Дванаест лига источно од Ебоу Дара, ракен је једрио преко неба на којем су облаци местимично заклањали освит, да би се спустио на дугачки пашњак, који је лепршавим тракама на високим стубовима, био означен као летачко поље. Смеђа трава је била угажена и обележена још претходног дана. Сва отменост коју је створење имало у ваздуху би нестала у незграпном трку чим би му канџе дотакле тло, кожаста крила тридесет или више стопа у распону, су стајала високо, као да животиња намерава да се поново одбаци у ваздух. Исто тако је било мало лепоте у ракену који је чудно трчао низ поље, ударајући ребрастим крилима, док су се летачи грчили у седлу као да покушавају да усмере животињу сопственом снагом; трчао је тако док коначно није посрнуо и успео да се издигне у ваздух, крајевима крила додирујући врхове маслиновог дрвећа које је расло на ивици поља. Тек када су достигли висину и обрнули се ка сунцу, једрећи према облацима, ракен је поново стекао узвишену раскош. Летачи који су се спустили нису се трудили да сјашу. Док су они из пешадије обема рукама држали корпу ракену да би могао да гута спарушено воће, један од летача би предао заједнички извиђачки извештај, неком старијем пешадинцу, а други би се нагнуо на другу страну да прими нова наређења од летача обично престарог да би сам често држао узде. Убрзо након што би слетело, створење је навођено да се одгега у правцу где је још четири или пет њих чекало свој ред да начини ту дугу, неграциозну трку према небу.
У мртвој трци, врлудајући између коњице и пешадије у покрету, гласници су носили извиђачке извештаје у велики командни шатор са црвеним барјаком. Било је ту охолих тарабонских копљаника и равнодушних Амадичана наоружаних бајонетима, који су стајали у правилним четвороуглим формацијама, док су им на оклопима преко груди биле хоризонталне траке у бојама пука којем су припадали. Алтарска лака коњица се кретала у неорганизованим гомилама, пропињући своје коње, ташти због црвених уреза који су им се укрштали преко груди, толико другачији од било чијих ознака. Алтарци нису знали да је ово означавало оне који су нередовни и непоуздани. Међу сеаншанским војницима именовани пукови су пуни поноса представљали све крајеве Царства, људи бледих очију из Алкама, људи из Н’Кона са кожом боје меда, људи црни као угаљ из Коуела и Даленшара. Били су ту и морат’тормови на својим гипким јахаћим грлима са бронзаном крљушти који су препадали коње, терајући их да уплашено устукну, па чак и неколико морат’гролмова са својим шћућуреним товарним животињама са кљуновима, али једино што је увек било са сеаншанском војском је сада штрчало одсутношћу. Сул’дам и дамане су још увек биле у својим шаторима. Капетан-генерал Кенар Мираџ је доста мислио о сул’дам и дамане .
Са свог седишта на узвишењу могао је јасно да види сто са мапама, где су потпоручници без шлемова проверавали извештаје и постављали ознаке да би обележили положај снага у пољу. Мали папирни барјак је стајао изнад сваке ознаке, мастилом исписани симболи су обавештавали о величини и структури силе. Пронаћи пристојне мапе у овим крајевима је било практично немогуће, али оне које су копиране на великом столу су биле довољне. И забрињавајуће, по ономе што је он могао да види из њих. Црни дискови који су означавали опустошене или раштркане испоставе. Било их је превише, тачке су прекривале читаву источну половину области Венира. Црвени клинови, који су означавали команде у покрету, су једнаком густином прекривали западну страну, и сви су били усмерени ка Ебоу Дару. Разасути међу црним дисковима, седамнаест их је штрчало белом бојом. Док је он још гледао, млади официр у смеђе-црном морат’торму је пажљиво поставио осамнаести. Непријатељске снаге. Неколико их је могло представљати исту групу виђену два пута, али већина њих је била на превеликој удаљености да би је превалили између два уочавања.
Дуж зидова шатора, писари у једнобојним смеђим капутима, на којима су само на широким оковратницима били знакови распознавања међу писарима, су чекали, држећи таблице за писање и оловке у рукама, на Мираџа да изда наређења, која би они умножили и проследили. Већ је дао наређења која је могао да да. Било је већ деведесет хиљада непријатељских војника у планинама, готово дупло наспрам онога што је он могао да сакупи овде, чак и позивом. Превише њих да би се веровало, осим ако су извиђачи лагали; лажљивцима би пријатељи пресекли грло. Превише њих као да су извирали из земље попут замко-црва у Сен Т’џори. Макар су имали још стотине миља планине да покрију, ако су намеравали да буду претња Ебоу Дару. Готово две стотине ка истоку за беле дискове. А након тога брдовита земља следећих стотину миља. Свакако да непријатељски генерал није намеравао да допусти да се његове раштркане снаге супротстављају једна по једна. Сакупљање ће им одузети још времена. Управо тада је само време било на његовој страни.
Улазна крила шатора се отворише, и висока госпа Сурот клизну унутра, црна коса јој је била поносно подигнута, а онда се расипала низ њена леђа, низ наборе снежнобеле хаљине и богато везеног огртача који је некако остао нетакнут блатом које је било напољу. Мислио је да је она још у Ебоу Дару; мора да је одлетела одатле на то’ракену . Пратила ју је, према њеним мерилима, мала група. Два чувара из Мртве Страже, са црним кићанкама на балчацима мачева, су држали шаторска крила, а још се њене пратње могло видети како стоји напољу, људи камених лица у црвено-зеленом. Оличење царице, нека би живела вечно. Чак је и Крв обратила пажњу на њих. Сурот је клизила крај њих као да су били слуге подједнако као и да’ковале бујног тела, у папучама и готово провидној белој хаљини, косе боје меда, уплетене у многобројне кикице, која је носила позлаћени писаћи сто високе госпе, пратећи је смерно на два корака удаљености. Суротин Глас Крви, Алвин, блистава жена у зеленој хаљини, којој је лева страна главе била обријана, а остатак светлосмеђе косе уплетен у грубу плетеницу, ходала је у стопу за својом господарицом. Док је Мираџ одступао са платформе, у шоку је схватио да је друга да’ковале иза Сурот, ниска и тамне косе, витка у својој прозирној хаљини, била дамане . Дамане одевена као власништво је била нечувена ствар, али још чудније је било што је Алвин била та која је водила на а’даму .
Није дозволио да се било шта од његовог изненађења види док се спуштао на десно колено, мрмљајући „Светлост била на високој госпи Сурот. Сва част високој госпи Сурот.“ Сви остали су се прострли по грубим подним простиркама, очима упереним у тло. Мираџ је био од Крви, мада прениско да би бријао главу са страна, као Сурот. Само су нокти на његовим малим прстима били лакирани. Превише ниско да би показао изненађење, ако би висока госпа дозволила свом Гласу да настави да се понаша као сул’дам након што је била уздигнута до со’ђин . Чудна времена, у чудној земљи, куда је ходао Поноворођени Змај, а марат’дамане дивље јурили да убију и заробе где год су могли.
Сурот једва баци поглед ка њему, пре него што се окренула да проучи мапу на столу, и ако су се њене црне очи скупиле због онога што је видела, имала је разлога за то. Под њом, Хаилене су постигли далеко више него што су сањали, заузимајући велике површине украдене земље. Једини разлог због којег су били послани је био да извиде пут, и након Фалмеа су неки сматрали да је и то немогуће. Иритантно је добовала прстима по столу, на два прста дуги нокти обојени у плаво су куцкали. Ако настави са успесима могло би јој бити дозвољено да у потпуности обрије главу и офарба и трећи нокат на обе руке.
Након тако великог успеха било би могуће да буде усвојена у царску породицу, као што се дешавало у прошлости. Али, ако закорачи предалеко, ако прекорачи, могло јој се десити да јој нокти буду одсечени, а она сама одевена у прозирну хаљину да служи неком од Крви, ако не и продата земљораднику, да му помаже у обрађивању њива, или да се зноји у амбару. У најгорем случају, Мираџ би само морао да пресече вене.
Он је наставио да је гледа са стрпљивим миром, али он је био извиђачки поручник, морат’ракен, пре но је уздигнут до Крви, и није могао него да буде свестан свега око себе. Извиђач је живео или умирао на основу онога што је или није видео, а исто је важило и за остале. Људи су лежали око шатора лицима надоле; неки једва да су дисали. Сурот је требала да га одведе на страну, а њих да пусти да наставе са својим послом. Колико је страшна била порука да је натерала жену да се пробије поред стражара Мртве Страже?
Да’ковале са писаћим столом у рукама ухвати његов поглед. Гримасе су се појављивале и нестајале на њеном лепом луткастом лицу, које није обарала на дуже од неколико тренутака. Власништво показује љутњу. А било је ту и још нечега. Његов поглед на тренутак полете ка дамане, која је стојала оборене главе, али ипак радознало гледала около. Смеђоока да’ковале и дамане бледих очију су биле онолико различите колико су то две жене могле бити, па ипак било је нечег у вези њих. Нечег у њиховим лицима. Чудно. Није могао да одреди старост ни једној од њих две.
Без обзира колико је брз његов поглед био, Алвин га је уочила. Трзајем сребрног поводца а’дама она обори главу дамане упревши јој поглед ка подној простирци. Пуцнувши прстима, она показа ка грубом подном прекривачу руком на којој није било наруквице а’дама, а онда се намрштила када се да’ковале са косом боје меда није померила. „Доле, Лијандрин!“ зашиштала је готово испод даха. Бацивши поглед на Алвин— поглед!— да’ковале се спусти на колена, покретима који су одисали мрзовољом.
Потпуно чудно. Али тешко да је било битно. Незаинтересованог лица, мада горећи од нестрпљења остатком бића, чекао је. Нестрпљење и немала неудобност. Био је уздигнут до Крви након што је јахао педесет миља у једној ноћи, са три стреле у телу, да би донео глас о побуњеничкој војсци која је марширала на сам Сендар; леђа су га још увек болела.
Коначно, Сурот се окрену од стола са мапама. Није му дала дозволу да устане, а камоли га загрлила као једног од Крви. Мада, он то није ни очекивао. Био је далеко испод ње. „Спреман си за марш?“ кратко га је питала. Макар му се није обратила преко Гласа. Пред толико његових официра стид би му оборио главу месецима, ако не и годинама.
„Бићу, Сурот“, одговорио је мирно, сусревши њен поглед. Ипак је био од Крви, колико код ниско стајао. „Они се не могу спојити за мање од десет дана, и још најмање десет пре но буду могли да изађу из планина. Много пре тога ја...“
„Они би могли бити овде сутра“, брецну се она. „Данас! Ако дођу, Мираџ, а велика је вероватноћа да ће доћи, доћи ће користећи древну вештину Путовања.“
Чуо је људе који се дижу на стомаке пре но су успели да се обуздају. Сурот је изгубила контролу над својим емоцијама и брбљала о легендама? „Да ли си сигурна?“ Речи су му излетеле преко усана пре но је стигао да их заустави.
Пре је само мислио да је изгубила контролу. Очи су јој севале. Зграбила је крајеве своје хаљине украшене цвећем, зглобови су јој побелели, а руке јој се тресле. „Да ли ти то мене испитујеш?“ зарежала је у неверици. „Нека ти је довољно што имам сопствене изворе информација.“ И била је бесна на њих, колико и на њега, схватио је. „Ако дођу, можда ће бити и педесет тих чувених Аша’мана, али не више од пет или шест хиљада војника. Чини се да их нема више од тога од почетка, без обзира шта кажу летачи.“
Мираџ лагано климну главом. Пет хиљада људи коју су се померали унаоколо уз помоћ Једне моћи, би објаснило доста тога. Који су били њени извори, када је знала бројке тако прецизно? Није био толика будала да то и пита. Сигурно је имала Слушаче и Трагаче у својој служби. А и њу су посматрали. Педесет Аша’мана. Сама идеја човека који може да усмерава га је терала да пожели да пљуне од гађења. Гласине су тврдиле да их из свих народа сакупља Поноворођени Змај, тај Ранд ал’Тор, али никад није очекивао да би их могло бити тако пуно. Речено је да Поноворођени Змај може да усмерава. То је могло бити истина, али он је био Поноворођени Змај.
Змајска Пророчанства су била позната у Сеаншану и пре но што је Лутер Пендраг започео Уједињавање.1 0У искривљеној верзији, било је речено; много другачијој од чисте верзије коју је Лутер Пендраг донео. Мираџ је видео неколико томова Каретонског циклуса одштампаног у овим земљама, и они су такође били искривљени— ни један није помињао да ће он служити Кристалном престолу— али су Пророчанства ипак држала умове и срца људи. Више него неколицина се надала да ће Повратак наступити ускоро, да ће ове земље бити захтеване пре Тармон Гаи’дона, те да ће Поноворођени Змај тако добити Последњу Битку у славу царице, нека би живела вечно. Царица би свакако хтела да јој ал’Тор буде послат, да би могла да види какав ће јој човек служити. Не би било више тешкоћа са ал’Тором, кад једном клекне пред њу. Мало ко је могао лако да се отресе страхопоштовања које би осетили клечећи пред Кристалним престолом, док је жеђ да поштују сушила њихове језике. Али је деловало очигледно да је ће утоваривање момка на брод бити једноставније ако се реше Аша’мана— свакако су их се морали решити— када ал’Тор буде увелико преко Аритског океана на путу за Сендар.
Што га је вратило на проблем који је покушавао да избегне, схватио је са пригушеним дрхтајем. Он није био човек који се крио од тешкоћа, још мање их је слепо игнорисао, али ово је било другачије од било чега са чим се сусрео раније. Борио се у више од двадесет1 0 битака у којима су дамане кориштене на обе стране; знао је њихов начин. То није био само напад употребом Моћи. Искусна сул’дам је некако могла да види шта су дамане или марат’дамане урадиле и дамане би рекла осталима, тако да су и оне могле да се бране. Да ли је сул’дам могла да види и они што је мушкарац урадио? Још горе...
„Препустићеш сул’дам и дамане мени?“ рекао је. Удахнувши дубоко упркос себи је додао, „Ако су и даље болесне, биће то кратка битка, и крвава. На нашој страни.“
То је изазвало ново комешање међу људима који су чекали лицима прислоњени уз тло. Половина гласина у кампу је била о болести која је савладавала сул’дам и дамане у њиховим шаторима. Алвин је реаговала врло отворено и потпуно неприлично за со’ђин, погледавши га бесно. Дамане устукну, и поче да се тресе на месту на којем је лежала. Зачудо, и да’ковале са косом боје меда такође устукну.
Осмехујући се, Сурот клизну до места где је да’ковале клечала. Зашто се осмехивала слабо обученој служавки? Она поче да трза плетенице жене која је клечала, а те усне налик латицама руже, се јогунасто напућише. Бивша племкиња са ових простора? Суротине прве речи су то потврдиле, мада се то очигледно односило на њега. „Мали неуспеси се плаћају малом ценом; велики неуспеси доносе велике, болне цене. Имаћеш дамане које тражиш, Мираџ. И научићеш те Аша’мане да су требали да остану на северу. Збрисаћеш их са лица земље, Аша’мане, војнике, све њих. До последњег човека. Мираџ. Ја сам рекла:“
„Биће као што си рекла, Сурот“, одговорио јој је. „Биће уништени. До последњег човека.“ Није преостало ништа што би сада могао рећи. Мада је желео да му је одговорила на његово питање, да ли су дамане и сул’дам још увек биле болесне.
Ранд је повео Таи’даишара у круг врхом голог, каменитог брда, да би гледао како остатак његове мале војске извире из пролаза у ваздуху. Чврсто се држао за Истински извор, толико чврсто да се чинило да дрхти у његовом стиску. Док га је Моћ испуњавала, оштре тачке на Круни мачева почеше да су му боцкају слепоочнице изненада болније него икад, а истовремено је бол моментално нестајао, док је прохладни јутарњи зрак постајао и хладнији и неприметан. Неисцељена рана у његовом боку је била туп и далек бол. Лијус Терин је деловао као да дахће од несигурности. Или можда, од страха. Можда, након што се толико приближио смрти претходног дана, више није толико желео да умре. Мада, није он увек желео да умре. Једина константа ствар у њему је била жеља за убијањем. Која је једноставно довољно често укључивала и убиство самог себе.
Ускоро ће бити довољно убијања за било кога, помисли Ранд. Светлости, последњих шест дана је било довољно да се смучи и лешинару . Зар је било само шест дана? Одвратност га није дотакла. Не би јој дозволио. Лијус Терин није одговарао. Да. Било је време за гвоздена срца. И гвоздене стомаке, такође. Пови се на тренутак да би дотакао дугачки завежљај умотан у тканину, који се налазио под његовим кожним стременом. Не. Још није време. Можда уопште не. Несигурност и можда још нешто, задрхташе преко Празнине. Уопште не, надао се он. Несигурност, да, али то друго није био страх. Није био!
Половина ниских брда која су га окруживала била је покривена ниским, чворноватим маслинама, прошарана сунчевом светлошћу, и туда су већ јахали копљаници да би се уверили да је безбедно. Није било ни трага радницима у воћњацима, фармерским кућама, нити било какве структуре игде у видокругу. Пар миља на запад брда су била тамнија, пошумљена. Легионари, који су се појављивали у касу у групама испод Ранда, груписали су се, док су их следили остаци илијанских добровољаца, који су сада били припојени Легији. Чим су успоставили ред по рангу, одмарширали су да направе места за Браниоце и Садругове. Тло је деловало махом глиновито, а чизме и копита су подједнако тонуле у танак слој блата. То је било чудно, будући да је свега пар облака било на небу, а и они су били бели и чисти. Сунце је било бледа, жута лопта. И ништа веће од врапца није летело небом.
Дашива и Флин су били међу онима који су држали Капије, као што су били и Адли и Хопвил, Мор и Наришма. Неке од Капија су биле ван Рандовог видокруга, иза скривених брда. Хтео је да сви прођу што је пре могуће, и осим неколико Војника који су надзирали небо, сваки мушкарац у црном капуту који није већ био одаслат да извиђа, је држао ток. Чак и Гедвин и Рохаид, мада су се обојица мрштила због тога, један према другоме и у његовом правцу. Ранд је сматрао да су се одвикли од тога да раде нешто тако једноставно као држање Капије да би је други користили.
Башера је касао уз обронак, прилично опуштен на свом ниском дорату. Његов огртач се вијорио за њим, упркос јутарњој хладноћи, не тако хладној као што је било у планинама, али ипак зимској. Опуштено је климнуо главом ка Анаијели и Аилил, које су му за узврат упутиле хладне погледе. Башера се осмехнуо кроз своје густе бркове, налик на надоле окренуте рогове. Није то био у потпуности пријатан осмех. Сумњао је у жене исто колико и Ранд. Жене су то знале, барем кад је Башерина резервисаност била у питању. Окренувши брзо главу од Салдејца, Анаијела се врати цимању гриве свог шкопца; Аилил је превише круто држала своје узде.
Тај пар се није одмицао далеко од Ранда од инцидента на гребену, а претходно вече су им чак и шатори били подигнути на домак слуха његовом. На обронку суседног брежуљка покривеног смеђом травом, Денхард се окренуо да проучава пратње две племкиње, које су се груписале заједно иза њега, а онда се брзо вратио посматрању Ранда. Вероватно је посматрао Аилил и можда и Анаијелу, али је без сумње посматрао Ранда. Ранд још увек није био сигуран да ли су се оне и даље плашиле да ће бити криве ако он буде убијен, или су просто желеле да виде да се то дешава. Једино у шта је био сигуран је било то, да ако га желе мртвог, он им неће пружити ту прилику.
Ко познаје женско срце? Лијус Терин се закикотао загонетно. Звучао је као да је у једном од својих разумнијих рапосложења. Многе ће жене слегнути раменима на оно због чега би те мушкарац убио, и убити те због оног због чега би мушкарац слегнуо раменима. Ранд га је игнорисао. Последња Капија у Рандовом видокругу трепну. Аша’мани који су узјахали своје коње су били предалеко да би могао са сигурношћу да одреди да ли је неко од њих још држао саидин, али то и није било битно док год га је сам држао. Неспретни Дашива је два пута покушао брзо да се вине у седло и готово пао, пре но је успео да узјаше. Већина у црно одевених људи у видокругу се упутила на север или југ.
Остатак племића се брзо скупио око Башере на обронку подно Ранда, највиши по рангу и они са највише моћи су били напред, након малог комешања ту и тамо, где је предност била недефинисана. Тијера и Марколин су држали своје коње на ивици, на супротној страни од гомиле племића, лица на којима се ништа није могло видети; могли су бити питани за савет, али су обојица знали да је коначна одлука на осталима. Вејрамон отвори уста уз значајан покрет, без сумње да би почео још једну величанствену говоранцију о слави која је ишла са слеђењем Поноворођеног Змаја. Сунамон и Тореан, навикнути на његове говоре и довољно моћни да не браћу пажњу на њега, су довели коње један до другог и почели тихо да причају. На Сунамоновом лицу је била нека необична суровост, а Тореан је деловао као да је спреман да се сукоби преко граничне линије, упркос црвеним сатенским тракама на рукавима свог капута. Човек четвртасте вилице, Бертом, и неколицина Каирхијењана уопште нису били тихи, смејући се шалама које су наизменице причали. Свима су се смучиле Вејрамонови велики рецитали. Мада је Семарадридово мрштење постајало све дубље и дубље кад год би погледао у Аилил и Анаијелу— није му се свиђало то што остају близу Ранда— нарочито његова сународница— тако да је његово огорчење могло имати више извора, а не само Вејрамонову брбљивост.
„На око десет миља од нас“, рече Ранд гласно, „добрих педесет хиљада људи се спрема да маршира.“ Били су свесни тога, али је такав почетак натерао сваког да га погледа и замукне. Вејрамонова уста се склопише незадовољно; друшкан је волео да слуша самог себе како прича. Гујам и Маракон се осмехнуше у ишчекивању, гладећи своје оштре, науљене браде; будале. Семарадрид је изгледао као човек који је појео пуну чинију покварених шљива; Грегорин и три лорда од Деветорице који су били са њим су на лицима имали само мрачну одлучност. Нису били будале. „Извиђачи ниси видели ни трага од сул’дам или дамане“ наставио је Ранд, „али чак и без њих, чак и са Аша’манима, тај број је довољан да побије велики број нас ако ико заборави план. Мада, нико неће заборавити, сигуран сам.“ Овог пута неће бити јуриша без наређења. Изнео је то јасно попут стакла и чврсто попут камена. Такође, неће бити одступања зато што ти се учинило да си можда видео нешто.
Вејрамонов осмех је био шири него што би Сунамон икад могао да се осмехне.
На свој начин је то био једноставан план. Напредовали би на запад у пет колона, свака са Аша’манима, и покушали да се обруше на Сеаншане одједном са свих страна. Или да их опколе са онолико страна колико је то било могуће. Једноставни планови су били најбољи, инсистирао је Башера. Ако нећеш да се задовољиш са целим окотом дебелих прасића, мрмљао је он, ако мораш да трчиш у шуму да би нашао стару крмачу, онда немој бити превише помпезан, или ће те она средити.
Нема тог плана битке који преживљава први контакт, рече Лијус Терин у Рандовој глави. За тренутак је и даље деловао сабрано. Нешто није у реду, зарежао је изненада. Глас је почео да му се појачава, а онда је постао дивљи, неверујући смех. Не може да не буде у реду, али ипак јесте. Нешто чудно, нешто погрешно, је јурило, скакало, трзало. Његово церекање се претвори у јецање. Не може бити! Мора да сам луд! А онда је нестао пре но је Ранд стигао да га утиша. Да је спаљен, не може бити грешке у плану, или би се Башера острвио на њу као патка на бубу.
Није било сумње да Лијус Терин јесте луд. Али докле год Ранд ал’Тор остане нормалан... Била би то неслана шала са светом, ако би Поноворођени Змај полудео пре но Последња Битка и почне. „Заузмите своја места“, командовао је уз замах Змајевог жезла. Морао је да се избори са потребом да се насмеје тој шали.
Велика група племића се раздвоји на његову команду, мељући и мрмљајући док су се постављали. Тек неколицини се свиђао начин на који их је Ранд поделио. Без обзира шта је изазвало пробијање баријере у шоку првог напада у планинама, они су поново букнули, готово моментално.
Вејрамон се намршти због свог неодржаног говора, али након једног детаљног наклона који је уперио његову браду према Ранду као копље, узјахао је на север, преко брда, док су га Кирил Драпенеос, Бертом, Доресин и неколико мањих каирхијенских лордова следили, сваки од њих скамењеног лица, због чињенице да их води Таиренац. Гедвин је јахао поред Вејрамона, готово као да је он био онај који води, и због тога је добио мрке погледе, које се правио да не примећује. И остале групе су биле тако помешане. Грегорин је такође кренуо на запад, са набуситим Сунамоном који се трудио да се претвара да иде у истом правцу пуком случајношћу, и Далтанесом који је водио нешто Каирхијенаца. Џеордвин Семарис, још један од Деветорице, је следио Башеру на југ, са Амондридом и Гујемом. Њих тројица су готово радосно прихватили Салдејца, из простог разлога што није био, у зависности од човека, ни Таиренац, ни Каирхијењанин, ни Илијанац. Рохаид је изгледа покушавао са Башером оно што је Гедвин урадио са Вејрамоном, али је Башера деловао као да то игнорише. Мало даље од Башерине дружине, Тореан и Маракон су јахали један крај другога, вероватно дајући одушка гневу што им је Семарадрид постављен на чело. Стога је Ершин Нерати упорно бацао поглед ка Џеордвину, и усправљао се на узенгијама да би се окренуо према Грегорину и Кирилу, мада је било невероватно да их је могао више видети иза брда. Семарадрид, леђа укочених попут челичног копља, је деловао сигурно и самопоуздано као и Башера.
Ранд је читаво време користио један те исти принцип. Веровао је Башери, и мислио је да би могао да верује Грегорину, а нико други се неби усудио ни да помисли да се окрене против њега са толико туђинаца око себе, толико старих непријатеља, а тако мало пријатеља. Ранд се тихо смејао, док их је гледао како одјахују низ његову страну брда. Они ће се борити за њега, и бориће се добро, јер нису имали другог избора. А није ни он.
Лудило, засиктао је Лијус Терин. Ранд љутито одгурну глас.
Наравно, тешко да је био сам. Тијера и Марколин су упутили већину Браниоца и Садругова да узјашу и поређају се између маслиновог дрвећа на брдима која су била поред оног на којем је он поставио свог коња. Остали су били напољу као филтер против изненађења. Дружина Легионара у плавим капутима је стрпљиво чекала у удолини подно брда, под Мејсондовим надзором, а иза њих исто толико људи одевених у оно што су носили када су се предали у долини код Илијана. Покушавали су да опонашају мирноћу Легионара— сада нови Легионари— покушавали, без великог успеха.
Ранд баци поглед ка Аилил и Анаијели. Таиренка му упути усиљени осмех који слабашно задрхта. Каирхијенкино лице је било лед. Није могао да их заборави, ни Денхарда, ни њихове војнике. Његова колона у средини је била највећа и најјача и ишла широко ободом. Веома широко ободом.
Флин и људи које је Ранд изабрао након Думајских извора су јахали уз брдо ка њему. Проћелави, стари човек је увек водио, иако су сви осим Адлија и Наришме сада носили Змаја као и Мач, а Дашива га је први носио. Делом је то било зато што су се млађи људи обраћали Флину, поштујући његово дуго искуство као барјактара у Краљичиној гарди у Андору. Делом је то било зато што се чинило да Дашиви није било битно. Он је деловао само забављен другим људима. Односно, када је имао времена за то између разговора са самим собом. Најчешће је деловао као да је једва свестан ичега даље од свог носа.
Због тога је било попут шока када је Дашива неспретно обо свог оклопног коња и пошао испред осталих. То једноставно лице, тако често замагљено или ошамућено његовим сопственим мислима, је сада било забринуто намрштено. Било је више од шока када је он посегао за саидином чим се приближио Ранду и подигао око њих баријеру против прислушкивања. Лијус Терин није трошио дах— ако бестелесни глас има дах— на мрмљање о убијању; забатргао је за Извором, гунђајући без речи, покушавајући да отргне Моћ од Ранда. И исто тако нагло заћута и нестаде.
„Има нечег кривог— са саидином овде, нешто погрешно“, рече Дашива, и није звучао ни најмање замагљено. Заправо, звучао је... прецизно. И раздражљиво. Учитељ који држи предавање нарочито глупом ученику. Чак је и убо Ранда прстом. „Не знам шта је то. Ништа не може изврнути саидин, а када би могао бити изврнут, осетили би смо га још у планинама. Заправо, било је нечега ту, јуче, али тако мало... ипак сам га јасно осетио овде. Саидин је... нестрпљив. Знам, знам. Саидин није жив. Али он... пулсира овде. Тешко га је контролисати.“
Ранд присили своју руку да попусти стисак на Змајевом жезлу. Одувек је био сигуран да је Дашива луд готово исто колико и сам Лијус Терин. Обично се човек боље обуздавао, колико год то било непоуздано. „Усмеравам дуже од тебе, Дашива. Само осећаш прљавштину јаче.“ Није био у стању да ублажи свој тон. Светлости, још није могао да полуди, а нису могли ни они! „Заузми своје место. Ускоро ћемо кренути.“ Извиђачи су требали ускоро да се врате. Чак и у овој равнијој земљи, чак и ограничени до даљине до које су могли досећи погледом, за десет миља није било потребно пуно времена, Путујући.
Дашива није начинио покрет да послуша. Уместо тога, љутитио је отворио уста, а онда их брзо затворио. Видљиво се тресући, он удахну дубоко. „Јако сам добро свестан колико дуго усмераваш“, рекао је леденим, готово охолим тоном, „али сасвим сигурно чак и ти можеш осетити. Осети, човече! Не свиђа ми се да ’чудно’ буде кориштено на саидину, и не желим да умрем или... или да сагорим зато што си ти слеп. Погледај мој штит! Погледај га!“
Ранд је зурио. Дашива који се гура напред је било довољно чудно, али ћудљиви Дашива? А онда је погледао штит. Заиста погледао. Токови су требали бити мирни као нити густо тканог платна. Вибрирали су. Штит је стајао чврст, као што је и требао да буде, али појединачне нити Моћи су подрхтавале лагано. Мор је рекао да је саидин био чудан у близини Ебоу Дара, и стотину миља у круг. Сада су били удаљени мање од сто миља.
Ранд натера себе да осети саидин . Увек је био свестан Моћи— све друго је значило смрт или нешто горе— па ипак почео је да се навикава на отимање. Борио се за живот, али је борба постала природна, као живот. Отимање је било живот. Натерао је себе да осети ту борбу, свој живот. Хладноћа која је могла да смрви камен у прах. Ватра која је могла да натера камен да се претвори у пару. Прљавштина крај које је септичка јама мирисала као башта пуна цвећа. И... пулсирање, као да му нешто подрхтава у шаци. Ово није било онакво дрхтање које је осетио у Шадар Логоту, када је загађеност на саидину била комбинована са злом самог места, и саидин пулсирао са њим. Гадост је овде била јака, али мирна. Сам саидин је деловао пун покрета и таласања. Нестрпљење, назвао је Дашива то, и Ранд је могао да разуме зашто.
Низ обронак, иза Флина, Мор провуче руку кроз косу и осврну се узнемирено. Флин се другачије окрену у седлу и олабави мач у корицама. Наришма је, гледајући у небо у потрази за летећим створовима, пречесто трептао. Мишић се трзао на Адлијевом образу. Свако од њих је испољавао неки знак нервозе, и мало чуђења. Олакшање потече кроз Ранда. Ипак није лудило.
Дашива се осмехивао, уврнутим самозадовољним осмехом. „Не могу да верујем да ниси осетио пре.“ Његов глас је био врло близу подсмеха. „Држао си саидин практично дан и ноћ од кад смо почели ову луду експедицију. Ово је једноставан штит, али није хтео да се формира, а онда се поставио, као да ми се истргао из руку.“
Сребрно-плава трака Капије се отвори на врху једног од огољених брда, пола миље на запад и Војник проведе свог коња кроз њу, а онда журно узјаха, враћајући се из извиднице. Чак и на тој удаљености, Ранд је могао да осети бледо подрхтавање токова који су окруживали Капију, пре него што су нестали. Јахач није стигао ни до подножја брда, када се нова Капија отворила на гребену, а онда трећа, четврта, и даље, једна за другом, готово оном брзином којом се претходник могао склонити са пута.
„Али се јесте формирао“, рече Ранд. Као и извиђачке Капије. „Ако је тешко контролисати саидин, то је увек тешко, али он и даље ради оно што ти хоћеш.“ Али зашто је овде теже? Питање за неку другу прилику. Светлости, желео је да је Харид Фел још увек жив; стари филозоф би можда имао одговор. „Врати се осталима, Дашива“, наредио је, али је човек је зурио у њега запрепашчено, и он је морао да понови, пре но је овај дозволио штиту да нестане, тргну свог коња назад без салутирања и потерао га низ обронак, обовши га петама.
„Неки проблеми, мој господару Змају?“ Анаијела се глупаво осмехну. Аилил је једва упутила Ранду раван поглед.
Видевши првог извиђача како јаше према Ранду, остали се упутише на север и југ, где ће се придружити осталим колонама. Потражити их на старомодан начин је било брже него отварати насумичне Капије. Зауздавши коња испред Ранда, Налаам удари песницом о груди— да ли су му очи изгледале дивље? Није било битно. Саидин је још увек радио оно што је човек који је њиме управљао желео. Налаам салутира и даде свој извештај. Сеаншани нису били улогорени на десет миља удаљености, није било више од пет или шест миља раздаљине, марширајући на исток. И имали су двадесетак сул’дам и дамане .
Ранд издаде наређења када је Налаам одгалопирао, и његова колона поче да се креће на запад. Браниоци и Садругови су јахали на оба бока. Легионари су марширали на крају, тачно иза Денхарда. Подсетник племкињама и њиховим војницима, ако им је подсетник био потребан. Анаијела је сигурно гледала преко рамена довољно често, а Аилилина одлучност да не погледа је била уочљива. Ранд је оформио главну навалу колоне, Ранд и Флин и остали, тачно како је било и са другим колонама. Аша’мани да нападну, и људи са челиком да им чувају леђа док убијају. Сунцу је још предстојало дуго пењање до поднева. Ништа се није променило да би изменило план.
Лудило чека на неке, прошапута Лијус Терин. Другима се пришуња.
Мираџ је јахао близу чела своје војске која је марширала на исток блатњавим путем који је засецао кроз брдовите маслињаке и неповезане шумарке. Не на челу. Цео пук, махом Сеаншани, је јахао између њега и истурених извиђача. Знао је генерале који су желели да буду на самом челу. Већина их је била мртва. Већина је изгубила битке у којима су погинули. Блато је спречавало дизање прашине, па ипак се вест о армији у покрету ширила попут неконтролисаног пожара у Са’лаској степи, без обзира на земљу. Ту и тамо, између маслиновог дрвећа би спазио преврнута колица или напуштени срп, али су радници давно нестали. Срећом, они би избегавали његове супарнике са истим жаром са којим су избегавали њега. Уз мало среће, немајући ракен, његови противници неће знати да је кренуо на њих док не буде прекасно. Кенар Мираџ није волео да се ослони на срећу.
Осим подофицира спремних да направе мапе или умноже његова наређења и гласника спремних да их понесу, јахао је само у друштву Абалдара Јулана, довољно малог да крај њега Мираџов обични смеђи шкопац изгледа горостасно, срчаног човека са ноктима на малим прстима офарбаним у зелено, који је носи црну перику да би прикрио своју ћелавост, и Лисаине Џарат, седокосе жене из самог Сендара, чије су бледо дежмекасто лице и плаве очи биле одраз смирености. Јулан није био миран; Мираџов Капетан Ваздуха, са кожом боје угља, је често изгледао претеће, због правила која су му сада ретко дозвољавала да додирне узде ракена, али данас је његова намрштеност била до кости. Небо је било чисто, савршено време за ракена, али према Суротиној команди, ниједан од његових летача неће бити у седлу данас, не овде. Премало ракена је било са Хаиленом да би их непотребно ризиковали. Мираџа је више узнемиравао Лисаинин мир. Више него старија дер’сул’дам под његовом командом, она је била пријатељ са којим је поделио много шоља кафа и много игра камена. Живахна жена, увек препуна ентузијазма и занимања. А она је била ледено мирна, тиха као било која сул’дам коју је пробао да испитује.
У његовом видокругу је било двадесет дамане крај коњаника, свака је ходала поред коња своје сул’дам . Сул’дам су поскакивале у својим седлима, савијајући се да потапшу дамане по глави, исправивиши се само да би се поново савиле да их помилују по коси. Дамане су њему изгледале довољно мирно, али су сул’дам очигледно биле као на оштрици. А иначе раздрагана Лисаина је јахала нема као камен.
Испред се појави торм, и потрча низ колону. Доста са стране и ивицом шумарака, па ипак су коњи зањиштали и узмакли док се звер прекривена бронзаном крљушти кретала крај њих. Дресирани торм не би напао коња— барем не ако га не обузме маније убијања, и то је био разлог што тормови нису били добри у биткама— али ни коњи тренирани да буду мирни крај њих, нису били много бољи од њих, када је требало да задрже мир у присуству торма .
Мираџ посла мршавог потпоручника по имену Варек да прими извиђачки рапорт морат’торма . Покрет и Светлост га узела ако је Варек изгубио сеи’тир . Није намеравао да троши време на Варека који би покушао да контролише грла која су набавили у околини. Човек се врати брже него што је отишао и направи крут наклон, почевши свој извештај пре но су му се леђа исправила.
„Непријатељ је мање од пет миља на исток, мој лорде капетан-генерале, и маршира у нашем правцу. Подељени су у пет колона на међусобној удаљености од око миљу.“
Толико о срећи. Али Мираџ је узео у обзир како би сам напао четрдесет хиљада, ако сам има само пет, и педесет дамане . Ускоро је човек галопирао са наређењима да се заузму позиције да се сусретне покушани препад и пукови иза њега почеше да скрећу према шумарцима, сул’дам међу њима са својим дамане .
Прикупивши свој капут због изненадног налета хладног ветра, Мираџ примети нешто што га натера да осети још већу хладноћу. И Лисаина је гледала како сул’дам нестају међу дрвећем. И почела је да се зноји.
Бертом је лагано јахао, пуштајући да ветар носи његов огртач на једну страну, али је проучавао шумовите пределе пред собом са забринутошћу коју тешко да се трудио да сакрије. Од његових сународника који су јахали за њим, једино је Дорсин био истински вешт у Игри Кућа. Тај глупи таиренски пас, Вејрамон, је био, наравно, слеп. Бертомов поглед клизну ка леђима уображене луде. Вејрамон је јахао подоста испред осталих, у дубоком разговору са Гедвином, и да је Бертому био потребан било који други доказ да би се Таиренац насмејао и зато што се гуска гега, то би потврдио начин на који је човек толерисао то младо ватренооко чудовиште. Приметио је како Кирил баца са стране погледе ка њему, и потегао је узде свог сивца у супротном правцу од кршног човека. Није гајио посебно непријатељство према Илијанцима, али је мрзео људе који су се надвијали над њим. Није могао да чека да се врати у Каирхијен, где није морао да буде окружен трапавим дивовима. Мада, Кирил Драпенеос није био слеп, без обзира на то што је био превисок. Послао је десетину1 0извиђача као претходницу. Вејрамон је послао једног.
„Доресине“, рече Бертом лагано, а онда нешто гласније, „Доресине, будало једна!“
Кошчати човек се исправи у седлу. Као Бертом, као остала тројица, бријао је и пудерисао предњи део главе; обележавање себе као војника је постало врло модерно. Доресин је требао да га назове жапцем за узврат, како су се звали од малих ногу, али уместо тога је обо свог шкопца ка Бертомовом и нагао се ближе. Био је забринут, и допуштао је да се то види, његово чело је било дубоко намрштено. „Ти разумеш да је господар Змај одлучио да умремо?“ прошапутао је, бацајући поглед ка колони која је ишла за њима. „Крв и огањ, ја сам само слушао Колавер, али од када ју је он убио знао сам да сам мртав човек.“
На тренутак Бертом погледа колону војника, која се савијала кроз брда. Дрвеће је овде било разбацаније него напред, али и даље довољно густа да прикрије напад док се не сусретнеш са њим. Последњи маслињак је лежао на око миљу иза њих. Вејрамонови људи су, наравно, јахали напред, у тим смешним капутима са великим рукавима са белим тракама, а онда Кирилови Илијанци одевени у довољно зеленог и црвеног да посраме и Крпаре. Његови људи, пристојно униформисани у тамноплаво иза својих штитника за груди, су и даље били ван видокруга, са Доресином и осталима, а испред њих је била само дружина Легионара. Вејрамон је изгледао изненађен да су одржали корак, мада тешко да је изабрао тежак марш.
Мада, нису заправо војници било оно што је Бертом прелетео погледом. Седам људи је јахало чак и испред Вејрамона, седам људи отврдлих лица и очију хладних попут смрти, одевени у црне капута. Један је носио иглу у облику сребрног мача на свом високом оковратнику.
„Треба разрадити начин да се то уради“, рекао је он суво Доресину. „И сумњам да би ал’Тор послао ове друшкане са нама, да нас шаље право у чељусти млина за кобасице.“ И даље натмуреног чела, Доресин опет отвори уста, али Бертом рече, „Морам да разговарам са Таиренцем.“ Није волео да гледа свог друга из детињства у оваквом стању. Ал’Тор га је у потпуности избацио из равнотеже.
Занесени разговором, Вејрамон и Гедвин га нису чули како јаше у њиховом правцу. Гедвин се одсутно играо својим уздама, а његове црте су биле хладне од презира. Таиренац је био црвен у лицу. „Није ме брига ко си ти“, говорио је оштрим, тихим гласом човеку у црном капуту, а пљувачка му је прскала, „нећу преузети више ризика без наређења директно са усана —“
Изненада двојица људи постадоше свесни Бертома и Вејрамон затвори уста. Гледао је као да би убио Бертома, Аша’манов увек присутан осмех се истопи. Ветар је дувао, оштар и хладан, док су се облаци навлачили преко сунца, али ни то није било хладније од Гедвиновог изненадног продорног погледа. Са малим изненађењем Бертом схвати да је и он желео да га убије на месту.
Гедвинов ледени, убилачки поглед се није променио, али Вејрамоново лице прође кроз невероватну трансформацију. Црвенило лагано избледе док је он одмах почео да намешта осмех у којем је било само трачак подругљиве добродушности. „Мислио сам на тебе, Бертоме“, рекао је живо. „Штета што је ал’Тор задавио твоју рођаку. Како чујем, својим сопственим рукама. Искрено, био сам изненађен када си одговорио на његов позив. Видео сам га како те гледа. Бојим се да планира за тебе нешто... занимљивије... од дрљања твојих потпетица по поду, док му се прсти стежу око твог врата. Бертом потисну уздах, и то не само због неспретности те будале. Многи су пробали да манипулишу њиме уз помоћ Колаверине смрти. Била му је омиљена рођака, али амбициозна преко сваке мере. Саиган је имала добре основе да захтева Сунчев престо, па ипак не би га могла одржати против снаге Ријатин и Дамодреда, било кога од њих двоје, појединачно или удружених, не без отворене подршке Беле куле или Поноворођеног Змаја. Ипак, она му је била омиљена. Шта је Вејрамон хтео? Свакако не оно што се чинило на површини. Чак ни овај таиренски клипан није био толико једноставан.
Пре но је могао добити било какав одговор, коњаник догалопира до њих кроз дрвеће пред њима. Каирхијенац повуче узде тако изненада када се нашао испред њих, да је натерао свог коња да седне на бедра, Бертом препозна једног од својих војника, човека са размакнутим зубима и бројним ожиљцима на оба образа. Дојл, помисли он. Са Колчејн имања.
„Мој лорде Бертоме“, продахта човек, клањајући се плахо. „Две хиљаде Тарабонаца ми је за петама. И жене са њима. Са муњама на хаљинама.“
„За његовим петама“, промрмља Вејрамон омаловажавајуће. „Видећемо шта мој човек има да каже на то кад се врати. Ја сасвим сигурно не видим ниједног—!“
Изненадни покличи у близини, пред њима, га прекидоше у пола речи, а онда се зачу грмљавина потковица, и појавише се копљаници у галопу, плима која је надирала ширећи се кроз дрвеће. Право на Бертома и остале.
Вејрамон се насмеја. „Убиј кога год хоћеш, кад год хоћеш, Гедвине“, рече он, док је уз замах извлачио мач. „Ја користим методе које ја користим, и то је то!“ Појахавши према својим војницима, он завитла сечивом изнад главе узвикујући, „Санијаго! Санијаго и слава!“ Није било изненађења што није додао поклич за своју земљу овом покличу за своју Кућу и своји највећу љубав.
Појуривши у истом правцу, Бертом такође подиже глас. „Саиган и Каирхијен!“ Још није било потреба за махање мачем. „Саиган и Каирхијен!“ Шта је човек покушавао да уради?
Громови су тутњали, и Бертом погледа у небо, запрепаштен. Било је мало више облака него раније. Не; Дојли— Дајлин— је поменуо ове жене. А онда је заборавио све оно што је глупи Таиренац хтео док су Тарабонци са челичним веловима надирали преко шумовитих брда према њему, тло је шикљало ватру, а из неба су падале муње пред њима.
„Саиган и Каирхијен!“ узвикну он.
Ветар се подиже.
Коњаници се сударише међу густим дрвећем и тешким жбуњем, где су се сенке тешко надвијале. Светло је деловало као да опада, облаци су постајали гушћи, али је то било тешко одредити са густим крошњама дрвећа као кровом. Заглушујућа рика напола заглуши звекет челика о челик, вику људи, крике коња. Повремено би се земља затресла. Понекад би непријатељ викнуо.
„Ден Лушенос! Ден Лушенос и Пчеле!“
„Аналин! Окупите се за Аналин!“
„Хаелин! Хаелин! За високог лорда Сунамона!“
Последње је био једини крик који је Варек разумео у потпуности, мада је сумњао да је било коме од оних који су ту живели и називали се високим лордовима и госпама уопште понуђена шанса да положе заклетву.
Трже свој мач, ослободивши га из пазуха супарника, тачно изнад штитника за груди, и пусти да се мали бледи човек преврне. Опасан противник, док није направио грешку и подигао сечиво превише високо. Његов дорат се ломатао у ниском грмљу, и Варек одвоји тренутак да пожали за њим. Животиња је изгледала боље него мрков белих копита, којег је морао да јаше. Само тренутак, а онда је се запиљио кроз густо дрвеће, где му се чинило да лијане висе са половине грана и прегршти неке сиве, паперјасте биљке са готово свих.
Звуци битке су стизали из свих праваца, али у почетку није могао да види било какав покрет. Тада се туце Алтарских копљаника појави на педесет стопа, терајући своје коње и пиљећи пажљиво около, мада је начин на који су гласно причали међу собом више него оправдавао црвене траке које су се укрштале на њиховим штитницима за груди. Варек прикупи своје узде, са намером да их преузме. Пратња, чак и од овако недисциплинованих побуњеника, би могла бити разлика између достављања и недостављања хитне поруке коју је носио генерал-барјактару Чијанмаију. Црни млазеви бљеснуше међу дрвећем, испразнивши алтарска седла. Коњи им се разбежаше на све стране чим су јахачи пали, а онда је било само десетак1 0лешева просутих по влажном тепиху мртвог лишћа, и барем по једна гром стрела је штрчала из сваког човека. Ништа се није померало. Варек је неконтролисано дрхтао. Те стопе у плавим капутима су деловали једноставно у почетку, без копаља да их штите, али ни једно тренутка нису изашли на отворено, кријући се иза дрвећа, у увалама у земљи. Они нису били најгори. Био је сигуран, након маничног повлачења у Фалмеу, да је видео најгоре могуће, Увек Победничку Војску у нападу. Није прошло ни пола сата, када је видео стотину Тарабонаца како се суочавају са једним усамљеним човеком у црном капуту. Стотину копљаника против једног, и Тарабонци су били разнети у парампарчад. Буквално разнети у парампарчад, људи и коњи су просто бивали разнесени онолико брзо колико је он могао да броји; покољ се наставио након што су се Тарабноци претворили у одбеглу руљу, и потрајао док је било и једног на видику. Можда то заиста није било горе него када земља под ногама експлодира, али су дамане макар остављали довољно човека да буде сахрањен.
Последњи човек са којим је успео да прича у овим шумама, поседели ветеран из домовине, који је водио стотину Амадичана, рекао му је да је Чијанмаи у овом правцу. Испред, он спази коње без јахача, привезане за дрвеће, и људе који су стајали. Можда су они могли да му дају даље смернице. А одржаће им и предавање о томе што стоје около док битка бесни.
Када је ујахао међу њих, заборавио је предавање које је намеравао да одржи. Нашао је оно што је тражио, али то није било оно што је желео да нађе, туце тешко спаљених лешева је лежало један крај другог. Један, чије је нетакнуто лице било боје меда, је несумњиво био Чијанмаи. Људи на ногама су сви били Тарабонци, Амадичани, Алтарци. Неки од њих су такође били повређени. Једини Сеаншанин је била сул’дам стегнутог лица која је тукла уплакану дамане .
„Шта се десило овде?“ питао је Варек. Није мислио да личи на Аша’мане да оставе преживеле. Можда га је сул’дам успела одбити.
„Лудило, мој лорде.“ Незграпни Тарабонац одгурну човека који је мазао мелем преко његове сагореле левице. Рукав је изгледа био сагорен до самог штитника за груди, па ипак, упркос својим опекотинама, он се није мрштио. Његов челични оклопни вео је висио са угла црвеног купастог шлема украшеног перјем, откривајући чврсто лице са густим седим брковима који су готово скривали његове усне, а очи су му биле увредљиво директне. „Група Илијанаца, напали су нас без упозорења. У почетку је све ишло добро. Нису имали са собом никог у црном капуту. Лорд Чијанмаи, храбро нас је водио, и онда... жена... је усмерила муње. А онда, чим су се Илијанци разбили, муње, оне су пале и на нас.“ Прекинуо се и значајно погледао сул’дам .
Моментално је била на ногама, машући слободном песницом и јурнула ка Тарабонцу онолико колико јој је дозвољавао поводац привезан за њен други зглоб. Њена дамане је лежала попут јецајуће гомиле. „Нећу слушати речи овог псета против моје Закаи! Она је добра дамане ! Добра дамане !“
Варек упути силовити покрет према жени. Видео је сул’дам које су кажњавале своје штићенице за недела док ове не би вриштале, и неколицину које су осакатиле јогунице, али већина би се нарогушила чак и на једног од Крви који би пробао да оцрни њеног љубимца. Овај Тарабонац није био од Крви, и по погледу сул’дам која је подрхтавала, она је била спремна да убије. Варек помисли да би га она могла убити на месту, да је човек изрекао своју смешну, неизговорену оптужбу.
„Молитве за мртве морају да сачекају“, рече Варек грубо. Оно што је намеравао да уради ће га довести у руке Трагача, ако не успе, али ту није преостао ни један Сеаншанин, осим сул’дам . „Преузимам команду. Искључићемо се и кренути на југ.“
„Искључити!“ рикну Тарабонац широких рамена. „Требаће нам дани да се искључимо . Илијанци се боре као јазавци сатерани у ћошак, Каирхијењани као ласице у кутији. Таиренци нису жестоки онолико колико сам ја чуо, али има око дванаест ових Аша’мана, зар не? Чак и не знам где је три четвртине мојих људи у овој сваштари!“ Охрабрени његовим примером, и остали почеше такође да протестују.
Варек их је игнорисао. И уздржао се од питања шта је то ’сваштара’; загледао се у замршену шуму свуда око њих, слушајући звук битке, праске експлозија и муња, могао је да замисли. „Сакупићете своје људе и почети да се повлачите“, рекао је гласно, пресекавши њихово брбљање. „Не превише брзо; понашаћете се као један.“ Мираџова наређења Чијанмаију су гласила „највећом могућом брзином“ — запамтио их је у случају да се нешто догоди са примерком поруке у његовим бисагама— „највећа могућа брзина“, али превише брзине у овоме, и половина људи би била остављена, да буду исецкани на комадиће као забава непријатељу. „Сада, покрет! Борите се за царицу, нека би живела вечно!“
Последње што је изговорио је било нешто што би сте рекли новим регрутима, али из неког разлога, они који су га слушали скочише, као да их је све ошинуо својим бичем. Клањајући се брзо и дубоко, са рукама на коленима, они се распршише ка својим коњима. Чудно. Сад је било на њему да пронађе сеаншанске јединице. Неком од њих ће командовати неко по чину виши од њега и он ће моћи да преда одговорност.
Сул’дам је била на коленима, милујући по коси своју дамане које је још увек јецала, и мрмљајући јој нежно. „Смири је“, рекао јој је. Највећом могућом брзином. А учинило му се да је видео трачак стрепње у Мираџовим очима. Шта би могло навести Кенара Мираџа да стрепи? „Мислим да ћемо зависити од тебе на нашем путу ка југу, сул’дам .“ Зашто би је то натерало да пребледи?
Башера је стајао тачно на ивици шумарка, мрштећи се кроз прорезе на свом шлему због оног што је видео. Дорат му се трљао о раме. Чврсто се умотао у огртач да га ветар не би вијорио. Више због тога да би избегао било какав покрет који би привукао погледе, него због хладноће, мада му тело смрзавало. То би био пролетњи лахор у Салдеји, али месеци у јужним крајевима су га омекшали. Сунце је просијавало између сивих облака који су брзо пловили небом, по положају је могао да види да му још мало фали до поднева. И да је пред њим. То што сте почели битку на запад, није нужно значило да ћете је и завршити у том правцу. Пред њим је лежало широки пашњак где су стада црно-белих коза брстила, потпуно овлаш, као да свуда око њих не бесни битка. Није да је било било каквог знака. Тренутно. Човек је могао да буде исецкан у фронцле, прелазећи ту ливаду. А међу дрвећем, без обзира да ли су у питању били маслињаци или шумарци или честари, нисте увек могли видети непријатеља, пре но што се сретнете са њим, било извиђача или их небило.
„Ако ћемо да прелазимо“, мумлао је Гујам, трљајући широком шаком своју ћелу, „требали би да пређемо. Тако ми Светлости, губимо време.“ Амондрид затвори уста; највероватније је месецолики Каирхијењанин кренуо да каже исто то. Сложиће се са Таиренцем кад се коњи буду пењали на дрвеће. Џеордвин Семарис фркну. Човек је требао да пушта браду да би сакрио ту уску вилицу. Због ње је његова глава изгледала као шумарска полуга за раздвајање. „Ја кажем да идемо около“, промрмљао је. „изгубио сам превише људи због ових, од Светлости проклетих дамане, и...“ Нелагодан поглед му одлута до Рохаида.
Млади Аша’ман је стајао сам, стегнутих усана, играјући се том Змајевом иглом на свом оковратнику. Можда се питао да ли је вредело, или је барем тако деловао. Није било уобичајеног држања око младића, само мрачна забринутост.
Водећи Брзину за узде, Башера се упути ка Аша’ману и повуче га даље међу дрвеће. Гурну га даље. Рохаид се мргодио, невољно се крећући. Човек је био довољно висок да се надвије над Башером, али то Башера не би дозволио.
„Могу ли да рачунам на твоје људе следећи пут?“ захтевао је да зна Башера, изиритирано цимајући брк. „Без одлагања?“ Рохаид и његови људи су деловали као да постају све спорији и спорији у узвраћању, када би се суочили са дамане .
„Знам шта радим, Башера“, прошишта Рохаид. „Нисмо ли их убили довољно за тебе? Колико могу да видим, скоро смо готови!“
Башера лагано климну, не слажући се са последњом изјавом. Доста је непријатељских војника преостало, готово свугде где би се човек пажљиво загледао. Али и велики број је био мртав. Формирао је своје потезе према ономе што је научио из Тролочких ратова, када су силе Светлости ретко биле и близу бројчаног стања оних са којима су се суочавали. Нападни бокове, па бежи. Нападни позадину, па бежи. Нападни, па бежи, а кад непријатељ крене да те јури, окрени се на терену који си раније сам одабрао, где војници леже у заседи, са својим луковима и стрелама, окрени се и сеци до тренутка када поново треба да се бежи. Или док се он не сломи. Данас је већ сломио Тарабонце, Амадичане, Алтарце и ове Сеаншане у чудним панцирима. Видео је више мртвих непријатеља него и у једној битци од Крвавих снегова. Али ако је он имао Аша’мане, супротна страна је имала те дамане . Добра трећина његових Салдејаца је лежала мртва миљама иза. Скоро половина његових снага је била мртва, а тамо је било још Сеаншана са својим проклетим женама, и Тарабонаца, и Амадичана, и Алтараца. Само су настављали да долазе, све више и више њих, чим би био готов са претходнима. А Аша’мани су постајали... неодлучни.
Винувши се на Брзинино седло, одјахао је назад ка Џеордвину и осталима. „Идемо около“, наредио је, игноришући Џеордвиново климање, подједнако као и Гујеамово и Амондридово гунђање. „Трострука извидница, покрет. Намеравам да идем жестоко, али нећу да се саплетем преко дамане .“ Нико се није насмејао.
Рохаид је сакупио пет преосталих Аша’мана око себе, један са сребрним мачем прикаченим за оковратник, остали без. Била су још двојица са голим оковратницима када су јутрос почели, али ако су Аша’мани знали како да убију, знале су то и дамане . Љутио машући рукама, Рохаид је деловао као да се свађа са њима. Лице му је било црвено, а њихова празна и тврдоглава. Башера се само надао да ће Рохаид бити у стању да их све спречи да дезертирају. Данашњи дан је превише скупо стајао и без таквог соја људи који би слободно лутали.
Падала је лагана киша. Ранд се мрштио према густим, црним облацима који су се гомилали на небу, мутећи бледо сунце које је било на пола пута до далеког хоризонта. Лагана киша сада, али ће постати густа као и облаци! Изиритиран, вратио се проучавању земљишта које је било пред њим. Круна мачева му је бола слепоочнице. Док га је испуњавала Моћ, терен је деловао јасан као мапа, упркос времену. Довољно јасан, у сваком случају. Брда су тонула у даљини, нека покривена честаром или маслинама, друга само травом или голи камен обрастао коровом. Помислио је да је видео покрет на ивици шумарка, а онда још један између реда маслина и још једног брда на миљу удаљености од шумарка. Помислити није било довољно. Мртви људи су лежали миљама иза њих, мртви непријатељи. Мртве жене, такође, знао је то, али се клонио сваког места где су погинуле сул’дам или дамане, одбијајући да види њихова лица. Већина је мислила да је то мржња према онима које су убиле толико његових следбеника.
Таи’даишар поскочи пар корака на врху брда, пре но је Ранд успео да га смири чврстом руком и притиском колена. Баш фино, ако је нека сул’дам опазила његов покрет. Неколико стабала око њега није било довољно да прописно сакрије. Расејано је схватио да није препознао ни једног од њих. Таи’даишар забаци главу. Ранд тутну Змајево жезло у торбу на седлу, само је резбарена дршка вирила, да би ослободио обе руке у случају да шкопац не буде задовољан. Могао је да уклони малаксалост са коња саидином али није знао како да га натера да га слуша док је испуњен Моћи.
Није му било јасно како је шкопац скупио довољно снаге. Саидин га је испуњавао, клокотао у њему, али његово тело, које је осећао као нешто удаљено је хтело да се скљока од исцрпљености. То је делимично било узроковано пуком количином Моћи коју је данас усмеравао. Делом је било од напора који је морао да уложи у борби са саидином да уради оно што је хтео. Саидин је увек мора бити покораван, присиљаван, али никада пре као данас. Напола залечене, никад излечиве ране на његовом левом боку су биле агонија, старија налик сврдлу које је покушавало да проврти кроз Празнину, новија бљесак леденог пламена.
„Била је то несрећа, мој господару Змају“, изненада рече Адли. „Кунем се да је била!“
„Заћути и посматрај!“ рече му Ранд грубо. Адли на тренутак обори очи ка својим рукама које су држале узде, а онда помери влажну косу са лица и послушно трже главу.
Данас, овде, је контролисати саидин било теже него икада, али пустити га да исклизне било када, било где, вас је могло убити. Адли је дозволио да му исклизне, људи су погинули у неконтролисаном праску ватре, не само Амадичани које је нишанио, већ и готово тридесет Аилилиних војника и скоро исти број Анаијелиних.
Да није било тог исклизавања, Адли би био са Мором, са Садруговима у шуми, пола миље на југ. Наришма и Хопвил су били са Браниоцима, на север. Ранд је хтео да Адли буде под његовим надзором. Да ли је било још „несрећа“ ван његовог видокруга? Није могао посматрати свакога, стално. Флиново лице је било ледено као смрт, а Дашива, далеко од тога да изгледа расејано, се знојио од концентрисања. И даље је мрмљао испод гласа, сам за себе, толико тихо да га Ранд није могао чути чак ни док га је испуњавала Моћ, али човек је непрестано брисао кишу са лица влажном платненом марамицом, обрубљеном чипком која је постала више него тамна како је дан одмицао. Ранд није мислио да им је Моћ исклизнула. У сваком случају, ни они, ни Адли нису држали Моћ сада. Нити ће, док не добију другачија упутства.
„Да ли је готово?“ питала је Анаијела иза њега.
Не обраћајући пажњу ко би га могао гледати, Ранд окрену Таи’даишара да би је погледао. Таиренка се повила уназад у седлу, а капуљача њеног богато украшеног кишног капута паде на њена рамена. Образ јој се трзну. Очи су јој могле бити пуне страха, или мржње. Крај ње, Аилил је мирно држала узде рукама у црвеним рукавицама.
„Шта би више могао хтети?“ упита мања жена хладним гласом. Госпа која се љубазно обраћа слузи. Готово. „Ако се величина победе броји мртвим непријатељима, мислим да ће сам данашњи дан уписати твоје име у историје.“
„Хоћу да отерам Сеаншане у море!“ одсече Ранд. Светлости, морао је да их докрајчи сада, када је имао прилику! Није се могао борити против Сеаншана и Изгубљених и сама Светлост је знала кога или чега још, истовремено! „Урадио сам то једном, и урадићу поново!“
Да ли овог пута имаш Рог Валера скривен у џепу? Питао је подмукло Лијус Терин. Ранд немо сикну на њега.
„Ено некога доле“, рече изненада Флин. „Јаше овамо. Са запада.“
Ранд поново окрену свог коња. Легионари су се пењали уз обронак брда, мада су се вешто крили, тако да је тек на тренутке хватао делиће плавих капута. Ниједан није имао коња. Ко би јахао...
Башерин дорат је касао уз падину, готово као да је равна. Башерина кацига је висила са његовог седла, а сам човек је деловао уморно. Без увода је проговорио равним гласом. „Завршили смо овде. Део борбе је знати када отићи, а сада је време. Оставио сам пет стотина мртвих за собом, више него довољно, и два твоја Војника да се досоли ситуација. Послао сам још три да нађу Семарадрида, Грегорина и Вејрамона и да им јаве да се окупе код тебе. Сумњам да су у ишта бољем положају него ја. Какво је твоје стање из кланице?“
Ранд је игнорисао његово питање. Само његови мртви су премашивали Башерине за готово две стотине. „Ниси имао права да шаљеш наређења осталима. Док год има макар шест Аша’мана— докле год сам ја ту— имам довољно! Хоћу да нађем остатак Сеаншанске војске и уништим је, Башера. Нећу им дозволити да додају Алтару Тарабону и Амадицији.
Башера искриви своје густе бркове чудним смехом. „Хоћеш да их нађеш. Погледај тамо.“ Махну мршавом руком преко брда на западу. „Не могу ти показати ни једну одређену тачку, али тамо има десет, можда петнаест хиљада довољно близу да их видиш одавде, да ово дрвеће не заклања поглед. Плесао сам са Мрачим пробијајући се крај њих, а да не будем виђен, да бих стигао до тебе. Можда још стотину дамане Можда више. А још их долази, то је сигурно, и још људи. Изгледа да су њихови генерали одлучили да се концентришу на тебе. Претпостављам да није увек мед и млеко бити та’верен .“
„Ако су они тамо...“ Рандов поглед је претраживао брда. Киша је падала јаче. Где је видео кретање? Светлости, био је уморан. Саидин га је смлатио. Несвесно, он додирну замотуљак који му се налазио под кожним стременом. Рука му се трже одатле по његовој сопственој вољи. Десет хиљада, чак петнаест... Када Семарадрид стигне до њега, и Грегорин, и Вејрамон... И што је још важније, када остатак Аша’мана стигне... „Ако су они тамо, тамо ћу их уништити, Башера. Напашћу их са свих страна, онако како смо првобитно планирали.
Намрштивши се, Башера приведе свог коња ближе, док његово колено готово није дотакло Рандово. Флин одмаче свог коња, али је Адли био превише усредсређен на зурење у даљину кроз кишу, да би приметио ишта толико близу, а Дашива, и даље непрестано бришући своје лице је зурио са отвореним интересовањем. Башера спусти глас то шапата. „Не мислиш исправно. То је био добар план, у почетку, али њихов генерал брзо размишља. Раширио се да би ослабио наше нападе, пре него што смо могли да се обрушимо на њега и раширимо се у маршу. Чак и тако смо му скупо наплатили, чини се, и он сада скупља све заједно. Нећеш га изненадити. Он жели да ми кренемо на њега. Он је напољу и чека на то. Са Аша’манима или без њих, ако станемо лице у лице са овим друшканом, мислим да ће се лешинари подгојити, а нико неће одјахати.“
„Нико не стоји лице у лице са Поноворођеним Змајем“, затутња Ранд. „Изгубљени би му могли то рећи, ко год он био. Је ли тако, Флине? Дашива?“ Флин несигурно климну. Дашива одступи. „Мислиш да га не могу изненадити, Башера? Гледај!“ Олабавивши дугачки завежљај, он скиде тканину која га је прекривала и Ранд зачу уздахе док се киша пресијавала на мачу који је деловао као да је направљен од кристала. Мач Који То Није. „Да видимо да ли ће га изненадити Каландор у рукама Поноворођеног Змаја, Башера.“
Сместивши прозрачну оштрицу на превој свог лакта, Ранд потера Таи’даишара напред неколико корака. Није било потребе за тим. Није имао чист поглед одатле. Осим... Нешто попут паука се кретало спољном ивицом Празнине, плетући црну мрежу, Плашио се. Последњи пут када је користио Каландор, стварно га користио, покушао је да оживи мртве. Тада је био сигуран да може да уради било шта, буквално било шта. Као лудак који верује да може да лети. Али он је био Поноворођени Змај. Он је могао било шта. Зар то није доказивао изнова и изнова? Он посегну за Извором кроз Мач Који То Није.
Саидин као да је јурнуо у Каландор пре но је дотакао Извор кроз њега. Од јабуке до врха, кристални мач је засветлео белом светлошћу. Пре је само мислио да га је Моћ испунила. Сада је држао више него што би десет људи заједно могло, више него стотину, ни сам није знао колико. Ватре сунца су пржиле кроз његову главу. Хладноћа свих зима, кроз сва Доба, је јела његово срце. У тој бујици, загађеност је била сва гомила ђубришта у свету која су се празнила у његову душу. Саидин је и даље покушавао да га убије, покушавао да га спере, спали, следи, сваки делић њега, али се он борио, и живео још тренутак, и следећи тренутак, и следећи. Хтео је да се смеје. Могао је било шта!
Једном, са Каландором у рукама, је начинио оружје које је тражило Накот Сенке кроз Камен Тира, убило их трагајућим муњама, без обзира где су стајали или трчали или се скривали. Сигурно мора бити нечег таквог да се употреби против непријатеља овде. Али када се обратио Лијусу Терину одговорило му је само болно цвиљење, као да се тај бестелесни глас бојао бола који је потицао од саидина .
Са Каландором који је сијао у његовој руци— није се сећао да је подигао сечиво изнад главе— зурио је ка брдима где су се крили непријатељи. Била су сива сада, уз јаку кишу која је падала и густе црне облаке који су прекривали сунце. Шта је било то што је рекао Егану Падросу?
„Ја сам олуја“, прошапутао је у његово ухо, зарежао— а онда је усмерио.
Изнад глава, облаци су кључали. Где су били црни као чађ, постали су црни као поноћ, као срце поноћи. Није знао шта усмерава. Тако често није знао, упркос Асмодеановом поучавању. Можда га је Лијус Терин водио, упркос човековом јецању. Токови саидина се завртеше небом, Ветар и Ваздух и Ватра. Ватра. Из неба су заиста падале муње. Стотине муња одједном, стотине рачвастих плаво-белих копаља се забадало наниже докле год му је досезао поглед. Брда пред њим су превирала. Нека су под млазом муња бивала разнесена у комадиће, попут шутнутих мравињака. Пламенови су се ширили шипражјем, дрвеће се претварало у бакље на киши, пламенови су се тркали кроз редове маслина.
Нешто га снажно удари, и он схвати да се диже са земље. Круна му је пала с главе. Каландор је и даље блистао у његовој руци. Нејасно је био свестан Таи’даишаровог дрхтања крај својих ногу, подрхтавања. Дакле, хтели су да му узврате ударац, зар не.
Подигавши Каландор високо, он крикну ка њима. „Крените на мене, ако се усуђујете! Ја сам олуја! Дођи, ако се усуђује, Шаи’тане! Ја сам Поноворођени Змај!“ Хиљаде цврчећих ватрених муња је лило из облака.
Поново га нешто обори. Он опет покуша да се исправи. Каландор, и даље сјајећи, је лежао на корак од његове испружене руке. Небо се тресло од муња. Изненада постаде свестан да је терет на њему Башера, да га човек тресе. Мора бити да га је Башера оборио!
„Прекини!“ викао је Салдејац. Крв је текла низ његово лице из посекотине на његовој глави. „Убијаш нас, човече! Прекини!“
Ранд окрену главу и један запрепаштени поглед је био довољан. Муње су севале свуда око њега, у свим правцима. Гром се забио на обронку, на место где су Денхард и војници стајали; крици људи и коња су се појачавали. Анаијела и Аилил су обе биле на ногама покушавајући узалудно да умире животиње које су њиштале, превртале су очима, покушавајући да прекину узде. Флин се нагињао над неким недалеко од мртвог коња са већ укоченим ногама.
Ранд отпусти саидин . Отпустио га је, али још неколико тренутака је и даље текао кроз њега, а муње су беснеле. Ток у њему ишчиле, распрши се и нестаде. Прво га преплави ошамућеност. Још три откуцаја срца, Каландора два пут засија тамо где су лежали и муња паде. А онда завлада тишина, осим све јачег добовања кише. И крикова иза брда.
Полако, Башера сиђе са њега, и Ранд устаде без помоћи, на климаве ноге, трепћући док му се вид враћао у нормалу. Салдејац га је гледао као што би гледао махнитог лава, додирујући балчак свог мача. Анаијела баци један поглед на Ранда који је стајао на ногама и паде у несвест; њен коњ побеже, док су му узде звецкале. Аилил, и даље се борећи са својом животињом која је њиштала, баци пар погледа на Ранда. Ранд остави Каландор да лежи тамо где је био. Није био сигуран да се усуђује да га подигне. Не још.
Флин се исправи, тресући главом, а онда немо стаде док се Ранд немирно приближавао да стане крај њега. Киша је падала по згаслим очима Џонана Адлија, које су биле исколачене од страха. Џонан је био један од првих. Они крици који су допирали иза брда као да су секли кроз кишу. Још колико, питао се Ранд. Међу Браниоцима? Међу Садруговима? Међу...?
Киша густа попут ћебета је скривала брда где је била сеаншанска војска. Да ли их је уопште повредио, напавши наслепо? Или су и даље чекали са свим својим дамане ? Чекали да виде још колико својих људи он може побити уместо њих.
„Постави стражу какву год мислиш да треба“, рече Ранд Башери. Глас му је био гвожђе. Један од првих. Његово срце је било гвожђе. „Када Грегорин и остали стигну до нас, Путоваћемо до места где нас чекају кола са намирницама најбрже што је могуће.“ Башера климну без речи, и окрену се на киши.
Изгубио сам, помисли Ранд тупо. Ја сам Поноворођени Змај, али сам по први пут изгубио.
Изненада, Лијус Терин побесне у њему, лукавост ископава заборављено. Ја никад нисам био побеђен, рикао је он. Ја сам Господар Јутра! Нико ме не може победити!
Ранд је седео на киши, окрећући Круну мачева међу рукама, гледајући у Каландор који је лежао у блату. Пустио је Лијуса Терина да бесни.
Абалдар Јулан је плакао, захвалан за пљусак који је скрио сузе на његовим образима. Неко је морао да изда наређење. На крају ће неко морати да се извини царици, нека би живела вечно, и можда још пре да се извини Сурот. То није био разлог што је плакао, не чак ни за мртвим другом. Грубо откинувши рукав свог капута, он га положи преко Мираџових отворених очију, да киша не би падала по њима.
„Пошаљи наредбе за повлачење“, нареди Јулан, и виде како се човек поред њега штрецнуо. По други пут на овим обалама, Увек Победничка Војска је претрпела разорни пораз и Јулан није мислио да је једини који је плакао.
