Држећи једном руком затвореним свој кожом оивичен плашт, Перин је пустио Корака да сам бира свој пут. Сунце средином јутра није давало топлину, а точковима изровани снег на путу који је водио у Абилу представљао је лош ослонац. Он и његових десетак пратилаца су делили пут са само двоје незграпних воловских таљига и гомилом фармера у тамној вуненој одећи без украса. Они су се вукли поред таљига спуштених глава, чврсто држећи шешире или капе на сваки налет ветра, концентришући се на земљу под њиховим ногама.
Чуо је како иза њега Неалд прича неки непристојан виц тихим гласом; Грејди је гроктао заузврат, а Балвер се пригушено смејао. Ниједан од њих тројице изгледа није био погођен оним што су видели и чули за ових пар месеци од када су прошли границу и ушли у Амадицију, или оним што је лежало испред њих. Едара је оштро грдила Масуру због тога што је дозволила да јој нога склизне. Едара и Карела су обе носиле своје шалове обмотане око глава и рамена као додатак својим плаштовима, али чак и након што су признале да је неопходно јахати, одбиле су да пресвуку своје гломазне сукње, тако да су њихове тамне ноге биле голе до изнад колена. Изгледало је као да им хладноћа ни најмање не смета, већ само чудан призор снега који никада нису виделе. Карела је почела тихо да саветује Сеонид шта ће се десити ако не држи своје лице скривеним.
Наравно уколико дозволи да њено лице буде прерано виђено, доза батина које ће добити биће нешто чега ће се најмање плашити, а то су и она и Мудре добро знале. Перин није морао да погледа иза себе да би знао да Заштитници трију Сестара, издижући се у обичним плаштовима, изгледају као људи који у сваком тренутку очекују неку невољу и да су спремни да одмах потегну мачеве и прочисте пут. Они су били такви од тренутка када су напустили камп у зору. Прешао је палцем преко секире која му је висила о појасу, затим се огрнуо плашт тренутак пре него што је хладни ветар јаче дунуо. Ако се ово лоше заврши, Заштитници ће можда бити у праву.
Лево, и мало даље од места где се пут укрштао са дрвеним мостом преко смрзнутог потока, који је скретао ивицом града, угљенисана дебла вирила су из снега преко велике, четвороугаоне, камене платформе са безобличном хрпом у подножју. Спор у изрицању своје оданости Поноворођеном Змају, локални лорд је имао среће да буде само избичеван и ослобођен од свега што је поседовао. Група људи је чекала на мосту и посматрала како уређена дружина прилази. Перин није видео било какве знаке шлемова или оклопа, али сваки човек је стезао копље или самострел, подједнако чврсто колико плашт. Нису међусобно разговарали, само су посматрали, док им се дах маглио испред лица. Било је и других дружина стражара свуда око града, на сваком путу који је водио из града, као и на сваком слободном простору између кућа. Ово је била Пророкова земља, али су Бели плаштови и краљ Аилрон још увек држали већи део ње.
„Био сам у праву што је нисам повео“, он промрмља, „али ћу свеједно платити због тога.“
„Наравно да ћеш платити“, Елијас фркну. За човека који је провео већину последњих петнаест година пешачећи, управљао је веома добро својим шкопцем мишије боје. Носио је изношен плашт оивичен црном лисицом која плеше са Галеном. Арам јашући са Перинове друге стране гледао је Елијаса мрачно, али га је брадати човек игнорисао. Нису се лепо слагали. „Човек увек пре или касније плати, са било којом женом, био дужан или не. Али ја сам био у праву, зар не?“
Перин потврдно климну. Гунђајући од беде. Још увек му није изгледало у реду да прима савете о својој жени од другог мушкарца, чак и обазриво, искоса, али је то изгледа деловало. Наравно, дизати свој глас на Фаилу је било тешко колико и не дизати га на Берелајн, али је он барем успео да истраје често и то првих неколико пута. Он је пратио Елијасов савет дословце. Па, барем већину. Када јој је чврсто рекао да она не иде са њим овог јутра, она није ни једном речи протествовала! Чак се и насмешила.... задовољно! Између осталих ствари, укључујући и запањеност. И како је она могла бити задовољна и бесна у исто време? Ни трачак тога јој се није могао видети на лицу, али га његов нос никада није лагао. Некако је изгледало да што више учи о женама, то мање зна!
Стражари на мосту су их мрко погледали упирући прстом у њихово оружје док је Корак ишао ка издубљеној дрвеној оплати. Били су уобичајена мешавина чудака која је пратила Пророка, ликови прљавих лица у свиленим капутима, сувише великим за њих, уличне битанге са ожиљцима на лицима и шегрти румених образа, бивши трговци и ковачи који су изгледали као да су спавали у својој финој, вуненој одећи читав месец. По изгледу њиховог оружја видело се да о њему добро брину. У очима некима од њих се видело нестрпљење; остали су имали одмерене, дрвене изразе лица. Заједно са мирисом некупања, мирисали су нестрпљиво, неспокојно, горуће, уплашено, сви ти мириси помешани заједно.
Нису направили никакав покрет да препрече пролаз, само су посматрали, скоро не трепћући. По ономе што је Перин чуо, сви сталежи, од госпе у свили до просјака у крпама, долазили су до Пророка надајући да ће уколико му се покоре лично добити и друге благослове. Или можда добити заштиту. То је био разлог због кога је он дошао овим путем, са само шаком пратилаца. Он би уплашио Масему, ако се Масема може уплашити, али је изгледало боље допрети до човека без борбе. Могао је осетити очи стражара на својим леђима све док он и сви остали нису прешли кратак мост и стали на калдрмисане улице Абиле. Када је тај притисак нестао, то није донело олакшање.
Абила је био велики град, са неколико високих стражарских кула и више кућа које су имале по четри спрата, свака покривена црепом. Ту и тамо, бедеми од камења и балвана су попуњавали празнине између две грађевине, где је крчма или кућа неког трговца била срушена. Пророк није одобравао богатство стечено трговином исто колико и банчење, или како су то његови следбеници називали раскалашно понашање. Он није одобравао много ствари и побринуо се оштрим примерима да његови ставови буду општепознати.
Улице су биле пуне људи, али Перин и његови пратиоци су били једини на коњима. Снег је одавно већ претворен у полу— смрзнуту до чланака дубоку баруштину. Воловске таљиге су споро крчиле свој пут кроз гомилу, са само неколико колица и ниједном кочијом. Осим оних који су носили топлу одбачену или вероватније украдену одећу, сви су носили аљкаву вунену одећу. Већина људи је журила, али као и људи на друму, са спуштеним главама. Једино наоружане групе нису журиле. На улицама, мирис је најчешће одавао прљавштину и страх. Чинио је Перинову посекотину још израженијом. На крају, ако дође до тога, излазак из града без зидова не би требао бити тежи од уласка.
„Мој лорде“, Балвер промрмља када су дошли у линији са једном гомилом шљунка. Једва сачекавши да Перин климне пре него што је окренуо свог јахаћег коња, са носем у облику маља, у страну и одјахао у другом правцу, погрбивши се у седлу са смеђим плаштом обмотаним око себе. Перин није имао бриге око тога што оставља малог човека да иде сам, чак ни овде. За секретара, он је успевао да научи изненађујуће много на својим походима. Он је изгледа знао шта му је чинити.
Отпуштајући Балвера из своје пратње, Перин се сконцентрисао на оно због чега је он ту.
Ту је било сада само једно питање, сазнати где је Пророк смештен. Упитавши високог, младог човека са усхићеним изразом лица, као и још тројицу пролазника међу народом на улици,стајао је испред куће неког трговца. Четири спрата сивог камена са белим мермерним стубовима и оквирима прозора. Масема није одобравао згртање богатства, али је радо прихватао смештај од оних који су то радили. Са друге стране, Балвер је рекао да је подједнако често спавао и у фармерским кућама и био подједнако задовољан. Масема је пио само воду и где год да је ишао унајмио би сиромашну удовицу и јео шта год да она спреми, добро или лоше, без приговора. Тај човек је направио сувише удовица да би га то милосрђе оправдало код Перина.
Гомила која је закрчила улице свуда унаоколо, није била присутна испред високе куће, али је зато гомила наоружаних стражара, сличних оним на мосту, надокнађивала то. Ћутке су гледали у Перина, барем они који се нису безобразно подсмевали. Аес Седаи су држале своје главе спуштене и своја лица скривена у дубоким капуљачама, док се једино бели дах дизао испод тих капуљача. Углом свог ока Перин је видео како Елијас додирује дршку свог дугог ножа. Било је му тешко да се суздржи да не поглади своју секиру.
„Ја сам дошао са поруком за Пророка од Поноворођеног Змаја“, он објави. Када се ни један од људи није померио, додао је, „моје име је Перин Ајбара. Пророк ме зна.“ Балвер га је упозорио на опасност употребе Масеминог имена, или звати Ранда било како другачије осим господар Поноворођени Змај. Није дошао да започне борбу.
Тврдња да познаје Масему је изгледа изазвало реакцију код стражара. Неколико њих је изменило погледе и отрчало унутра. Остали су гледали у њега као да је светац. Неколико тренутака касније жена се појавила на вратима. Згодна, са белим око слепоочница, у хаљини са високом крагном од плаве вуне која није била украшена, по свом изгледу могла је бити и сама трговкиња. Масема није избацивао на улицу оне који су му понудили гостопримство, али су њихове слуге и послуга углавном завршавали у некој од банди, да „шире славу господара Змаја.“
„Ако ако би сте желели поћи са мном, лорде Ајбара“, рече жена смирено, „Ви и ваши пријатељи, ја ћу вас одвести до Пророка господара Змаја, нека Светлост обасја његово име.“ Смирена колико је могла звучати, али је ужас испуњавао њен мирис.
Рекавши Неалду и Заштитницима да пазе коње док се они не врате, Перин је пошао за њом заједно са осталима. Унутрашњост је била мрачна, са неколико упаљених лампи и подједнако хладна као напољу. Чак су се и Мудре утишале. Нису мирисале уплашено, али јесу забринуто, скоро исто колико и Аес Седаи, као и Грејди и Елијас уздигнутих рамена и ушију окренутих позади. Чудно, Арам је мирисао на нестрпљење. Перин се надао да неће потегнути тај мач на његовим леђима.
Огромна, таписеријама покривена соба у коју их је жена увела, са ватром која је горела у срцу зида на сваком крају собе, могла је бити главна соба за проучавање, јер сваки сто и половина столица били су прекривени мапама и папирима и била топла довољно да је Перин збацио свој плашт и зажалио што је обукао две блузе испод свог капута. Али је Масема, који је стојао у средини собе, био тај који је одмах привукао његов поглед, као гвоздени комади привучени магнетом, тамни, намргођени човек са обријаном главом и белим троугластим ожиљком на његовом образу, у набораном сивом капуту и изношеној обући. Његове дубоке, чврсте очи су гореле црном ватром, а његов мирис... Једино име које је Перин могао дати том мирису, који је био челично јак и као сечиво оштар и дрхтао је са дивљим интензитетом, било је лудило. И Ранд је мислио да може ставити узицу овом?
„То си ти значи“, Масема зарежа. „Нисам мислио да ћеш се усудити појавити. Знам шта си ти наумио! Хари ми је рекао пре недељу дана и ја сам држао себе информисаним!“ Човек изгуран у угао собе, човек стрељајућег погледа избаченог носа, Перин укори себе што га није приметио раније. Харијев танки, зелени капут је био тањи од оног који је носио када је порицао да сакупља уши. Човек је протрљао руке и насмешио се Перину порочно, али је ћутао док је Масема наставио да прича. Пророков глас је постајао све жешћи са сваком изговореном речи, не због беса, већ као да намерава да сагори сваки део Периновог меса. „Знам да си убио човека који је дошао код господара Змаја. Знам да покушаваш да отцепиш сопствено краљевство! Да, ја знам за Манетерен! За твоју амбицију! Ти си жељан славе! Ти си окренуо леђа— !“
Изненада се Масемине очи избечише и по први пут је бес нестао из његовог мириса. Хари је направио звук као да се гуши и покушао је да иде уназад кроз зид. Сеонид и Масури су скинуле своје капуљаче и стале са откривеним лицима смирене и хладне са препознатљивим Аес Седаи изгледом, за сваког ко зна тај изглед. Перин се питао да ли су пригрлиле Моћ. Он би се кладио да Мудре јесу. Едара и Карела су ћутке гледале у свим правцима одједном, са глатким лицима или не, ако је он икада видео неког спремног за борбу, биле су то оне. Грејди је био спреман као и његов црни капут; можда је и он пригрлио Моћ, Елијас се наслонио на зид поред отворених врата, споља је изгледао као сестре, али је његов мирис показивао да је спреман да уједа. И Арам је стајао фиксирајући Масему отворених уста! Светлости!
„Значи, то је истина!“ Масема прасну, тако да му је пљувачка летела са усана док је говорио. „Са педесет гласина које се шире у вези светог имена господара Змаја, ти се усуђујеш да јашеш са овим.... овим....!“
„Оне су се заклеле на верност господару Змају, Масема“, Перин га прекиде. „Оне му служе! А ти? Он ме је послао да зауставим убијања. И да те доведем пред њега.“ Нико му није понудио столицу, тако да је он гурнуо гомилу папира са једне и сео. Пожелео је да су и остали такође сели; викати је изгледа било теже када седиш.
Хари је буљио у њега и Масема се практично тресао. Зато што је узео столицу без питања? Ох. Да.
„Ја сам се одрекао имена људи“, Масема рече хладно. „Ја сам једноставно Пророк господара Змаја, нека Светлост обасја његово име и нека свет клекне пред њим.“ По његовом гласу и свет и Светлост ће зажалити подједнако ако то не ураде. „Овде се има још урадити. Велики посао. Сви се морају покорити када господар Змај позове, али зими, путовање је увек споро. Одлагање од неколико недеља неће направити разлику.“
„Ја те могу одвести у Каирхијен данас“, рече Перин. „Онда када господар Змај заврши разговор са тобом, ти се можеш вратити истим путем и бити овде за пар дана.“ Ако му Ранд дозволи да се врати.
Масема је одскочио. Откривши зубе, он је бленуо у Аес Седаи. „Неки изум Моћи? Ја нећу бити додирнут са Моћи! То је светогрђе да је смртници додирну!“
Перин је замало зинуо. „Поноворођени Змај усмерава, човече!“
„Благословени господар Змај није као остали људи, Ајбара!“ Масема прогунђа. „Он је Светлост у људском облику! Ја ћу се покорити његовом позиву, али ја нећу бити додирнут прљавштином ових жена!“
Заваљујући се назад у столицу, Перин уздахну. Ако је човек био оволико неповерљив око Аес Седаи, како ли ће тек бити неповерљив када сазна да Грејди и Неалд могу да усмеравају? За тренутак је размишљао да ударцем онесвести Масему и.... људи су пролазили ходником, застајући да баце поглед пре него што би журно продужили. Све што би било потребно је да један од њих викне и Абила би могла постати кланица. „Онда ћемо јахати, Пророче“, рече он кисело. Светлости, Ранд је рекао да држим то као тајну док Масема не буде испред њега! Како да изведу то јахање све до Каирхијена? „Али без одлагања. Господар Змај је веома нестрпљив да говори са тобом.“
„И ја сам нестрпљив да говорим са господаром Змајем, нека његово име буде благословено Светлошћу.“ Његове очи су се окренуле ка двема Аес Седаи. Покушао је то да сакрије, заправо се смешећи Перину. Али је мирисао... мрачно. „Ја сам нестрпљив да причам са њим, такође.“
„Да ли би моја госпа желела да питам једног од соколара да донесе његовог сокола?“ Маигдин упита. Једног од четири Алијандрина соколара, сва четворица повијена као и њихове птице, брзи соколи са навученим перјаним капицама, које је држао на својој тешкој рукавици на дрвеном постољу испред његовог седла и подигао је сиву птицу према њој. Соко, са плавичастим крилима, био је на зеленом рукавицом прекривеном Алијандрином зглобу. Та птица је била резервисана за њу, на жалост. Алиандра је знала њено место вазала, али је Фаила разумела да се она неће одрећи своје омиљене птице.
Она је једва мало климнула главом и Маигдин се поклонила у седлу померивши њену кобилу даље од Ластавице, довољно далеко да се не смета, али довољно близу да буде на располагању, а да Фаила не мора подизати свој глас да би је дозвала. Достојанствена, златокоса жена се доказала да је добра, образована и способна слушкиња онолико колико се Фаила и надала да ће бити. На крају, када је једном научила да какав год да је њен релативни положај са њеном бившом господарицом, Лини је била прва међу Фаилиним слушкињама и умела је да користи тај ауторитет. Изненађујуће да је требало заправо једно батинање, али се Фаила правила да то не зна. Само би апсолутна будала обрукала свог слугу. Ту је такође још увек постојало питање Маигдин и Таланвора. Била је сигурна да Маигдин почела да дели свој кревет и ако буде нашла доказ томе, они ће се узети макар морала да пусти Лини на обоје. Али то је још увек била сувише мала ствар да би јој покварила јутро.
Соколарење је била Алијандрина идеја, али се Фаила није противила јахању кроз ову ретку шуму, где је снег све прекрио чак и гране у танком слоју. Зеленило дрвећа које је још увек задржавало своје лишће било је сада још више изражено. Ваздух је био оштар и мирисао је ново и свеже.
Баин и Чијад су инсистирали да је прате, али су оне чучале у близини, са веловима обмотаним око њихових глава, гледајући је са незадовољним изразом. Сулин је желела да дође са свим Девицама, али поред стотине прича о пустошењима Аијела које круже свуда и сама појава Аијела би била довољна да већина људи у Амадицији отрчи по своје мачеве. Мора бити неке истине у тим причама, или толико њих не би знало за Аијеле, иако само Светлост зна ко су они и одакле су дошли, ипак се чак и Сулин сложила да ко год да су, они су се померили на исток, можда у Алтару.
У сваком случају овако близу Абили, двадесет Алијандриних војника и још онолико Крилате Гарде Мајена чинило је сасвим задовољавајућу пратњу. Стегови на њиховим копљима, црвени или зелени, подизали су се као траке када ветар дуне. Присуство Берелајн је било једино што је кварило ужитак. Иако гледати ту жену у њеном крзном украшеном црвеном плашту, танком као два ћебета, је било веома забавно. Мајен није имао праву зиму. Ово је било као последњи дани пролећа. У Салдеји, у срцу зимског периода, хладноћа би смрзавала изложени део тела чинећи ка крутим као дрво. Фаила је дубоко удахнула. Осећала се као да се смеје.
Неким чудом њен муж, њен вољени вук, почео се понашати како треба, уместо да се дере на Берелајн и бежи од ње, Перин је сада трпео исцрпљујуће ласкање, просто трпећи то као што би трпео дете које се игра око његових колена. И најбоље од свега, није више било потребе да смирује свој бес када жели да га избаци из себе. Када она виче, он јој такође виком одговара. Знала је да он није био Салдејац, али је било толико тешко, што је у срцу осећала да он верује да је она сувише слаба да му се супростави. Пре неколико вечери док су вечерали, скоро му је показала како ће Берелајн испасти из хаљине ако се нагне још мало преко стола. Па ипак, она није ишла толико далеко, не са Берелајн; истина је да се мисли како би га она још увек могла преотети. И то исто јутро, он је командовао, ћутке одбивши сваки аргумент, врста мушкарца за којег је свака жена знала да мора бити јака да би га заслужила, да мора бити једнака. Наравно, она ће га морати грицнути због тога. Као војсковођа био је диван, а до скора није могао веровати да ће стално командовати. Смејати се? Па она је могла певати!
„Маигдин, мислим да ћу након свега ипак... „ Маигдин је одмах била ту са упитним осмехом, али Фаила је гледала у правцу троје јахача који су се појавили испред ње, пробијајући се кроз снег онолико брзо колико су могли да терају коње.
„Барем има довољно зечева, моја госпо“, Алијандра рече, водећи њеног високог белог шкопца поред Ластавице, „али сам се ја надала.... Ко су они?“ њен соко се померио на њеној танкој рукавици, звонца на његовој везици зазвонише. „Па то изгледа да су неки од ваших људи, моја госпо.“
Фаила климну намрштено. Она их је и познала. Парелеан, Арела и Лацил. Али шта они раде овде?
Њих троје се заустави пред њом, на коњима који су испаравали. Парелеан је имао широм отворене очи као и његов шарац. Лацилино бледо лице је било скоро сакривено у дубокој капуљачи њеног плашта, али је гутала нервозно, а Арелино тамно лице изгледало је сиво. „Моја госпо“, Парелеан рече хитно, „страшне вести! Пророк Масема се састао са Сеаншанима!“
„Сеаншанима!“ Алијандра узвикну. „Сигурно не може веровати да ће се они покорити господару Змају!“
„Можда је једноставније“, рече Берелајн, петама подбовши њену сувише блиставу, белу кобилу и зауставивши је са Алијандрине друге стране. Без Перина у близини да га импресионира, њена тамно— плава јахаћа хаљина је била сасвим скромна, са крагном до браде. Она се још увек тресла. „Масема не воли Аес Седаи, а Сеаншани држе жене које могу да усмеравају као заробљенике .“
Фаила је цокнула језиком забринуто. Страшне вести, заиста. А она се само могла надати да Парелеан и остали задржали довољно своје памети да се барем претварају да су начули причу случајно. Чак и тако она је морала бити сигурна и то брзо. Перин је можда већ стигао до Масеме. „Какав доказ имаш, Парелеан?“
„Ми смо причали са три фармера која су видела велике летеће створове који су слетели пре четири ноћи, моја госпо. Она су донела жену која је три сата говорила са Масемом.“
„Ми смо успели да је пратимо све до места где Масема одсео у Абили“, дода Лацил.
„Сва тројица су мислила да су бића Сенкин накот“, додаде Арела, „а су они изгледали прилично поуздано.“ За њу да каже да је било који мушкарац, који није припадао Цха Фаиле , био прилично поуздан је било исто као кад други кажу да је поштен као светац.
„Мислим да ћу морати јахати до Абиле“, Фаила рече, скупивши Ластавичине узде. „Алијандра, узми Маигдин и Берелајн са тобом.“ Било који други пут стезање Берелајниних усана око тога би било забавно. „Парелеан, Арела и Лацил ће ме пратити— „ Човек је вриснуо и сви су поскочили.
Педесет корака даље, један од Алијандриних војника у зеленим капутима је пао из седла, а тренутак касније, један војник Крилате Гарде пао је са стрелом у грлу. Аијел се појавио међу дрвећем, са велом преко лица, махајући луком док је трчао. Још војника је пало. Баин и Чијад су биле на ногама, са веловима који су им скривали лице све до очију; њихова копља су им била гурнута испод каишева који су држали тоболац са стрелама на њиховим леђима и оне су смирено гађале стрелама, али су бацале погледе ка Фаили, такође. Аијели су били свуда унаоколо, чинило се да их има на стотине, и полако су затварали обруч. Постављени војници су спустили своја копља, скупљајући круг око Фаиле и других, али су се отвори појављивали чим би стреле Аијела пале.
„Неко мора однети ову вест о Масеми до лорда Перина“, Фаила рече Парелеану и двема женама. „Једно од вас се мора пробити до њега! Јашите ватрено!“ њен бришући поглед је застао на Алијандри и Маигдин, и Берелајн, такође. „Сви ви јашите као ватра или умрите овде!“ једва сачекавши њихово климање главом, она је прешла у акцију и забола своје пете у Ластавичина бедра, пробивши се кроз некористан круг војника. „Јашите!“ она викну. Неко мора однети вести до Перина. „Јашите!“
Полегавши по Ластавичином врату, она је гонила црну кобилу у још бржи трк. Плитки трагови разнетог снега су остајала иза кобиле, док је она летела као права ластавица. За стотину корака Фаила је мислила да ће се можда успети пробити. А онда је Ластавица зањиштала и спотакавши се и срушивши се напред уз оштар прасак сломљене ноге. Фаила је полетела кроз ваздух и тешко пала, већина ваздуха је била избијена из ње када је заронила лице у снег. Борећи се за ваздух, она је некако подигла на ноге и зграбила нож за појасом. Ластавица је зањиштала пре него сто се срушила, пре тог ужасног праска.
Аијел под велом је искочио испред ње као из ваздуха, зграбивши је за зглоб челичном руком. Нож јој је испао из изненада омлитавелих прстију и пре него што је успела да зграби други левом руком човек је био на њој.
Борила се ударајући, шутирајући, чак и уједајући, али је он био широк као Перин и за главу виши од њега. Изгледао је чврсто као Перин, за сав утисак који је она оставила на њега. Могла је заплакати због лакоће са којом ју је он савладао, прво одузевши јој све ножеве и стављајући их позади у свој појас, а затим користећи једну од њених оштрица да јој исече одећу. Скоро пре него што је и схватила, била је гола у снегу, лактова повезаних иза ње њеном чарапом, док јој је друга била везана око врата као поводац.
Није имала избора осим да га прати, дрхтећи и посрћући кроз снег. Њена кожа је помодрела од хладноће. Светлости, како је могла и помислити да је овај дан било шта друго осим леден? Светлости, када би само неко успео да се пробије са вестима о Масеми! Да однесе вести Перину о њеном заробљавању, наравно, али ће она већ некако побећи. Друго је било важније.
Прво тело које је видела било је Парелеаиново, испружен на леђима са његовим мачем у опруженој руци, док је крв била свуда по његовом фином капуту са сатенским, пругастим рукавима. Било је доста лешева након њега, Крилате гарде у њеним црвеним оклопима, Алијандриних војника са њиховим тамним зеленим шлемовима, један од соколара, соко са још увек навученом капуљачом узалудно је махао крилима покушавајући да се ослободи везице која је остала у стегнутој песници мртвог човека. И она се држала за наду, такође.
Први заробљеници које је видела, како клече међу Аијелима, човек и Девице са својим веловима који су им висили низ груди, били су Баин и Чиад, обе голе, невезаних руку на својим коленима. Крв се сливала преко Баининог лица и натапало је њену ватрено - црвену косу. Чиадин леви образ је био љубичаст и отечен и њен поглед је био благо стакласт. Оне су клечале, исправљених леђа, равнодушне и непосрамљене, али када ју је крупни Аијел грубо гурнуо на колена поред њих оне су пробудиле.
„Ово није у реду, Шаидо“, Чиад је промрмљала љутито.
„Она не живи по ђи’е’тоху “, Баин зарежа. „Не можеш је у претворити у гаи’шаина .“
„Гаи’шаини ће бити тихи“, седа Девица је рекла расејано. Баин и Чиад су погледале Фаилу погледом пуним сажаљења, а онда се вратиле своме мирном чекању. Скупивши се, покушала је да сакрије своју нагост коленима, не знајучи да ли да плаче или да се смеје. Две жене које би увек изабрала да јој помогну да побегне су поред ње, али ниједна од њих неће ни прстом мрднути због ђи’е’тоха .
„Ја ти поново кажем, Ефалин“, човек који ју је заробио промуца, „ово је глупост. Ми смо путовали пузећи по овом... снегу.“ Он је говорио нелагодно. „Има сувише наоружаних људи овде. Ми требамо ићи источно, не да узимамо још гаи’шаина да нас још више успоре.“
„Севана жели још гаи’шаина , Ролан“, седа Девица му је одговорила. Она се мрштила такође, а њен поглед је на тренутак изгледао неодобравајуће.
Дрхтећи, Фаила је трепнула када је чула име. Светлости, хладноћа је успоравала њен мозак. Севана. Шаидо. Они су били на Родоубичином бодежу, најдаље што је могуће, а да не пређу Кичму Света! Али очито да нису били тамо. То је такође нешто што је Перин морао знати, још један разлог за њу да што пре побегне. Изгледа да је било мало шансе за тако нешто, док клечи овако у снегу питајући се који део њеног тела ће се први смрзнути. Точак јој је враћао за оно њено уживање у Берелајнином дрхтању. Она се заправо радовала танкој, вуненој одећи коју су гаи’шаини носили. Њени поробљивачи нису направили никакав покрет који би назначио одлазак. Било је још заробљеника које треба довести.
Први је била Маигдин, гола и везана као и Фаила, отимајући се на сваком кораку. Све док је Девица која ју је гурала није изненада покосила. Маигдин је треснула оставши да седи у снегу, а њене очи су се рашириле толико да би се Фаила смејала да јој није било жао жене. Алијандра је дошла следећа, скоро се пресавијајући на пола у покушају да сакрије своју голотињу, а онда Арела, која је изгледала напола паралисано својом голотињом и скоро да је била довучена од стране две Девице. На крају, се појавио још један високи Аијел носећи побеснелу Лацил, која се отимала, испод руке као неки пакет.
„Остали су мртви или су побегли“, рече човек, бацајући малу Каирхијењанку поред Фаиле. „Севана ће морати бити задовољна, Ефалин. Она улаже сувише труда у гомилању људи који носе свилу.“
Фаила се није борила ни најмање када су је подигли на ноге и поставили је да се пробија кроз снег на чело колоне заробљеника. Била је сувише затечена да би се борила. Парелеан мртав, Арела и Лацил заробљене као и Алијандра и Маигдин. Светлости, неко мора упозорити Перина на Масему. Неко. То је био последњи ударац. Она је била овде, тресући се и држећи зубе стиснутим да не би цвоктали, трудећи се најбоље што може да се прави као да није скроз гола и везана, на путу ка неизвесном заробљеништву. Све то, а она се надала да је она подмукла мачка— тај зловољни трол! — Берелајн успела да побегне да би могла доћи до Перина. Поред свега осталог, то је било најгоре.
Егвена је шетала Даишара заједно са колоном посвећеника, Сестрама на коњима међу таљигама, Прихваћених и полазница које су пешачиле упркос снегу. Сунце је сијало на ведром небу са неколико облака, али се дах њеног коња маглио. Шеријам и Сијуан су јахале иза њених леђа, тихо разговарајући о информацијама које су сазнале од мреже Сијуаниних очију и ушију. Егвена је мислила како је ватрено— црвена жена постала ефикасан Чувар када је схватила да није Амирлин, а и дан за даном, Шеријам је постајала све марљивија у вези њених дужности. Чеза ју је пратила на њеној здепастој кобили у случају да Амирлин жели нешто и несвојствено њој, мрмљала је поново у вези Мери и Селаме које су побегле, та незахвална деришта, остављајући њу да ради посао за троје. Они су јахали полако и Егвена опрезно није гледала ка колони.
Месец дана регрутовања, месец дана књига полазница је отворена за све и донела је запањујући број, реку оних које су нестрпљиво желеле да постану Аес Седаи, жена свих година, неке и из места стотинама миља далеко. Сада је било двоструко више полазница у колони него раније. Скоро хиљаду! Већина никада неће носити шал, ипак је њихов број терао све да буље. Неке могу изазвати мање проблеме, и једна, бака са именом Шарина са потенцијалом већим чак и од Нинаеве, сигурно је изазивала све да у њу буље, али то није био призор мајке и ћерке које се препиру због тога што ћерка жели да буде јача једног дана који она покушава избећи, или племића који је почео да размишља да је направио погрешан избор тражећи да га тестирају, или Шаринин узнемирујући директан поглед. Седа жена је поштовала свако правило и показивала свако потребно поштовање, али је она управљала својом великом породицом чистом снагом свог присуства, а чак су и неке сестре корачале опрезно око ње. Оно што Егвена није хтела да види јесте где је млада жена која им се придружила пре два дана. Две Сестре које су је довеле биле су више него изненађене када су затекле Егвену као Амирлин, али њихове подређене нису могле веровати, не Егвена ал’Вер, Градоначелникова ћерка из Емондовог Поља. Није желела да нареди да било ко други буде кажњен, али ће морати ако види да још неко исплази језик ка њој.
Гарет Брин је водио његову војску такође у широкој колони, коњица и пешадија у борбеној линији која се протезала ван видокруга нестајући међу дрвећем. Бледо сунце је светлуцало на оклопима, шлемовима и врховима копаља. Коњи су нестрпљиво правили трагове у снегу.
Брин је јахао свог чврстог дората водећи га ка њој да би је сусрео пре него што стигне до Сестара које су је чекале на коњима, на великој чистини испред обеју колона. Он јој се насмешио кроз прорезе на свом шлему. Умирујући осмех, помисли. „Дивно јутро за то, Мајко“, рече. „Овде.“
Она само климну и он стаде иза ње, поред Сијуан, која није одмах почела да пљује по њему. Егвена није знала какав је компромис Сијуан постигла са тим човеком, али је она сада ретко гунђала у вези њега у Егвенином присуству и никада када је он био присутан. Егвени је било драго што је он био ту сада. Амирлин Трон није могла дозволити њеном генералу да сазна да јој је требало поновно уверавање, али је осећала потребу за тиме овог јутра.
Сестре су поређале коње на ивици дрвећа, а још тринаест Сестара је седело на брежуљку мало даље, пазећи на Сестре пажљиво. Романда и Лелаина мамузнуле су своје животиње скоро истовремено и Егвена није могла зауставити свој уздах док су прилазиле, са плаштовима који су лепршали за њима, док су им коњи разбацивали снег копитама као да су у јуришу. Дворана јој се повиновала јер није имала избора. У стварима које се тичу рата са Елаидом, оне јесу, али Светлости, како су се само умеле играти речима око тога шта се тиче рата, а шта не. Када се није тицало, извући нешто од њих је било подједнако тешко као и извадити патки зуб! Изузев Шарине, оне су можда нашле начин да спрече да се примају жене без обзира на године. Али чак је и Романда била импресионирана Шарином.
Пар се обуздао испред ње, али пре него што су оне могле отворити уста, она је проговорила. „Време је да завршимо са тиме, кћери и нема времена за траћење на бескорисним разговорима. Наставите.“ Романда је шмркнула, истина мекано, а и Лелаина је изгледала као да је желела то исто да уради.
Оне су окренуле своје коње као једна, а онда зевале једна у другу на тренутак. Догађаји у ових последњих пар месеци су само појачали нетрпељивост међу њима. Лелаина је бесно забацила главу у знак попуштања и Романда се насмешила, једва приметним померањем усана. Егвена се скоро такође насмејала. Та међусобна нетрпељивост је и даље била њена највећа снага у Дворани.
„Амирлин Трон ти заповеда да наставиш“, Романда објави, подижући руку величанствено.
Сјај саидара се проширио око тринаест сестара поред осталих Сестара, око свих њих заједно и танак прорез од сребра се појавио на средини чистине, претварајући се у пролаз десет корака висок и стотину широк. Снег је падао кроз њега са друге стране. Наређења су се узвикивала и ширила међу војницима и први оклопни одред је пројахао кроз њега. Густ снег који је падао са друге стране није дозвољавао да се види далеко, ипак Егвена је мислила да може видети сјајне зидове Тар Валона и саму Белу кулу.
„Почело је, Мајко“, рече Шеријам, звучећи скоро изненађено.
„Почело је“, сложи се Егвена. И по жељи Светлости Елаида ће ускоро пасти. Она је требало да чека да Брин проведе довољно војника, али није могла себе зауставити. Забадајући своје пете у Даишарове слабине, она је ујахала у падајући снег, тамо где се Змајева планина јасно уздизала црна, пушећи се упркос белом небу.
