Za vreme slamanja, nekolicina Ogijera, koji su ostali u stedingu, je shvatila da su tu skoro kao u zamci – metež je putovanje između stedinga činio opasnim, zapravo, skoro nemogućim – tako da su se Ogijeri, koji su se zadržali na njihovom svetom mestu, susreli sa drugačijim oblikom izgnanstva, izgubili su kontakte sa svojom braćom i sestrama iz drugih stedinga.
U to vreme, mnogim muškim Aes Sedai, koji još uvek nisu podlegli ludilu, je ponuđeno utočište unutar stedinga. Samo tu su mogli biti slobodni od izopačenosti koju je Mračni uneo u saidin. Iz zahvalnosti zbog ove zaštite, jedna grupa Aes Sedai je načinila poklon za Ogijere, poklon koji će omogućiti Ogijerima siguran prolaz od jednog do drugog stedinga: taj poklon su bili „Putevi“, staze od jednog stedinga do drugog, izrasle pomoću Jedne Moći. Putevi su bili svet za sebe, čak i ako je prostor između dva stedinga bio izobličen i uništen, putevi su ostajali nepromenjeni, spajajući ih, nezavisno od Slamanja.
Na kraju su svi muški Aes Sedai napustili steding, gonjeni potrebom da osete Istinski Izvor i očajničkom nadom da je izopačenost saidina prošla. Pre nego što su otišli, dali su Ogijerima još jedan poklon, Amajliju Rasta
Amajlija Rasta je ter’angreal koji se pokreće određenom vrstom pevanja, kao, recimo, Ogijerskim drvopevanjem. On je dozvoljavao Ogijerima da proširuju puteve nakon odlaska Aes Sedai. Kada se izgubljeni steding pronađe, Ogijeri razviju puteve do njega. Amajlija ne može da stvori jedan sasvim novi put između dva mesta, ali može da razvije ogranak iz već postojećeg puta, i Ogijer može da ispeva ovaj izdanak u "cvet", "cvet" putne kapije, jedini deo Puteva koji je u stvarnom svetu. Putne kapije su tako detaljno organski izrađene da nalikuju živom zidu od vinove loze i cveća, prekrivenom finom kamenom prašinom. Kada se pokrenu, obično pokretanjem „ključa“ izvajanog kao ukloniv list Avendesore, urezano lišće polako postaje živo, i dvostruka vrata kapije se otvaraju ka spoljašnjosti, otkrivajući staklastu propustljivu barijeru.
Svaka putna kapija ima dva ključa – listove Avendesore, jedan spolja i jedan unutra. Kapije se mogu blokirati premeštanjem oba lista sa iste strane, tako da sprečavaju uobičajeno otvaranje sa druge strane.
Zbog toga što su putevi izgrađeni pomoću Jedne Moći, koja se ne može koristiti unutar stedinga, Putne kapije su uvek locirane izvan stedinga. Kako je mreža Puteva rasla, ona na kraju ne samo da je povezivala stedinge, već i velike gradove koje su Ogijeri sagradili, dopuštajući Ogijerima lakši pristup. Radi okrepljivanja Ogijera koji su tu radili, izvan gradova, Ogijeri su zasadili gajeve sa velikim brojem različitog rastinja i drveća, uključujući i Veliko Drveće, da ih čežnja ne bi obuzela. Ogijeri su učinili da putevi izrastu i do tih gajeva. Mnogi od tih gajeva su nestali. Gaj u Kaemlinu je progutan širenjem grada; onaj u Kairhienu je bio napušten pa se nije mogao razlikovati od bilo koje druge šume. Gaj izvan Tira je sada pusta livada, u Ilijanu je preuređen u Kraljevski park za kralja i njegove najmilije; u svakom slučaju, same Putne kapije još uvek postoje, premda se one, možda, sada nalaze u dvorištu, ili čak u podrumu današnje zgrade.
Sami putevi su živi na način koji čak ni Ogijeri ne razumeju, a Aes Sedai su zaboravile. Oni postoje izvan našeg vremena i prostora pomoću Jedne Moći. Većina Ogijera veruje da su oni, ustvari, svet sam za sebe, povezan samo sa Šarom. U svakom slučaju, uobičajena fizička pravila se ne mogu primeniti na mrežu Puteva. Izgleda da usponi, ostrva, i mostovi slobodno vise unutar velike praznine, ponekad jedan iznad drugog, bez jasnog načina oslanjanja. Pravci kao što su sever ili jug, gore ili dole, nema istinsko značenje u Putevima, staze često zavijaju iznad ili ispod bez očiglednog razloga. Dan hoda može dovesti putnika na odredište više od stotinu, ili čak pet stotina, milja daleko od njegove polazne tačke, zavisno od izabrane staze. Putokazi – visoke kamene table sa Ogijerskim pismom na metalu - stoje na svakoj raskrsnice Puteva. Signalni kameni stub, takođe sa Ogijerskim pismom, označava ulaz na svakom mostu i ispustu.
Prema Ogijerskim dnevnicima, Putevi su, prvobitno, bili dobro osvetljeni, tako da je putnik mogao videti bezbroj ostrva koja vise u velikoj praznini. Dani i noći nisu imali značaja. Uvek je bio dan unutar Puteva. Sama ostrva su bila bujno zasađena tepihom guste trave i raznovrsnim voćkama. Mereni po veličini od pedeset do više od sto koraka u prečniku, ova ostrva variraju u obliku od dugih ovala do savršeno zaobljenih krugova. Svako zeleno ostrvo je imalo izraslu ogradu oko oboda, možda da sačuva neopreznog putnika ili teretne životinje od slučajnog pada. Mostovi su, takođe, imali ograde, ali široki nagibi, koji su povezivali ostrva i mostove, nisu, osim kamenog zida, koji je sezao do prsa i nalazio se na mestu gde se uspon sastajao sa mostom.
Ogijeri i ljudi koje su vodili Ogijeri su bili jedini koji su koristili Puteve. Neki dokumenti Aes Sedai nagoverštavaju da su Aes Sedai, koji su napravili Puteve, možda, postavili zamke za bilo koji Senkin nakot koji bi mogao koristiti Puteve. Dokazi o tim zamkama su otkriveni, zajedno sa žrvama Senkinog nakota, ali postoji razlog za verovanje da takve zamke nisu jako efikasne na duži vremenski period.
Skoro dve hiljade godina, Putevi su omogućavali siguran prolaz i za ljude i za Ogijere. Zatim su, za vreme Stogodišnjeg rata, počeli da se menjaju, postajući, postepeno, magloviti i memljivi. Promene su bile izuzetno spore, tako da ih je tek nekolicina primetila, sve dok tama nije prekrila mostove. Ne bi svi putnici koji su ušli uspeli i da izađu, a, tokom vremena, broj nestalih se popeo sa nekoliko na mnogo. Neki koji su izašli bili bi ludi. Oni koji su mogli govoriti buncali su o Mahin Šinu, ili o nečemu što ih je posmatralo iz senki. Putevi su postali u potpunosti mračni. Starešine Ogijera sada zabranjuju bilo kom Ogijeru ili čoveku da se koristi Putevima, zbog tame, i stvora koji luta Putevima, čineći ih smrtonosnim. Nekolicina, koja se usudila da putuje njima poslednjih godina, kažu da je organski kamen, koji je nekad bio lep i gladak, sada rupičast i razbijen, ili toliko propao da se mrvi na dodir. Drveće i trava koji su nekada krasili ostrva su davno nestali, i tama se zgusnula, mračnija od noći, otporna na bilo koju svetlost.
Putevi su izrasli iz Jedne Moći korišćene od strane muških Aes Sedai, dakle pomoću saidina. Propadanje Puteva, koji su napravljeni pomoću, tada već izopačenog, saidina, je zasigurno rezultat curenja izopačenosti u ono što je od njega napravljeno, a ne dodira Senke, premda ih ova razlika ne čini ništa manje smrtonosnim.