Елејна се бојала да то уопште није деловало као погодно место за прасак. Харлонов Мост је био село средње величине. Са три гостионице и довољно кућа да нико не мора да спава на тавану штале. Када су Елејна и Биргита тог јутра сишле низ степенице у заједничку собу, газдарица Дил, округла гостионичарка, се топло насмешила и наклонила колико год јој је њена величина дозвољавала. То није било само зато што је Елејна била Аес Седаи. Газдарица Дил је била толико задовољна што је њена гостионица била пуна, мада су путеви били прекривени снегом, да се неспретно клањала готово сваком. Када су ушле, Авијенда је брзо прогутала остатак хлеба и сира које је имала за доручак, отресла пар мрвица са своје зелене хаљине, и дохватила свој тамни огртач да би им се придружила.
Напољу се сунце тек појављивало на хоризонту попут ниске жуте полулопте. Свега неколико облака је кварило прекрасно плаво небу, а и они су били бели и паперјасти, не од оне врсте која је носила снег. Деловало је као предиван дан за путовање.
Изузев тога Аделас је пртила стазу кроз снежну улицу. Седокоса Сестра је вукла једну из Рода, Гаренију Росоинд, за руку. Гаренија је била Салдејка узаних кукова, која је провела последњих двадесет година као трговац, мада је деловала свега пар година старије од Нинаеве. Обично јој је њен прилично кукасти нос давао моћан изглед жене која је обећавала жестоко ценкање и није узмицала. Сада су њене жустре, црне очи биле раширене, а њена широка уста су била отворена, цвилећи без речи. Иза њих је ишла група жена из Рода која се непрестано повећавала, сукње су им биле подигнуте високо изнад снега, шапутале су међу собом, а лица су им свима била тмурна, осим Кирстијан, која је деловала још блеђе него обично. Алис је, такође, била ту, крајње безизражајног лица.
Аделас се заустави испред Елејне и гурну Гаренију тако снажно да је жена пала на руке и колена у снег. Где је и остала, и даље цвилећи. Жене из Рода су се окупљале иза ње, правећи све већу скупину.
„Доносим ово пред тебе, јер је Нинаева заузета“, обрати се Смеђа Сестра Елејни. Под овим је мислила да је Нинаева уживала проводећи мало времена насамо са Ланом, али се по први пут на њеним уснама појавио само наговештај осмеха. „Тишина, дете!“ одсечно се обрати Гаренији. И она изненада заћута. Аделас задовољно климну. „Ово није Гаренија Росоинд“, рече она. „Коначно сам је препознала. Зарја Алкаеса, полазница која је побегла баш пре него што смо Ванден и ја одлучиле да се повучемо и пишемо своју историју света. Признала је, када сам је суочила са тим. Изненађена сам што је Кареан није препознала пре овога; биле су заједно полазнице две године. Закон је јасан, Елејна. Побегуља мора бити враћена у бело што је пре могуће и строго дисциплинована до тренутка када може бити враћена у Кулу за одговарајућу казну. Након тога више неће размишљати о бежању!“
Елејна лагано климну главом, покушавајући да смисли шта да каже. Без обзира да ли је Гаренија— Зарја— размишљала или не о поновном бежању, не би јој била остављена шанса. Била је врло јака у Моћи; Кула је не би пустила да оде, макар јој требало остатак живота да стекне шал. Али Елејна је покушавала да се сети нечег што је чула од ове жене када су се среле први пут. Тада није обратила пажњу на значење, али сада јесте. Како би се Зарја суочила са полазничким белим поново, након што је живела самостално седамдесет година. Да све буде горе, шапутање међу Родом је почело да звучи као грмљавина.
Није морала дуго да размишља. Изненада, Кирстијан паде на колена, хватајући Аделасине сукње једном руком. „Предајем се“, рече она мирно, њен тон је био изненађење, будући да јој је лице било без капи крви. „Уписана сам у књигу полазница пре готово триста година, и побегла мање од годину дана касније. Предајем се, и... молим за милост.“
Сада је био ред на седокосу Аделас да исколачи очи. Кирстијан је тврдила да је побегла из Беле куле када је она сама била дете, ако не и пре но је била рођена! Већина сестара још увек није заиста веровала у старост чланова Рода. Заиста, Кирстијан је деловала као да је у средњем добу.
Па ипак, Аделас се опоравила брзо. Колико год друга жена била стара, Аделас је била Аес Седаи читав један животни век. Носила је ауру година и ауторитета. „Ако је тако, дете“, глас јој јесте мало задрхтао на то, „бојим се да и теби морамо обући бело. Ипак ћеш бити кажњена, али будући да си се сама предала, стећи ћеш неке олакшице.“
„Зато сам то и урадила.“ Кирстијанин смирен тон је био прекинут гутањем кнедле. Била је готово исто толико јака као и Зарја— ниједна од жена из Круга плетиља није била слаба— и држаће је веома добро. „Знала сам да би сте ме открили пре или касније.“
Аделас је климнула као да потврђује да је то било очигледно, мада Елејна никако није могла да погоди како би то жена била откривена. Прилично је сумњала да је Кирстијан Чалвин име са којим је жена била рођена. Мада, већина Сродница верује да су Аес Седаи свезнајуће. Веровали су, то јест.
„Глупости!“ храпави глас Сараиње Востован пресече жамор Сродница. Ни довољно јака да постане Аес Седаи, ни приближно довољно стара да буде високо у Роду, ипак је пркосно иступила из групе. „Зашто би смо их предали Белој кули? Помагали смо женама да побегну, и биле смо у праву! Није део правила да их предамо!“ „Контролиши се!“ оштро рече Реана. „Алис, побрини се за Сараињу. Изгледа да је заборавила превише правила која тврди да зна.“
Алис, и даље безизражајног лица, погледа Реану. Алис, која је чврстом руком спроводила правила Рода. „Није део наших правила да предамо одбегле, Реана“, рекла је.
Реана се трзну као да је примила снажан ударац. „А како предлажеш да их чувамо?“ упита на крају. „Увек смо држали одбегле одвојено, док нисмо биле сигурне да их више не лове, а ако би биле нађене пре тога, пуштале смо да их сестре одведу. То је правило, Алис. Које још правило предлажеш да прекршимо? Да ли предлажеш да се успротивимо Аес Седаи?“ У гласу јој се чуло колико је сама та идеја смешна, па ипак, Алис је стајала, гледајући је немо.
„Да!“ викну глас из гомиле Рода. „Нас је много, њих неколико!“ Аделас је са неверицом зурила у гомилу. Елејна пригрли саидар, мада је знала да је глас у праву— Рода је било превише. Осетила је Авијенду како грли Извор и Биргиту како се намешта.
Затресавши главом као да је помислила нешто, Алис уради нешто далеко практичније, и сигурно далеко ефектније. „Сараиња“, рече она гласно, „јавићеш ми се када се вечерас зауставимо, и донећеш шибу коју ћеш сама одсећи пре него кренемо овог јутра. И ти, Асра; препознајем твој глас!“ А онда се, исто тако гласно, обрати Реани, „Јавићу ти се да ме казниш како нађеш за сходно, кад се зауставимо вечерас. Не видим да се ико спрема!“
Жене из Рода се брзо разбише након тога, крећући да се спакују, па ипак Елејна је видела како неке од њих тихо причају док су одлазиле. Док су јахали преко моста изнад смрзнутог потока који је понирао поред села, Нинаева је са неверицом слушала шта је пропустила и прелетала погледом, да би видела ако неко проклиње, Сараиња и Асра су носиле по шибу свака— а и Алис, такође— док су Зарја и Кирстијан носиле на брзину пронађене беле хаљине испод својих тамних огртача. Ветротрагачи су показивали ка њима и смејале се бучно. Али већина Рода је и даље шаптала у групицама, да би замукле кад год би их Сестра или неко из Круга плетиља погледао. И било је таме у њиховим очима кад год би погледали у Аес Седаи.
Још осам дана је протекло у батргању кроз снег кад није падао, и цвокотању у гостионици кад јесте. Још осам дана у току којих је Род био замишљен или суморно зурио у сестре, а Ветротрагачи се шепурили подједнако око Рода и Аес Седаи. Деветог дана ујутру, Елејна је почела да жели да једноставно сви скоче једни другима за грло.
Питала се да ли су у стању да пређу последњих десет миља до Каемлина без убиства, када је Кирстијан закуцала на њена врата и упала не сачекавши одговор. Једноставна вунена хаљина коју је жена носила није била у одговарајућој нијанси полазничке беле, а некако јој се повратила и већина достојанства, као да јој је то што је знала шта је чека, поједностављивало садашњост, али сада је направила журан наклон, скоро се саплевши преко свог огртача, а њене готово црне очи су биле узнемирене. „Нинаева Седаи, Елејна Седаи, лорд Лан каже да требате одмах да дођете“, рекла је без даха. „Рекао ми је да не разговарам ни са ким, а ни ви, такође.“
Елејна и Нинаева измењаше погледе са Авијендом и Биргитом. Нинаева је прогунђала испод гласа о мушкарцу који не разликује приватно од јавног, али је било јасно и пре но је поцрвенела да ни сама није мислила тако. Елејна осети како се Биргита концентрисала, попут извучене стреле која тражи мету.
Кирстијан није знала шта је Лан хтео, само куда да их поведе. До мале колибе изван Куленовог Раскршћа, где је Аделас одвела Испан претходне ноћи. Лан је стајао испред, очију хладних попут ваздуха и није дозволио Кирстијан да уђе. Када је Елејна ушла видела је зашто.
Аделас је лежала постранце поред преврнутог троношца, а шољица је лежала на грубом дрвеном поду недалеко од њене испружене руке. Очи су јој зуриле, а барица згрушане крви се ширила из дубоке посекотине преко њеног грла. Испан је лежала на малом кревету, зурећи у таваницу. Искежене усне су јој откривале зубе, а исколачене очи су деловале пуне ужаса. Што су вероватно и биле, јер јој је дрвени колац дебљине зглоба штрчао између груди. Чекић, који је очигледно био кориштен у ту сврху, је лежао крај постеље, на ивици тамне мрље која се ширила испод. Елејна присили себе да прекине да размишља о пражњењу желуца на лицу места. „Светлости“, продахта. „Светлости! Ко би ово могао да уради? Како је ико могао ово да уради?“ Авијенда је одмахнула главом, зачуђена, а Лан се није потрудио да уради ни то. Само је гледао на све стране истовремено, као да је очекивао да ће се, ко год, или шта год, да је извршило ово убиство, појавити кроз један од два малена прозора, ако не кроз зидове. Биргита је извукла свој нож који је носила за појасом, и по њеном изразу, било је јасно да је жарко желела да је понела свој лук. Та извучена стрела у Елејниној глави је била јача него икада.
У првом тренутку Нинаева је само стајала на једном месту, проучавајући унутрашњост колибе. Мало је тога било да се види, осим оног што је било очигледно. Други троножац, груби сто на којем је тињала лампа, зелени чајник и друга шоља, једноставно камено огњиште у чијем се средишту налази хладан пепео. То је било све. Колиба је била толико мала да је Нинаева у једном кораку пришла столу. Уронила је прст у чајник, а онда га дотакла врхом језика, па енергично испљунула и испразнила читав чајник на сто, проливајући чај и листиће чаја. Елејна је трепнула у чуду.
„Шта се десило?“ питала је Ванден смирено, стојећи пред вратима. Лан се помери да јој препречи пут, али га она заустави малим покретом. Елејна крену да је обгрли једном руком, али је уследио још један покрет руке који је зауставио. Ванденине очи су почивале на њеној сестри, а лице јој је било испуњено смиреношћу Аес Седаи. Мртва жена на поду колибе као да није постојала. „Када сам видела да сви ви идете у овом правцу, помислила сам... Знале смо да нам није остало још много година, али...“ Њен глас је био миран, али то није било никакво чудо, ако је то била маска. „Шта си пронашла, Нинаева?“
Саосећање је деловало чудно на Нинаевином лицу. Прочистивши грло, она упери прст ка листићима чаја не додирујући их. Ка белим комадићима међу црним лишћем. „Ово је корен црвентрна“, рече, покушавајући да звучи сабрано, што јој није пошло за руком. „Сладак је, тако да га нећеш приметити у чају, осим ако знаш шта тражиш, нарочито ако се стави доста меда.“
Ванден климну, не скидајући очи са своје сестре. „Аделас се навукла на сладак чај у Ебоу Дару.“
„Мала количина смирује болове“, рече Нинаева. „Ова количина... Ова количина убија, али полако. Чак и пар гутљаја би било довољно.“ Удахнувши дубоко, она додаде, „Можда су биле свесне сатима. Немоћне да се покрену, али свесне. Ко год да је ово урадио или није хтео да ризикује да неко дође пребрзо са противотровом— мада не знам да постоји за овако велику количину— или је хтео да једна или друга зна ко их је убио.“ Елејна дахну због бруталности, али Ванден једноставно климну главом.
„Мислим да је то била Испан, јер изгледа да су највише времена потрошили на њу.“ Седокоса Зелена готово да је размишљала наглас, слажући слагалицу. Пресецање грла је одузимало мање времена него забијање колца у нечије срце. Њена смиреност натера Елејну да осети жмарце. „Аделас никад не би прихватила нешто за пиће од некога кога не познаје, не овде са Испан. Ове две чињенице именују њеног убицу, на неки начин. Пријатељ Мрака, и неко из наше групе. Једна од нас.“ Елејна осети два дрхтаја, свој и Биргитин.
„Једна од нас“, тужно се сложи Нинаева. Авијенда поче да испробава ивицу свог ножа, који је носила за појасом, на свом прсту, и по први пут, Елејна није имала примедби на то.
Ванден затражи да буде остављена насамо са својом сестром на неколико тренутака и онда седе на под да би узела Аделас у наручје пре но су они прошли кроз врата. Џаем, Ванденин стари чворновати Заштитник, је чекао напољу, са Кирстијаном која је подрхтавала.
Изненада болни јецај одјекну унутар колибе, гласан плач жене која оплакује губитак свега. Од свих људи Нинаева се окрену да се врати, али Лан положи руку на њено раме, а Џаем се постави пред вратима, очију не много топлијих од Ланових. Ништа друго није могло да се уради, осим да их оставе, Вандену да оплакује свој бол и Џаема да је чува за то време. И да га дели с њом, схвати Елејна, осећајући у својој глави чвор емоција који је означавао Биргиту. Она задрхта, и Биргита обави руком њена рамена. Авијена је урадила то исто, али са друге стране и дала знак Нинаеви да им се придружи, што је она и урадила након једног тренутка. Убиство, на које је Елејна тако немарно помислила, се догодило, једна од њихових сапутница је биле Пријатељ Мрака, и дан је изненада постао толико хладан да је ледио кости, али било је топлоте у близини пријатеља.
Било је потребно два дана да се кроз снег пређе последњих десет погребних миља до Каемлина, и чак су и Ветротрагачи били пристојно тихи. Није да су терали Мерилилу ишта слабије. Није да је Род престао да прича и ућути сваки пут када би им се нека од Сестара или Круга плетиља приближила. Ванден, носећи сестрино посребрено седло на свом коњу, је деловала подједнако смирено као и крај сестриног гроба, али Џаемове очи су носиле немо обећање о смрти, које је сигурно пребивало и у Ванденином срцу. Елејна не би могла бити срећнија што види зидине и куле Каемлина када би јој сам поглед могао дати Ружину Круну и вратити Аделас.
Чак ни Каемлин, један од највећих градова на свету, није никада видео такву дружину, и када су коначно били унутар педесет стопа високих зидова од сивог камена, привлачили су пажњу прелазећи читавом дужином Новог Града, улице прекривене снегом који се топио су врвеле од људи, кочија и колица. Дућанџије су стајали на својим праговима и посматрали. Кочијаши су заустављали своје кочије да би зурили. Чинило се да их високи Аијели и Девице посматрају са сваког ћошка. Људи као да нису примећивали Аијеле, али Елејна јесте. Волела је Авијенду као што је волела и саму себе, и више, али није могла волети војску наоружаних Аијела која хода улицама Каемлина.
Елејна се са радошћу сетила Унутрашњег Града, окруженог сребрно-белим зидинама са кулама, и коначно је почела да осећа да се враћа кући. Улице су пратиле нагибе брдашаца, и сваки успон је представљао нови поглед на снегом покривене паркове и споменике који су били постављени тако да буду видљиви и са брежуљака и из близине, поглед на блиставе торњеве који су се пресијавали у стотину боја на поподневном сунцу. А онда су стигли пред саму Краљевску палату која је била мешавина бледих кула и златних купола повезаних каменим резбаријама. Барјак Андора, бели лав на црвеном пољу, се вијорио са готово сваког истакнутог места, а на осталима су били Змајев Барјак или Барјак Светлости.
Код високих позлаћених врата палате Елејна продужи сама, у својој сивој хаљини за јахање, по којој су још биле мрље од пута. Традиција и легенда су тврдиле да жене које су прво приступале Палати у слави никад нису биле успешне у томе. Јасно им је ставила до знања да ово мора да обави сама, па ипак, готово да је желела да су Авијенда и Биргита успеле да је убеде у супротно. Половина од два туцета стражара пред капијом су биле аијелске Девице, а остатак мушкарци са плавим кацигама и плавим капутима, са црвено-златним змајем преко груди.
„Ја сам Елејна Траканд“, објави она гласно, и сама изненађена мирноћом са којом је то изговорила. Глас јој се пронесе и људи који су се налазили на тргу престаше да посматрају њене сапутнике и почеше да зуре у њу. Древна форма клизну са њеног језика. „У име куће Траканд, по праву Ишариног потомка, дошла сам да захтевам Лављи престо Андора, ако је то воља Светлости.“
Капија се широм отвори.
Наравно, није то било тако једноставно. Чак и власништво над палатом није било довољно да се задржи сам престо Андора. Предавши своје сапутнике запањеној Рини Харфор да се побрине за њих— врло задовољна што је видела да је проседа Главна домаћица, округласта и са држањем достојним краљице, и даље имала палату у својим способним рукама— заједно са групом слугу у црвено-белим ливрејама, Елејна пожури у Велику дворану, престону дворану Андора. И даље сама. Ово није био део ритуала, не још. Требала би да иде да се пресвуче у црвену свилу са стезником опшивеним бисерима и белим лавовима који се пењу уз рукаве, али је осећала потребу за журбом. Овог пута чак ни Нинаева није покушала да се успротиви.
Беле колоне, двадесет корака високе. су се пружале са обе стране Велике дворане. Престона соба је још увек била празна. То неће дуго потрајати. Чисто поподневно светло које је падало у дворану кроз стакла украсних прозора дуж зидова, се мешало са обојеним светлом које је пробијало кроз велики прозор на таваници, где су се представе белог андорског лава смењивале са призорима андорских победа и ликовима првих краљица земље, почињући са самом Ишаром, тамном као и било који Ата’ан Мијере, пуном ауторитета, као ма која Аес Седаи. Ни једна владарка Андора се није могла заборавити док је над собом имала оснивача нације који зури ка њој.
Плашила се да погледа у једно— огроман, монструозан трон, сав у позлаћеним Змајевима, који је видела док је стајала на узвишењу, у крајњем делу Дворане, у Тел’аран’риоду . Није био тамо, хвала Светлости. Ни Лављи трон, масивна столица, изрезбарена и позлаћена, али својом величином предвиђена за жену, није више био на високом постољу, као некакав трофеј, већ на свом правом месту на узвишењу. Бели лав, избрушен од месецкамена, на пољу од рубина се налазио над главом било које жене која је седела ту. Ниједан мушкарац не би могао лагодно да седи на том престолу, јер би, како легенда каже, знао да је запечатио своју пропаст. Елејна је мислила да је вероватније да су га неимари једноставно направили да не буде одговарајући за мушкарца.
Попевши се мермерним степеницама до узвишења, положи једну руку на престо. Она није имала право да сама седне на њега, не још. Не док не буде призната као краљица. Али положити заклетву на Лављем престолу је био обичај стар колико и сам Андор. Морала је да се одупре жељи да једноставно падне на колена и јеца на седишту престола. Можда је и била помирена са смрћу своје мајке, али је ово поново призвало сав бол. Није могла да се сломи сада.
„Под Светлошћу, поштоваћу успомену на тебе, мајко“, рече она меко. „Поштоваћу име Моргазе Траканд, и покушати да донесем једино част Кући Траканд.“
„Наредила сам стражарима да држе радозналце и оне који траже услуге са стране. Претпоставила сам да би вероватно желела да будеш неко време овде насамо.“
Док је златокоса жена корачала преко Велике дворане, Елејна се лагано окрену да погледа Дијелин Таравин. Дијелин је била једна од првих која је подржала њену мајку када је захтевала престо. Имала је више седих него што је Елејна памтила, више бора у угловима очију. Била је и даље веома лепа. Јака жена. И моћан пријатељ или противник.
Зауставила се на корак од узвишења, гледајући на горе. „Већ два дана слушам да си жива, али нисам веровала до сада. Значи, дошла си да прихватиш престо од Поноворођеног Змаја?“
„Захтевам престо по свом сопственом праву, Дијелин, својом сопственом руком. Лављи престо није дрангулија да би био прихваћен од мушкарца.“ Дијелин климну, као да је то потпуно јасна истина. Што и јесте било, за сваког Андорца. „Где си ти, Дијелин? Са Тракандом, или против? На свом путу ка овамо сам често чула твоје име.“
„Будући да захтеваш престо по свом праву, ја сам уз Траканд.“ Мало је људи умело да звучи толико суво као она. Елејна седе на највиши степеник, и даде знак старијој жени да јој се придружи. „Има неколико препрека, наравно“, настави Дијелин, док је прикупљала своју плаву сукњу да би села. „Већ је било неколико претендената, као што вероватно знаш. Ниан и Еленију сам закључала на сигурно. Под оптужбом за издају, што је већина људи изгледа вољна да прихвати. За сада. Еленијин муж се и даље активно залаже за њу, мада из потиха, и Аримила је објавила захтев, глупа гуска. Добија некакву подршку, али ништа што би требало да те узнемирава. Твоја права брига— осим Аијела свуда по граду који чекају да се Поноворођени Змај врати— су Аемлин, Аратела и Пеливар. За сада ће Луан и Елоријен бити уз тебе, али би могле прећи на страну ове тројке.“
Веома сажета листа, речена тоном погодним за расправу о могућој трговини коњима. За Ниан и Еленију је знала, мада не и да Џерид и даље верује да његова жена има шансе за престо. Аримила је била гуска верујући да би могла бити прихваћена, без обзира на подршку. Последњих пет имена је било забрињавајуће. Свако је било јака подршка њеној мајци, исто као и Дијелин, и свако је управљало моћном Кућом.
„Дакле, Аратела и Аемлин желе престо“, промрмља Елејна. „Не могу да верујем да га и Елоријен тражи, не за себе.“ Пеливар би могао да наступа у име једне од својих ћерки, али Луан је имала само унуке, ни једну ни близу довољно стару. „Говориш као да би се свих пет Кућа могло ујединити. Иза кога?“ То би била кобна претња.
Смешећи се, Дијелин ослони браду на своје руке. „Изгледа да мисле да бих ја требала добити престо. Сада, шта намераваш са Поноворођеним Змајем? Није се враћао већ неко време, али чини се да он може да се створи из ваздуха.“
Елејна чврсто затвори очи на тренутак, али кад их је отворила и даље је седела на степеницама узвишења у Великој дворани и Дијелин јој се и даље смешила. Њен брат се борио за Елаиду, а њен полубрат је био Бели плашт. Она сама је испунила палату женама које су могле да крену једна на другу у било ком тренутку, а приде је једна била Пријатељ Мрака, можда чак и Црни ађах. А најјаче претња са којом је требала да се суочи када буде захтевала престо, веома јака претња, је подржавала жену која је рекла да она подржава Елејну. Свет је био прилично луд. Могла би и она да узме удео у томе.
„Намеравам да га вежем као свог Заштитника“, рекла је, и наставила, дозволивши другој жени само да трепне у шоку. „Такође се надам да ћу се удати за њега. Мада, све то нема никакве везе са Лављим престолом. Прва ствар коју намеравам да урадим...“
Док је она наставила да прича, Дијелин поче да се смеје. Елејна пожеле да зна да ли је то било од одушевљења због њених планова или зато што је Дијелин видела да је њена отворена стаза до Лављег престола постала глатка. Сад је бар знала са чим се суочава.
Ујахујући у Каемлин, Дејвед Ханлон није могао да престане да размишља какав је то град за пљачку. Током година које је провео као војник видео је опљачкана многа села и насеља, и једном, пре двадесет година, величанствени град, Каирхијен, након што су Аијели отишли. Било је чудно да су сви ти Аијели оставили Каемлин очигледно нетакнут, па ипак, да највише куле Каирхијена нису гореле, можда би и тада било тешко знати да су били тамо; велике количине злата, заједно са свим осталим, су лежале на све стране, чекајући да буду покупљене, и било је доста људи који су га купили. Могао је да види ове широке улице пуне коњаника и бегунаца, дебелих трговаца који би дали своје злато пре но их нож дотакне, у нади да ће им животи бити поштеђени, витке девојке и пуначке жене толико преплашене када су сатеране у ћошак да би једва успеле да зацвиле, а још мање да се отимају. Виђао је такве ствари и чинио их је, и надао се да ће их опет чинити. Мада не у Каемлину, признао је са уздахом. Да су наређења која је добио била од оне врсте коју је могао да не послуша, отишао би тамо где плен можда не би био тако богат, али би сигурно био лакши за пљачку.
Упутства која је добио су била јасна. Сместивши свог коња у шталу Црвеног бика, у Новом Граду, одшетао је миљу до високе камене куће у попречној улици, куће добростојеће трговкиње која је била дискретна по питању свог злата, која је имала симбол исцртан на вратима, црвено срце на златној руци. Гломазни човек, изубијаних зглобова и очију пуних мрзовоље, који га је пропустио у кућу, није био трговачки помоћник. Без речи, огромни човек га је повео дубље у кућу, а онда наниже, ка подруму. Ханлон попусти свој мач у корицама. Међу стварима које је видео били су мушкарци и жене, који нису успели да изврше своје задатке, вођени на сопствене, врло детаљне, егзекуције. Није мислио да није извршио, па ипак, једва да је успео. Мада, следио је наређења. Што није увек било довољно.
У грубом, каменом подруму, осветљеном позлаћеним лампама које су биле постављене унаоколо, његове очи одлуташе прво до љупке жене у скерлетно црвеној свиленој хаљини украшеној чипком, са косом која је била скупљена у пенушасту чипкану мрежицу. Није знао ко је ова госпа Шиаин, али наређења која је добио су му налагала да је слуша. Приђе јој својим најбољим кораком, са осмехом. Она је једноставно гледала у њега, као да је чекала да он примети шта се још налазило у подруму.
Тешко да му је могло промаћи, будући да се у просторији осим неколико бурића, налазио само још велики тешки сто, украшен на веома необичан начин. Два овала су била исечена у столу и из једно су вирили глава и рамена мушкарца, глава му је била повучена уназад и причвршћена за дрвену површину стола кожним тракама, које су биле ексерима закуцане за површину стола и спојене за комад дрвета заглављен међу његовим зубима. Жена, постављена на исти начин, је била други украс. Испод стола су клечали, а ручни зглобови су им били везани за ножне. Били су држани веома сигурно, за било коју врсту задовољства. Човек је имао седе у коси и лице лорда, и није било изненађење што су његове дубоко усађене очи дивље колутале. Женина коса, просута преко стола, је била тамна и сјајна, али њено лице је било мало превише издужено за Ханлонов укус.
Изненада је заиста видео њено лице, и рука му се трзну до мача пре но је успео да се контролише. Требало му је мало труда да ослободи балчак, и напора да то сакрије. Лице Аес Седаи, али једна Аес Седаи која је дозволила да буде тако везана није била посластица.
„Дакле, имаш нешто мозга“, рече Шиаин. По њеном нагласку се дало закључити да је племкиња, и сасвим сигурно је имала наредбодавни тон, док се кретала око стола да би се запиљила у лице везаног човека. „Тражила сам великом господару Моридину да ми пошаље човека са мозгом. Сироти Џаичим га има веома мало.“
Ханлон се намршти, и уклони тај израз са лица моментално. Његова наређења су потицала од Могедијан лично. Ко је, у Јами Усуда, био Моридин? Није било битно. Негова наређења су потицала од Могедијан; то је било довољно.
Огромни човек додаде Шиаини левак, који она смести у рупу која је била пробушена у комаду дрвета који се налазио између Џаичимових зуба. Његове очи су деловале као да ће искочити из главе. „Овај овде јадни Џаичим је крив за жестоки неуспех“, Шианиа рече, осмехујући се попут лисице која гледа пиле. „Моридин жели да он буде кажњен. Јадни Џаичим воли свој бренди.“
Она одступи, не толико далеко да не би могла видети јасно, и Ханлон се покрену када је огромни човек дошао до стола носећи једно буре. Ханлону се није чинило да је у стању да сам подигне буре, али велики човек га је подигао лагано. Везани човек крикну једном, а онда млаз тамне течности потече из бурета у левак, претварајући његов крик у гргољење. Опори мирис лошег брендија испуни ваздух. Везан тако како јесте, човек се борио, ударао на све стране, успевши чак да помери сто у страну, али је бренди наставио да точи. Балончићи су се појављивали у левку од његових покушаја да виче или крикне, али мирни млаз се ни за тренутак није променио. А онда се његово отимање успори и престаде. Широм отворене очи су се цаклиле зурећи у таваницу, а бренди се цедио из његових ноздрва. Крупни човек и даље није престајао, док и последња кап није пала из празног бурета.
„Мислим да је јадни Џаичим коначно добио довољно брендија“, рече Шиана, и насмеја се одушевљено.
Ханлон климну. Претпоставио је да је човеку заиста било доста. Питао се ко је он био.
Шиан није у потпуности завршила. На њен покрет, огромни човек откиде са ексера једну од трака које су држале чеп Аес Седаи. Ханлон је помислио да је дрвени чеп расклимао неколико њених зуба када је истргнут из њених уста, али ако је и стварно било тако, она није губила време на то. Почела је да блебеће пре но је човек успео да скине траку.
„Слушаћу те!“ јекну она. „Слушаћу те, као што је Велики господар заповедио! Он је надамном поставио штит који ће нестати тако да могу да будем послушна! Рекао ми је то! Дозволи ми да се докажем! Пузаћу! Ја сам црв, а ти сунце! Ох, молим те! Молим те! Молим те!“
Шиаина угуши речи, маде не и јецаје, тако што је ставила руку преко уста Аес Седаи. „Како да знам да нећеш поновити неуспех, Фалион? Већ ти се то десило, и Моридин је препустио твоју казну мени. Дао ми је још једну; да ли су ми потребне две попут тебе? Могла бих ти дати шансу да бих испунила твоју молбу, Фалион— можда— али ако то урадим, мораћеш да ме убедиш. Очекиваћу истински ентузијазам.“
Истог тренутка када се Шиаинина рука померила, Фалион поново поче да јечи молбе, дајући невероватна обећања, али ускоро би утишана до неразговетног јечања, када јој је чеп био враћен у уста и Џаичимов левак постављен изнад њеног отвореног грла. Огромни човек постави још једно буре на сто крај њене главе. Аес Седаи је изгледала као да је полудела, исколачене очи су зверале на све стране, а она сама се цимала под столом док није почео да дрхти.
Ханлон је био импресиониран. Мора да је било теже сломити Аес Седаи него дебелог трговца или његову кћи округлих образа. Па ипак, изгледа да је она имала помоћ једног од Изабраних. Схвативши да Шиаин гледа у његовом правцу, он преста да се смеши ка Фалион.
Његово прво животно правило је било да никад не увреди оне које је Изабрани поставо над њим.
„Реци ми, Ханлоне“, обрати му се Шиаин, „како би ти се свидело да се дочепаш краљице?“
Он облизну усне неконтролисано. Краљица? То још није радио.
