Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
Poglavlje 21
Ogijeri
“Očisti polje, izgrabuljaj ga pazljivo,
Ne daj korovu i strnjici da stoji,
Ovde mi radimo, ovde se trudimo,
Ovde će visoko drveće rasti.”
—Iz jedne ogijerske pesme
Za razliku od svih ostalih poznatih rasa, Ogijeri nemaju sopstvenu zemlju, već žive u izolovanim stedinzima raštrkanim svuda po svetu. Oni su, takođe, jedina prirodna inteligentna vrsta, pored ljudi. (stvorovi kao što su Nimovi i Troloci su stvoreni veštački, dakle ne prirodno). Uopšteno, Ogijeri su slični ljudskim bićima po opštoj građi i odevanju, ali su, ipak, genetski zasebna vrsta sa dugim, ćubastim ušima i širokom nosevima nalik njuškama. Mnogo su viši od ljudi, muškarci su u proseku visoki deset ili više stopa, dok su žene neznatno manjeg rasta. Takođe imaju i znatno duži životni vek. Prosečan ogijerski životni vek je tri ili četri puta duži od ljudskog, i oni ne smatraju Ogijere mlađe od sto godina dovoljno odraslim da napuste steding. Njihova dugovečnost je, možda, uzrok i njihovog smirenog i flegmatičnog ponašanja. Smatraju da su ljudska bića previše nagla i nestrpljiva.
Steding
Ogijerski stedinzi su, na neki način, zaštićeni, tako da je usmeravanje Jedne moći u njima u potpunosti onemogućeno, a u njima se ona ne može ni osetiti. Takođe, usmeravanjem van stedinga, ne može se uticati ni na šta što je unutar njega. Posetiocima se čini kao da je i sam vazduh unutra, na neki nacin, drugačiji od spoljnjeg. Kao da je svežiji, ili kao da odiše smirenošću, zbog čega se većina posetilaca naježi od iznenađenja pri ulasku. Nijedan Trolok neće ući u steding, ukoliko nije jako pritisnut, a čak će i Mirdraal to učiniti samo u velikoj nuždi i sa najvećim ustezanjem. Govori se da se i Prijatelji Mraka, ukoliko su uistinu posvećeni, takođe osećaju nelagodno i neželjeno u stedningu. Tačna svojstva stedinga su nepoznata.
Lokacije stedinga
Postoji četrdeset jedan nastanjeni steding u “poznatom svetu” — to jest, između Aritskog okeana i Aijelske pustare. Dok naseljenost znatno varira od stedinga do stedinga, i Ogijeri smatraju takve brojeve nedovoljno vredne za sakupiti (ako su to uradili, nikada to nisu objavili čovečanstvu), procenjeno je da prosečan broj stanovnika u jednom stedingu iznosi nesto preko šest hiljada. Prema tome, između Aritskog okeana i Kičme sveta živi, možda, nešto više od dvesta pedeset hiljada Ogijera.
Zbog svežeg sećanja na Slamanje i sukob među ljudima, kada se uzme u obzir njihova dugovečnost, Ogijeri su naselili napuštene stedinge birajući one u krševitim brdima ili duboko u šumama. Steding Tsofu, u Karhijenu, je najmanje izolovan od ljudskog roda, i leži na puna dva dana putovanja od najbližeg ljudskog sela. Nekoliko poznatih stedinga Ogijeri nisu nikada ponovo naselili, jer su bili previše blizu ljudskim naseljima. Pošto Ogijeri ne zele previše kontakata sa ljudima, lokacije stedinga nije lako odrediti.
Kičma sveta sadrži najveću koncentraciju ogijerskih stedinga, koji se skrivaju među krševitim vrhovima i u zaboravljenim dolinama. Od severa ka jugu to su: Steding Kinčen, Steding Sansen, Steding Handu, Steding Kanti, Steding Lantoin, Steding Ajongen, Steding Masong, Steding Sintiang, Steding Taidžing (istočno od Kantoina), Steding Kolomon, Steding Daiting, i Steding Šangtai, gde je Loijal rođen.
U Rodoubičinom bodežu, oblasti odvojenoj od vienca koji sačinjava Kičmu svijeta, nalazi se samo jedan steding, Jontiang.
Postoje četiri stedinga zapadno od Zmajevog zida i istočno od reke Erinin: Steding Nursang, između Rodoubičinog bodeža i Šijenara, Steding Tsofu u Kairhijenu, Steding Kantoin severno od reke Iralel, i Steding Džensin u Hadon Mirku.
U Krajinama se nalazi sedam stedinga, sto cini drugu najvecu oblasnu koncentraciju: Stedinzi Čosium, Džongai, i Saišen u Saldeji, Steding Čiantal u Kandoru, Stedinzi Šanjing i Tanhal u Arafelu, i Steding Solon u Šijenaru.
U Crnim brdima se nalaze tri: Stedinzi Feindu, Šadžin, i Džentoin. Stedinzi Šamendar, Taišin, Leitiang, i Čočan se nalaze u šumama severno od reke Ivo.
Šest stedinga se nalazi u Maglovitim planinama. Od severa ka jugu to su: Steding Činden, Steding Cofan, Steding Jandar, Steding Madan, Steding Džinsiun, i Steding Sanglon.
Nasuprot njima, samo dva se nalaze u Planinama, severno od reke Dagon: Stedinzi Mintai i Venčen, i dva u blizini od Obale senki: Steding Sadon i Steding Mardon.
Istorija
U Dobu legendi, Ogijeri su živeli i radili sa ljudima, i putovali nadaleko izvan njihovih stedinga. Imali su poseban dar za rad sa živim stvarima, i najviše su sarađivali sa Nimovima. Iako nisu imali veze sa Jednom moći, mnogi od njih su imali sposobnost da utiču na ziva bica, narocito biljke, svojom pesmom. Ti daroviti Ogijeri su mogli da nateraju biljke da se odazivaju na zvuk, čime su mogli da ih oblikuju prema svojoj volji. Pesme su, takođe, mogle podstaći rastinje da ojača i da raste više. Ti Ogijeri su danas poznati kao Drvopevači. Predmete koje su oni načinili, neoštetivši biljku od koje su ih stvorili, danas nazivaju pevano drvo i veoma su traženi. U Dobu legendi, ta sposobnost, kao i pevano drvo su bili uobičajeni.
Za Ogijere se govori da su se, takođe, isticali služeći u snagama reda i mira. Mada ih smatraju za miroljubiv narod čije je članove teško naljutiti, neke stare priče govore o tome kako su se oni borili rame uz rame sa ljudima u Troločkim ratovima, i da su bili neumorni protivnici.
Za vreme Slamanja, zemlja i more su tako dramatično izmenili da su stedinzi nestajali, a neke je zemlja, u potpunosti, progutala. Oni Ogijeri koji su preživeli pomeranja zemlje i mora, bili su prepušteni sami sebi i bez krova nad glavom su lutali, tragajući za svojim izgubljenim utočištima. Među Ogijerima je ovo vreme je poznato kao Izgnanstvo. Posle mnogo godina njihova čeznja za mirom i lepotom koja Postoji samo unutar stedinga postala je tako jaka da su počeli da oboljevaju i umiru. Mnogo više ih je umrlo nego što ih je preživelo. Od tada Ogijeri ne napuštaju stedinge na duže vreme. Ako Ogijer ostane napolju predugo vremena, obuzeće ga Čeznja i počeće da slabi. Ako se ne vrati, umreće. Premda ovo nije bilo slučaj tokom Doba legendi, dugo izgnanstvo je Preživele i njihove potomke očigledno učinilo osetljivim, tako da su svi Ogijeri sada vezani za stedinge.
Nadaleko poznati kao čudesni kamenoresci, Ogijeri mnogo više vole da rade sa živim i rastućim bićima, kao što su radili i u prošlosti u Dobu legendi. Na starom jeziku, Ogijer je tia avende alantin ili 'brat drveća'. Za vreme Izgnanstva, prihvatili su se rada sa kamenom, brzo otkrivši svoj veliki talenat za kamen, skoro velik kao i onaj za biljke. Zbog njihove ljubavi prema živim bićima, najveći deo njihovih radova izgleda, nekako, „organski“. Kada su im davane odrešene ruke, kao u izgradnji većeg dela Tar Valona, umeli su u da stvore zgrade koje skoro odaju iluziju života. Mnogi ljudski gradovi još uvek imaju neke građevine koje su izgradili Ogijeri, da se njima podiče. Premda najveći deo Ogijera veruje da je rad u kamenu ispod njihovog talenta, kamenorestvo je ono što donosi najveće prihode stedingu.
Način života
Kada su stedinzi ponovo pronađeni, Ogijeri su ih ponovo naselili odlučni da tu i ostanu, ožiljci dugog Izgnanstva su već bili urezani u celu rasu. Ogijeri malo komuniciraju sa ostatkom čovečanstva, napuštajući svoje domove samo kako bi putovali do drugih stedinga, ili zbog radova u kamenu. Pojavljivanje Ogijera izvan stedinga je tako retko da većina ljudi ne veruje da oni Postoje, misleći da su oni tek još jedna izmišljotina.
Unutar stedinga, Ogijeri žive u kućama sagrađenim u zemlji. Većinu vremena provode gajeći živa bića, naročito Veliko drveće. To mamutsko drveće raste na stotine stopa u visinu, dok im debla dostižu debljinu i do stotinu hvata. Pre Slamanja, takvo drveće je bilo često, ali je sada veoma retko i Ogijeri ih veoma cene. U mnogim stedinzima, uglačani panj jednog od tih drveća služi za održavanje skupova.
Druga najveća ljubav svih Ogijera je znanje. Vole da pišu i čitaju, i veoma cene knjige i spise. Zbog njihovog dužeg životnog veka, pismenosti, i tradicije prenošenja istorije, oni pamte neke događaje koje je čovečanstvo odavno zaboravilo. Ogijeri imaju svoj sopstveni jezik, čiji je pisani oblik kod ljudi poznat kao ogijersko pismo, premda, kada su ljudi u blizini, oni govore opštim jezikom.
Svakim stedingom upravlja Veće staraca, koje drži javne skupove unutar i izvan stedinga. Ovi susreti se tradicionalno održavaju kraj velikog panja u stedingu. Starci predsedavaju, ali svaki odrasli Ogijer može govoriti pred panjem, premda često biraju zastupnika koji će iznijeti njihov slučaj pred savet. Ovi zastupnici nisu unajmljeni, već su tu jer veruju u pravičnost cilja onoga koga zastupaju.
Savetu, koji je jedina redovna uprava u stedingu, često pomažu i drugi Ogijeri, ako su njihove sposobnosti njemu potrebne. Ogijeri, takođe, imaju i sistem šegrtovanja, kojim usađuju u mlade Ogijere osećaj odgovornosti, kao i radne navike. Mladi dobijaju prostije poslove dok se uče složenijim veštinama i odgovornosti. Ogijeri veruju da takav rad izgrađuje karakter.
Na mnogo načina Ogijeri su skoro matrijarhalno društvo. Glava Saveta staraca je obično žena, a majke i žene imaju mnogo više autoriteta od njihovih muževa. Majke ugovaraju brakove, sa pristankom buduće mlade, izuzimajući budućeg mladoženju koji se po tom pitanju ništa ne pita. Često se dešava da mladi Ogijer ode na rad van stedinga ništa ne sumnjajući, a kada se vrati sazna da će biti oženjen već sutra.
Sem gajenja biljaka i rada sa kamenom, Ogijeri gaje ovce, izrađuju odeću, prave odlične rukotvorine od metala, kao i nakit. Njihova odeća je često nakićena vezom, a žene nose onoliko cvetova koliko odgovara njihovom položaju. Devojke mogu da nose vez samo po obodu ogrtača, dok su ženske Starešine prekrivene od glave do pete cvećem. Ogijeri, takođe, nose ogrlice i narukvice, u obliku koji podseća na vinovu lozu i bilje, ali ne i minđuše. Ogijeru su uši sekundarna erogena zona i stoga ih, delimično, skrivaju kosom. Otkriti ih dovoljno zbog minđusa bi za njih bilo previše. Sve žene imaju dugu, nesvezanu kosu, dok se muškarci šišaju kraće od žena.
Muški kaputi su različitih dužina, dok su pantalone i košulje jednostavne izrade. Svaki aspekt odevanja i ukrašavanja za muškarce i žene pokazuje duboko ogijersko poštovanje prirode, i, naravno, svih živih bića. Možda njihovo povlačenje od ostatka čovečanstva predstavlja opomenu da čovečanstvo gubi na kvalitetu.
Prethodno - Nazad na Sadržaj - Sledeće
