Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće

Poglavlje 20

Aijeli

"Dok hlada više nebude, dok vode ne nestane,
u Senku ogoljenih zuba,
poslednjim dahom prkosno vičući,
da pljunem u oko Slepnikovo Poslednjeg dana."

—Aijelska zakletva

Pustara

Istočno od Zmajevog zida, zapadno od graničnih litica i ponora sa Šarom leži Aijelska pustinja. Nazvana Đevik K’Šar, “Zemlja za umiranje” na Troločkom jeziku, to je surova, krševita i skoro bezvodna zemlja, što je čini praktično nenastanjivom. Ipak ta pustinja je postojbina Aijela, vrste ljudi koji su tvrdi i žilavi skoro kao i njihova surova okolina. Ovi visoki i svetlokosi ljudi su smrtonosni borci i vešti tragači, kod kojih su i muškarci i žene borci. Veruje se da su najboljni ratnici na kontinentu, ako ne i na celom svetu; oni pokrivaju velom svoja lica pre nego što ubijaju, i imaju dokazan, potpuno zaslužen, ugled branilaca svoje zemlje od uljeza. Oni Pustinju zovu Trostrukom zemljom, za koju veruju da je: ta krševita zemlja kalup koji treba da ih oblikuje, drugo da je to zemlja za proveru njihove vere, i treće kazna za njihov greh - premda je tačan greh, izgleda, nepoznat. Retki su oni koji se usuđuju da stupe u Aijelsku pustinju: Torbari, zabavljači i Tuata’ani – putujući narod. Svojevremeno su trgovci iz Kairhijena takođe bili dobrodošli, ali je dopuštenje opozvano kada je Laman sasekao Avendoralderu. Svi ostali se smatraju neprijateljima.

Aijeli nisu oduvek bili ratnički narod. Nedavno otkriveni istorijski podaci pokazuju da Aijeli nisu samo razvili borbenost posle Slamanja, već su, zapravo, povezani sa mirnim Tuata’anima, koje izbegavaju, i ne napadaju.

Istorija Aijela

Grupa ljudi pacifističkih verovanja, poznatijih kao Da’šain Aijeli, su se za vreme Doba legendi zavetovali da će služiti Aes Sedai i slediti nenasilan kodeks nazvan Put lista. Unutar ovog kodeksa sva iskušenja su bila prihvaćena i podnošena. Nije postojalo izgovora za nasilje. Svi koji su živeli u to vreme znali su za zavet i Aijelski kodeks, zbog koga su ih i poštovali. Njihova služba je bila jako dragocena, njihove pesme blago za sve koji su ih čuli. Kad je stigao rat i kasnije, kada je počelo Slamanje sveta, oni nisu izdavali svoj kodeks da bi se borili. To se nije dešavalo iz nedostatka hrabrosti, jer za to postoje priče koje govore o Da’šainima koji su suočavali licem u lice sa smrću, bez podizanja ruku, kupujući vreme za druge koji bi mogli ostati živi.

Kada je počelo Slamanje, Aes Sedai su, očigledno, shvatile da će, ukoliko ostanu u gradovima, Da’šaini biti nepotrebno pobijeni. Takođe su imali Predskazanje da će od Aijela poteći čovek koji će ustati protiv Mračnog. Aes Sedai su morale biti upoznate sa činjenicom da su Da’šaini previše ponosni da bi napustili gradove samo zbog svoje sopstvene sigurnosti, ili jednako zbog mogućeg budućeg spasenja, i stoga su izmislili težak zadatak dostojan samo Da’šaina. Povereni su im dragoceni angreali i ter’angreali, i rečeno im je da ih odnesu na sigurno mesto. Dok su im za petama bili pomahnitali muški Aes Sedai, koji su besneli svetom, bilo je važno čuvati ove moćne stvari van njihovog dohvata. Da’šaini nisu nikada saznali da je ovaj zadatak predstavljao način da se sami Aijeli sklone sa krivog puta, jer ih Aes Sedai nisu mogle još dugo štititi. Drugi zavet, povremeno pominjan od Aijela i Krpara, verovatno se odnosi na zadnju dužnost koju su Aes Sedai dodelili Aijelima.

Prva podela

Pre Slamanja bilo je nečuveno pretiti ili pak povrediti Da’šain Aijele. Svi su znali da su se oni zavetovali da će slediti Put lista. Ali pacifizam Da’šaina nije dugo bio uvažavan u vreme Slamanja i totalne borbe za opstanak. Konačno su tako, sa prolaskom godina, neki Da’šaini odlučili da napuste ostale, uvidevši da je čuvanje relikvija za Aes Sedai beznadežan posao. Oni su odlučili da pronađu Staru pesmu, možda u nadi da će ponovo razbuktati bolje vreme, kada je Put lista bio sve, a život ne toliko težak. Odbacili su svoj zavet službe u korist svoje sopstvene budućnosti, i zbog toga su ih ostali Aijeli smatrali „Zalutalima“. Ova zasebna grupa je bila početak Tuata’ana, koji su do ovih dana posvetili sebe Putu lista i traganju za Starom pesmom.

Druga podela

Preostali Aijeli nastavil su da se pridržavaju zaveta i zaštite relikvija, ali nisu mogli da zaštite svoju sopstvenu decu i porodice od divljih hordi koje su tumarale Slomljenim svetom. Deca su kradena, žene silovane, muškarci ubijani, a oni nisu mogli da se brane ili osvete za ta zla bez izdaje svog kodeksa. Zbog toga su, međutim, neki mlađi ljudi ustanovili da je takav Put, sa svim tim gubicima, neizdrživ. Jedan po jedan odlučili su da uzvrate borbom. To je dovelo do prvog ubistva koje je izvršio jedan Aijel i do njegovog proterivanja od strane drugih Aijela, i sve posle toga, do izdaje njihove vere. Tada se podrazumevalo da ih Zavet i Put lista čine Ajelima. Kada se prvi mladić obratio svojoj porodici za podršku, navodno mu je rečeno “Sakrij svoje lice... Imadoh, nekada, sina sa licem sličnim tom. Ne želim da ga vidim na nekom strancu.” Ovo je legendarno poreklo Aijelskog prekrivanja lica pre ubijanja.

Niko do ovih nepriznatih mladih ljudi nije bio spreman da sasvim napusti kola i, umesto toga, oni su sledili njihov trag. Još uvek su sebe smatrali Aijelima i čuvali to ime, odbijajući da prihvate ideju da njihova spremnost da zaštite porodice može u potpunosti iskoreniti njihovu baštinu. Živeli su u šatorima i preživeli na zemlji, pružajući zaštitu onima koji nisu mogli da zaštite sebe, uprkos insistiranju potonjih da oni nisu postojali.

Device koplja

Muškarci borbenog duha su već imali afirmisanu prilično veliku grupu u trenutku kada im se prva žena pridružila. Poznata kao Morin, bila je majka kojoj su oteli kćer. Došla je kod njih po pomoć, ali je posle oslobađanja insistirala da im se pridruži, potpuno svesna da će to značiti stalno izgnanstvo od kola i njene porodice. Do tog trenutka ni jedna Aijelka nije učestvovala u borbi, premda je nekoliko došlo da bi ratnicima ukazalo pomoć. Legenda govori da je koplje skraćeno da bi ona mogla da ga koristi, postajući prototip za sada čuveno ubojno koplje koje su jednako upotrebljavali i muškarci i žene.

Govorilo se da se Morin zaklela da je ostavila svoj stari život i muža sa njim, i da je sada venčana samo za koplje. Dokazala se u borbi i postala prva Devica Koplja. Čak i danas Devica se ne može udati i ostati u zajednici, niti se može boriti dok je noseća, premda su, očigledno vanbračne veze bile sasvim uobičajene. Svako dete koje je rodila Devica predavano je porodici na uzdizanje, bez obostranog saznanja o stvarnom identitetu bilo majke ili deteta. Kada žena postaje Devica izgovara sledeći ultimatum: “Ne možeš pripadati ni jednom čoveku, niti bilo koji čovek može pripadati tebi, niti dete. Koplje je tvoj ljubavnik, tvoje dete i tvoj život.” Zanimljivo je napomenuti da nijedno muško ratničko društvo nema ograničenja ni približno tako snažna kao ta koja su, zahvaljujući Morin, sačinjena.

Postoje indicije da je Morin imala predskazanje da će roditi dete za plemenskog poglavara, Džeordama, što je i uradila,i na taj način otpočela proces koji je dozvoljavao lutajućim Aijelima da tako dobiju svoju sopstvenu samoreproduktivnu kulturu. Od tog vremena već su uobičajeno počeli da zovu pacifiste “Džen Aijelima” podrugljivim izrazom za “jedine prave Aijele”, a ratnike prosto “Aijelima”. Odbacili su upotrebu prefiksa “Da’šain”, i potpuno ga zaboravili u sledećim generacijama. Naravno, stanovništvo u kolima se, još uvek, pretvaralo da njihovi zaštitnici ne postoje. Ako su imali neko ime za svoje izgnanike, ono je ostalo nepoznato.

Postojali su još neki aspekti njihove prvobitne vere koju ratnici nisu prekršili. Nisu koristili mačeve, jer mačevi postoje samo radi ubijanja. Sva njihova oružja, kao što su koplja, noževi i lukovi, mogla su se upotrebiti za lov, izgradnju, zemljoradnju, isto tako dobro kao i za odbranu. Na taj način su se još uvek mogli pretvarati da poštuju Put, i nose ime Aijel.

Kroz vreme, broj ratnika Aijela je rastao, i Džen Aijeli, koji su, na kraju, usvojili to podrugljivo ime, počeli su da opadaju. Ratnici su počeli da razvijaju svoju sopstvenu kulturu i veštine, sa sve manjim i manjim kontaktom sa ljudima u kolima. Njihov broj se uvećavao rođenjima, i nisu više imali potrebu za regrutovanjem ljudi iz Džena. Zaštita koju su pružali Dženima kroz sve godine je, takođe, smanjena na potrebe koje su ljudi iz kola imali kada su se našli na njihovom putu. Takođe je i natalitet Džen Aijela opadao, gubili su svoj narod za vreme suša i oskudica na putu, što je, izgleda, jedva uzbudilo njihove njihove mnogo izdržljivije rođake koji su živeli po šatorima. Nekolicina Aes Sedai, koje su Džen Aijeli prihvatili na svom putu, su, verovatno, ublažile gubitke, ali ne i opšti trend. Ove drevne Aes Sedai su bile vezane za kola i izbegavale sve kontakte sa Aijelima ratnicima, verovatno užasnute onim što su izgnanici Džena postali. Preživevši Slamanje, bile su sigurne da su Džen Aijeli najbliži ideji i kulturi “Da’šain” Aijela koje su pamtili, i koji su trebali njihovo lečenje i zaštitu.

Dar vode

Nemamo jasnu sliku ukupnog vremena u kome su Aijeli bili nomadi, ali se zna da je njihovo lutanje okončano kada su prošli duž Kičme sveta kroz zemlju koja sada pripada Kairhijenu. Tamo su otkrili da su još uvek postojali ljudi koji su kadri za dobročinstvo, činjenica koja je bila toliko neobična u njihovom iskustvu sa onima koji nisu Aijeli da je postala deo njihovog nasleđa. Priče preživele do današnjih dana govore da je poglavar grada pod palisadom bio saglasan da Aijeli uzmu vode koliko god im je potrebno, ako sami iskopaju bunare da bi je crpili. To je bilo logično za uraditi, pošto bi ti bunari služili lokalnoj populaciji još dugo godina nakon što bi putnici otišli, ali za Aijele je to bio prvi put u sećanju da nisu trebali da se bore za nešto što im je trebalo. Zbog tog čina, hiljadama godina kasnije, doneli su na poklon Avendoralderu, mladicu preživelog Čora drveta, u Kairhijen, gde su otkrili da žive potomci onih koji su im dali vodu na poklon.

Od Kičme sveta, Aijeli, koje su predvodile Aes Sedai, su prešli jednim od nekoliko prolaza, uglavnom na istok, na drugu stranu u nenaseljene zemlje, možda iz želje Aes Sedai da zaštite Džen Aijele od pokvarenosti drugih kultura tako da bi se proročanstvo izrečeno za vreme Slamanja moglo ostvariti. Oni koji su živeli pod šatorima su ih sledili, još uvek spremni da brane Džene ukoliko bi to bilo potrebno, premda su, u to vreme, činili to više po navici i tradiciji, nego iz potrebe.

Odmah po prelasku u Pustaru, oni koji su živeli pod šatorima počeli su da se dele na klanove i septe, premda su Dženi izgleda održali svoje tradicionalne porodične veze i socijalnu strukturu.

Ruidean

Duboko u Pustinji, u dolini ispod planine kasnije nazvane Čendarom, kola su se najzad zaustavila, i Džen Aijeli, potpomognuti Aes Sedaima su počeli sa izgradnjom grada. Nazvali su ga Ruidean. Projektovanje je, verovatno, bilo nadahnuto sećanjima Aes Sedai na gradove pre Slamanja, sa visokim zgradama, sa mnogo prozora od raznobojnog blistavog stakla, koje su dosezale nebo, izvrsnim kipovima i širokim avenijama. Poslednje preživelo Čora drvo, zvano Avendesora kod mokrozemaca, je zasađeno na centralnom trgu.

Izvan grada, oni koji su živeli pod šatorima, razapeli su ih svuda okolo po skoro neplodnoj zemlji, i učinili je svojom. Konačno, njihov broj je postao dovoljno velik da su pojedine grupe počele da se spore jedna sa drugom, sve dotle dok se njihovo prvobitno jedinstvo nije raspalo. ..., zaboravili su sve od svog nasleđa čuvajući osvojene teritorije svoje surove nove domovine i vodeći međusobne ratove.

Unutar velikog nedovršenog grada, Dženi su polako odumirali. Uprkos najvećim naporima Aes Sedai, njihovi planovi i proročanstva su se raspadali. Aes Sedai su shvatile da su napravile grešku. Ako bi dete rođeno kao Aijel trebalo da se bori protiv Mračnog, zasigurno ne bi moglo biti Džen. Ali Aes Sedai nisu imale dodira sa nomadskim Aijel-ratnicima. Da bi sačuvale proročanstvo i, možda, da bi upravljale njime, morale su pronaći način da podele istinu sa ratnicima u obliku koji im ne bi mnogo naškodio.

Nasleđe Ruideana

Aes Sedai su kontaktirale Mudre Aijela pomoću njihovih snova, šaljući im poruku da svi poglavari klanova moraju doći u Ruidean ili se suočiti sa svojim krajem i krajem svojih klanova. Oni koji dođu ... Za one koji budu došli, biće objavljeno stalno primirje – Mir Ruideana – koje ne može biti narušeno. Svaka borba je zabranjena na vidiku Čendara. U srcu Ruideana, Aes Sedai su pripremile veliki ter’angreal koji sadrži celokupnu istoriju Aijela. Svaki poglavar klana je morao  da uđe u grad i suoči se sa strašnim staklenim stubovima. Oni koji se vrate, samo jedan od trojice, bi tako pokazali snagu, suočivši se sa istinom o svojoj prošlosti, i stekli bi svest o proročanstvu koje mora biti ostvareno. Oni koji nisu imali snage da se suoče sa tim istinama nikada se nisu vratili.

Na taj način Aes Sedai su uspele da osiguraju da Aijeli ne izgube svoju istoriju, a proročanstvo bi još uvek moglo biti ostvareno. Od tada se od svih poglavara klanova zahtevao ulaz u Ruidean i prolaz kroz ter’angreal pre nego što bi bili prihvaćeni kao poglavari. Muškarci su mogli samo jednom ući u Ruidean.

Od žena koje bi htele da postanu Mudre takođe se zahtevalo da zađu među staklene stubove, premda tek prilikom njihove druge posete gradu, i one su imale mnogo veći procenat preživljavanja od muškaraca. (Pri njihovoj prvoj poseti moraju proći kroz troprsteni ter’angreal koji veoma nalikuje onom koji u Beloj kuli koriste za Prihvaćene.)

Prema tome, skoro tri hiljade godina poglavari i Mudre čuvaju tajnu istorije Aijela, vodeći svoj narod prema pre njoj, takođe ih čuvajući od njihove istine.

Konačno, umrli su i poslednji Dženi i Aes Sedai, ali ipak ne pre nego što su Aes Sedai postavile mehanizam Moći, koji će zaštiti Ruidean od stranaca i sačuvati ga za Aijele. Pošto je propisana kazna za stupanje u dolinu Ruideana za ne-Aijele bila smrt, ljudi izvan pustinje nisu saznali ništa o njegovom postojanju. Takođe i među Aijelima, samo su poglavari i Mudre videli unutrašnjost grada sopstvenim očima - sve do nedavno kada je ponovo otvoren za stanovanje.

Rast aijelskih klanova

Ratnici Aijeli su se rasuli uzduž i popreko Pustarom. Došlo je do formiranja dvanaest klanova, koji su postali brojni kao i nacije, napadajući i pljačkajući jedni druge, kao što to nacije uobičajeno rade. Više od svega, borili su se sa svakim ko se nepozvan usudio da uđe u Pustaru. Neki stranci, koje su Aijeli nazivali mokrozemcima, usudili su da uđu u Pustinju uprkos pretnjama, privučeni obećanjima da se svila i slonovača nalaze upravo iza granice. Nekolicina koja je uspela da se vrati nazad, pričala je o žestokim plavokosim ratnicima sa licima prekrivenim velom koji kao da su izvirali iz zemlje da bi sa neviđenom lakoćom ubijali prestupnike. Čak ni Artur Hokving nije uspeo da pokori gorde ljude iz Pustare; njihova okrutnost i neuobičajena borbena veština bili su previše čak i za dobro obučene armije.

Oblikovani tokom vremena nemilosrnim uslovima u svojoj zemlji, Aijeli zaslužuju dosta svoje užasne reputacije. Uvek su skrivali lica kada bi ubijali, a bili su jednako smrtonosni sa oružjem ili bez njega. Podražavajući ljubav prema muzici i plesu njihovih predaka, danas se muzika kod njih može čuti jedino kada njihovi gajdaši prate svoje klanove u borbu. Za njih borba postaje “Ples kopljima” u kojem su koraci smrtonosni. Čak i danas, nijedan Aijel ne želi da dotakne mač i kad bi mu život zavisio od toga, ili da jaše konja, osim ako je primoran.

Kodeks časti i dužnosti

Aijeli su zastupali kodeks bezotpornog prihvatanja sa složenim kodom časti i obaveza zvanim đi’e’toh. Prema ovom kodeksu, postoji više puteva časti, svaki sa svojom merom i cenom, kao što su i aspekti života sa svojim sopstvenim putevima. U borbi, na primer, najmanje časti se zarađuje ubijanjem, jer svako može ubiti, dok se najviše zarađuje dodirivanjem naoružanog živog neprijatelja bez nanošenja povreda. Zarobiti neprijatelja i učiniti ga gai’šainom pada negde između ta dva ekstrema. Svi moraju tražiti svoju sopstvenu čast pomoću kodeksa, a čast je dragocenija od svega u javnom životu Aijela.

Po tom kodeksu, sram, takođe, ima više nivoa i, računat po mnogim od tih nivoa, može biti gori od patnje, ranjavanja, ili čak i smrti. Aspekt tog kodeksa koji je važniji od ostalih njegovih djelova je toh, ili obaveza: bilo koja obaveza, bez obzira koliko je mala ili beznačajna, mora biti ispunjena u potpunosti. Toh je veoma važan za te ljude, te će jedan Aijel prihvatiti, čak i sram, ako je potrebno, da bi ispunio obavezu koja se može činiti nebitnom za one koji se ne pridržavaju kodeksa.

O ulozi gai’šaina se vodi računa. To ime znači „zavetovan na mir u borbi“ na Starom jeziku i koristi se kao naziv za Aijele koje zarobe drugi Aijeli u toku pljački i borbi. Đi’e’toh od tih ljudi zahteva da služe svoje porobljivače godinu i jedan dan, pri čemu ne smeju da dotaknu oružje i ne smeju da počine bilo kakvo nasilje. Moraju da okončaju svoju službu ponizno i pokorno, bez žalbi i pomisli na bekstvo. Za vreme njihove službe nose čisto belu odeću koja ih jasno razlikuje od ostalih Aijela. Čak i ako se na neki način vrate među svoje sopstvene ljude, taj period službe mora biti završen. Moguće da gai’šaini podsećaju na pokornu i nenasilnu službu prvobitnih Da’šain Aijela koji su služili Aes Sedai. Takođe prema tom kodeksu, Mudra, kovač, dete ispod petnaest godina, i žena sa detetom mlađim od deset godina su oslobođeni od službe kao gai’šaini.

Kodeks odevanja među Aijelima se veoma malo promenio od Doba Legendi i Da’šain Aijela. Kadin’sor, koji nose svi, muškarci i Device koplja, je, u stvari, prilagođena drevna radna odeća Da’šain Aijela. Na starom jeziku ova reč grubo prevedena takođe označava i “radnu odeću”. Klasične pantalone, ili kaput, su braon, ili sive boje, i utapaju se u stene, pesak, ili senku. Aijeli su dodali meke, do kolena visoke čizme na vezivanje, praktične za nošenje u pustinji, isto tako su dodali i šoufu, načinjenu od tkanine kao za maramu, obično boje peska, ili stene, koja, uvijena oko vrata i glave, ostavlja otkriveno samo lice. Kada se pripremaju da ubijaju, povlače šoufu i preko nosa i ustiju, prekrivajući lice prema tradiciji. Jedina razlika između odeće muških ratnika i ostalih Aijela muškaraca je u tome što ratnici nose duži nož. Kroj kaputa Kadin’sora je različit za svaki klan i ima neznatne varijacije prema septama, premda su te razlike, jasne svakom Aijelu, tanane i teško uočljive za strance.

Svi muškarci Aijeli, kao i žene koje su Device koplja, nose prilično kratku kosu, osim perčina na potiljku vrata. Žene koje nisu Device nose kosu do ramena pa i duže, ali ipak retko u pletenici, ili skupljenu. Često je sklanjaju od lica maramom. Njihova duga krzna, bluze i šalovi su u jednoličnim pustinjskim bojama, kite se velikim brojem narukvica i ogrlica, često od rezbarene slonovače ili od plemenitih metala. Visoko rangiranim ženama je ugodno da pokazuju izobilje dragocenog nakita. Device koplja često poseduju nakit, ali retko nose više od jednog prikladnog komada u specijalnim prilikama. Muškarci uopšte ne nose nakit, premda su znaci starešine, postavljeni na njihovoj koži u Ruideanu, često imali metalni izgled kao na neobičnim narukvicama.

Mudre

Kao i kod većina kultura na svetu, među Aijelima su i one koje mogu da usmeravaju i one koje to mogu da nauče. Žene sa iskrom bivaju pronađene od strane Mudrih i obučene da postanu Mudre. Sve koje mogu da usmeravaju postaju Mudre, ali sve Mudre ne mogu da usmeravaju. O činjenici da mnoge Mudre mogu da usmeravaju se ne priča među Aijelima. Mudre se uče lečenju, poznavanju bilja, i drugim znanjima, isto kao i Mudrosti. Mudre poseduju veliki autoritet među septama i poglavarima klanova,a, takođe, nose i veliku odgovornost. Distanciraju se od zavada i borbi, i, prema đi’e’tohu, ne mogu biti povređene, ili sprečene u svom delovanju. Za Mudru bi uzimanje učešća u borbi predstavljalo teško kršenje običaja i tradicije. To se nedavno i desilo, a krajnji ishod toga tek treba da se vidi.

Po običaju, ove žene izbegavaju svaki kontakt sa Aes Sedai, verovatno da bi sprečile da Aes Sedai prepoznaju među njima one koje mogu da usmeravaju. Neke Mudre su i Šetači kroz snove, sposobne da uđu u svet snova, tel’aran’riod, i da razgovaraju sa drugima u njihovim snovima.

Mladići koji otkriju da mogu da usmeravaju napuštaju svoje klanove da bi se suočili sa Mračnim na obroncima Šajol Gula i umrli.

Kultura Aijela

Aijeli počinju sa upoznavanjem sa veštinama preživljavanja i rukovanjem kopljem jako mladi, u igrama kreiranim za uvećanje veštine, brzine i preciznosti. Ali oni, takođe, uče i o kompleksnosti đi’e’toha, politike, kao i osnove aritmetike, i uče da čitaju. Premda su Aijeli, naizgled, izabrali da žive divljački život, oni veoma cene knjige i književnost, i obično su veoma obrazovani. Svaki torbar koji donosi knjige, sigurno će naići na dobrodošlicu među njima.

Aijeli koji više nisu bili nomadi, sagradili su svoja uporišta među grebenima, brežuljcima i u kanjonima u Pustari. Svaka septa ima svoje sopstveno uporište a svaki poglavar ima ženu koja je i gospodarica krova, koja ima pravo da primi ili otera čak i svoga muža od vode i hlada. U većini uporišta, staništa imaju spoljne zidove od gline i cigle, sa ravnim krovom na kome se uzgaja bilje, ali su, takođe, ukopana duboko u stenu, i formiraju prostrane i udobne prostorije, potpuno izolovane od toplote. Aijelske prostorije su zastrte ćilimima, zidovi su prekriveni tapiserijama, nameštene su sa udobnim prostiračima i jastucima, policama, stolovima, izuzimajući stolice. Samo poglavar ima svoju sopstvenu stolicu među Aijelima. Iako se Aijeli jednostavno odevaju, njihove kuće su obično opremljene zavesama u veselim bojama od raznovrsnih tkanina. Lepi kipovi, grnčarija, velika raznolikost knjiga poređanih u udubljenjima na mnogim zidovima, čine ih blistavim i otmenim iznutra kao što su sumorni spolja. Aijelska tradicija pljačkanje petine dobara, pri prepadima ili u ratu, omogućava mnogima da nabave retke predmete, naročito u Aijelskom ratu kada su prešli Zmajev zid. Trguju sa Šarom i odande donose svilu i slonovu kost. Sa takvom ugodnom sredinom, istesanom na krševitoj zemlji, Aijeli žive kao nomadi samo kada prate stada i traže ispašu, ili kada putuju da bi se borili.

Unutar svakog od tih uporišta uzgajaju se usevi velike raznolikosti na terasastim zaravnima i ravnim krovovima kuća, iako često moraju da ih zalivaju ručno, zbog surove klime. Ovaj dnevni posao, uobičajeno, obavljaju deca i gai’šani. Brižljivo gajenje proizvodi voće i povrće za jako raznovrsnu ishranu.

Tkanje i izrada nakita su najbrojniji zanati, sa kovanjem metala odmah iza njih. Aijeli iskopavaju svoje sopstveno zlato i srebro, kao i mnoge manje plemenite. Takođe iskopavaju rubine, safire, mesečevo kamenje, vatrene suze, premda, pri svom radu, oni ne bruse ove dragulje. Prerađivanje metala na bilo koji način je veoma cenjeno kod Aijela; kovači nikada ne mogu biti gai’šaini, jer bi njihova služba lišila uporište njihove veštine za godinu dana i jedan dan. Tkanine kao što su vuna i algoda tkaju se na različite načine. Vuna dolazi od ovaca i koza koje se napasaju na oskudnoj zemlji, dok se algoda intezivno navodnjava na zemljištu unutar svakog uporišta. Veoma je malo upotrebljivog drveća u Pustinji i posledica toga je da nema drvoseča. Nekoliko stvari izrađenih od drveta u Pustinji predstavljaju pravo bogatstvo.

Krvno srodstvo kod Aijela

Odnosi među Aijelima su precizni i složeni. Postoje određeni termini za svaki međusobni odnos, bilo da je po krvi ili bračni. Prvobraća, ili prvosestre, su oni koji imaju istu majku, ali ne nužno i istoga oca. (Među Aijelima postojanje iste majke označava bliže srodstvo nego postojanje istoga oca.) Drugobraća i drugosestre su deca majčinog prvobrata, ili prvosestre, a sestromajke i sestroočevi su prvosestre i prvobraća nečije majke. Pradeda i prababa su otac i majka vlastite majke, dok su roditelji vlastitog oca drugopradeda i drugoprababa. Rodbinski odnosi obuhvataju i neke odnose koji ne predstavljaju krvne veze. Prijatelji koji su bliski kao prvobraća, ili prvosestre, nazvaju se skorobraćom, ili skorosestrama. Skorosestre često i formalno usvajaju jedna drugu kao prvosestre. Skorobraća to ne čine skoro nikada.

Brakovi među Aijelima nisu uvek monogamni. Kod Aijela je savršeno prihvatljivo da muškarac oženi dve žene, premda svi moraju biti saglasni. Žene su, obično, skorosestre, ili prvosestre, koje nakon toga postaju sestrožene. Jednom spojene, smatra se da su u braku međusobno, kao i sa mužem. Međutim, ne postoje zapisi da je neka žena bila udata za dva muškarca.

Ima toliko mnogo izraza koliko ima i krvnih veza, ali će verovatno samo rođeni Aijel izbeći beznadežnu zbrku izazvanu izrazima za srodstva unutar uže porodice.

Ali šta sa onim Aijelima koji su napustili kola tako davno da bi tražili Staru pesmu? Samo Tuata’ani među potomcima prvobitnih Da’šain Aijela još uvek slede Put lista. Mnogi ih poznaju kao Putujući narod, oni sada lutaju zemljom, izvan i unutar Pustinje, u karavanima sa jarko obojenim kolima. Vođen čovekom koga zovu Mahdi, svaki karavan nastavlja potragu za izgubljenim snom o miru. Obučeni u bluze i kapute, takođe jarkih boja, kreću se kao da uvek osluškuju melodiju, uvek spremni za ples. Za razliku od Aijela, koji pevaju samo borbene pesme, ili pogrebne pesme za ubijene, Tuata’ani pevaju i igraju u svakoj prilici. Gde god da pođu, muzika je uvek za njima.

Tuata’ani su, takođe, poznati i kao Krpari, premda oni povremeno obavljaju i druge poslove. Njihova umešnost je veličanstvena, jer su popravljeni predmeti obično bolji od novih. Narod iz sela i varošica ih izbegava i nema poverenja u njih, jer ih ne razume. Priče, uglavnom neistinite, govore da Krpari kradu mladu decu i pokušavaju da preobrate omladinu u njihovu veru. Činjenica da Krpari neće braniti sebe od takvih napada prosto pruža veru za one koji žele da ih mrze. Ustvari, najveći deo onih koji su se preobratili u Krpare su prosto privučeni da ih slede zbog prostodušnosti njhove vere.

Tuata’ani su deo male grupe ljudi kojima je tradicionalno dozvoljeno da prelaze Pustaru neometeni, nesumnjivo zbog toga što poglavari klanova Aijela poznaju njihovu istoriju. Tuata’ani među sobom skoro sigurno ne znaju za svoje poreklo, ili za njihovo srodstvo sa Aijelima.

Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće