Kada
su armije Lutera Pendraga započele osvajanje Seanšana, ne samo da su se sreli sa zastrašujućim Aes Sedai koje su slobodno koristile Moć kao oružje, već i sa užasnim zverima iz košmara koje su ih napadale sa neba, ili ih napadale kandžama i zubima,
često ih zbacujući iz sedla da bi ih proždrali na mestu. Od rogatih, žabolikih bića veličine velikih medveda, do mačkolikih životinja veličine konja, ova bića su izgledala kao da ih je
jedino Senka mogla stvoriti. Zbog toga su, radi Aes Sedai i
stvorenja za koje su verovali da su neka nova vrsta Senkinog okota, branioci
ovog novog kontinenta postali poznati kao Armije Noći.
Ova nova čudna stvorenja uopšte nisu bila Stvorenja Mraka, već potomci zveri dovedenih iz paralelnih svetova, preko Portalnog Kamenja, tokom prvih hiljadu godina nakon Slamanja, verovatno u pokušaju da se nađe pomoć protiv pravih Prijatelja Mraka. I dok efikasnost ovih stvorenja nije zabeležena, tokom istog tog perioda su sva preostala Bića Senke na kontinentu istrebljena. Stvorenja su ostala, njihova nega i trening su preživela tokom svih političkih previranja do Luterovog dolaska. Znanje koje je omogućilo njihov dolazak preko Portalnog Kamenja je izgubljeno.
Do vremena kada je Luter napao, bića kao što su groml, torm, lopar, korlm, raken i to’raken su korišćena u svim vojskama regije. Nakon uspešnog osvajanja, Luter ih je prihvatio u svoju vojsku, isto kao i nove damane na uzici. Njegovi naslednici nastavljaju ovu tradiciju. Životinje koje se danas gaje su ključni deo vojske, sa svojim jahačima i dreserima kojima su osigurana časna mesta u hijerarhiji.
Jahači, ili upravitelji životinja, na seanšanskom su poznati kao morati, ili ‘oni koji upravljaju’. Morat’grolm je, na primer, jahač grolma. Dreser se zove der’morat, kao na primer der’morat’grolm. Reč der znači ‘iskusan’, ili gospodar’, i često označava čin.
Tormovi su najinteligentnije seanšanske ‘egzotike’ (posle damana, naravno). Podsećaju na mešavinu mačke veličine konja i guštera, tormovi imaju bronzanu krljušt, stopala sa šest kandži koje koje mogu da ščepaju kamenje pločnika, kao i tri oka. Torm je prvenstveno mesožder, ali će izdržati na biljnoj ishrani i tri do četiri dana, ako mora. Ako je duže uskraćen za meso, torm postaje sve teži za kontrolisanje, jer teži da lovi.
Pored svog reptilskog izgleda, rađaju žive potomke, uvek samo po jedno, i gaje ih. Nisu široko rasprostranjeni, delimično zbog visoke smrtnosti pre odrastanja. Pre nego što se obuče, bore se žestoko među sobom, da bi uspostavili primat, a takve borbe se često dovode do smrti.
Mnogi koji su videli torma nalaze da je njegov pogled veoma uznemirujuć, što nema nikakve veze sa brojem očiju. Daleko su ispod ljudi po razumu, ali nam se mogu približiti u određenim oblastima rešavanja problema, kao što su lavirinti.
Zbog svojih odličnih lovačkih sposobnosti, prvi dreseri su pokušali da iskoriste torma kao tragača i lovca, ali su otkrili da torm lovi samo kad on odabere, i da nikako ne može biti primoran. Neki tu činjenicu prihvataju kao jednu od indikacija inteligencije ove životinje.
Kao životinje koje se jašu, njihova brzina i izdržljivost su veći nego kod konja, ali su izbirljiviji po pitanju jahača. Ne može svako da jaše torma; u stvari, teže je naći nekog ko je sposoban da bude morat’torm nego naći morata za bilo koju od ovih ‘egzotika’. Bez razumljivog razloga će odbiti jednog za drugim potencijalne jahače, dok konačno ne prihvati jednog. Kada jednom nađe svog jahača, torm neće dozvoliti nikom drugom da ga jaše. Ako taj jahač umre, potrebno je neko vreme da torm prihvati novog.
Kao i konj, torm se kontroliše uzdama i nogama.
Uprkos činjenici da su odlični borci, jašu ih prvenstveno izviđačke jedinice. Iako se zbog njihovih kandži i tvrde kože mogu učiniti da su bolji u borbi od konja, nisu zgodni za dužu borbu. Naravno, ima ih manje nego konja, a teže ih je zameniti zbog velike smrtnosti pri odrastanju i vremena koje je potrebno da bi se izdresirali. Možda najveća prepreka je to što upadaju u borbeno ludilo ako se predugo bore. Tada ih čak ni najbolji dreseri ne mogu obuzdati. Kad ludilo nastupi, morat može samo da se drži, jer torm postaje nekontrolisan, gazeći i ubijajući po sopstvenom izboru, zastajući samo da bi raskomadao ili jeo leševe. Mogu proći sati dok se ne povrati nakon bitke. Začuđujuće je to što torm retko kada napada svog jahača tokom ludila, ali će udariti bilo koga ko mu priđe.
Torm će uvek napasti bilo kog korlma u dometu, iako morat može da obuzda torma, tako da ne dođe do borbe, jednostavnije je da se nikada ne koriste zajedno.
Na prvi pogled, korlm liči na pticu bez perja, ponekad čak osam stopa visoku, sa dugačkim vratom i duplom krestom na glavi, koja je umesto perjem prekrivena dugačkom dlakom čija šara podseća na boje kućnih mačaka. Ovo krzno, obično sivo, crno, ili braon, se nastavlja do repa, gde se širi radi stabilnosti pri trčanju. Dupla kresta je, ustvari, par uzdignutih ušiju, koje su prilično pokretljive. Kada odrastu, prosečna težina im je tri stotine funti. Imaju zadnje šape sa četiri male kandže i male ruke koje su im obično postavljene uz telo. Prednje šape retko koriste, osim kada prave gnezda i kada se hrane, uprkos tome što imaju dugačke ‘prste’ sa kandžama. Kljun im je velik, čini se prevelik za dugačku i okruglu glavu, oblika kao kod ptica grabljivica. Kao i ptice grabljivice, korlm koristi svoj kljun za ubijanje. Za razliku od torma, ima samo dva oka, postavljena na stranama glave.
Korlm je mesožder, i izuzetno efikasan lovac, sposoban da prati plen po mirisu ili zvuku. Kao tragaču mu nema ravnog, a može da trči brže od čoveka na kratkim distancama, a jednak mu je na dužim. Korlm odgovara i na govorne komande i na zvižduke nečujne za ljudsko uho.
Po prirodi su samotne životinje, i koriste se same, jer ne trpe jedna drugu osim za vreme parenja. Ženka leže samo po jedno jaje koje se često ne izlegne.
Najbolji borac od ‘egzotika’, lopar je ogromna životinja teška između šezdeset i devedeset kilograma kada odraste. Ima samo dva oka, velika i tamna, koje okružuje naborana koža na velikoj okrugloj glavi bez spoljašnjih ušiju. Gledano po veličini, noge su im duže od medveđih, proporcionalno njegovoj veličini, ali ipak izgledaju kratko zbog veličine životinje i čine se savijenima kada životinja hoda. Koža lopara, bez dlaka, je u bojama koje variraju od tamno braon do nijansi svetlo crvene. Ima šest prstiju na prednjim i zadnjim šapama, a na svakom se nalaze velike kandže koje mogu da se uvlače. Koriste obe šape u borbi. Lopar se ponekad podiže na zadnje noge kada se bori, a može da dohvati do visine od deset stopa; lako mogu dohvatiti čoveka na konju.
Lopar je inteligentniji od psa, verovatno jednak tormu. Kao i kod torma, neki ljudi nalaze da je njegov pogled uznemirujuć, ali da nema hladnokrvni pogled ubice, koji se sreće kod torma. Može da trči brzo koliko i konj, ili čak brže, ali se lako umara na veće staze.
Uprkos strašnom izgledu, loparom može upravljati bilo ko pravilno obučen, a obično je miran, čak i prijateljski nastrojen, osim kada mu se izda naredba da se bori. Parenje lopara podseća na borbu, i obično se završi povredama mužjaka i ženke. Rađaju se uvek u paru, iako sa veoma visokim mortalitetom kao i kod drugih ‘egzotika’. I mužjaci i ženke se ponekad odmeravaju u nekoj vrsti prikazivanja nadmoći, kada se obe životinje dižu do pune visine glasno urličući. Niža se posle toga povlači, i spušta se na stomak. Ako su dve životinje iste veličine, borba može uslediti, osim ako ih morat ne spreči.
Lopar se obično koristi kao čuvar i kao strašan borac u bitkama. U bitkama je, obično, opremljen nekom vrstom kožnog ogrtača ili oklopa prekrivenog metalnim pločama koje štite kičmu, grudi i trbuh. Zbog svoje mirne prirode i odličnih borbenih sposobnosti, Krv često upotrebljava lopara za zaštitu svoje dece. Lopar se, u ulozi čuvara, često vezuje za štićenika i ponaša veoma zaštitinički. Životinje koje se ovaku povežu često nevoljno napuštaju štićenike i odbijaju da jedu neko vreme nakon toga.
Teški od oko tri do pet stotina funti, grolmovi su veličine većih medveda, ali sivo-zelene boje, kao kod veoma jakih žaba. Kao i tormovi, imaju tri oka sa naborima, ali su mala i žestokog pogleda, kojima fali inteligencija torma. Njihovi kljunovi u obliku roga su zaobljeni za čupanje mesa.
Grolm korača izrazito nezgrapno gegajući se ali sva nezgrapnost nestaje kada potrče u velikim skokovima i doskocima koji ih odbacuju visoko iznad zemlje velikom brzinom. Takođe veoma dobro vide, imaju oštar njuh, i brane svoju teritoriju. Zbog ovih karakteristika čine odlične čuvare. Brzo uče kome je dozvoljeno da uđe, koriste svoj njuh da razaberu bilo koga ko je nervozan ili uplašen.
Grolm se koristi u bitci, i to samo protiv lako oklopljenih protivnika, da bi se napravile rupe u neprijateljskim linijama, što brzo iskoriste ljudski vojnici. Korisni su i protiv konjice, jer se konji usplahire u njihovom prisustvu, osim ako nisu istrenirani da ih istrpe. Na sreću, veoma ih je teško ubiti. Koža grolma je dovoljno debela da odbije najveći broj udaraca mačeva, sekira, ili kopalja. Strele se odbijaju od kože osim ako ne pogode ranjivu tačku kao što je oko. Čak i kad su povređeni, rane koje nisu smrtonosne ih retko kada onesposobljavaju. Potrebna je strašna rana da bi se grolm značajnije usporio, a rane brzo leče. Ovo je za njih srećna okolnost, s obzirom da njihovi mladi, kojih se, obično, rađa nekoliko, imaju visok stepen smrtnosti. Retko se dešava da više od jednog mladunca u okotu preživi.
U svojoj prirodnoj okolini žive u čoporima, iako se u zarobljeništvu mogu međusobno boriti, ako se ne kontrolišu kako treba. Često raskomadaju svoje povređene, a čak će pojesti svoje mrtve.
Grolmi se kontrolišu komandama znakovima i malim zviždaljkama koje proizvode prodorne zvuke. Među morat’grolmima je stvar prestiža upravljati njime samo rukom i zviždaljkom, možda kao pokušaj imitacije načina komunikacije Krvi.
Raken je velika životinja koja može da leti, dosta veća od konja i otprilike iste dužine, sa sivom kožom i velikim, moćnim krilima nalik na one koje ima slepi miš. Otprilike ima isti stepen inteligencije kao i konj. Na glavi ima dugačak izraštaj sa velikim naborima koji im služi kao usne, zubi i moćne vilice koje lako mogu da pocepaju granu ili ruku. Dva oka postavljena na licu pružaju rakenu oštar vid. Glava se nalazi na dugačkom, gracioznom vratu. Ima izuzetno dugačak, tanak rep, koji deluje prilično krhko u odnosu na ostatak životinje, koji se, u letu, obično nalazi opružem iza tela. U stvari, taj rep je, obično, veoma jak. I dok ga ne koristi kao oružje, raken obično ljuto mlati repom kada je uzdignut iznad zemlje, ili na njoj, a poznato je da može slučajno da slomi ruku ili nogu moratu, ako je bio nepažljiv i prišao suviše blizu. Tokom leta, veoma okretno koristi rep kao ispomoć balansu i kontroli. Raken ima dve noge, relativno male u odnosu na telo, koje se završavaju stopalima sa šest dugačkih, veoma snažnih, kandži od kojih su četiri prema napred i dve prema nazad.
Na zemlji, radije čuči nego da stoji uspravno, i podiže glavu na dugačkom vratu da bi razgledao. Stoji uspravno samo kada je uzbunjen ili kada se priprema da poleti. Kada raken čuči, lako je sesti u sedlo.
Dok je raken spor i nezgrapan na zemlji, veoma je vešt letač i po potrebi veoma brz. Kada leti, može da razvije brzinu tri do četiri puta veću od konja. Može da održi ovu brzinu na malim razdaljinama, ali zato prevaljuje prilično velike razdaljine manjom brzinom bez odmora.
Najviše se koristi za izviđanje i prenošenje poruka. Raken može preneti dvoje ljudi, ako su manji, koji ga kontrolišu uzdama pričvršćenim za prstenje postavljeno u nozdrvama i pritiskom nogu. Jahači, morat’rakeni, koji se ponekad zovu ‘letači’, su skoro svi žene, ili manji muškarci, i često jašu u paru, jedan iza drugog, u posebno napravljenim lakim sedlima za dvoje. Morati se koriste u paru kada situacija zahteva još jedan par očiju, kao što su izviđačke misije, ali kada se zahteva velika brzina, ili velika razdaljina, samo jedan morat jaše. Dugačka distanca za rakena je tri do četiri stotine milja.
Raken će leteti čak i kada je povređen ili bolestan, iako ne tako daleko ili brzo, naravno, i može, kao i neki konji, biti jahan do smrti.
Može da stoji stabilno čak i na vertikalnim površinama ako postoje bilo kakve pukotine za kandže. U nekim slučajevima, kada se drži za takve litice, krilima se pripije uz površinu. Raken će se držati za veća drveća gde ga grane mogu podneti, ali više voli običnu zemlju ili litice.
Svaštojed je, iako je savršeno zadovoljan ishranom isključivo biljkama. Ženka rakena leže samo jedno jaje.
To’raken je verovatno u srodstvu sa rakenom i sličan mu je po izgledu, osim što je mnogo veći i braon boje. Kao i raken, čuči na zemlji, umesto da stoji uspravno, dižući glavu da bi razgledao. Zbog svoje veličine, leđa to’rakena, kada je ispružen, mogu biti tri ili više metara iznad zemlje. Inteligentan je isto koliko i konj i hrani se biljkama. Kao i ženke rakena, ženka leže po jedno jaje. Nikada se ne kači na drveće, zbog svoje veličine i težine. Više voli vrhove litica ili brda. Za razliku od rakena, koji se prosto vine u vazduh, to’raken mora da trči i do stotinu stopa mašući krilima pre nego što se otisne od zemlje.
Isto toliko nespretan na zemlji kao i raken, to’raken ni u vazduhu nije okretljiv, niti tako brz kao raken. Najveća brzina mu je nešto više od dva puta veća nego kod konja. Ne kači se za vertikalne površine, ali na nešto manje strmine se kači isto kao i njegov rođak – krilima.
Vrednost to’rakena leži u njegovoj snazi i izdržljivosti. To’raken može da leti više nego raken bez odmora. Zna se da mogu da prelete više od hiljadu milja umerenom brzinom kada nose samo jednog morata u sedlu. Mogu, takođe, nositi mnogo veće terete. Sa samo jednim moratom, to’raken može nositi još hiljadu funti ili više tereta na dvesto milja.
Osnovna uloga im je u brzom transportu ljudi i robe. Iako se povremeno koriste u bitci, tako što se strelci ukrcaju iza jednog od morata, strelci tada nisu dovoljno blizu zemlji i idu prebrzo da bi bili efikasni dok to’raken ne siđe u domet strelama i samostrelima na zemlji. Povređeni to’raken ne leti dobro. Za razliku od rakena, kada su povređeni često odbijaju da lete dalje od bezbedne tačke za sletanje. Naravno, to obično znači da će to’raken sleteti tamo gde on misli da je bezbedno, sa čime se morat neretko ne bi složio. Zbog toga se ova izuzetno vredna životinja retko kada koristi u bitci.
Morat koji može da kontroliše rakena može i to’rakena, i obrnuto, ali se morat’raken smatraju superiornijim u odnosu na morat’to’rakene. Narediti morat’rakenu da leti na to’rakenu bi značilo gubitak časti letača u toj meri da je to čak i za Krv značajno.