Сеаина је корачала крупним корацима ходницима Куле, са слутњом која је све више обузимала, као да бива проклета при сваком скретању. Уистину, Бела кула је била велика, али је она ово радила већ сатима. Желела је да буде у својим угодним одајама. Иако су прозорска крила била добро затворена на свим прозорима, промаја је јурила широким ходницима украшеним таписеријама и терала стојеће лампе да трепере. Хладна промаја је била још теже занемарива након што јој је клизнула испод одоре. А њене одаје су биле топле, удобне и сигурне.
Слушкиње су је поздрављале кратким наклоном, док су се слуге дубоко клањале, а ипак су остајали непримећени и потпуно занемарени. Већина Сестара је била у одајама својих Ађаха, и неколико њих које су биле ту и тамо кретале су се са опрезним поносом, често у паровима, увек из истог Ађаха, са њиховим ешарпама раширеним између руку попут застава. Сеаина се насмеја и пријатно климну главом Талени, али златокоса величанствена Седничарка је узвратила каменим погледом, лепотом исклесаном од леда, а затим је отишла охоло корачајући и играјући се својим зеленим ресастим шалом.
Будући да је већ било прекасно да се са Таленом поприча у вези са учествовањем у потрази, чак је и Певара била сагласна. Она је саветовала опрезност,а потом и још опрезности; а уистину говорећи, Сеаина је била вољна да се покори наредбама под тренутним околностима. Радило се само о томе што јој је Талена била пријатељица. Била пријатељица некада.
Талена није била најгора. Неколико обичних Сестара је отворено изразило непријатељство према њој. Према Седничарки! Ниједна Бела Сестра, наравно, али није било никакве разлике у томе. Без обзира на дешавања у Кули, требало би и даље да се пази на пристојно понашање. Џулиен Мадом, висока, привлачна жена са кратко ошишаном црном косом која је била Представница Смеђих у Кули мање од годину дана, протутњала је крај ње промрмљавши неко извињење и наставила оним њеним мушкобањастим корацима. Саерин Аснобар, још једна Смеђа сестра, упутила је Сеаини жустар мрки поглед и опипала њен криви нож који увек носи за појасом пре него што је нестала у ходнику са стране. Саерин је била Алтаранка, слабашне беле линије на њеним тамним слепоочницама наглашавале су танки избледели ожиљак који се простирао преко тамно зеленог образа, а као таквој једино би Заштитник могао да буде равноправан по оштром погледу.
Можда су све ове ствари и биле очекиване. Десило се неколико несрећа у последње време, и ниједна сестра не би заборавила неформално одвлачење од пролаза близу одаја осталих Ађаха, а још мање на оно што је нестало заједно са тиме. Причало се да је Седничарки - једној Седничарки! - и више од достојанства уздрмано од стране Црвених, премда не од кога. Велика штета је била што Дворана није могла да омете Елаидин луди декрет, али прво је један Ађах, а затим су и остали Ађаси кренули ка нови предностима, након чега је неколико Сестара било вољно да одустане од позиције у којима су биле и резултат тога је био да се Кула умало поделила на оружане кампове. Раније је Сеаина мислила да је ваздух у Кули био налик на немирни топли желе сумње и оговарања; сада је био дрхтави топли желе са уједом киселине.
Након што је Саерин отишла, Сеаина намести своју белу ешарпу љутито сикћући. Било је нелогично одустати само зато што је Алтаранка мрко погледала— чак ни Саерин не би ишла даље од тога; сасвим сигурно не би— и више него нелогично би било бринути због нечега што се не да променити када има задатак који треба да испуни.
И онда, након све те потраге која је трајала цело јутро, направила је један једини корак и угледала дуго тражени плен како хода ка њој. Зера Дакан је била витка девојка црне косе, са поноситим изразом лица, пристојним држањем, и по свом спољашњем изгледу била је недирнута загрејаним струјама које су текле кроз Кулу ових дана. У реду, можда не девојка, али је Сеаина била сигурна да не носи тај бели шал ни педесет година. Била је неискусна. Релативно неискусна. То би могло да помогне. Зера није направила ниједан покрет како би избегла Седничарку свог Ађаха, погнувши своју главу у знак поштовања док је Сеаина корачала крај ње. Прегршт сложених златних везова пењали су се уз рукав њене снежно беле хаљине и правили широку златну траку на дну одоре. Био је то неуобичајен ниво сјаја за неког из Белог ађаха. „ Седничарко“,промрмља Зера. Да ли су то њене плаве очи криле трагове забринутости?
„Потребна си ми за нешто“, рече Сеаина много прибраније него што се и сама осећала. Највероватније је преносила сопствена осећања у Зерине крупне очи. „Пођи замном.“ Није било ничега чега би се плашила, барем не у срцу Беле куле, али оставити руке савијене на струку, сасвим опуштене, изискивало је изненађујући напор.
Као што је Сеаина очекивала - као што се надала - Зера је кренула за њом само промрмљавши нешто, овог пута као знак прећутне сагласности. Склизнула је крај ње грациозно док су силазиле низ широке мермерне степенице и простране закривљене нагибе, и готово се слабашно намргодила када је Сеаина отворила врата на приземљу, прешла на уске степенице које су се у облике спирале спуштале у таму.
„После тебе, сестро“, рече Сеаина и направи малу светлосну лопту. По протоколу, требало је да она иде испред друге жене, али једноставно није могла себе да натера на то.
Зера није оклевала при силаску. Логично, није имала чега да се плаши од Седничарке, Беле Сестре. Још логичније, Сеаина би јој рекла шта жели кад време дође, и то не би могло да буде нешто што она не би могла да уради. Оно што је било нелогично је Сеаинин стомак који је подрхтавао као огромни ноћни лептир. Светлости, она је држала саидар за разлику од Зере. Зера је, у сваком случају, била слабија. Није имала разлога за страх. Али то није смирило крила која су подрхтавала у њој.
Спуштале су се и спуштале, пролазиле крај врата подрума и још нижих нивоа, док нису стигле до најнижег, који је био ниже од просторија у којима су Прихваћене тестиране. Мрачни ходник је био осветљен једино Сеаининим сићушним светлом. Држале су своје хаљине одигнуте од земље, али су њихове папуче правиле облачиће прашине ма колико пажљиво оне газиле. Једноставна дрвена врата стапала су се са каменим зидовима, са хрпом рђе на шаркама и бравама.
„Седничарко“, Зера упита, коначно показујући сумњу„шта би ми то могле тражити овде? Не верујем да је ико био овде годинама.“
Сеаина је била сигурна да је њена прошла посета, неколико дана раније, била прва посета овог спрата бар у последњих стотину година. То је био један од разлога због којих су она и Певара одабрале управо овај спрат. „Ево овде“, рече Сеаина отварајући врата која су се померала са тек мало шкрипе. Ниједна количина уља не би могла да скину сву рђу, и труд потрошен на коришћење Моћи би био узалудан. Њене вештине управљања Земљом били се веће него Певарине, али то није ништа наговештавало.
Зера је ушла у собу и затрептала од изненађења. У иначе празној соби, Певара је седела за стаменим, мада похабаним столом са три клупе око њега. Спустити те комаде намештаје овде доле непримећено било је довољно тешко, поготово што се слугама није могло веровати. Чишћење прашине је било једноставније иако не баш угодније, а равнање прашине у ходнику испред, преко потребно после сваке посете, било је просто тегобно.
„Само што нисам одустала од седења у мраку“, зарежала је Певара. Сјај саидара ју је обгрлио пошто је подигла лампу која је била испод стола и токовима Моћи је запалила, додељујући онолико светлости колико је бивше складиште грубих зидов то заслуживало. Донекле пуначка и средње лепа, Црвена Сестра је изгледала као медвед са два болна зуба. „Желимо да ти поставимо нека питања, Зера.“ А онда се испречи испред Зере у тренутку када је Сеаина затварала врата.
Зерино осенчено лице је остало крајње смирено, али она чујно прогута кнедлу. „О чему, Седничарке?“ Осетила се такође веома слаба дрхтавица у гласу младе жене. Мада је то могло и бити расположење које се ширило Кулом.
„Црни ађах“, одговори јој Певара одсечно. „Желимо да знамо да ли си ти Пријатељ Мрака.“
Изненађење и увреда разбише Зерину смиреност. Многима би то било довољно за порицање и без тога што је праснула: „Не морам да слушам то од тебе! Ви Црвене сте постављале лажне Змајеве годинама! Што се мене тиче, нема потребе да се гледа даље од одаја Црвених да би се нашле Црне Сестре!“
Певарино лице је поцрвенело од беса. Лојалност према њеном Ађаху је била велика, што није ни потребно рећи, али још горе, Она је изгубила целу своју породицу међу Пријатељима Мрака. Сеаина је одлучила да се умеша, пре него што Певара прибегне бруталној снази. Нису имале доказа. Не још увек.
„Седи, Зера“ ,рече она са највише топлине коју је могла да извуче из свог гласа. „Седи, Сестро.“
Зера се окрену ка вратима као да би прекршила заповест Седничарке - и сопственог Ађаха - али најпосле она се смести на једну од клупа, укочена, и седе на саму ивицу.
Пре него што је Сеаина и села, тако сместивши Зеру између себе и Певаре, Певара положи Штап Заклетви од беле слоноваче на косу површину стола. Сеаина уздахну. Да, биле су Седничарке, са правом да користе сваки тер’ангреал који пожеле, али она је била та која га је украла - није било начина да га не посматра као украденог када није пратила ниједно од правила - и све време, негде у својим мислима, била је сигурна да када би се окренула видела би давно-мртву Сереилу Баганд како стоји ту, спремну да је одвуче за уво до Надзорнице Полазница на лекцију. Нерационално, али ништа мање стварно.
„Желимо да будемо сигурне да ћеш рећи истину“, рече Певара, још увек звучавши као бесни медвед. „Зато ћеш положити заклетву над овим, а онда ћу ти поново поставити питање.“
„Не би требало да подлежем овоме.“, рече Зера са оптужујућим погледом упућеним Сеаини „Али ћу се поново положити све Заклетве, ако је то оно што ће вас задовољити. А након свега овога ћу тражити извињење од обе .“ Тешко да је звучала као опкољена жена којој је постављено овакво питање. Скоро презриво, она потегну за танком, стопу дугачком шипком. Шипка се пресијавала на слабом светлу лампе.
„Заклећеш се на потпуну послушност нама двема“, рече јој Певара и то натера њену руку да одскочи од шипке као од склупчане змије отровнице. Певара настави и чак одгурну шипку са два прста још ближе Зери. „На тај начин, можемо да ти кажемо и будемо сигурне да ћеш одговарати истинито, а ако будеш дала лажан одговор знаћемо да ћеш нам помоћи и бити корисна у налажењу твојих Црних Сестара. Штап може бити искоришћен да те ослободи заклетве уколико даш тачан одговор.“
„Да ме ослободи - ?“ ,нагласи Зера. „Никада нисам чула да је неко био ослобођен од заклетве положен на штапу.“
„Зато и предузимамо мере предострожности“, рече јој Сеаина. „Природно, Црна Сестра мора бити у могућности да лаже, што би значило да је ослобођена барем једне, ако не и све три заклетве. Певара и ја смо покушале и наш поступак мање-више сличан поступку полагања заклетве. Међутим, није поменула колико је то било болно, остављајући њих две да јецају након ритуала. Такође, није поменула да Зера не би била ослобођена заклетве све док се потрага за Црним ађахом не доведе до закључка. Због једне ствари, не би смело да јој буде дозвољено да отрчи и жали се због испитивања, што би готово вероватно и урадила, са сваким правом, уколико није била једна од Црних. Уколико.
Помало, Сеаина је желела да су пронашли сестру из неког другог Ађаха која би потпала под критеријуме које су поставиле. Зелена или Жута би одрадиле посао сасвим пристојно. Тај жреб је био охол и у најбоља времена, па и недавно...! Не. Није намеравала да поклекне и постане плен болести која се ширила Кулом. А ипак није могла да помогне именима која су јој се пребирала по глави, туце Зелених, дупло више Жутих, и то свака изгубљена давно пре него што јој је одузето неколико рангова. Фркнути Седничарки?
„Ослободиле сте се заклетви?“ Зера је звучала пренеражено, згађено и мучно у исто време. Сасвим разумљива реакција.
„И поново је положиле.“ промрмља Певара нестрпљиво. Зграбивши танку шипку, направила је ткање духа на једном крају док је одржавала Зерин штит. „Под Светлошћу, заклињем се да нећу рећи ни реч уколико није истинита. Под Светлошћу, заветујем се да нећу направити оружје којим човек убио другог човека. Под Светлошћу, заклињем се да нећу користити Једну моћ као оружје изузев против Сенкиног накота, или као последњу одбрана свог живота, живота мог Заштитника, или живота друге Сестре.“ Није правила гримасе код дела са Заштитником, нове Сестре се везују много чешће него што су се Црвене раније. „Нисам Пријатељ Мрака. Надам се да те то задовољава.“ Искезила се Зери, да ли у осмеху или у режању није се знало.
Сеаина поново положи Заклетве редом, сваки пут осетивши слабашни тренутни притисак свуда од њене лобање, па до стопала. Уистину, било је тешко уопште осетити притисак, поготово што је њена кожа била још увек затегнута од поновног полагања Заклетве да неће лагати. То што је рекла да Певара има браду и да су улице Тар Валона били поплочане сиром било је зачуђујуће развесељујуће на неко време - чак се и Певара кикотала - али тешко да је било вредно тог немира. Њој се чинило да је тестирање било заиста непотребно. Природно и мора бити. Уплела је језиком када је рекла да није једна од Црних - било би рђаво бити натеран да порекнеш такву ствар - али она предаде Зери Штап заклетви и одлучно јој климну главом.
Мешкољећи се на клупи, витка жена узе глатку белу шипку у руке, грчевито прогутавши пљувачку. Бледа светлост лампе је учини болесном. Широм отворених очију, погледа од једне ка другој, потом стегну рукама шипку и климну.
„Тачно онако како сам ја рекла“, промрмља Певара и још једном усмери Дух у шипку „Иначе ћеш се клети све док буде у реду.“
„Заветујем се да ћу апсолутно пратити ваша наређења“, рече Зера затегнутим гласом, затим уздрхта пошто је штап учинио своје. Увек је било теже у почетку. „Питајте ме о Црном ађаху“, захтевала је она. Њене руке су се тресле држећи шипку. „Питајте ме о Црном ађаху!“ Њена жестина је дала Сеаини одговор пре него што је Певара и пустила ток Духа и упитала је, тражећи потпуну истину. „Не!“ Зера је практично викала. „Не, ја нисам из Црног ађаха! Сада скините ову заклетву са мене! Ослободите ме!“
Сеаина нагло паде безвољно, наваливши се лактовима на сто. Свакако није желела да Зера одговори потврдно, али била је сигурна да су ухватиле другу жену у лажи. Пронашли су ЈЕДНУ лаж, или им се барем тако чинило, након недеља и недеља потраге. Колико их је још недеља тражења чекало? И гледања преко рамена од када би се пробудиле до трена када би заспале? Када би успеле да заспе.
Певара замаха прстом оптужујући према младој жени. „ Рекла си људима да си дошла са севера.“
Зерине очи се поново раширише. „И дошла сам“, рече Зера полако. „ Допловила сам обалом Еринина до Јуалде. А сада ме ослободите заклетве!“ Зера облиза усне.
Сеаина јој се намршти. „Златотрн и црвене гребенске шкољке су пронађене у твојим бисагама, Зера. Они не могу да се нађу хиљадама миља јужно од Тар Валона.“
Зера се подиже на прсте, али Певара узвикну: „ Седи!“
Зера паде на клупу уз гласан ударац, али није се тргла. Дрхтала је. Тресла се, заправо. Уста су јој била чврсто сигурна, иначе би цвокотала зубима, била је сигурна Сеаина. Светлости, питање о северу или југу ју је више потресло него оптужба да је Пријатељ Мрака.
„Одакле си кренула“, упита Сеаина „И зашто?“ Намеравала је да пита зашто је кренула заобилазно - што очигледно јесте урадила - само да би сакрила из ког правца је стварно кренула, али одговори су полетели са Зериних усана.
„Из Салидара“, цикну она. Није се могло описати другим речима. Још увек чврсто држећи Штап заклетви, она се увијала на клупи. Сузе су текле из њених очију, раширених колико је то могуће и фиксираних на Певари. Речи су текле, мада су јој зуби сада стварно цвокотали. „Д-дошла сам да се у-уверим да све Седничарке знају о Ц-црвеним и Логану, како би смениле Елаиду и како би К-кула поново била цела.“ Она са јадиковањем паде у забезекнуту вику док је гледала у Седничарку Црвених.
„У реду“, рече Певара. Онда понови, овог пута страшније. „У реду!“ Њено лице је било сасвим сталожено, али сјај у њеним црним очима је био далеко од шала којих се Сеаина сећала када је била Полазница и Прихваћена. „Значи, ти си извор те . . . гласине. Иступићеш пред Савет и признати да је то лаж. Признај лаж, девојко!“
Ако су Зерине очи биле раширене, овог пута их је исколачила. Штап је испао из њених руку и скотрљао се преко стола, и она се ухвати за грло. Зачуо се звук гушења који долазио из њених зјапећих устију. Певара је гледала у шоку, а Сеаина одједном сину.
„Милостива Светлости“ ,уздахнула је. „ Не мораш да лажеш, Зера.“ Зера се батргала испод стола као да је покушавала да устане, а не може да се ослони на своја стопала. „Реци јој, Певара. Она верује да је то истина! Наредила си јој да говори истину и да лаже! Не гледај ме тако! Она верује!“ Плавичаста боја се појави на Зериним уснама. Њене усне су подрхтавале. Сеаина обгрли празнину оберучке. „Певара, ти си јој дала наређење, тако да очигледно и ти мораш да је пустиш, иначе ће се угушити пред нашим очима.“
„Она је побуњеница .“ Певара промрмља уложивши онолико подсмеха колико је могла. Али онда уздахну. „ Још увек је нисам испробала. Не мораш да ... лажеш .... девојко.“ Зера се преврну преко стола и притисну површину образом, гутајући ваздух кроз цвиљење.
Сеаина је протресла главом у чуду. Нису размотриле могућност сукобљавања Заклетви. Шта ако Црни ађах није просто уклонио Заклетве против лагања, већ заменио једном од својих? Шта уколико су све три замениле својим Заклетвама? Она и Певара би морале веома пажљиво да поступају уколико би нашле Црну Сестру, или би она можда умрла и пре него што би сазнале где долази до конфликта. Можда је прво одрицање од Заклетви - није било начина да се о томе нешто више сазна уколико не би знале чему су се Црне Сестре заклињале - било праћено поновним полагањем Три Заклетве? Светлости, бол од ослобађања од свега одједном би био недовољан без испитивања. Можда и без ичега. Али свакако да је Пријатељ Мрака заслужио то и више. Уколико икада нађу једног.
Певара бесно погледа задихану жену без трунке жалости. „Када јој буде одржавано суђење због побуњеништва, намеравам да јој судим.“
„Тек пошто је испробамо, Певара“, замишљено ће Сеаина. „Била би штета изгубити помоћ једине за коју знамо да није Пријатељ Мрака. А будући да је побуњеница, не морамо да будемо превише забринуте због остављања нове заклетве. Сестра заклета на послушност би била принуђена“, поче да се извлачи Сеаина - то је звучало сасвим близу забрањеном ништавном Приморавању „Она би могла бити навођена да помогне у овом лову, докле год ти не смета што је приморавамо да прихвати опасност, хтела она то или не.“
„Не могу да замислим да си једино ти послата“, настави она. „Зера, колико вас је дошло да раширите ову причу?“
„Десет“, жена промрмља наспрам стола, а онда се нагло исправи, светлећи у пркосу. „Нећу издати своје Сестре! Нећу---!“ Зера напрасно прекиде, горко изврћући усне, као да је схватила да је управо то урадила.
„Имена!“, прасну Певара. „Дај ми њихова имена, иначе ћу ти сакрити овде и сада!“
Имена су се просула са Зериних безвољних усана. На заповест, више вероватно, него због претње. Гледајући Певарино љутито лице, Сеаина је била сигурна како јој је требало још мало изазивања да ишиба Зеру каишем као неку полазницу ухваћену у крађи. Чудно, она није осећала такву злобу. Та жена је била побуњеница који је помогао крах Беле куле, у тренутку када свака Сестра мора да прихвати све да би сачувала Кулу целу, а ипак... Веома чудно.
„ Да ли ти ово одговара, Певара? “, рече она након што је листа са именима довршена. Љутита жена само ревносно климну главом одобравајући. „Веома добро. Зера, довешћеш у моје одаје Бернаил овог поподнева.“ Било их је из сваког Ађаха, искључујући Црвени и Плави, како се чинило, али најбоље је било почети са другом из Белог ађаха. „Речи ћеш јој да само желим да попричам са њом о приватној ствари. Нећеш јој дати никакво упозорење речима, намерно или случајно. Онда ћеш стати по страни и пустити Певару и мене да обавимо оно што је неопходно. Ти си на много узвишенијем задатку него што је било твоје погрешно побуњеништво, Зера.“ Наравно да је било погрешно. Ма колико да је Елаида била опијена моћи. „Помоћи ћеш нам да уловимо Црни ађах.“
Зера је невољно климала главом након сваке инструкције, намргођеног лица, али на помену лова на Црни ађах она уздахну. Светлости, њен разум је изгледа био толико пољуљан оним што јој се десило, да то није увидела.
„И престаћеш да шириш те... приче“, Певара нареди строго, „Од овог тренутка, нећеш поменути Црвени ађах и лажне Змајеве у истој реченици. Да ли си ме разумела?“
Зерина уста су одавала утисак зловољне тврдоглавости. Она проговори: „Разумем, Седничарко.“ Изгледала је као де ће заиста почети да плаче из чисте немоћи.
„Онда ми се склони са очију“, рече Певара, отпуштајући штит и саидар одједном. „И, среди се! Опери лице и исправи косу!“ То задње је било упућено жениним леђима која су се увелико удаљавала од стола. Зера је морала да цимне своје руке са косе, не би ли отворила врата. Након што се чуло цичање врата која се затварају иза ње, Певара фркну: „ Не бих је пустила да оваква оде Бернаили, као нека аљкавица, надајући се да ће је упозорити на тај начин.“
„Имаш право“, призна Сеаина. „А лик кога ћемо ми упозорити уколико будемо мрко гледале на ове жене? У најмању руку, привући ћемо пажњу.“
„Са оваквим стањем какво јесте, Сеаина, не бисмо привукле пажњу ни да их шутирамо кроз целу Кулу.“ Певара је звучала као да јој је та идеја примамљива. „Оне су побуњенице и ја намеравам да их стиснем толико јако да писну уколико само и помисле нешто лоше!“
Прелазили су преко тога толико пута. Сеаина је инсистирала да је брига коју су уложиле у издавање наредби и то што нису оставиле трагова за собом, била сасвим довољна. Певара је истицала да су пустиле десет побуњеница— десет! - да тумарају ходницима Куле некажњене. Сеаина је говорила да би их казна сачекала касније, а Певара прогунђа да касније није довољно ускоро. Сеаина је одувек поштовала њену снагу воље, али заиста, понекад је то била чиста тврдоглавост.
Слаба шкрипа шарки је била упозорење Сеаини да мора да уграби Штап заклетви, стави га у крило и сакрије у наборима своје сукње док су се врата широм отварала. Она и Певара готово истовремено посегнуше за Извором.
Саерин је ушла у собу смирено, држећи лампу, и стајала је поред Талене, коју је пратила сићушна Јукири са другом светиљком, и мршава Доезин, висока за Каирхијењанку, која је затворила врата прилично одсечно и навалила се леђима на њих као да покушава да спречи неког да напусти просторију. Четири Седничарке, представљајући све преостале Ађахе у Кули. Изгледало је да игноришу чињеницу да Певара и Сеаина држе саидар . Изненада, Сеаини се соба учини прилично претрпано. Уобразиља, и нелогично, али . . .
„Неуобичајено је видети вас две заједно“, Саерин рече. Лице јој је можда било прибрано, али је она прелазила прстима преко кривог сочива иза појаса. Држала је своје место у Дворани већ четрдесет година, дуже од било кога другог у Дворани, тако да су сви научили да се пазе њене ћуди.
„ То исто би могло да се каже за вас“, Певара узврати суво. Саеринина ћуд је никада није узбуђивала. „Да ли си ти можда дошла овде да помогнеш Доезин да скине терет са својих леђа?“ Од изненадног црвењења лице Жуте Сестре изгледало је дечачко упркос њеном елегантном држању и то је наговестило која је то Сестра одлутала сувише близу одаја Црвених изазвавши нежељене резултате. „Нисам ни мислила да би нас то саставило. Зелене и Жуте, Смеђе и Сиве су у жестоком сукобу. Да их ниси можда довела на преговоре, Саерин?“
Избезумљено, Сеаина је размишљала о разлогу због кога би ове четири налазиле у дубинама Тар Валона. Шта би их то спојило? Њихови Ађаси - сви који су преостали - нашли су се у нерешивом конфликту. Елаида им је наредила да се покају и одредила казне. Ниједна Седничарка не би желела да испуни казну, посебно када би сви знали зашто је рибала подове и шерпе, те је Сеаина одбацила ово као могући разлог. Шта би друго могло бити? Ниједна није била племените крви. Саерин и Јукири су ћерке крчмара, Талена ћерка фармера, а Доезинин отац је био ножар. Саерин су прво обучавале Ћерке Тишине, једине са тог подручја које су добиле ешарпу. Мада је и ово Сеаинин звучало бесмислено. Изненада, нешто јој је пало на памет због чега јој је застала кнедла у грлу; Саерин вођена својом ћуди ретко је била главна. Доезин, која је иначе три пута побегла док је још била полазница, и само једном је стигла до мостова. Талена је можда била кажњавана више него иједна друга полазница у историји Куле. Јукири, увек последња Сива која се придруживала консензус Сестара када год би хтела нешто другачије, иначе последња која је дошла у Дворану. Све четири су сматране побуњеницама и Елаида је на неки начин понизила сваку од њих. Да ли је могуће да оне мисле да су направиле грешку подржавајући напредовање Елаиде и смиривање Сијуан? Да ли је могуће да су откриле истину о Зери и другима? Ако јесу, који је њихов план.
Сеаина се психички припремала да истка саидар, али са мало наде да ће успети да побегне. Певара је по снази била једнака Саерин и Јукири, али је Сеаина сама била слабија од било кога овде осим Доезин. Она се припремила, и онда је Талена устала и разбила њене теорије у парампарчад.
„Јукири је приметила вас две како се шуњате заједно. Ми желимо да знамо зашто.“ Њен невероватно дубок глас је подигао тензију, а али она је ипак остала хладна и смирена. „Да ли су вам вође ваших Ађаха задале тајне задатке? У јавности су вође Ађаха фрктали једне на друге горе од било кога другог, али су се у тајности састајали ради разговора, тако изгледа. Шта год да планирају, Дворана има право да зна.“
„Одустани, Талена..“ Јукирин глас је одувек био веће изненађење него Таленин. Она је изгледала као мала краљица, у црној-сребрној свили са чипком боје слоноваче, а звучала је као пријатна сељанчица. Тврдила је да јој је контраст појаве и гласа увек помагао у преговорима. Насмешила се Сеаини и Певари као племкиња, несигурна колико грациозна би требало да буде. „Видела сам вас како њушкате као ласице око кокошињца, али сам држала језик за зубима - можда сте и љубавнице, шта ја знам, то је ваша ствар - држала сам језик за зубима док Талена није почела да прозива оне који се сакупљају по ћошковима. И сама сам видела окупљања по ћошковима, и сумњам да би неке од тих жена могле да предводе своје Ађахе, зато... Понекад окупљања дају скупове, а понекад гужву. Реците нам уколико знате, сада. Дворана има право да зна.“
„Нећемо се померити док не кажете“, рекла је Талена и тиме још више загрејала атмосферу.
Певара фркну и прекрсти руке. „И да ми је вођа мог Ађаха упутила реч, две, не видим разлог да бих вам рекла шта. Како год било, Сеаинин и мој разговор уопште нема веза са Црвеним или Белим. Њушкајте негде другде.“ Певара није пустила саидар . Није ни Сеаина.
„Проклето бескорисно и проклето сам знала“, Доезин је промрмљала са свог места крај врата. „Зашто, дођавола, увек пуштам да ме наговорите на ово... Боље је што нико проклето не зна, иначе би смо имале овчје брабоњке преко целог лица да их проклета цела Кула види.“ Каткад је користила језик дечака, такође, дечака коме је требало рибање устију.
Сеаина би устала и напустила их да се није плашила да је колена не издају. Певара је стајала и подигла нестрпљиво обрву према жени која је стајала између ње и врата.
Саерин пређе прстима преко балчака свог ножа и погледа их подругљиво, не одступајући ни корак. „Загонетка“, промрмља она. Наједном, она склизну унапред и њена рука полете ка Сеаинином крилу, тако брзо да Сеаина само уздахну. Покушала је да сакрије Штап заклетве, али резултат тога је био да је Саерин држала Штап у висини струка једном руком, док је она држала други крај и рубове сукње у својој шаци. „Обожавам загонетке“, рече Саерин.
Сеаина отпусти стисак и поправи своју хаљину, јер, како јој се чинило, није било ничега другог што би могло да се учини.
Сама појава Штапа изазвала је тренутно брбљање, јер су готово сви причали у глас.
„Крв и пепео“, Доезин зарежа. „Да ли овде доле обучавате проклете нове Сестре?“
„Остави то њима, Саерин.“ Јукири се насмејала иза ње. „Шта год да су наумиле, то је њихова ствар.“
Након обе, Талена фркну: „Зашто би се иначе шуњале - заједно! - ако не због нечега у вези са поглаварима Ађаха?“
Саерин махну руком и за један тренутак доби тишину. Све присутне су биле Седничарке, али она је имала право да прва говори у Дворани, а и њених четрдесет година су се рачунале, такође. „Ово је решење загонетке, чини ми се“, рече она гладивши шипку палцем. „Зашто ово након свега?“ Нагло је окружи светлост саидара и она усмери Моћ у Штап, „Под Светлошћу, нећу рећи ниједну неистиниту реч. Нисам Пријатељ Мрака.“
У тишини која је следила, цичање миша би звучало прегласно.
„Да ли сам у праву?“ Саерин то рече отпустивши Моћ. Држала је Штап окренут ка Сеаини.
По трећи пут, Сеаина понови положи Заклетву против лагања, и по други пут понови да није једна од Црних. Певара учини исто са леденим поносом. И погледом оштрим као у орла.
„Ово је смешно“, рече Талена. „Не постоји Црни ађах.“
Јукири узе шипку од Певаре и поче да каналише Једну моћ. „Под Светлошћу, нећу рећи ниједну неистиниту реч. Нисам Пријатељ Мрака.“ Светлост саидара је напусти и предаде шипку Доезин.
Талена се намрштила уз гађење. „Склони се, Доезин. Ја по први пут нећу толерисати овакав прљави предлог.“
„Под Светлошћу, нећу рећи ниједну неистиниту реч“, рече Доезин скоро понизно и сјај је обухвати попут ореола. „Нисам Пријатељ Мрака.“ Када је ситуација била озбиљна, њен језик је био чист колико би и једна Надзорница полазница могла да пожели. Пружила је Штап Талени.
Златокоса жена се трзну као да је видела змију отровницу. „Чак и питати, и тада би ово би клевета. Горе од клевете!“ Нешто дивље је прође кроз очи. Вероватно уобразиља, али то је оно што је Сеаина видела. „Сада ми се склоните са пута“, захтевала је Талена са пуним ауторитетом Седничарке у свом гласу. „Одлазим!“
„Ја не мислим тако“, тихо рече Певара и Јукири полако климну главом. Саерин није гладила балчак ножа, већ га зграби тако чврсто док јој зглобови не побелеше.
Јашући кроз дубоки снег Андора, гацајући, Товеин Газал је клела дан на који се родила. Ниска и помало дебељушкаста, са глатком бакарном кожом и дугом сјајном косом, изгледала је веома лепо већ годинама, али нико је никада није назвао прелепом. Свакако је нико не би сада назвао. Црне очи које су некада биле пуне жара, а сада су биле угашене ма шта гледале. Тако је било када није љута. Била је љута данас. Када је Товеин била љута, гује су бежале.
Остале Четири су ишле - такође гацајући - иза ње, а за њима је ишло двадесет Гардиста Куле у тамним капутима и огртачима. Ниједном човеку се није свиђало што је њихов оклоп остављен на товарним коњима, и све време су гледали ивицу шуме са обе стране као да су очекивали напад сваког тренутка. Како су уопште помислили да пређу три стотине миља Андора, а да остану непримећени, носећи капуте и огртаче са Пламеном Тар Валона који је јарко сијао на њима, Товеин није могла да замисли. Мада, путовање је готово било завршено. Следећег дана, или можда другог на путевима покривеним снегом до колена на коњима, срела би се са осталих девет групи истоветних њеној. Нису све Сестре биле Црвене, нажалост, али то је није превише мучило. Товеин Газал, једном Седничарка Црвених, ушла би у историју као жена која је уништила Црну кулу.
Била је сигурна да је Елаида сматрала њу захвалном за шансу, враћеном из изгнанства и срамоте, са приликом да се искупи. Смејала се подругљиво, и ако је неки вук гледао испод дубоке капуљаче њеног тамног огртача вероватно би устукнуо. Оно што је урађено пре двадесет година било је неопходно и Светлост сагорела све оне који су шушкали о томе да Црни ађах мора да има удео у томе. Било је то неопходно и исправно, али Товеин Газал је отерана са своје позиције у Дворани и приморана да моли за милост под брезиним прутом, са окупљеним Сестрама које су је посматрале, чак и свака полазница и Прихваћена је била сведок томе да и Седничарке, такође, подлежу закону, иако им није било речено ком. Затим је била послата да ради ових последњих двадесет година на изолованој фарми на Црним брдима код Надзорнице Џаре Довил, жене која је сматрала да је служење казне од стране Аес Седаи ништа другачије од сваког другог рада на сунцу или по снегу. Товеин помери руке преко узди, могла је да осети жуљеве. Надзорница Довил - чак и сада, није могла да замисли ту жену без почасно израза који је захтевала - Надзорница Довил је веровала у тежак рад. И у дисциплину строгу као што је свака полазница искусила! Није имала милости ни за кога ко би покушао да избегне рад од кога би кичма пуцала, у којем је она сама учествовала, и ништа мање за жену која би се одшуњала да се задовољи неким лепим момком. То је био живот Товеин ових последњих година. А Елаида се провукла кроз пукотине неухваћена, отплесала до титуле Амирлин Трон коју је Товеин једном сањала за себе. Не, није била захвална. Али је научила да чека своју шансу.
Напрасно, високи човек у црном капуту, црне косе која је падала преко његових рамена, изјури на коњу из шуме на пут поред ње, прскајући снегом. „Нема смисла да се опирете“, објави он одсечно и подиже шаку. „Предајте се мирно и нико неће бити повређен.“
Није то био његов изглед нити говор што је натерало да затегне узде, тако пуштајући Сестре да се окупе око ње. „Ухватите га“, рече смирено. „ Имао си бољу спону. Ставио ме је под штит.“ Изгледа да је један од Аша’мана дошао код ње. Како подесно са његове стране.
Наједном, она је схватила да се ништа није догађало и пређе очима преко Сестара до намргођене Џенаре. Женино бледо, четвртасто лице било је наизглед хладнокрвно. „Товеин“, рече она нестрпљиво, „такође сам под штитом.“
„И ја такође“, Лемаи продахта у неверици и остале упадоше у реч, избезумљене. Све стављене под штит.
Још људи у црним огртачима се појави између дрвећа, њихови коњи су каскали, свуда уоколо. Товеин је престала да броји код петнаестог. Гардисти су мрмљали љутито, чекајући наредбе Сестара. Нису знали ништа друго већ да их је банда лопова напала из заседе. Товеин је цоктала језиком раздражено. Ови Гардисти нису могли да каналишу Моћ уопште, наравно, али изгледа да је сваки Аша’ман који је могао дошао да јој се супротстави. Није паничила. Насупрот неким Сестрама које су биле са њом, ово нису били први мушкарци који умеју да каналишу Једну моћ са којима се сусрела. Високи човек почео је да јаше ка њој, са осмехом на лицу, и очигледно је мислио да поштују његова смешна наређења.
„На моју заповест“, рече она тихо, „разбићемо се у свим смеровима. Чим будете довољно далеко да се изгуби штит.“ Мушкарци су одувек мислили да морају да виде да би одржали своја ткања, што значи да јесу морали, „вратите се и помозите Гардистима. Спремите се.“ Подигла је глас до узвика. „Гардисти, борите се!“
Уз тутњаву, Гардисти појурише напред, витлајући мачевима и без сумње су размишљали како да опколе и заштите Сестре. Окренула је кобилу надесно, а затим се Товеин укопа и саже се до Врапчевог врата избегавајући изненађене Гардисте, потом два веома млада човека са црним капутима који су зевали зачуђено. Нашла се међу дрвећем, са потребом за већом брзином и снегом који је летео свуда око ње, не марећи за кобилу која је могла да поломи ноге. Волела је ту животињу, али више од једног коња ће умрети тог дана. Иза себе је чула повике. Један глас се пробио кроз ту дисхармонију звукова. Глас високог човека.
„Ухватите их живе, по наређењу Поноворођеног Змаја! Ако повредите иједну Аес Седаи, мени ћете одговарати!“
По наређењу Поноворођеног Змаја. По први пут, Товеин осети страх, леденицу која се загревала усред ње, Поноворођени Змај. Опалила је Врапчев врат уздама. Била је још увек под штитом! Сигурно је било довољно дрвећа између њих да препречи видик проклетом човеку! О, Светлости, Поноворођени Змај!
Она застења када је нешто удари у стомак, грана где није било гране, збацивши је са седла. Остала је да лебди гледајући Врапца како галопира колико је то снег дозвољавао и удаљава се од ње. Просто је висила тамо. Усред ваздуха, са рукама заробљеним постранце и ногама које су се клатиле корак или два од земље. Она прогута пљувачку. Тешко. Морала је бити мушка страна Моћи та која је држала у ваздуху. Никада до сада није била додирнута саидином . Могла је да осети дебео појас ничега везан око њеног стомака. Помислила је како може да осети исквареност Мрачнога. Дрхтала је, борећи се са вриском доле.
Високи човек заузда коња и заустави се испред ње, а онда она долебде са стране до седла. Није изгледао посебно заинтересован за Аес Седаи коју је ухватио. „Хардлине!“, повика он. „Норли! Каџима! Нека неко од вас младих клипана дође овамо одмах!“
Био је веома висок, са раменима широким попут дршке секире. То је био начин на који би га представила Надзорница Довил. Једва зашавши у средње године, добро је изгледао у својој младалачкој, грубој одећи. Нимало налик на згодне момке који су се свиђали Товеин, нестрпљиви и захвални, лаки за контролисање. Сребрни мач је красио обод његовог вуненог капута са једне стране, са посебном животињом од злата и црвеног стакла на другој страни. Он је био мушкарац који је могао да каналише. И он ју је ставио под штит и заробио.
Писак који је излетео из њеног грла, пренеразио је и њу саму. Задржала би га да је могла, али је још један уследио, уистину виши, затим још један виши, још један и још један. Шутирајући на све стране, батргала се са једне на другу страну. Бескорисно против Моћи. Знала је то, мада само у једном сићушном кутку њеног ума. Преостали део ње је завијао свом снагом плућа, урликао молбе за ослобођењем од Сенке, које нису биле од речи. Вриштала је и отимала се као бесна звер.
Била је магловито свесна његовог коња који се ритао и поскакивао док га је петама очешљала по рамену. Нејасно је чула човека како говори: „Полако, ти глупа врећо угља! Смирите се, Сестро. Не намеравам да - полако, ти скапана мазго! Светлости! - моја извињења, сестро, али ово је начин на који ми учимо како се то ради“, И онда је пољуби.
Имала је само трен да схвати да су његове усне дотицале њене, а затим изгуби вид, и обузе је топлина. Више него топлина. Топила се изнутра, као мед, идући ка томе да прокључа. Била је жица харфе која је вибрирала све брже и брже, вибрирала до оку невидљивог и још више. Била је крхка кристална ваза која је дрхтала на ивици пуцања. Жица харфе се покида, ваза се разби.
„Аааааааааааааааааааа!“
Прво, није схватила да је тај звук дошао са њених отворених усана. На тренутак није могла да мисли разумно. Дахћући, гледала је нагоре ка мушком лицу, питајући се коме би могло да припада. Да. Високи човек. Мушкарац који је могао да -
„Могао сам да обавим ово и без додатног дела“, он уздахну, док је тапшао врат коња; животиња зањишта, али се није више померала, „Али претпостављам да је било потребно. Једва да си жена. Буди мирна. Не покушавај да побегнеш, не нападај никога у црном капуту, и не додируј Извор осим ако ти ја не дозволим. Сада, како се зовеш!“
Уколико јој он не да дозволу? Дрскост мушкараца! „Товеин Газал“, рече она и трепну. Зашто је уопште одговорила?
„Ето видиш“, рече други човек у црном капуту терајући коња кроз снег до њих. Овај би био више по њеном укусу када не би могао да усмерава, у најмању руку. Сумњала је да се ово момче румених образа бријало више од два пута недељно. „Светлости, Логане!“, узвикну згодни момчић. „Да ли си узео и другу? М’Хејлу се неће свидети то! Мислим да му се не свиђа што уопште узимамо иједну! Можда и нема везе, с обзиром на то колико сте вас двоји блиски и све.“
„Блиски, Винчова?“, рече Логан настрано. „Да М’Хејл има свој пут, ја бих окопавао репу са новим момцима. Или бих лежао два метра испод поља“, додаде ону кроз гунђање за које је она мислила да нико није чуо.
Колико год да је чуо, згодни момак се смејао у неповерљивој неверици. Товеин га је једва чула. Држала је поглед на човеку који се савио преко ње. Логан. Лажни Змај. Али он је био мртав! Умирен и мртав! И држао ју је на седлу опуштеном руком. Зашто није вриштала, или га барем напала? Чак и нож за појасом би одрадио посао, овако близу. Ипак, није уопште имала жељу да посегне за ручком од слоноваче. Могла је, схвати она. Онај појас око ње је нестао. Могла је барем да склизне доле са коња и да покуша да - Није имала жеље да то уради, такође.
„Шта си ми урадио?“, упитала је. Мирно. Барем је успела тога да се придржи!
Окренувши коња назад ка путу, Логан јој је објаснио шта је урадио, и она положи своју главу на те широке груди, не марећи колико је велик он заправо био, и заплака. Натераће Елаиду да плати за ово, заклела се. Ако је Логан икад пусти, она неће. То последње је била поприлично огорчена мисао.
