Седећи иза свог позлаћеног писаћег стола, Елаида је опипавала давно потамнелу резбарију од слоноваче неке чудне птице кљуна исте дужине као и тело и слушала, делимично забављена, шест жена које су стајале са друге стране стола. Свака Седничарка свог Ађаха, мрштиле су се постранце једна на другу, премештале сомотским папучицама по светлој шари тепиха који је прекривао већину грубих подних плоча, стезале шалове украшене виновом лозом тако да су им прсти поскакивали, и углавном звучале као група мрзовољних служавки које су желеле да имају храбрости да се похватају за гуше пред својом господарицом. Ледени застор се налазио на прозорима тако да је било скоро немогуће видети снег који се ковитлао напољу, иако би ветар понекад захучао леденим бесом. Елаиди је било доста топло, и не само због цепаница које су гореле у белом мермерном камину. Било да су ове жене знале то или не—добро, Духара је знала, свакако, можда су и остале знале—она је била њихова господарица. Заклапање златног поклопца кутије значило је да Кемаила има дозволу да се повуче. Кемаилин ишчезли сан ће се остварити; Кула ће повратити своју славу. И то чврсто у рукама Елаиде до Аврињи а’Роихан.
„Ниједан тер’ангреал није пронађен који може да „контролише“ женино усмеравање,“ Велина је говорила хладним и прецизним гласом али скоро девојачко високим, њен глас је веома одскакао од њеног снажног орловског кљуна од носа и њених оштрих косих очију. Она је заседала за Беле, и била је прави модел Беле сестре, у свему осим својом дивљом појавом. Њена отворена, снежно бела хаљина изгледала је потпуно хладно. „Веома мало их је пронађено који су обављали сличну функцију. Стога, логично је, ако би такав тер’ангреал био пронађен, или више од једног, колико год то невероватно било, не би их било довољно да контролишу више од две или три жене. Следи да су извештаји о овим такозваним Сеаншанима претерани. Ако жене на „повоцима“ постоје, оне не могу усмеравати. Очигледно не. Не поричем да ови људи држе Ебоу Дар, и Амадор, и можда више, али су очигледно творевина Ранда ал’Тора, можда да заплаши људе да би га пратили. Као овај његов Пророк. То је проста логика.“
„Драго ми је што бар не поричеш ово о Амадору и Ебоу Дару, Велина,“ рече Шеван оштро. И заиста је могла бити веома оштра. Висока као већина мушкараца, и коштуњаво мршава, Смеђа сестра је имала четвртасто лице и дугуљасту браду, нимало улепшано гомилом коврџа. Пауколиким прстима поправила је свој шал и исправила хаљине од тамно-златне свиле, и њен глас доби дозу веселости. „Неугодно ми је да причам о ономе што можда и не може бити. На пример, не тако давно, сви су „знали“ да само штит исткан од стране сестре може да спречи жену да усмерава. А онда се појавила проста биљка, рачвокорен, и било ко те може напојити чајем који те оставља немоћном да усмераваш сатима. Користан за разуздане дивљакуше или њима сличне, претпостављам, али гадно изненађење за оне који су мислили да све знају, а? Можда ће затим, неко поново научити да прави тер’ангреале.“
Елаидина уста се стиснуше. Она се није бринула о немогућностима, ако ниједна сестра то није успела да поново открије ниједна никада неће и то је било то. Знање јој је цурило кроз прсте када је желела да га задржи да јој се увио језик. Упркос свим њеним напорима, свака почетница у Кули је сазнала за рачвокорен. Никоме се бар није свиђало што то зна. Нико није желео да буде рањив према некоме ко је имао знање о травама и мало вруће воде. То знање је било горе од отрова, као што су јој ове Седничарке ставиле до знања.
На помен трава, Духарине велике, црне очи су невољно расле на њеном бронзаном лицу, и држала се укоченије него обично, стискајући црвеним рукама хаљину тако да су изгледале скоро црне. Седора је заиста прогутала, и њени прсти су се стегли око кожом увезаних докумената које јој је Елаида дала. Елаида је управљала њоме, иако је Жута округлог лица обично била ледено елегантна. Андаја се стресла! Заиста је стегла своју сиву ешарпу око врата узневерено.
Елаида се питала шта ће урадити ако сазнају да су Аша’мани поново открили Путовање. Као што је изгледало, једва су могле да натерају себе да причају о њима. Барем је успевала да сачува то сазнање за само шачицу њих.
„Мислим да бисмо се требале бринути о стварима које заиста знамо, да?“ Андаја рече чврсто, поново преузевши контролу над собом. Њена светло-смеђа коса, ишчеткана до сјаја, падала јој је низ леђа, и њена светлуцаво плава хаљина је била кројена у андорском стилу, али се Тарабон задржао чврсто у њеном језику. Иако ни претерано мала ни претерано мршава, некако је стално подсећала Елаиду на врапца који се спрема да скочи на грану. Најнеочекиванији изглед за преговарача, иако је њена репутација била заслужена. Смешила се осталима, не веома пријатно, и то је потсечало на врапца, такође. Можда је то било због начина на који је држала главу. „Безпотребне спекулације троше драгоцено време. Свет виси о концу, и ја сама не желим да трошим драгоцене сате расправљајући о наводној логици или да ћаскам о нечему што свака будала и Прихваћена зна. Да ли ико има нешто корисно да каже?“ За врапца, стављала је превише киселости у своје речи. Велинино лице је поцрвенело, а Шеванино поцрне.
Рубинда искриви своје усне на Сиву. Можда је желела да се осмехне, али су јој се усне једва повиле. Са као гавран црном косом и очима као сафири, Мајанка је обично изгледала као да намерава да прође кроз камени зид, и сада је ставила песнице на своје кукове, изгледала је спремна да прође кроз два. „Избориле смо се са чим смо тренутно могле, Андаја. Са већином, уопште. Побуњеници су оковани снегом у Мурандији, а ми ћемо им учинити зиму тако врелом да ће у пролеће допузати назад да се извине и да моле да буду кажњени. За Тир ћемо се побринути чим сазнамо где је Високи Лорд Дарлин нестао, а за Каирхијен када истерамо Каралину Дамодред и Торама Ријатина из њихових склоништа. Ал’Тор има круну Илијана тренутно, али радимо и на томе, сем ако немаш начин да га доведемо у Кулу или да натерамо ове такозване Аша’мане да нестану. Имам послове свог Ађаха о којима треба да се побринем.“
Андаја се повукла горе, њено перје се стварно накострешило. Када смо код тога, Духарине очи су заколутале; помисао на мушкарце који могу да усмеравају увек је потпаљивало ватру у њеној глави. Шеван цокну језиком као пред дечјом свађом- иако је изгледала задовољно што то види—Велина је фркнула, из неког разлога сигурна да је Шеван циљала на њу. Ово је било забавно али јој је клизило из руку.
„Посао Ађаха је важан, кћери.“ Елаида није подигла свој глас, али се свака глава окренула према њој. Заменила је изрезбарену слоновачу остатком њене колекције из велике кутије прекривене ружама и златним котрљцима, пажљиво је подесила позицију своје писаће кутије и подесила остале кутије тако да су се три лакиране кутије поређале у праву линију на столу, и када су њихове позиције биле перфектне наставила је. „Посао Куле је ипак важнији. Верујем да ћете спровести моје декрете дословно. Видим превише лењости у Кули. Бојим се да би Силвијана могла бити превише заузета ако се ствари не поправе убрзо.“ Није изрекла више ни једну претњу. Скоро се осмехнула.
„Као што заповедаш, Мајко,“ промрмљало је шест гласова не тако чврсто како су њихови власници можда желели. Чак је и Духарино лице било бело као пециво док су се клањале. Двема Седничаркама су одузете столице, и десетине су одслужиле дане Рада за казну—што је било довољно понижавајуће у њиховој позицији за Умртљивање Духа поред тога; Шеван и Седора су засигурно држале затворена уста јер су предобро памтиле рибање подова и рад у перионици- али ни једна није била послата Силвијани за Умртљивање Тела. Нико није желео да буде. Надзорница полазница је имала две или три посете сваке недеље од сестара којима је одређена казна од њиховог Ађаха или су је смислиле саме- доза бичевања, колико год болна, је рађена много брже него сређивање стаза у вртовима цео месец—али је Силвијана имала много мање милости према сестрама него према својим полазницама или Прихваћенима. Већина сестара је провела неколико следећих дана питајући се да ли би месец сређивања вртова ипак био бољи.
Пожуриле су према вратима жељне да буду далеко. Седничарке или не, ниједна од њих не би ногом крочила овако високо у Кулу без Елаидиног позива. Додирујући своју тракасту ешарпу, Елаида дозволи да јој осмех постане задовољан. Да, била је господарица у Белој кули. Као и што је било право Амирлин Трон.
Пре него што је корачање Седничарки стигло до предворја, оставиле су лева крила врати отворена, и Алвијарин крочи унутра, танка ешарпа Чувара је скоро нестајала у свиленој хаљини која је чинила да Велинина изгледа прљаво.
Елаида је осетила да се њен осмех смањује и нестаје са лица. Алвијарин је имала један пакет папира у мршавој руци. Чудно шта неко примећује у овим временима. Ове жене није било две недеље, нестала је из Куле без речи, без икога ко је видео да одлази, и Елаида је помислила да је покривена снегом, или да ју је однела река, клизећи испод леда.
Шест Седничарки стадоше несигурно када се Алвијарин није померила да прођу. Чак ни Чувар Алвијарининог утицаја није плашио Седничарке. Иако је Велина, обично најмирнија жена у Кули, склонила са пута из неког разлога. Алвијарин баци поглед према Елиди, хладно, проучавајући Седничарке за тренутак, и схватајући све.
„Мислим да би их требала оставити мени,“ рекла је Седори тоном само мало топлијим од снега напољу. „Мајка воли да своје декрете проучи пажљиво, као што знаш. Ово не би био први пут да промени мишљење одмах по потписивању.“ Испружила је танку руку.
Седора , чија је ароганција била приметна чак и међу Жутима, је једва оклевала пре него што јој је предала папире.
Елаида је зашкргутала зубима у бесу. Седора је провела пет дана у води до лаката рибајући столове. Елаида ће пронаћи нешто мање удобно следећег пута. Можда Силвијана после свега. Можда чишћење отпадака!
Алвијарин се померила у страну без речи, и Седничарке су отишле, подешавајући ешарпе, мрмљајући међу собом, поново преузимајући достојанственост Дворане. Журно, Алвијарин затвори врата за њима и пође према Елаиди претурајући по папирима. Декрети које је потписала надајући се да је Алвијарин мртва. Наравно, није стала само на нади. Није причала са Сејином, за случај да је неко могао видети и рећи Алвијарин када се врати, али Сеијана је сигурно радила по инструкцијама, следећи стазу издаје која ће сигурно стићи до Алвијарин Фрејден. Али Елаида се надала. Ох, како се надала.
Алвијарин промрмља нешто себи док је прелиставала папире. „Претпостављам да ово може проћи. Али ово не, или ово. А ово засигурно не!“ Згужвала је декрет, потписан и запечаћен од Амирлин Трон, и бацила га на под презриво. Заустављајући се поред Елаидине изрезбарене столице, са Пламеном Тар Валона од месечевог камења високо на наслону, бацила је документа и њене папире на сто. А затим ошамарила Елаиду тако јако да је видела црне тачкице.
„Мислила сам да смо расправиле ово, Елаида.“ Чудовишан глас жене учинио је да снежна олуја напољу изгледа топло. „Знам како да спасем Кулу од твојих грешака, и не желим да правиш нове иза мојих леђа. Ако будеш инсистирала, буди сигурна да ћу се постарати да будеш смењена, умирена, и да дрхтиш као бреза пред свима, чак и слугама!“
Са трудом, Елаида је задржала своју руку далеко од образа. Није јој било потребно огледало да би знала да је црвен. Морала је да буде пажљива. Сеијана још увек није ништа пронашла, иначе би већ дошла. Алвијарин је могла да отвори своја уста пред Двораном и да открије читаву катастрофу око отимања младог ал’Тора. Можда је могла да учини да је смене, и да је умире и да је ишибају, али је Алвијарин имала још једну везу до свог појаса. Товеина Газал је водила педесет сестара и две хиљаде Стражара Куле против Црне куле за коју је Елаида била је сигурна , када је издала наређења, да садржи само два или три мушкарца који могу да усмеравају. Ипак и са стотину—стотину! Са Алвијарин која је хладно зурила у њу, та мисао је и даље грчила Елаидин стомак. Чак и са стотину ових Аша’мана, гајила је наде за Товеину. Црна кула ће бити раздерана у ватри и крви, то је Прорекла, и сестре ће ходити њеним тлом. То је засигурно значило то некако, Товеина ће тријумфовати. Још, остатак Прорицања јој је рекао да ће Кула повратити сву своју некадашњу славу под њом, да ће и сам ал’Тор стрепити од њеног беса. Алвијарин је чула речи које су излазиле из Елаидиних уста када је Прорицање обузело. И није се сетила касније, када је почела да је уцењује, није разумела сопствену пропаст. Елаида је стрпљиво чекала. Наплатиће то жени троструко! Али мора бити стрпљива. За сада.
Не трудећи се да сакрије своје шмркање, Алвијарин одгурну документа у страну и помери само један пергамент испред Елаиде. Посегну и отвори зелено златну писаћу кутију, умочи Елаидину оловку у мастило и гурну је ка њој. „Потпиши.“
Елаида узе оловку питајући се на какву лудост сада ставља своје име. Још једно повећање Кулине Гарде, када ће са побуњеницима бити готово пре него што буде било било какве потребе за војницима? Још један покусај да Ађаси јавно открију која сестра их води? То је сигурно пало на нос! Читајући брзо, осетила је чвор леда како јој расте у стомаку и наставља да расте. Давајући сваком Ађаху последњу власт над било којом сестром у њиховим одајама без обзир на њен Ађах је била најгора лудост до сада—како је могло уклањане саме сржи Куле да је спасе?—али ово—!
Свет сада зна да је Ранд ал’Тор Поноворођени Змај. Свет зна да је он мушкарац који може да додирне Једну моћ. Такви мушкарци су потпадали под ауторитет Беле куле од памтивека. Поноворођеном Змају је загарантована заштита Куле, али ко год покуша да му се приближи сем преко Беле куле се сматра кривим за издају против Светла, и анатема је бачена на њих сада и заувек. Свет може да одахне знајући да ће Бела кула безбедно водити Поноворођеног Змаја ка Последњој Битци и неизбежном тријумфу.
Аутоматски, укочено, додала је „Светлости“ после „тријумф“, али јој се затим руке заледише. Јавно обзнањујући да је ал’Тор рођен као Поноворођени Змај, пошто је и био, и то би можда навело многе да прихвате гласине да је већ клекнуо пред њом, што се може показати корисним, али за остало, није могла да верује колико је штете могло стати у само неколико речи.
„Нека нам се Светлост смилује,“ продахта ватрено. „Ако би се ово објавило, било би немогуће убедити ал’Тора да је његова отмица санкционисана.“ Биће тешко и без тога, али виђала је и раније људе убеђене да се није десило оно што се десило чак и када су они били усред тога. „И биће десет пута обазривији против новог покушаја. Алвијарин, у најбољем случају ово ће уплашити неколико његових следбеника. У најбољем случају!“ Многи су се вероватно заглибили са њим тако дубоко да се више нису усуђивали да се врате назад. Сигурно не ако мисле да анатема већ виси над њиховим главама! „Могу такође да запалим Кулу сопственом руком док потписујем ово!“
Албијарин уздахну нестрпљиво. „Ниси заборавила своју катехизму, зар не? Изговори је за мене, као што сам те научила.“
Елаидине усне се стиснуше у складу. Једно од задовољства током жениног одсуства—не највеће, али веома велико задовољство- било је то што није била приморана да понавља ту подлу заклетву сваког дана. „Радићу као што ми је речено,“ изговорила је на крају, безизражајним гласом. Она је била Амирлин Трон! „Говорићу речи које ми ти кажеш да говорим, и ништа више.“ Њено Прорицање јој је обећавало тријумф, али, ох, Светлости, нека то буде брзо! „Потписаћу оно што ми кажеш да потпишем, и ништа више. Ја сам…“ Загрцнула се код последњег. „Ја сам послушна твојој вољи.“
„Звучиш као да те треба подсетити на тачност тога,“ Алвијарин изговори то са још једним уздахом. „Претпостављам да сам те оставила предуго саму.“ Куцнула је заповеднички прстима по пергаменту. „Потпиши.“
Елаида потписа, вукући перо преко пергамента. Ништа друго није могла да уради.
Алвијарин је једва сачекала да се врх пера дигне пре него што је извукла декрет. „Сама ћу запечатити ово“, рече крећући према вратима. „није требало да остављам Амирлин печат тамо где си могла да га нађеш. Желим да разговарам касније са тобом. Ја сам те оставила саму предуго. Буди овде када се вратим.“
„Касније?“ упита Елаида. „Када? Алвијарин? Алвијарин?“
Врата се затворише иза жене, остављајући Елаиду да се пуши. Да буде тамо када се Алвијарин врати! Ограничена на своје одаје као полазница у ћелијама за казну!
Неко време је куцкала прстима по својој кутији за поруке, са златним соколовима који се боре међу белим облацима на плавом небу, ипак није могла натерати себе да је отвори. Пошто је Алвијарин отишла, та кутија је поново садржала писма и извештаје од важности, не само глупости које јој је Алвијарин остављала, ипак пошто се жена вратила, могла је и да буде празна. Устајући, почела је да преуређује руже у њиховим белим вазама, свака изнад мермерног постоља у углу собе. Плаве руже; најређе.
Одједном је схватила да зури у сломљену вазу у својим рукама, преломљену на два дела. Још десетак парчета су прекривала подне плоче. Промукли звук јој се оте из грла. Замишљала је своје руке око Алвијарининог врата. Није био први пут да је размишљала о убиству жене. Али Алвијарин ће предузети мере предострожности. Запечаћена документа, која треба отворити ако јој се деси нешто, су засигурно била остављена код сестара на које Елаида није ни сумњала. То јој је била једина брига током Алвијарининог одсуства, да неко други може помислити да је жена мртва, и да иступи са доказима који би јој скинули ешарпу са рамена. Пре или касније, помислила је, на овај или онај начин, Алвијарин је била готова, сигурно колико су и те руже биле.
„Ниси одговорила на моје куцање, Мајко, па сам ушла,“ грубо рече жена иза ње.
Елаида се окрете, спремна да распали језиком, али на призор здепасте жене четвртастог лица са ешарпом црвеног поруба која је стајала унутар просторије, крв јој је напустила образе.
„Чувар печата је рекла да желите да попричате са мном,“ Силвијана рече изиритирано. „О приватној покори.“ Чак ни према Амирлин Трону није покушавала да сакрије своје гађење. Силвијана је веровала да су приватне покоре смешна наклоност. Покора је била јавна; једино се казна извршавала приватно. „Такође ми је рекла да вас подсетим на нешто, али је отишла пре него што ми је рекла на шта.“ Завршила је уз фрктај. Силвијана је посматрала све што јој је одузимало време од њених полазница и Прихваћених као безпотребно ометање. „Мислим да се сећам,“ Елаида изговори тупо.
Када је Силвијана коначно отишла—после само пола сата по Кемаилином сату са звонима, ипак бескрајне вечности—све што је спречавало Елаиду да сместа сазове Дворану Куле на којој би захтевала да се Алвијарин сместа одузме ешарпа Чувара била је тачност њеног Прорицања и сигурност да ће Сеијан пронаћи траг издаје до Алвијарин. То, и јасна чињеница да ће, било да Алвијарин падне у немилост или не, она засигурно пасти. Тако је, Елаида до Аврињи а’Роихан, Чувар Печата, Пламен Тар Валона, Амирлин Трон, засигурно најмоћнији владар на свету, лежала лицем на доле на свом кревету и плакала у свој јастук, тако нежно као капи на поду, сигурна да ће Алвијарин када се врати инсистирати да седи током целог разговора. Плакала је, и кроз сузе се молила да се Алвијаринин пад ускоро догоди.
„Нисам ти рекла да наредиш да се Елаида… претуче,“ рече тај звонки кристални глас. „Да ли се то уздижеш изнад себе?“
Алвијарин се баци са колена на стомак пред женом која је наизглед била од тамних сенки и сребрнастог светла. Хватајући руб Месанине хаљине обасула је пољупцима. Ткање Илузије—морало је бити то, иако није могла да види ниједан једини ток саидара нити је могла да осети способност усмеравања у жени која је стајала над њом—није се држало у потпуности, уз њено френетично повлачење рубова сукње. Таласи бронзане свиле са танким крајевима црних спирала су испловили напоље.
„Ја живим да служим и слушам, Велика господарице,“ Алвијарин је промуцала између пољубаца. „Ја знам да сам међу најнижима од најнижих, црв у твом присуству, и ја само молим за твој осмех.“ Већ је једном била кажњена због „уздизања изнад себе саме“—не због непослушности хвала Великом Господару Мрака—и знала је да колики год да су крици које Елаида сада испушта нису ни упола гласни колико су њени били.
Месана је допустила да се љубљење настави неко време, и на крају дала знак да је доста, дижући стопалом Алвијарину браду. „Да ли је декрет спреман.“ То није било питање, али Алвијарин је журно одговорила
„Да, Велика господарице. Копије су послате у Северну и Јужну луку и пре него што сам натерала Елаиду да потпише. Први курири су отишли, и ниједан трговац неће отићи из града без копија да их раздели.“ Месана је, наравно, све то знала. Она је све знала. Грч је стегао Алвијарин врат чудно извијен али се није померила. Месана ће јој рећи када да се помери. „Велика господарице, Елаида је празан ћуп. Са свом понизношћу , зар не би било боље без потребе да је користимо?“ Задржавала је дах. Питања су могла бити опасна, са Изабранима. Нокат-сенка на сребрном прсту куцнуо је по сребрним уснама извијеним у забављен осмех. „Боље је да ти носиш Амирлину ешарпу, дете?“ напокон рече Месана. „Довољно мала амбиција да ти погодује, али све у своје време. За сада, имам мајушни задатак за тебе. Упркос свим зидовима који су се створили између Ађаха, вође Ађаха изгледа и даље посећују једна другу са изненађујућом учесталошћу. Случајно, тако направе да изгледа. Све сем Црвених, на крају; Штета што је Галина погинула, или би могла да ти каже о чему се ради. Врло вероватно је нешто безначајно, али ти ћеш сазнати зашто јавно глођу једна другу, док се у тајности сашаптавају.“
„Чујем и покоравам се, Велика господарице,“ Алвијарин одговори без одлагања, захвална што Месана то сматра безначајним. Велика „тајна“ коју су чувале вође Ађаха није била за чути—свака Црна сестра је достављала Врховном Савету сваки шапат који би чула у свом наводном Ађаху—али само је Галина међу вођама била Црна. То је значило да треба да ископа Црне сестре међу Седничаркама, што је значило да треба да пролази кроз све слојеве између њих и ње. За то ће требати времена, и биће без икаквог загарантованог успеха. Изузев Феране Нехеран и Суане Драганд, које су биле вође сопствених Ађаха, Седничарке су изгледа ретко када знале шта мисле вође њихових Ађаха док им то не буде речено. „Рећи ћу ти чим сазнам, Велика господарице.“
Али је ипак нешто прибележила за себе. Безначајно или не, Месана није знала све што се дешавало у Белој кули. А Алвијарин ће држати своје очи отворене не би ли видела сестру у бронзаној сукњи са црним спиралним порубом. Месана се крила у Белој кули, а знање је моћ.
