последњи пут када је Ранд видео.
Башер је терао свог дората уз обронак, тражећи пут око мртвих док је изгледало да им не посвећује више пажње него што је има за дебла претворена у иверје и пањева који су горели. Шлем му је висио са седла, а рукавице су му биле закачене за појас. Био је потпуно блатњав по десној страни, а исто је било и са његовим коњем.
„Араком је готов,“ рекао је. „Флин је пробао да га Исцели, али не мислим да је Араком хтео да живи тако. Има годово педесет мртвих за сада, а неки можда неће преживети.“ Анаијела пребледе. Ранд је видео поред Аракома, како празни желудац. Смрт обичних људи није пуно утицала на њу.
Ранд осети тренутак сажаљења. Не за њу, а не нарочито ни за Аракома. За Мин, мада је она била безбедно враћена у Каирхијен. Мин је предсказала Аракомову смрт, по једном од виђења која је имала, и Гуејамову и Мараконову, такође. Шта год да је видела, Ранд се надао да није било ни близу стварности.
Већина Војника је отишла да понови извиђа, али доле на широкој ливади, Гедвинови Посвећени су ткали Капије које су просипале колица са резервним намирницама и растеривала резервне коње. Људи су долазили с њима, провођени кроз Капије чим би постале довољно јасне да буду виђене. Блатњаво тло је било тако добро избраздано као планински обронак, па ипак затамњене бразде, два корака широке и педесет дугачке, су секле кроз смеђу траву и отварали рупе толико велике да их можда ни коњ не би могао прескочити. За сад им није пошло за руком да нађу дамане. Ранд је мислио да је морала бити само једна; више њих бу начинило сразмерно већу штету с обзиром на околности.
Људи су постављали мале ватре на којима је, поред осталог, кључала вода за чај. Макар једном су Таиренци, Каирхијењани и Илијанци били помешани. Не само народ. Семарадрид је делио своју пљоску са Гуејамом, који је уморно трљао руком преко своје ћелаве главе. Маракон и Кирил Драпанеос, штркљаст човек, чија је четвртасто ошишана брада деловала чудно на његовом уском лицу, су чучнули ослонивши се на пете у близини једне од ватри. Играли су карте, како се чинило! Око Тореана се окупио читав круг младих каирхијенских лордова који су се смејали, коју су вероватно били мање забављени његовим шалама, а више начином на који је замахивао и трљао свој кромпирасти нос. Легионари су се држали по страни, али су примили „добровољце“ који су следили Падроса до Барјака Светлости. Та група се чинила ревноснија него ико други од кад су сазнали како је Падрос умро. Легионари у плавим капутима су им показивали како да промене смер, а да се не распадну као јато гусака.
Флин је био међу повређенима, заједно са Едлијем, Мором и Хопвилом. Наришма је могао да Исцељује тек мало више него обичне посекотине, не боље од Ранда, а Дашива чак ни толико. Гедвин и Рохаид су стајали и разговарали на приличној удаљености од других, држећи коњске узде, на врху брежуљка који се налазио усред ливаде. Брежуљак на којем су очекивали да на препад ухвате Сеаншане, када покуљају из Капија окружујући их. Готово педесет мртвих, а биће их још, али било би их више од двеста без Флина и осталих који су могли да Исцељују у различитим степенима. Гедвин и Рохаид нису хтели да прљају руке и искривили су лица када их је Ранд довео да то раде. Међу мртвима је био један Војник, а још један Војник, Каирхијењанин округлог лица, је седео скљокан поред ватре са ошамућеним погледом, за који се Ранд надао да потиче од тога што га је земља која је шикнула под његовим ногама бацила кроз ваздух.
Доле, на избразданој равници, Аилил се сашаптавала са својим коњичким капетаном, малим бледуњавим човеком који се звао Денхарад. Коњи су им стајали толико близу да су се додиривали, а њих двоје би повремено погледали ка планини према Ранду. Шта ли су они планирали?
„Бићемо бољи следећи пут,“ мрмљао је Башер. Бацио је поглед преко долине, а онда затресао главом. „Најгора грешка је она која се направи два пута, а ми то нећемо урадити.“
Вејрамон га је чио и поновио је исту ствар, али користећи двадесет пута више речи, украсивши их као цветну башту у пролеће. И не признајући да је било било каквих грешака, а сасвим сигурно не са његове стране. Заобишао је Рандове грешке са истом вештином.
Ранд је климнуо, стиснутих усана. Следећи пут ће бити бољи. Мораће бити, осим ако жели да сахрани половину својих људи у овим планинама. Управо тада се запита шта да ради са заробљеницима.
Већина оних који су избегли смрт на падини је успела да се повуче кроз дрвеће које се још држало. И то на изненађујуће добро организован начин, тврдио је Башер, па ипак, није било велике вероватноће да буду реална претња сада. Не, осим ако имају дамане са собом. Али стотињак људи је седело у гомили на земљи, оружје им је било одузето, као и оклопи, а били су под будним погледом двадесетак Садругова и Браниоца на коњима. Махом Тарабонци, нису се борили као неко кога су ту довели освајачи. Добар број њих је држао главе усправно, и са подсмехом гледао своје стражаре. Гедвин је хтео да их убије, након што их подвргне испитивању. Вејрамону је било свеједно да ли ће им гркљани бити пререзани, али је сматрао да је мучење губљење времена. Нико не би знао ништа корисно, наставио је; није било ни једног од племићког порекла.
Ранд баци поглед ка Башери. Вејрамон је и даље звучно причао. „...очистити ове планине за тебе, мој Господару Змају. Згазићемо их нашим пешацима и...“ Анаијела је јаросно климала.
„Шест горе, шест доле,“ рекао је Башер тихо. Састругао је блато ноктом са једног од својих густих бркова. „Или како неко од мојих закупаца кажу, оно што добијеш у обртима, изгубиш у заобилажењу.“ Шта му је, у Светлости, било заобилажење? Баш је то било од велике помоћи!
А онда је једна од Башериних патрола погоршала ситуацију. Шест људи је дошло терајући заробљеницу дршкама копаља пред својим коњима дуж обронка. Била је то црнокоса жена у поцепаној и прљавој тамноплавој хаљини, са црвеним плочама на грудима и рачвастом муњом на сукњи. Лице јој је такође било прљаво и изгребано. Посрнула је и замало пала, али је то што су је терали копљима био више поступак, него прави додир. С ниподаштавањем је прешла погледом преко оних који су је заробили, чак пљунувши једном. Бацила је подругљив поглед и ка Ранду.
„Да ли сте је повредили?“ захтевао је одговор. Можда чудно питање, када се узме у обзир да се односило на непријатеља и након оног што се десило у овој долини. О сул'дам. Али је једноставно излетело.
„Нисмо ми, мој Господару Змају,“ човек грубог лица, вођа патроле, одговори. „пронашли смо је у оваквом стању.“ Чешући вилицу кроз своју црну браду погледом потражи Башеру, као да тражи подршку. „Тврдила је да смо ми убили њену Џиле. Пса љубимца, или мачку, или нешто тако, рекао бих по начину на који непрекидно прича о томе. Њено име је Нерит. Толико смо извукли из ње.“ Жена се окрену и поново га погледа са подсмехом.
Ранд уздахну. Не пса љубимца. Не! То име није припадало листи! Али је могао да чује литанију имена која је рецитовао у својој глави, и „дамане Џиле“ је било ту. Лијус Терин је јецао за својом Илијеном. Њено име је такође било на листи. Ранд је сматрао да је имала права на то.
„Ово је сеаншанска Аес Седаи?“ изненада упита Анаијела, нагињући се преко јабуке свог седла, пиљећи у Нерит. Нерит јој узврати такође оштрим погледом, док су јој се очи шириле у бесу. Ранд је објаснио оно мало што је знао о сул'дам, да су оне уз помоћ тер'ангреала у облику наруквице и огрлице контролисале жене које су могле да усмеравају, али саме то нису могле, и на његово изненађење Висока Госпа са сладуњавим смешком хладно рече, „Ако мој Господар Змај осећа препреку, ја ћу је обесити за њега.“ Нерит понови баци оштар поглед ка њој. Презирно, овог пута. Храбрости није недостајало том погледу.
„Не!“ Ранд је промумлао. Светлости, на шта су све ови људи били спремни да би дошли у његову милост! Или је Анаијела било ближа са својим господарем копља него што се то сматрало одговарајућим. Човек је био стамен и ћелавио је – и није био племић; што је много значило у очима Таиренаца – али су жене имале чудан укус по питању мушкараца. Знао је да је то чиста истина.
„Чим будемо поново спремни за покрет,“ рекао је Башери, „ослободи оне људе доле.“ Повести заробљенике са собом кад се спрема за следећи напад није долазило у обзир, а оставити стотину људи – стотину сада, сигурно још, касније – оставити их да прате са колицима са намирницама је био ризик који би могао донети педесет различитих смицалица. Нису могли проузроковати невоље ако буду остављени. Чак и они који су се извукли на коњима нису могли понети упозорење брже него што је он могао да Путује.
Башер лагано слегну раменима; и мислио је да ће можда тако бити, али ипак је увек постојала чудна могућност. Чудне ствари су се дешавала чак и без та'верена у близини.
Вејрамон и Анаијела отворише уста готово истовремено, на лицима им се очитавао протест, али Ранд настави. „Рекао сам и то је решено! Задржаћемо жену, у сваком случају. И било коју другу жену коју ухватимо.“
„Нек ми је душа спаљена,“ узвикну Вејрамон. „Зашто?“ Човек је деловао запрепаштено, и натерао је Башеру да изненађено тргне главу. Анаијелине усне се извише задовољно, пре него што је успела да то претвори у сладуњави смешак за Господара Змаја. Очигледно, сматрала га је премеканим да пошаље жену са осталима. Предстојао им је тежак ход по овом терену, а да се и не помињу мале залихе. А време није било време на које би сте истерали жену.
„Имам довољно Аес Седаи против себе и без слања сул'дам назад њеним пословима,“ рекао им је. Светлост је знала да је то било истина! Они заклимаше, мада је Вејрамон био спор; на Башери се видело олакшање, Анаијела је била разочарана. Али шта урадити са женом и осталима које ће бити ухваћене? Није намеравао да претвори Црну кулу у затвор. Аијели су могли да их чувају. Осим што би им Мудре можда пререзале грла чим би он окренуо леђа. Мада, шта је са сестрама које је Мет водио у Каемлин са Елејном? „Када се ово заврши, предаћу је некој Аес Седаи коју ја одаберем.“ Могле би то протумачити као гест добре воље, мало меда да заслади чињеницу да морају да прихвате његову заштиту.
Чим је изговорио те речи Неритино лице је мртвачки пребледело и она завришта пуним плућима. Завијајући без прекида, она се стушти низ обронак, саплићући се преко обореног дрвећа, падајући и успињући се поново на ноге.
„Проклетство! Ухватите је!“ брецну се Ранд, и салдејска патрола јурну за женом, терајући коње преко обронка прекривеног обореним дрвећем, не бринући о могућности ломљења ногу и вратова. И даље цвилећи, она је врдала и срљала међу коње, бринући још мање.
Уз бљесак сребрног светла у отвору најисточнијег пролаза отвори се Капија. Војник у црном капуту протера свог коња кроз пролаз, поскакујући у седлу док је Капија нестајала уз трептај и потера животињу у галоп, према врху брежуљка на којем су чекали Гедвин и Рохаид. Ранд је гледао незаинтересовано. У његовој глави Лијус Терин је роптао о убијању, убијању свих Аша'мана пре него буде прекасно.
До тренутка када су њих тројица почели да се пењу уз обронак ка Ранду, четири Салдејца су оборила Нерит на земљу, везујући јој руке и ноге. Четворица су била неопходна, колико их је она ритала и гризла, а Башера се забављао нудећи опкладу у случају да их она ипак надвлада. Анаијела је промрмљала нешто о разбијању женине главе. Да ли је мислила да је стварно разбије? Ранд се намршти према њој.
Војник између Гедвина и Тохаида баци нелагодан поглед ка Нерит док су јахали крај ње. Ранд се нејасно сећао да га је видео у Црној кули оног дана када је први пут предао сребрне Мачеве и дао Таиму први брош Змаја. Био је то млад човек по имену Варил Несен, који је још увек носио прозирни вео да прекрије своје густе бркове. Мада, није оклевао када се суочио са својим земљаком. Оданост је сада припадала Црној кули и Поноворођеном змају, тако је Таим увек говорио. Други део те изјаве је увек звучао као да касни.
„Можеш имати ту част да поднесеш свој извештај Поноворођеном змају, Војниче Несен,“ рече Гедвин. Суво.
Несен се исправи у свом седлу. „Мој Господару Змају!“ грмну он, ударајући песницом у груди. „Има их још на око тридесет миља на запад, мој Господару Змају.“ Тридесет миља је била удаљеност коју је Ранд тражио од извиђача да пређу пре него се врате. Каквог добра у томе што је један Војник пронашао Сеаншане када се остали крећу даље на запад? „Можда упола од броја који је био овде,“ наставио је Несен. „И...“ Његове тамне очи полетеше поново ка Нерит. Сада је била везана, а Салдејци су се трудили да је пребаце преко коња. „И нисам видео ни трага женама, мој Господару Змају.“
Башер жмирну према небу. Тамни облаци су правили прекривач од једног до другог планинског врха, али је сунце још увек требало да буде високо. „Време је да се нахране људи, пре но се остали врате,“ рекао је, климајући задовољно. Нерит је успела да зарије зубе у Салдејчев зглоб и држала га је као јазавац.
„Нахрани их брзо,“ рече Ранд изиритирано. Да ли ће свака ухваћена сул'дам бити подједнако тешка? Врло вероватно. Светлости, шта да су ухватили дамане? „Не желим да проведем целу зиму у овим планинама.“ Дамане Џиле. Он више није могао обрисати име када се једном нашло на тој листи.
Мртви никад нису неми, шапутао је Лијус Терин. Мртви никад не спавају.
Ранд појаха ка ватрама. Није имао жељу за јелом.
Са осматрачнице на чврстој каменој избочини, Фурик Кареде је пажљиво проучавао шумовите планине које су се дизале свуда око њега, оштрих врхова попут тамних очњака. Његов коњ, високи шарени шкопац, је наћуљио уши као да покушава да ухвати звук који му је промакао, али осим тога животиња је била мирна. Сваки час Кареде је морао да се заустави и обрише стакло свог дурбина. Лагана киша је падала са сивог јутарњег неба. Две тамне перушке са његовог шлема су биле пресавијене уместо да стоје право, а вода му је лила низ леђа. Лагана киша, макар кад се упореди са оном јуче, и вероватно са оном сутра. Или овог поподнева. Громови су злослутно одјекивали на југу. Мада Каредеова брига није имала никакве везе са тим.
Испод њега, последњи од две хиљаде и триста људи су вијугали кроз ветровити пролаз, људи сакупљени из четири предстраже. Добри јахачи, прилично добро вођени, па ипак једва двеста их је било Сеаншанаца, и само још двојица осим њега су носила црвено-зелене боје Страже. Већина преосталих су били Тарабонци – познавао је њихову нарав – а добра трећина су били Амадичани и Алтарци, превише свежи са заклетвама да би ико могао бити сигуран како ће се поставити. Неки Алтарци и Амадичани су променили службу већ два или три пута. Покушали, у сваком случају. Људи са ове стране Аритског океана нису имали стида. Дванаест сул'дам је јахало близу предњег дела колоне, и он је пожелео да су свих дванаест водиле дамане поред својих коња, уместо само две.
Педесет корака даље, десет копљаника је посматрало обронак под њима, мада не онолико пажљиво колико би требали. Превише људи који су јахали под копљима се ослањало на извиђачку претходницу да пронађе било какву опасност. Кареде запамти да лично поразговара са њима. После тога ће прописно вршити своју дужност, или ће их послати да се баве регрутовањем.
Ракен се појави на истоку, клизећи ниско над крошњама дрвећа, уврћући се и окрећући се да би пратио линије терена, попут човека чије руке прате линију женских леђа. Чудно. Морат'ракен, тркач, је увек волео да се вине високо, осим ако је небо било пуно муња. Кареде отвори свој дурбин и настави да гледа.
„Можда ћемо коначно добити још неки извештај извиђача,“ рече Јадранка. Речи су биле упућене официрима иза Кареде, не њему. Тројице од десеторице су били једнаки по рангу са Каредеом, па ипак свега неколицина осим Крви узнемирише човека у униформи Мртве Страже, крвавоцрвеној и толико тамнозеленој да је била готово црна. Ни многи од Крви то нису урадили.
Према причи коју је чуо као дете, један од његових предака, племић, је пратио Лутера Пендрага у Сеаншан по команди Артура Хоквинга, али двеста година касније, обезбедивши само север, један други предак је покушао да уреже границе сопственог краљевства и завршио је тако што је био продат у деловима. Можда је заиста било тако; многи да'ковале су тврдили да имају племените претке. Макар међу собом; неколицина од Крви би налазили да је такво брбљање занимљиво. У сваком случају, Кареде је осетио да га срећа прати, када су Одабирачи изабрали њега, одлучног дечака који још није био довољно стар да би добијао дужности, и још увек се поносио гаврановима истетовираним на раменима. Многи из Мртве Страже су ишли без капута или кошуље кад год је то било могуће, да би их показивали. Барем људи. Огијерске Баште нису биле означавани нити су припадале, али то је било између њих и царице.
Кареде је био да'ковале и поносан на то, као и сваки човек у Стражи, која је била власништво кристалног престола, душом и телом. Борио се тамо где би га царица послала, и био спреман да умре оног дана када она каже тако. Једино царици је Гарда била одговорна, и тамо где су се појављивали, појављивали су се као њена рука, видљиви подсетник на њу. Није ни било чудо да су се неки од Крви осећали нелагодно гледајући одред Стражара како пролазе. Много бољи живот него чистити балегу у штали неког лорда или служити каф некој госпи. Али је он проклињао срећу која га је довела у ове планине да провери предстраже.
Ракен се устреми ка западу, два летача се скупише у својим седлима. Није било извештаја извиднице, ни поруке за њега. Фурик је знао да је то његова машта, али дугачки истурени врат створења је деловао некако... немирно. Да је он био било ко други, можда би био такође узнемирен. Било је неколико порука за њега од наређења да преузме комаду и крене на исток. Свака порука је само згушњавала маглу уместо да је рашчисти.
Становништво, ови Алтарци, су деловали као да су се повукли у планине под присилом, али како? Путеви дуж северне границе ове области су били патролирани, осматрани готово до Илијана, и уз помоћ летача и морат'торма, као и уз помоћ група коњаника. Шта је могло натерати Алтарце са одлуче да покажу зубе? Да стану заједно? Човек се могао наћи у двобоју само због погледа – мада су почели да схватају да је изазивање Стражара било само спорији начин да се самом себи пререже грло – али је он видео ове племиће тих такозваних нација како покушавају да продају једни друге и своје краљице, на сам предлог да би њихова имања могла бити заштићена и можда им придодати комшијска.
Надок, крупан човек варљиво благог лика, се окрену у седлу да посматра ракен. „Не волим да марширам наслепо,“ промрмљао је. „Не када су Алтарци успели да поставе четрдесет хиљада људи овде. Четрдесет најмање.“
Јадранка фркну тако снажно да његов високи бели шкопац поскочи. Јадранка је био старији од три капетана иза Кареде, а служио је колико и сам Кареде. Низак, витак човек за упадљивим носем и таквим држањем да сте га могли сматрати припадником Крви. Тај коњ би се истакао на миљу. „Четрдесет хиљада, или стотину, Надок, они су разбијени одавде до краја области, предалеко да пруже узајамну подршку. Ископај ми очи ако половина њих није већ мртва. Мора да су се свуда сударили са предстражама. Зато не добијамо извештаје. Од нас се очекује да сатремо остатке.“
Кареде прогута уздах. Надао се да Јадранка није и будала поврх свог држања. Хвала победника се ширила брзо, без обзира да ли је он био војска или пола Барјака. Ретки порази су гутани у тишини и заборављани. Толико тишине је било... злокобно.
„Последњи извештај мени није звучао као остатак,“ био је упоран Надок. Он није био будала. „Пет хиљада људи је на мање од педесет миља пред нама, и ја сумњам да ћемо их почистити метлама.“
Јадранка поново фркну. „Сломићемо их, мачевима или метлама. Светлост ми спалила очи, једва чекам пристојну обавезу. Рекао сам извиђачима да наставе док их не нађу. Нећу дозволити да нам побегну.“
„Урадио си шта?“ меко је упитао Кареде.
Мек или не, његов глас је тргао свако око према њему. Мада су се Надок и неколицина других борили са собом да се одмакну од Јадранке. Извиђачима је речено да наставе, извиђачима је речено шта да траже. Шта је промакло због таквих наређења?
Пре него што је ико могао да отвори уста, зачу се вика људи у пролазу, рзање и њиштање коња.
Кареде прислони кожни дурбин на око. Дуж пролаза пред њим људи и коњи су гинули под тучом нечег што су морале бити гром-стреле, по начину на који су ударале у челичне грудобране, праскајући кроз груди које је штитила Нијал. Стотине су већ пале, још стотине су се повијали рањени у седлима или на ногама и бежећи од коња који су падали по земљи. Превише их је трчало. Чак и док је гледао, људи у седлима су окретали коње да би покушали да појуре назад у пролаз. Где су, у Светлости, биле сул'дам? Није могао да их нађе. Суочио се са побуњеницима који су имали сул'дам и дамане и оне су увек морале бити убијене што је пре могуће. Можда су људи у овим крајевима научили то.
Изненада, застрашујуће, тло поче да експлодира у завијајуће фонтане читавом дужином вијугаве колоне оних под његовом командом, фонтане које су бацале људе и коње у ваздух подједнако лако као и прљавштину и камење. Муње су севале из неба, плавобели громови који су разносили људе једнако лако као и земљу. Други су људи просто експлодирали, раскидани у комадиће нечим што он није могао да види. Да ли је локално становништво имало сопствене дамане? Не, то су морале бити те Аес Седаи.
„Шта ћемо да радимо?“ питао је Надок. Звучао је потресено. Вероватно се и осећао тако.
„Да ли се носиш мишљу да напустиш своје људе?“ зарежа Јадранка. „Окупићемо их и напасти, ти –!“ Пресече се, кркљајући, јер се врх Каредеовог мача уредно зарио у његово грло. Постојало је време када су се будале могле толерисати, и време када то није било могуће. Док је човек падао из седла, Кареде вешто обриса своју оштрицу о шкопчеву белу гриву пре но се животиња дала у бег. Постојало је, такође, и време за малу представу.
„Окупићемо што се да окупити, Надок,“ рече он, као да Јадранка уопште није проговорио. Као да га никад није ни било. „Спасићемо што се да спасити, и повући се.“
Окренувши се да одјаше наниже ка пролазу где су муње севале и громови завијали, он нареди Ангару, младом човеку чврстог погледа на брзом коњу, да појаше на исток и рапортира шта се догодило овде. Можда је летач могао да види, а можда и не, мада је Кареде сумњао да сада зна зашто су летели ниско. Сумњао је да су висока госпа Сурот и генерали у Ебоу Дари такође већ знали шта се догађа овде. Да ли је данас био дан када ће умрети за царицу? Он укопа потпетице у коњске сапи.
Са равног, слабо пошумљеног гребена, Ранд је пиљио према западу, преко шуме пред собом. Док га је Моћ испуњавала – живот, тако сладак; гађење, тако гадно – могао је да види појединачне листове, али то није било довољно. Таи'даишар је ударао копитом. Рецкави врхови иза, на ове стране, и свуда около, су прекривали гребен читаву миљу или више, али је сам гребен стајао прилично изнад врхова дрвећа под њим, које се простирало преко пошумљене долине, више од миљу дуге и готово исто толико широке. Све је било мирно доле. Тихо као и Празнина у којој је лебдео. У сваком случају, тихо за сада. Ту и тамо праменови дима су се дизали са места где су два или три стабла у гомили горела попут бакљи. Само општа влага их је спречавала да претворе долину у пожар. Флин и Дашива су били једини Аша'мани још увек са њим. Сви остали су били доле у долини. Ова двојица су стајала мало даље од њега, на рубу шумарка, држећи узде својих коња и зурећи доле у шуму. Односно, Флин је зурио, једнако напрегнуто као и сам Ранд. Дашива би само повремено бацио поглед, кривећи усне, а понекад мрмљајући за себе на начин који је терао Флина да подигне стопала и погледа га искоса. Моћ је испуњавала оба човека, готово да их је преплављивала, али за промену Лијус Терин није рекао ништа. Човек се задњих дана све више повлачио.
На небу је заправо било сунчеве светлости, а распршени облаци су били сиви. Било је пет дана од када је Ранд довео своју малу војску у Алтару, пет дана од када је видео прве Сеаншане мртве. Није их пуно видео од тада. Мисао клизну по површини Празнине. Кроз рукавицу је могао да осети чапљу утиснуту у свој длан који је стискао Змајево жезло. Тишина. Није било летећих створова на видику. Три су умрла, муњама оборена са неба, пре но су њихови јахачи научили да се држе подаље. Башер је био фасциниран створовима. Тишина.
„Можда је готово, мој Господару Змају.“ Алилин глас је био миран и хладан, али је тапшала врат своје кобиле, иако животиња није имала потребу за умиривањем. Погледала је Флина и Дашиву искоса и исправила се, невољна да открије трачак узнемирености пред њима.
Ранд ухвати себе да певуши и напрасно се прекиде. То је била навика Лијуса Терина, док гледа згодну жену, не његова. Не његова! Светлости, ако почне да усваја човекове навике и кад овај није био ту...!
Изненада, потмули гром прасну у долини. Ватрени водоскоци су избијали из дрвећа на удаљености од добре две миље или више, а онда поново, и поново, поново. Муње су севале наниже у шуму, недалеко од места где су ницали високи пламенови, појединачне траке попут неједнаких плавобелих копаља. Пљусак муња и ватре и све је поново било мирно. Дрвеће овог пута није било захваћено ватром.
Нешто од тога је био саидин. Нешто од тога.
Зачу се вика, нејасна и далека, из другог краја долине, како му се учинило. Предалека, чак и за његов саидином изоштрен слух, да би могао чути сударе челика. Упркос свему, није сва борба била дело Аша'мана и Посвећених и Војника.
Анаијела испусти дубок уздах, вероватно је задржавала ваздух од момента када је размена Моћи почела. Људи који се боре челиком је нису узнемиравали. Она тада потапша врат свог коња. Шкопац је само трзнуо ухом. Ранд је то приметио у вези са женама. Врло често су жене, када су нешто смишљале, покушавале да уљуљкају остале, без обзира да ли је то њима било потребно или не. Коњ је могао да послужи. Где је био Лијус Терин?
Раздражено се наже напред да би поново проучавао свод над шумом. Добар део дрвећа је био зимзелен – храст, бор и кожолист – и упркос скорој суши, правили су ефектан призор, чак и за његов изоштрен вид. Наоко немарно, он дотаче уски замотуљак под кожом свог стремена. Добро би му дошла помоћ. А могао је да нападне и наслепо. Могао је да одјаше доле у шуму. И да види највише на десет корака. Доле би био мало ефикаснији него један од Војника.
Капија се отворила међу дрвећем у правцу гребена, сребрнаста трака која се проширила у рупу која је приказивала другачије дрвеће и густо, смеђе, зимско шибље. Војник бакарне коже, са танким брковима на горњој усни и малим бисером у уху је искорачио и пустио да Капија нестане. Показивао је сул'дам пред собом, руке су јој биле везане позади, згодна жена, ако се изузме ружичасти младеж који је имала на једној страни главе. Мада се чинило да се он слаже са њеним мрким изгледом, подједнако као и са њеном подераном, хаљином по којој су биле мрље од лишћа. Она преко рамена баци подругљиви поглед ка Војнику док је он гурао према гребену, ка Ранду, а онда се она подиже подсмешљиви поглед ка Ранду.
Војник се укрути, салутирајући жустро. „Војник Арлин Налаам, мој Господару Змају,“ грмну он, зурећи право у Рандово седло. „Наређења мог Господара Змаја су била да доведем њему било коју ухваћену жену.“
Ранд климну. То је било само да би оставио утисак да ради нешто, проверава затворенице да би био сигуран да су оне оно што је свака будала могла да види да јесу. „Одведи је до кола, Војниче Налаам, а онда се врати у борбу.“ Замало је здробио сопствене зубе док је то говорио. Врати се у борбу. Док Ранд ал'Тор, Поноворођени змај и краљ Илијана, намешта свог коња и посматра врхове дрвећа!
Налаам поново салутира док је гурао жену пред собом, али није био спор у томе. Она је наставила да се осврће преко рамена, мада овог пута не у правцу Војника. У Рандовом правцу. Раширених очију, уста отворених у запрепаштењу. Из неког разлога Налаам је није повукао да се заустави док није дошао до места где је изашао. Све што је било потребно је било да се одмакне довољно далеко да не повреди коње.
„Шта то радиш?“ захтевао је Ранд одговор док је саидин испуњавао човека.
Налаам се упола окрете ка њену, оклевајући кратко. „Делује ми лакше одавде, ако користим место на коме сам већ правио Капију, мој Господару Змају. Саидин... Саидин делује... чудно... за мене овде.“ Његова затвореница се окрену да би му се намрштила .
Након једног тренутка, Ранд му даде знак да настави. Флин се правио да је био заинтересован дебљином седла свога коња, али проћелави стари човек се благо смешкао. Надмено. Дашива... се кикотао. Флин је био први који је поменуо чудан осећај у вези са саидином у овој долини. Наравно, Наришма и Хопвил су га чули, а Мор је додао своје приче о „неуобичајености“ око Ебоу Дара. Никакво чудо што су сви сада тврдили да осећају нешто, мада нико није могао рећи шта. Саидин је просто био... особен. Светлости, са густом загађеношћу мушке половине, како би друго могао да се осећа? Ранд се надао да нису сви почели да пате од његове нове болести.
Налаамова Капија се отвори и нестаде за њим и његовом затвореницом. Ранд дозволи себи да заиста осети саидин. Живот и прљавштину помешане; такав лед да је наспрам њега срце зиме деловало топло, и такву ватру наспрам које су пламенови ковачнице деловали хладно; смрт, која је чекала да он склизне. Која је желела да он склизне. Није деловао ни мало другачије. Или јесте? Мрко погледа ка месту где је Налаам нестао. Налаам и жена.
Она је била четврта сул'дам ухваћена овог поподнева. То је чинило укупно двадесет три сул'дам затвореница које су биле код кола. И две дамане, свака још увек на сребрнастом повоцу и са огрлицом, које су ишле одвојеним колима; са тим огрлицама нису могле да се крећу више од три корака, пре но би дошле у горе стање него Ранд када би посегао за Извором. Након свега није више био сигуран да ће сестре које су биле са Метом бити срећне да их приме. Прву дамане, пре три дана, није сматрао за затвореника. Витка жена бледоплаве косе и великих плавих очију, била је Сеаншанка ухваћена да би била ослобођена. Тако је мислио. Али када је приморао сул'дам да уклони женину огрлицу, њен а'дам, она је почела да дозива сул'дам да јој помогне и моментално почела да шиба Моћ. Чак је и понудила свој врат сул'дам да јој поново стави ту ствар! Девет Браниоца и Војник су погинули пре но су успели да подигну штит око ње. Гедвин би је убио на лицу места, да га Ранд није зауставио. Браниоци, који су били готово подједнако узнемирени у близини жена које су могле да усмеравају, као што су други били узнемирени у близини мушкараца који су то могли – и Браниоци су је желели мртву.
Прихватали су смрт у борби током ових задњих дана, али да људе убије затвореница их је изгледа вређало.
Било је више смрти него што је Ранд очекивао. Тридесет један Браниоц мртав, и четрдесет шест Садругова. Више од двеста Легионара и племићких војника. Седам Војника и Посвећени, људи које Ранд никад пре није срео, а који су одговорили на његов позив Илијану. Превише, ако се узме у обзир да је све осим најтежих повреда могло бити Исцељено, само ако је човек могао да издржи до тренутка када се имало времена за Исцељивање. Али је гонио Сеаншане на запад. Гонио их је жестоко.
Још узвика се зачу однекуд дубоко из долине. Ватра букну добре три миље на запад, док су муње севале, обарајући дрвеће. Дрвеће и камење је еруптирало на падини, чудне фонтане су се сливале низ падину. Завијајуће експлозије су гутале крике. Сеаншани су се повлачили.
„Идите доле,“ рече Ранд Флину и Дашиви. „Обојица. Нађите Гедвина и реците му да сам рекао гурај! Гурај!“
Дашива се намршти према шуми која се простирала доле, а онда крену чудно цимајући коња низ гребен. Човек је био неспретан са коњима, без обзира да ли их је јахао или водио. Замало се саплео преко сопственог мача!
Флин забринуто погледа Ранда. „Намераваш да останеш сам овде, мој Господару Змају?“
„Тешко да сам сам,“ рече Ранд суво, бацивши поглед ка Аилил и Анаијели. Оне су одјахале код својих војника, готово двеста копљаника који су чекали надомак места где је гребен почињао да се спушта према истоку. На њиховом челу, Денхард се мрштио кроз прорезе за лице на својем шлему. Сада је командовао обема дружинама, и док су његова главна брига биле Аилил и Анаијела, његови људи су били ту да одбију већину нападача. Осим тога, Вејрамон је обезбеђивао северни крај тог гребена, тако да ни мува није могла да пролети, како је тврдио, а Башер је обезбеђивао југ. Без хвалисања, Башер је само подигао зид копаља не причајући о томе. А Сеаншани су се повлачили. „А у осталом, Флине, тешко да сам беспомоћан.“
Флин је заправо деловао сумњичаво и чешкао је свој прамен беле косе пре него што је салутирао и повео свог коња ка месту где је Даишивина капија већ треперила нестајући. Храмајући у том правцу, Флин је климао главом, мрмљајући за себе о Дашиви. Ранд пожеле да зарежи. Није смео да полуди, а нису смели ни они.
Флинова Капија ишчезе, и Ранд се врати свом проучавању крошњи. Поново је било тихо. Време се развлачило у тишини. Ова идеја хватања предстража у планинама је била лоша; сада је био вољан да то призна. На оваквом терену сте могли бити на пола миље од армије а да тога нисте свесни. У овим запетљаним шумама доле, могли сте бити на корак од њих, а да тога нисте свесни! Морао је да се сукоби са Сеаншанима на бољем терену. Морао је...
Изненада се борио са саидином, жестоко се борио против налета који су покушавали да му проврте лобању. Празнина је нестајала, топила са под навалом. Махнито, ошамућен, он отпусти Извор пре но што га је овај убио. Наусеа му уврну средиште. Двоструки вид му је показао две Круне Мачева. Како лежи на дебелом прекривачу мртвог лишћа пред његовим лицем! Био је на земљи! Чинило му се да не може правилно да дише, и да се бори да удахне. Иверак је био одломљен са једног од златних ловорових листова на круни, а крв је флекала неколико врхова мајушних златних мачева. Чвор врелог бола са стране му стави до знања да су се ране које никако нису зацељивале отвориле. Покушао је да се исправи, и зајеца. У ошамућеном запрепаштењу, зурио је у тамне перушке стреле која је била заривена кроз његову десну руку. Уз крик, он смалакса. Нешто је текло низ његово лице. Нешто је капљало испред његовог ока. Крв.
Неодређено постаде свестан лелека. Коњаници се појавише између дрвећа на северу, галопирајући дуж гребена, неки са обореним копљима, неки правећи кратке наклоне онолико брзо колико су могли да затежу и одапну. Коњаници у плавожутим оклопима од преклопних плоча, и шлемовима налик на главе огромних инсеката. Сеаншани, чинило се неколико стотина њих. Са севера. Толико о Вејрамоновој муви.
Ранд се борио да дохвати Извор. Прекасно да се брине о мучнини или паду на лице. Неки други пут би се можда смејао томе. Борио се. ... Било је то као покушати да се напипа игла у мрачној соби, утрнулим прсима.
Време да се умре, прошапута Лијус Терин. Ранд је увек знао да ће Лијус Терин бити ту на крају.
Ни педесет корака од Ранда, уз поклич Таиренци и Каирхијењани су браздали на Сеаншане.
„Борите се, пси!“ урлала је Анаијела, искочивши из седла поред њега. „Борите се!“ Витка госпа у свили и чипки избаци низ клетви које био осушиле језик кочијаша.
Анаијела је стајала држећи узде своје кобиле, док јој је поглед клизио од гомиле људи и челика до Ранда. Аилил је била та која га је окренула на леђа. Клечећи тамо, погледала је према њему са нечитљивим изразом у својим великим тамним очима. Чинило се да он не може да се помери. Осећао се исцеђено. Није био сигуран ни да је у стању да трепне. Крици и звекет челика су му звонили у ушима.
„Ако умре у нашим рукама, Башераж ће нас обе обесити!“ Анаијела се сад сасвим сигурно није смешкала. „Ако нас се она чудовишта у црним капутима дочепају...!“ Она се стресе, и сави ближе Аилил, правећи потез ножем о појасу који он није приметио у њеној руци раније. Рубин је крваво светлуцао на дршци. „Твој Капетан копља би могао да потисне довољно људи да нас избави. Могле би смо бити миљама далеко пре но га нађу, и назад на својим имањима за неко време.“
„Мислим да може да нас чује,“ Аилил је мирно прекиде. Њене руке у црвеним рукавицама су се покренуле ка струку. Враћала је нож у корице? Или га је вадила? „Ако он умре овде –„ она рече једнако одсечно као и друга жена, а глава јој се трже устрану.
Копита су грмела око Ранда са обе стране у густим гомилама. Галопирали су на север, према Сеаншанима. Са мачем у руци, Башер једва да је зауздао коња пре но је искочио из седла. Грегорин Панар је сјахао лаганије, али је махнуо мачем ка људима који су јуришали поред њих. „У напад за Краља и Илијан!“ викао је. „У напад! Господар Јутра! Господар Јутра!“ Звекет оружја постаде гласнији. Као и вриска.
„Овако ће бити до последњег,“ Башер је зарежао, почастивши две жене сумњичавим погледима. Потрошио је само тренутак, пре него је гласом надјачао буку битке. „Мор! Нека је спаљено твоје Аша'манско скривање! Овамо, одмах!“ Хвала Светлости, није узвикнуо да је Господар Змај пао.
Уз доста муке, Ранд окрену главу за једну шаку. Довољно да види Илијанце и Салдејце како напредују на север. Сеаншани мора да су одустали.
„Мор!“ Име је грмело кроз Башерине бркове, и сам Мор искочи из седла коња у галопу, замало преко Анаијеле. Она је деловала разљућено због тога што је извињење изостало, док се човек спуштао на колена поред Ранда, склањајући тамну косу са свог лица. Одмакла се довољно брзо када је схватила да намерава да усмерава, буквално одскочивши уназад. Аилил је била много мирнија приликом устајања, али не приметно спорија у одступању. И заденула је нож са сребрном дршком назад за појас.
Исцељивање је било једноставна ствар, мада не баш удобна. Перје је било одломљено, а стрела оштрим трзајем провучена читавом дужином кроз рану, што је изазвало уздах са Рандових усана, али то само да би се рашчистио пут. Прљавштина и благо заривени комадићи би отпадали док би се ткиво ткало, али само су Флин и неколицина других могли да користе Моћ да одстране оно што је било заривено дубоко. Положивши два прста на Рандове груди, Мор угризе сопствени језик, и сконцентрисаног погледа усмери Исцељивање. Тако је увек радио; другачије није умео да уради. То није било сложено ткање које је Флин користио. Само неколико њих је то могло да изведе, а за сада нико тако добро као Флин. Ово је било једноставније. Грубље. Таласи врућине су јурили кроз Ранда, довољно јаки да га натерају да ропће и зној да покуља из сваке поре. Жестоко је дрхтаво од главе до пете. Печење у рерни мора да се осећало тако.
Изненадна поплава врелине се полако повлачила, и Ранд је лежао брекћући. У његовој глави, Лијус Терин је такође бректао. Убиј га! Убиј га! Изнова и изнова.
Стишавши глас до нивоа далеког зујања, Ранд захвали Мору – младић је трепнуо као да га је то изненадило! – а онда зграби Змајево жезло са земље и присили се да стане на ноге. Усправљен, благо се љуљао. Башер крену да му понуди руку, а онда се заустави у покрету. Ранд је могао да стоји без помоћи. Једва. Мада је ускоро могао да подигне руке и усмерава. Када је дотакао бок, кошуља му клизну преко крви, па ипак, стари округли ожиљак и нова црта преко једва да су били осетљиви. Напола залечени, али од кад их је добио, никад нису били боље него сад. На тренутак је проучавао две жене. Анаијела је промрмљала нешто попут нејасног честитања и упутила му такав осмех да га је натерао да се запита да ли намерава да му олиже зглоб. Аилил је стојала веома усправљена, веома хладна, као да се ништа није догодило. Да ли су намеравале да га оставе да умре? Или да га убију? Али ако је било тако, зашто су послале своје војнике у напад и појуриле да виде како је?
С друге стране, Аилил је извукла нож када се повео разговор о његовом умирању.
Већина Салдејаца и Илијанаца је галопирала на север или јахала низ гребен гонећи преостале Сеаншане. А онда се са севера појавио Вејрамон, јашући високог, блиставог вранца лаганим касом, а онда је убрзао када је видео Ранда. Његови људи су јахали за њим у двоструком низу.
„Мој Господару Змају,“ кликнуо је високи лорд кад је сјахао. И даље је деловао чисто као и у Илијану. Башер је једноставно изгледао распасано и помало гарав ту и тамо, али Грегоринова отмена одећа је била тотално флекава, а један рукав му је био поцепан. Вејрамон направи тако китњасти наклон да би постидео и краљевог дворјана. „Опрости ми, мој Господару Змају. Мислио сам да сам видео Сеаншане пред гребеном и кренуо сам да их пресретнем. Никако нисам посумњао да постоји и ова друга дружина. Не можеш ни да замислиш колико би ме заболело да си био повређен.“
„Мислим да знам,“ рече Ранд суво, и Вејрамон трепну. Сеаншани напредују? Можда. Вејрамон би увек зграбио шансу за славу у команди. „Шта си мислио под тиме 'до последњег', Башер?“
„Повлаче се,“ одговори Башера. У долини на тренутак шикнуше ватра и муње, као да су хтели да покажу да лаже, али је то било на удаљеном крају.
„Твоји... извиђачи кажу да се сви повлаче,“ рече Грегорин, трљајући браду, и упуту Мору искошен, нелагодан поглед. Мор му се осмехну откривши зубе. Ранд је видео Илијанца како предводи своје људе у жару борбе, довикујући охрабрења и дивље витлајући мачем, али је сада устукнуо од Моровог осмеха.
Гедвин се упутио навише, водећи немарно и безобзирно свог коња. Готово да се подругљиво осмехнуо Башери и Грегоирину, намрштио се на Вејрамона, као да је већ знао његову грешку и одмери погледом Аилил и Анаијелу као да је размишљао да ли да их уштине. Две жене се нагло одмакоше од њега, али то су учинили и мушкарци, осим Башере. Чак и Мор. Гедвинов поздрав Ранду је био опуштени додир груди песницом. „Послао сам извидницу чим сам видео да је ова група сређена. Има још три колоне у наредних десет миља.“
„Сви иду на запад,“ дода Башера тихо, али је гледао у Гедвина довољно оштро да пресече камен. „Успео си,“ рече он Ранду. „Сви се повлаче. Сумњам да ће се кратко зауставити у Ебоу Дару. Борбе се не завршавају увек великим умарширавањем у град, а ова је завршена.“
Изненађујуће – или можда и не – Вејрамон поче да се расправља за првенство да „заузмем Ебоу Дар у славу Господара Јутра,“ како је он то рекао, али је свакако био шок да чује Гедвина како каже да не би имао ништа против још неколико сукоба са овим Сеаншанима и да се свакако не би противио да види Ебоу Дар. Чак су и Аилил и Анаијела дале свој глас у корист „завршавања са Сеаншанима једном и за свагда“, мада је Аилил додала да би она свакако желела да избегне да се мора враћати да би довршила посао. Била је веома сигурна да ће Господар Змај инсистирао на њеном друштву у том случају. Рекла је то тоном хладним и сувим као ноћ у Аијелској пустари.
Једино су се Башер и Грегорин залагали за повратак, појачавајући гласове, јер је Ранд стајао ћутке. Ћутке и зурећи ка западу. Ка Ебоу Дару.
„Завршили смо оно по шта смо дошли,“ инсистирао је Грегорин. „Тако ми милости Светлости, да ли мислиш да заузмеш и сам Ебоу Дар?“
Заузети Ебоу Дар, помисли Ранд. Зашто да не? Нико то не би очекивао. Потпуно изненађење, за Сеаншане и све остале.
„Постоје тренуци када треба посегнути са предношћу и наставити јахање,“ грмео је Башер. „Постоје и тренуци када треба покупити своје победе и вратити се кући. Ја кажем да је време да се вратимо кући.“
Не би ми сметало да те имам на својој страни, рече Лујус Терин, звучећи готово нормално, да ниси тако потпуно луд.
Ебоу Дар. Ранд стеже руку око Змајевог жезла, а Лијус Терин се закикота.
