Сeлама, танушна жена тамне таиренске пути и скоро непробојног самопоуздања, је чекала када се Елејна вратила у шатор. Чеза је била у праву, заиста је подигла нос, као да га чува од некаквог смрада. Чак иако је била арогантна према другим служавкама, манири су јој били потпуно другачији према својој Заштитници. Како је Егвена ушла, тако се Селама поклонила толико дубоко да јој је глава скоро додирнула ћилим, раширивши сукњу колико је то могла у скученом простору. Пре него што је Егвена направила други корак унутра, жена је поскочила, дижући галаму око њених дугмића. И око ње, такође. Селама није имала баш много такта.
„О, Мајко, опет сте изашли откривене главе.“ Као да је икад и носила те капе са перлама које је жена толико волела, или везене баршунасте ствари које је Мери волела, или, пак, Чезине шешире са перјем. „Па ви дрхтите. Никад не бисте требали излазити напоље без шала и сунцобрана, Мајко.“ Како би сунцобран уопште могао да заустави дрхтање. Уз зној који се сливао с њених образа без обзира колико га брисала марамицом, Селами никад није ни пало на памет да је пита зашто дрхти, што је можда и било најбоље. „И излазили сте сами у ноћ. То једноставно није пристојно, Мајко. Поред тога, има толико војника, грубих људи, напољу, који немају поштовања према жени, па чак ни према Аес Седаи. Мајко, једноставно не бисте смели...“
Егвена је дозволила да будаласте речи прођу мимо ње, не обраћајући пажњу на њу док је пуштала жену да је свуче. Ако би јој наредила да ућути изазвала би повређене погледе и уздахе тако да и није било неке разлике. Изузев празних наклапања, Селама је марљиво испуњавала своје обавезе, иако са превише улизивања и грандиозних покрета. Изгледало је немогуће да неко буде тако будаласт, увек забринута изгледом, бринући се због мишљења других људи. За њу, људи су били Аес Седаи и племство, и њихове високе слуге. По њеном мишљењу, остали нису били битни; можда је чак сматрала да и не могу да размишљају. То је вероватно и било немогуће. Егвена није намеравала да заборави ко је довео Селаму на првом месту, као ни ко је пронашао Мери. Истина, Чезу јој је поклонила Шеријам, али је Чеза показала и доказала своју оданост.
Егвена је хтела да убеди себе да дрхти због беса, али је ипак знала да јој црв страха изједа желудац. Догурала је далеко, још много јој још предстоји да би дозволила Николи и Арени да јој подмећу клипове.
Кад јој се глава прогурала кроз оковратник, начула је делић жениног трабуњања. „Да ли си ти то рекла овчје млеко?“
„О да, Мајко. Ваша кожа је тако мека, и купање у овчјем млеку је најбољи начи да таква и остане.“
Можда је заиста била идиот. Изгуравши напоље Селаму која је протествовала, Егвена се сама очешљала, наместила пољски кревет, спустила сада бескористан а`дам у малу изрезбарену кутију од слоноваче где је држала нешто накита, и затим угасила лампе. И све потпуно сама, помислила је саркастично лежавши у тами. Селама и Мери ће имати наступе.
Пре него што ће лећи, ипак, отишла је до улаза и направила мали отвор у застору на вратима. Напољу је било тихо и без месечине, коју су само каткад нарушавали крици чапљи. Било је предатора тамо у тами. Након пар тернутака се нешто померило у сенкама поред шатора преко пута. Личило је на жену.
Можда идиотлук није дисквалификовао Селаму као што ни строго лице није елиминисало Мери. Могла је бити било која од њих. Или неко сасвим други. Чак и Никола и Ареина, ма колико то невероватно изгледало. Спустила је застор са осмехом. Ко год био посматрач, неће је моћи пратити тамо где ће ићи ноћас.
Лако је заспала, следећи упутства Мудрих. Затворила је очи, осећајући како јој се сви делови тела опуштају, дишући ритмом откуцаја срца, неокупираних и слободних мисли. У ствари, само једним делом слободним. Сан ју је преплавио за трен, али то је био сан Сневача.
Без облика, плутала је океаном звезда, безбројним тачака трепераве светлости у бескрајном океану таме, безбројне трепераве искре у бескрајној ноћи. То су били снови, снови свих тернутно уснулих људи на свету, можда чак и на свим могућим световима, а ово је био процеп између реалности и Teл’aрaн’риoдa, простор који раздваја Свет снова и свет јаве. Где год је погледала видела је на десетине хиљада искрица како нестају како су се људи који их сањају будили, а мењали су их десетине хиљада нових. Огроман вечно променљиви поредак трепераве лепоте.
Па ипак, није губила време у дивљењу. Ово место је скривало своје, чак и смртоносне, опасности. Била је сигурна да зна како њих да избегне, али је једна посебна опасност, због које би се, ако би била ухваћена њом, у најмању руку осећала посрамљено, хрлила ка њој уколико би се задржала предуго на једном месту. Кретала се широм отворених очију, да је овде имала очи биле би широм отворене. Није имала никакав осећај да се креће. Чинило јој се да стоји у месту а да се треперави океан креће и врти око ње док се једна одређена искра није скрасила испред ње. Свака искричава звезда је била налик осталим, али је ипак знала да је ова Нинаевин сан. Како је то знала је већ била друга ствар; то чак ни Мудре нису у потпуности разумевале.
Размишљала је о томе да покуша да пронађе Николин и Ареинин сан. Када би их открила тачно би знала како да им утера страх у кости, и није је било брига што је то било забрањено. Практичност ју је довела овде, а не страх од забрањеног. До сада је већ радила што нико пре није, и била је убеђена да ће то радити поново уколико се укаже потреба за тим. Чини оно што мораш и плати цену за то, тако су је училе исте жене које су одредиле забрањене области. Одбијање прихватања дуга, одбијање да се плати је често потебу претварало у зло. Али чак и да су њих две заспале, први пут наћи нечије снове је било - напорно у најмању руку, а није било загарантовано. Дани - или боље, ноћи - труда вероватно не би донели ништа. Ово је макар било сигурно.
Лагано се приближила пролазећи вечном тамом, иако је поново изгледало да она стоји, а да светлост у почетку величине чиодине главе расте до сјајећег бисера, па недостојне јабуке, пуног месеца, док јој на крају није испунила видокруг, цео свет. Није је додирнуле, не још. Простор мањи од власи косе ју је раздвајао. Веома нежно, посегнула је преко процепа. Чиме, пошто није имала тело, је била мистерија колико и начин на који је разликовала снове. Вољом, рекле су јој Мудре, али ипак није разумела како је то могуће. Као да је ставила прст на мехур сапунице, пажљиво је одржавала контакт. Бљештави зид се пресијавао попут стакла, откуцавао као срце, деликатно и живо. Да је јаче додирнула била би у стању да „види“ унутра, да „види“ шта Нинаева сања. Још јачим додиром би ушла унутра и постала део сна. То је носило своје опасности, посебно у сновима особа јаче воље, али је и гледање и учествовање било понижавајуће. На пример, ако би уснула особа сањала мушкарца за којег је посебно заинтересована. Сама извињења би одузела пола ноћи у том случају. Или би, пак, кретањем које је подсећало на качење могла да извуче Нинаеву из њеног и уведе је у сан који би сама створила, део самог Tел’aран’риода, где би имала потпуну контролу.Била је убеђена да би тако могло да се уради, али Нинаеви то не би пријало.
НИНАЕВА, ОВДЕ ЕГВЕНА. НИ ПОД КОЈИМ СЛУЧАЈЕМ СЕ НЕМОЈТЕ ВРАЋАТИ ДОК НЕ ПРОНАЂЕТЕ ЧИНИЈУ ВЕТРОВА, НЕ ДОК НЕ РЕШИМ, ПРОБЛЕМ С АРЕИНОМ И НИКОЛОМ. ОНЕ ЗНАЈУ ДА СТЕ СЕ ПРЕТВАРАЛЕ . ОБЈАСНИЋУ ПОДРОБНИЈЕ КАДА СЕ ВИДИМО СЛЕДЕЋИ ПУТ У МАЛОЈ КУЛИ. БУДИТЕ ПАЖЉИВЕ. МОГЕДИЈЕН ЈЕ ПОБЕГЛА.
Сан је нестао, мехур сапунице се распршио. Упркос поруци, смејала би се да је имала грло. Бестелесан глас у твојој глави може да буде јако изненађујућ. Посебно ако се плашиш шта би онај који говори могао да види вирећи. Нинаева није од оних које могу да забораве, чак иако се радило у несрећи-.
То светлом украшено море се поново завтрело око ње док се она није усредсредила на другу трепераву главу чиоде. Две жене вероватно нису биле удаљене више од пар корака у Ебоу Дару, али овде удаљеност није значила ништа. Или је можда имала друго значење.
Овог пута се, након достављања поруке, пулсирајући променио. Још увек је изгледао као и остали, али се за њу променио. Да ли су Елејну њене речи одвеле у нови сан? Свеједно ће остати, и биће запамћене после буђења.
Сада када је Николина и Ареинина оштрица мало отупљена, могла је да усмери пажњу на Ранда. На несрећу, налажење његових снова би било бескорисно као код Аес Седаи. На неки начин га је штитио као и оне своје, премда се штит код мушкараца разликовао од оних код жена. Штит код Аес Седаи је кристална сфера без шавова исткана Духом. И без обзира на његову прозирност, понашао се као да је од челика. Није могла да се сети колико је сати протраћила безуспешно покушавајући да продре у његове сне. И док су заштићени снови сестара изблиза изгледали сјајније, његови су били затамњени. Имала је утисак да гледа у мутну воду, понекад би се учинило да се нешто помера у дубини ковитлаца сиво-браон боје, али никад не би могла да каже шта.
Поново се бесконачни поредак светлости окретао и стао, и она је пришла сну треће жене. Пажљиво. Између ње и Амис је било толико тога да се осећала као да приступа мајчином сну. Истину говорећи, желела је да се угледа на Амис у многим стварима. Жудела је да стекне Амисино поштовање исто колико и поштовање Дворане. Можда би, ако би морала да бира, изабрала Амисино. Оно што је сигурно, ниједног Седничара није ценила колико Амис. Сузбијајући изненадно снебивање, покушала је да омекша „глас“, узалуд.
АМИС, ЕГВЕНА ЈЕ. МОРАМ ДА РАЗГОВАРАМ СА ТОБОМ.
Долазимо, промрмљао јој је глас. Амисин глас.
Изненађена, Егвена је устукнула. Дошло јој је да се смеје самој себи. Можда је било добро да се подсети да су Мудре. Имале године и године искуства у односу на њу. Било је тренутака када се бринула да ће се размазити неморањем да јаче ради са Једном моћи. А, са друге стране, као противтежа овога, понекад се све остало чинило као пењање уз литицу по олуји.
Напрасно је крајичком ока ухватила покрете. Једна од оних светлећих тачака је почела клизити по океану, усмеравајући се својевољно ка њој, повећавајући се. Само један сан је то могао да ради, једна особа. Панично је побегла желећи да има грло како би вриштала, псовала или макар викала. Посебно на делић ње који је желео да остане ту где јесте и да сачека.
Чак се ни звезде нису помериле овај пут. Једноставно су нестале, а она је стајала ослоњена на дебео стуб од црвеног камена, стењући као да је претрчала миљу, срце је тукло као лудо. Тренутак касније, погледала се и почела да се смеје испрекидано у покушају да дође до ваздуха. Носила је свечану хаљину до земље од сјајне зелене свиле, прошарану широким китњастим златним тракама преко горњег дела и по порубу. Хаљина је такође откривала груди знатно више него било шта што би обукла будна, а широк затегнут појас проткан златом је чинио да јој струк изгледа уже него што је био у стварности. А можда је и уистину био мањи. Овде у Тел`аран`риоду си могао бити шта пожелиш, како год пожелиш. Чак и када је жеља била несвесна, ако си непажљива. Гавин Траканд је имао несрећне ефекте на њу, веома несрећне.
Онај делић ње је још увек желео да сачека да га преплави сан. Преплави и упије. Ако Сневач воли некога до лудила, или га мрзи до крајњих граница, а посебно ако су осећања узвраћена, могао би бити увучен у сан те особе. Она привлачи сан или сан привлачи њу, као што магнет привлачи гвожђе. Свакако није мрзела Гавина, али није могла да допусти себи да буде заробљена у његовом сну, не вечерас, заробљена до његовог буђења, онаква какву је он види. Што је било доста лепше него у стварности, док је он био ружнији. Није било ни говора о јакој вољи и концентрацији када су тако јака љубав или мржња уплетена. Једном када се уђе у тај сан, у њему се остаје док та особа не престане да сања о теби. Сетивши се шта све замишља да ради са њом, шта су све радили у његовим сновима, осетила је како јој се лице облива црвенилом.
„Срећа па ниједан Седничар не може сада да ме види.“, промрмљала је. „Заувек би ме сматрале девојчицом.“ Одрасле жене не сањаре и нису узбуђене због мушкараца тако, била је убеђена. Барем, не жене са имало осећаја. Оно што је он сањао ће се догодити, али када она то одлучи. Добити мајчину сагласност би могло представљати проблем , па ипак сигурно ће је дати, чак иако не буде ни видела Гавина. Марин ал' Вер је веровала расуђивању својих ћерки. А сада је било веме да најмлађа њена ћерка покаже мало тог расуђивања и остави ове маштарије за неко боље време.
Гледајући около, скоро је пожелела да може да пусти Гавина да јој преплави мисли. На све стране се пружало још масивних стубова, подржавајући високу засвођену таваницу и велику куполу. Ниједна од раскошних лампи окачених на ланце изнад ње није била упаљена, али је свеједно овде било неке врсте светла; светла које је ту једноставно постојало, које није имало извор, ни јасно ни пригушено. Срце Камена, унутар велике тврђаве по имену Камен Тира. Или перцизније његов одраз у Тел`аран`риоду, слика права колико и њен оригинал на много начина. На овом месту је по њиховом избору раније сретала Мудре. Чудан избор за Аијеле, или се њој тако чинило. Очекивала је Руидеан, сада када је био отворен, или неко друго место у Аијелској пустари, или, пак, било које место на којем су се Мудре у том трену налазиле. Свако место, изузев огијерских стединга имају свој одраз у Свету снова – заправо, чак и стединзи имају одраз, али се у њих не може ући, као ни раније у Руидеан. Камп Аес Седаи није долазио у обзир, наравно. Велики број сестара има приступ тер`ангреалима којим се улази у Свет снова, а пошто ниједна није знала шта ради, често су започињале своје подухвате из кампа у Teл’aрaн’риoду као да крећу на обично путовање.
Попут ангреала и са'ангреала, сви тер'ангреали су, по закону Беле куле, били у власништву Беле куле, без обзира на тренутног поседника. Веома ретко је, бар када је поседник било такозвано Велико Утврђење у овом истом Камену Тира, или неко сличан, Бела кула инсистирала на враћању имовине – евентуално ће све доћи у руке Аес Седаи, а Бела кула је одувек била добра у чекању, када је то било потребно – али они већ у рукама Аес Седаи су поклањани Дворани и појединим Седничарима. У ствари, позајмљени; скоро никад нису давани. Елејна је научила како да прави копије тер'ангреала за снове, и она и Нинаева су понеле два таква. Што је значило да би Шеријам и њена свита могли да их користе кад год пожеле, а скоро сигурно и Лелејна и Романа, премда је вероватније да су њих две слале друге да не би улазиле у Тел`аран`риод. До скоро, ниједна Аес Седаи вековима није шетала сновима, и још увек су имале знатне потешкоће, од којих је већина произлазило из убеђења да могу саме да науче. Чак и тако, Егвена није желела да било ко од њихових следбеника шпијунира вечерашњи састанак.
Као да ју је помисао на шпијуне учинила осетљивијом, постала је свесна невидљивих очију које су је посматрале. Тај осећај је свеприсутан у Tел’aран’риоду, и чак ни Мудре нису знале разлог. А поред невидљивих очију, постоји могућност присуства и стварних људи. Овај пут није помислила на Лелејну и Романду.
Превлачећи шаком преко стуба, полако га је обишла, проучавајући шуму црвеног камена која се губила у дубоким сенкама. Светло које ју је окруживало није било стварно. Било ко тамо у сенкама би видео исту свеетлост око себе, а сенке би скривале њу. Људи су се појављивали, мушкарци и жене. Трепераве слике које су ретко трајале дуже од пар откуцаја срца. Нису је интересовали они који у сну додирују Свет Снова. То се сваком може догодити случајно. Само на тенутке, срећом по њих, и ретко кад довољно дуго да се сусретну са опасностима. Црни ађах је поседовао тер'ангреале, такође. Тер'ангреале украдене из Куле. Још горе, Могедијен познаје Тел`аран`риод колико и Сневачи, а можда чак и боље. У стању је да контролише ово место и све у њему као што користи своју руку.
На тренутак је Егвена пожелела да је шпијунирала Могедијенине снове док је још била у заробљеништву, само једном, довољно да би могла увек да их препозна. Али и да их идентификује не би знала где се тренутно налази. А постојала је и могућност да против воље буде увучена у њих. Свакако је презирала Могедијен у довољној мери да то буде могуће, а Изгубљена је њу сигурно безгранично мрзела. Оно што се дешава у сновима није стварно, али би ноћ у Могедијенином сну свакако била ноћна мора коју би преживљавала сваке ноћи до краја живота. А можда и на јави.
Још један круг. Шта је то? Тамна жена краљевске лепоте са капом прекивеном бисерима и огртачем са чипкастим оковратником је искочила из сенки и затим нестала. Таиренка која сања, Висока госпа или неко ко сања да јесте. Могла би на јави бити чак и обична здепаста домаћица или трговац.
Боље да је шпијунирала Логана. Не би знала где је, али би имала неку представу о његовим плановима. Наравно, у његовим сновима вероватно не би било много пријатније него у Могедијениним. Он је мрзео све Аес Седаи. Омогућити му бекство је била једна од оних неопходних ствари; само се надала да цена неће бити превелика. Заборави Логана, Могедијен је представљала опасност. Могедијен, која би, могла да крене за њом, чак и овде, посебно овде, Могедијен која...
Изненада је постала свесна колико се тешко креће, и испустила узнемирен звук из грла. Прелеп огртач је постао потпун оклоп налик оном какву је носила тешка коњица Гарета Брина. Шлем отворен на лицу јој се налазио на глави са перјаницом у облику Пламена Тар Валона, рекла би по додиру. Веома иритирајуће. Требало би да је превазишла овакав недостатак контроле.
Одлучно је оклоп заменила одећом у којој се до сада сретала са Мудрама. Помишљу. Дугачка сукња од тамне вуне и слободна алгоде блуза, што је носила док је учила код њих, уз додатак зеленог порубљеног шала скоро црне боје и наборане мараме која јој је држала косу забачену. Није имитирала њихов накит, наравно, сво то мноштво наруквица и огрлица. Смејале би јој се због тога. Жена годинама гради своју колекцију, а не за трен у сну.
„Логан је на пут за Црну кулу“, рекла је наглас оно чему се надала. Тада би било могуће проверавати га, или се тако бар надала, а ако би био ухваћен и смирен поново, Ранд никако не би могао да криви сестре које су је пратиле: „а Могедијен нема начина да зна где сам.“ Ово је желела да звучи као чињеница.
„Зашто бих се плашила Сенодушних?“, упитао ју је глас иза ње, а Егвена је хтела да скочи од страха, а пошто је била у Тел’аран’риоду, а она Сневач, нашла се у ваздуху, у висини своје главе, пре него што је схватила шта је учинила. О, да, помислила је лебдећи, требало би да сам давно превазишла ове почетничке грешке. Уколико би се ово наставило, следећи пут би поскочила кад јој Чеза буде пожелела добро јутро.
Надајући се да није превише поцрвенела, лагано се спустила; можда би могла да сачува мало достојанства.
Можда, па ипак Баирино лице је имала више бора него обично због осмеха који јој је допирао до ушију. За разлике од друге две жене поред ње, она није могла да усмерава, али то није имало никакве везе са шетањем кроз снове. Била је умешна колико и остале, и више у појединим областима. Амис се такође смејала, мада не толико широко, а златокоса Мелаина је забацила главу и урлала.
„Никад нисам видела да неко...“, Мелаина једва изусти. „Као зец.“ Поскочила је и винула се у ваздух.
„Недавно сам нанела бол Могедијен.“, рече Егвена поносна на своју сталоженост. Волела је Мелаину – жена је имала мање „трња“ од када је била трудна, носила је близанце – али је Егвена тренутно са радошћу могла да је задави. „неке моје пријатељице и ја смо јој повредиле понос, ако не и много више. Мислим да би волела да ми се одужи.“ Импулсивно је поново променила одећу, у хаљину за јахање од јаке зелене свиле какву је сада носила сваки дан. Велика змија је окруживала златом њен прст. Није могла да им каже све, али ове жене су такође биле пријатељице, и заслужиле су да им каже оно што је могла.
„Повређен понос се памти дуже него физичка повреда.“, Баирин глас је био танак и висок, па ипак јак као гвоздени језичак.
„Испричај нам о томе.“, рече Мелаина жељно се осмехујући. „Како си је посрамила?“, Баир је била подједнако одушевљена. У окрутној земљи или научиш да се смејеш окрутним стварима или проведеш век плачући. У Трострукој земљи су Аијели давно научили да се смеју. А, поред тога, осрамотити непријатеља се сматрало уметношћу.
Амис је проучавала нову Егвенину одећу пар тенутака, и затим рекла: „То може касније да дође на ред, мислим. Требало би да причамо, рекла си.“ Показала је ка месту на којем су Мудре волеле да разговарају, испод огромне куполе у срцу одаје.
Зашто су изабрале то место је за Егвену била још једна неразрешива мистерија. Три жене су селе прекрстивши ноге и уредно раширивши сукње, само пар корака од балчака нечег налик на мач од бљештавог кристала, који је био забоден у под. Па ипак нису обраћале пажњу на њега - није био део њиховог пророчанства - као ни на људе који су се појављивали у одаји. Али овде су увек долазиле.
Чувени Каландор би заиста могао да се користи као мач, упркос његовом изгледу, али он је заправо био мушки са'ангреал, један од најјачих направљених у Добу легенди. Осетила је благу грозницу, мислећи о мушком са'ангреалу. Било је другачије када је постојао само Ранд. И Изгубљени, наравно. А сада су ту били и Аша'мани. Уз помоћ Каландора, мушкарац би могао да користи довољно Једне моћи да сравни са земљом читав град за откуцај срца и да разори све у кругу од неколико миља. Заобишла га је у широком луку, рефлексно се држећи за сукњу. Ранд је извукао Каландор из Камена да би испунио Пророчанства, а затим га вратио из само њему знаних разлога. Вратио и заштитио га замкама истканих саидином. И оне би имале свој одраз, које би се могле активирати као и њихови оригинали, уколико би се погрешна ткања испробавала у близини. Неке ствари су Тел'аран'риоду биле превише стварне.
Покушавајући да не размишља о Мачу Који То Није, Егвена се сместила поред три Мудре. Везујући шалове око својих струкова, откопчале су блузе. Тако су жене Аијела седеле са својим пријатељицама, у шаторима под врелим сунцем. Није села, и ако је то изгледало као да моли или да је на суђењу, нека. На неки начин, у свом срцу, је и била. „Нисам вам рекла зашто сам позвана, а ви ме никад нисте питале.“
„Рећи ћеш нам када будеш спремна.“, задовољно рече Амис. Изгледала је Мелаининог доба, упркос белој коси налик Баириној, што јој је падала до струка - коса јој је почела седети када је била мало старија од Егвене - али је она била вођа између њих три, не Баир. По први пут, Егвена се стварно запитала колико она има година. Што није питање које би поставио Мудрој, као ни Аес Седаи.
„Када сам вас напустила била сам прихваћена. Чуле сте за поделу у Белој кули.“ Баир климну главом направивши гримасу; знала је, али није разумела. Ниједна од њих није. За Аијеле, то је било нестварно као кад би се клан или ратничко друштво поделило. То је можда била нова потврда у њиховим очима да су Аес Седаи мање него што би требале бити. Егвена је наставила, изненађена колико јој је глас звучао мирно, прибрано. „Сестре које су се успротивиле Елаиди су ме изабрале за своју Амирлин. Када Елаида буде свргнута, ја ћу бити Амирлин Трон, у Белој Кули.“ Придодала је прошарану ешарпу својој одећи и чекала. Једном их је слагала, озбиљан прекршај по ђи`е`тоху, и није била сигурна како ће реаговати када буду сазнале истину коју је скривала. Кад би само поверовале. Скоро да је нису ни погледале.
„Има нешто што деца раде.“, пажљиво рече Мелаина након неког времена. Трудноћа јој се још није видела, али је већ зрачила, изгледајући још лепше и непоколебљиво мирно. „Сва деца желе да се играју копљима, и сва деца желе да буду поглавари, али временом схвате да се поглавар клана ретко бори. Зато направе фигуру и поставе је на узвишење.“ Са једне стране под се изненада издигао, показујући сунцем испечену стену браон боје уместо камених плоча. На њеном врху је стајао неки облик налик на мушкарца, сачињен од изувијаних гранчица и делова одеће. „Ово је поглавар клана који им са брда, одакле се све види, командује у плесу копаља. Ветар је шибао траке тканине, појачавајући осећај празнине те фигуре, а затим су и камени гребен и фигура нестали.
Егвена је дубоко удахнула. Па наравно! По ђи'е'тоху се искупила за лаж, а то је као да никад и није изговорила лаж. Требало је да зна. А оне су погодиле срж њене ситуације као да су недељама биле у кампу Аес Седаи. Баир проучаваше под, не желећи да присуствује њеној срамоти. Амис је седела са брадом у шакама, продорним плавим погледом покушавајући да јој продре у срце.
„Неке ме тако виде.“, уз дубок уздах рекла је истину. „Све осим неколицине. За сада. До краја наше битке, знаће да сам ја јесам њихов вођа, и радиће како ја кажем.“
„Врати нам се.“, рече Баир. „Имаш превише части за те жене. Сорилеа је већ изабрала туце младића да те виде у шатору за знојење. Има велику жељу да види да положиш свадбени венац.“
„Надам се да ће она бити на мом венчању, Баир“ – за Гавина, надала се; да ће га везати, то је знала из снова, али само нада и љубав су јој говориле да ће се венчати – „надам се да ћете све бити тамо, али ја сам већ донела своју одлуку.“
Баир би се расправљала даље, као и Мелаина, али је Амис подигла руку, и оне су заћутале, не баш одушевљене. „Има доста ђиа у њеној одлуци. Подвргнуће непријатеље својој вољи уместо да бежи од њих. Желим ти свако добро у твом плесу, Егвена ал'Вер.“ Некада је била Девица копља, и често је тако размишљала. „Седи, седи.“
„Њена част је њена.“, рече Баир мрштећи се на Амис: „али ја имам још једно питање.“ Очи су јој биле скоро водено плаве, али када су се окренуле ка Егвени, биле су продорне попут Амисиних икад. „Да ли ћеш довести те Аес Седаи да клекну пред Кар'а'карном?“
Изненађена, Егвена је замало пала на подне плоче уместо да седне. Ипак, није оклевала да одговори. „Не могу то да урадим, Баир. И да могу, не бих. Наша лојалност је ка Белој кули, ка Аес Седаима као целини, чак и пре земаља у којима смо рођене.“ То је била истина, или би требало да буде, мада се запитала како се њена претензија уобличила у њиховим главама с обзиром на њу и побуну. „Аес Седаи се чак не заклињу ни Амирлин, а камоли неком мушкарцу. То би било као да нека од вас клечи пред поглаваром клана.“ Ово је приказала на начин којим је то урадила Мелаина, концентришући се на то као на реалност; Тел'аран'риод је бескрајно употребљив уколико знаш како. Иза Каландора су три Мудре клечале испред поглавара клана. Мушкарац је јако подсећао на Руарка, а три жене на оне пред њом. Задржала је приказ само тренутак, а Баир га је погледала и гласно фркнула. Идеја је била нечувена.
„Не пореди те жене са нама.“ Мелаинине зелене очи су зрачиле њиховом старом оштрином, а њен тон је звучао попут жилета.
Егвена се суздржала. Чинило се да Мудре презиру Аес Седаи, све осим ње. Помислила је да би чак могле и да извређају пророчанство које их је везивао за Аес Седаи. Пре него што ју је Дворана позвала да би је инаугурисала за Амирлин, Шеријам и њен круг пријатеља се редовно сретао са њих три на истом овом месту, али се то завршило колико због презира Мудрих толико и због Егвениног доласка. Конфронтација у Тел'аран'риоду са неким ко га познаје може бити изузетно понижавајуће. Чак и према Егвени, сада је постојала удаљеност, и о неким питањима неће расправљати, као што је њихово познавање Рандових планова. Некада је била једно са њима, ученик у шетању кроз снове, а касније је постала Аес Седаи, чак и пре него што је казала оно што им је управо казала.
„Егвена ал' Вер ће учинити оно што мора „,, рече Амис. Мелаина јој упути дуг поглед и разметљиво намести шал, помери уз звекет неколико дугих огрлица од слоноваче и злата и не рече ништа. Чинило се да је сада Амис већи вођа него што је била. Једина Мудра због којој је успевало да јој се тако повинују, а да је Егвена то видела, је била Сорилеа.
Баир је замислила чај испред себе, као што би било у шаторима, златни чајник са угравираним лавовима из једне, сребрни послужавник оивичен канапом као и малене зелене шољице од деликатног порцелана Морског народа. Чај је деловао стварно, наравно, и као да је заиста клизио грлом. Упркос осећају неког слатког воћа или биљке коју није препознала, чај је био превише горак за Егвенин укус. Замислила је мало меда и поново узела гутљај. Овог пута је било превише слатко. Малко мање меда. Таман! Нешто што се није могло урадити помоћу Моћи. Сумњала је да је ико имао довољно вештине да у истом тренутку тка довољно фине нити саидара којим би могао да издвоји мед из чаја.
Седела је гледајући у своју шољу за тренутак, размишљајући о чају и меду и о финим нитима саидара, али то није био разлог због којег је ћутала. Мудра су хтеле да воде Ранда не мање од Елаиде, Романде или Лелејне, или било које друге Аес Седаи. Наравно, желеле су само да усмере Кар'а'карна у правцу најповољнијем за Аијеле, али сестре су желеле да усмеравају Поноворођеног Змаја путем најбољим за свет, по њиховом мишљењу. Није поштедела ни себе. Помоћи Ранду да не прекардаши са Аес Седаима, такође је значило водити га. Само, ја сам у праву, подсетила је саму себе. Шта год да урадим је за његово колико и за добро сви осталих. Остале не мисле о томе шта је најбоље за њега. Али, добро би било запамтити да су ове жене биле више од пуких пријатељица и следбеница Кар'а'карна. Нико није само једно, схватала је.
„Не верујем да си хтела само да нам кажеш да си сада поглавар међу мокроземцима.“, рече Амис преко шоље. „Шта мори твоје мисли Егвена ал' Вер?“
„Оно што ме мучи је оно што ме је одувек мучило.“ Насмејала се како би поправила атмосферу. „Понекад имам утисак да ћу због Ранда оседети пре времена.“
„Без мушкараца, ниједна жена не би оседела.“ То би обично звучало као Мелаинина шала, а Баир би придодала још неку из свог богатог искуства, за разлику од Мелаининих пар месеци, али не и овај пут. Три жене су једноставно посматрале Егвену и чекале.
Тако дакле. Желеле су да буду озбиљне. Добро, Ранд је и онако био озбиљан посао. Надала се само да макар нешто виде њеним очима. Окрећући шољицу у руци, све им је испричала. О Ранду, макар, као и о њеним страховима због ћутања из Каемлина. „Не знам шта је урадио – или она; сви ми говоре како је Мерана искусна, али она никад није имала посла са неким попут њега. Када је реч о Аес Седаима, он би успео да нађе чак и иглу у пласту сена. Знам да бих могла боље од Меране, али...“
„Можеш да се вратиш „,, поново предложи Баир, а Егвена одлучно одби главом.
„Могу више да учиним овде где сам сада, као Амирлин. А постоје правила чак и за Амирлин.“ На тренутак јој се усне искривише на то. Није то желела да призна, посебно не овим женама. „Чак не могу ни да га посетим без одобрења Дворане. Ја сам сада Аес Седаи, и морам да се повинујем нашим законима.“ То је изговорила жустрије него што је намеравала. То је био глуп закон, али још увек није нашла начин да га заобиђе. Поред тога, њихови изрази су одавали тако мало да је била убеђена да се смејуље у себи. Чак ни поглавар клана нема право да каже Мудрој где и када може да иде.
Три жене преко пута ње дуго размењиваху погледе. Тада Амис спусти своју шољу и рече: „Мерана Амбри и друге Аес Седаи су дошле за Кар`а`карном у град дрвоубица. Не треба да се бојиш да ће он да погреши са њом, или са било којом сестром из њене пратње. Ми ћемо да пазимо да не буде потешкоћа између њега и њих.“
„То нимало не личи на Ранда.“, сумњичаво рече Егвена. Значи, Шеријам је била у праву за Мерану. Али зашто се није јављала.“
Баир се загрцну од смеха. „Већина родитеља има више проблема са својом децом него што их има између Кар`а`карна и жена што дођоше са Мераном Амбри.“
„Све док он није дете.“, насмеја се и Егвена, лакнувши јој што је бар неко био забављен нечим. Имајући у виду како су се ове жене осећале због Аес Седаи, сада би гризле ексере ако би мислиле да било која сестра утиче на Ранда. Са друге стране, Мерана је вероватно остварила мало, или би већ отишла. „Али Мерана је требало да пошаље извештај. Није ми јасно зашто није. Да ли сте сигурне да нема?“ Није могла да смисли како да заврши. Не постоји начин да Ранд забрани Мерани да пошаље голуба.
„Можда је послала човека на коњу.“ Амис се благо намршти; колико и било који Аијел, сматрала је јахање непријатно. Твоје ноге су ти сасвим довољне. „Није понела ниједну од птица које мокроземци користе.“
„Глупо са њене стране.“, промрмља Егвена. Глупо ни изблиза није описивало. Меранини снови ће бити заштићени, те нема никакве сврхе покушати разговарати са њом на тај начин. Чак и да може да је нађе. Светлости, ово је тако замарајуће! Напрегнуто се наслонила напред. „Амис, обећај ми да га нећеш спречавати да разговара са њом, или да је наљутиш толико да учини неку глупост.“ Биле су способне за тако нешто, прилично способне. Усавршиле су нервирање Аес Седаи до Талента. „Она би требало само да га увери да му не желимо нажао. Сигурна сам да Елаида спрема неко гадно изненађење у рукаву, али ми не.“ Она ће се постарати за случај да нека има другачије намере. Некако хоће. „Обећај ми?“
Размениле су нечитљиве погледе. Не могу да воле идеју да се нека од сестара приближи Ранду, сигурно не без препрека. Вероватно ће једна од њих увек успети да буде присутна где год и Мерана, али са тим би могла живети све док нису превелика препрека.
„Обећавам, Егвена ал`Вер.“, најзад рече Амис гласом равним попут брушеног камена.
Вероватно је била увређена Егвениним захтевом за обећањем, па ипак је Егвена осетила како јој камен спада са срца. Два камена. Ранд и Мерана нису били једно другом за вратом, и Мерана ће имати шансу да уради оно због чега је и послата. „Знала сам да ћу од тебе добити чисту истину, Амис. Не могу ти описати колико ми је драго да то чујем. Да је ишта пошло лоше између Ранда и Меране... Хвала ти.“
Изненађена, затреперила је. За тренутак, Амис је носила кадин`сор. Направила је и покрет руком. Можда говор руку Девица копља. Ни Баир ни Мелаина нису дале знаке да су било шта приметиле, сипајући чај. Амис је скоро сигурно желела да се налази негде другде, што даље од збрке коју је Ранд направио од свачијег живота. Било би срамота, понижавајуће за Мудру да изгуби контролу над собом у Тел`аран`риоду, па макар и за тренутак. За Аијеле, срам боли више него сама бол, али да би била срамота, неко је мора видети. Ако је нико није видео, или ако је они који је виде порекну, онда се она није ни догодила. Чудан народ, али она сигурно није желела да осрамоти Амис. Смиривши лице, наставила је као да се ништа није догодило.
„Морам да затражим услугу. Важну услугу. Немојте рећи Ранду – нити било коме другом – за мене. О овоме, мислила сам да кажем.“ Задигла је један крај своје ешарпе. Наспрам њихових су најсмиренија лица Аес Седаи изгледала прозирно. –Биле су попут стена. „Не мислим да лажете „додала је журно. По ђи`е`тоху, тражити од некога да лаже је било мало боље него сам слагати. „Само немојте да спомињете. Он је већ послао неког да ме „спасе“. И како ће бити бесан када сазна да сам послала Мета у Ебоу Дар са Нинаевом и Елејном, помисли. Морала је то да уради. „Не треба ми спасавање, и не желим га, али он мисли да зна боље од мене. Бојим се да би могао да пође за мном.“ Још страшније, могао би сам да се појави у кампу пред три стотине Аес Седаи. Или да доше са неким од Аша`мана. Како год било, било би равно катастрофи.
„То би била... несрећа.“, промрмља Мелаина, иако је ретко давала такве закључке, на шта Баир промрмља: „Кар`а`карн је тврдоглав. Колико било који мушкарац којег сам упознала. И пар жена, кад смо код тога.“
„Чуваћемо твоју тајну, Егвена ал`Вер.“, рече Амис озбиљно.
Егвена се изненадила брзим пристанком. Али то можда и није било толико изненађујуће. За њих је Кар`а`карн био само још један поглавар, мада мало другачији, а Мудре су свакако знале да сакрију ствари од поглавара које нису морали да знају.
Након тога није имало више шта да се каже, иако су још мало разговарале уз чај. Жудела је за лекцијама из ходања сновима, али није могла да их тражи док је Амис била ту. Амис би отишла, а желела је њено друштво више него да учи. Најближе чему су Мудре дошле да открију шта Ранд ради је било када је Мелаина промумлала да би сада требао да заврши са Шаидоима и Севаном, а и Баир и Амис су се тако загледале у њу да је она поцрвенела. На крају крајева, Севана је била Мудра, што је Егвена са горчином знала. Чак ни Кар`а`карну не би било дозвољено да се уплиће у послове чак и Шаидо Мудрих. А она није могла да им да детаље њене ситуације. То што су скочиле директно на најсрамнији део није чинило да се срамота, коју ће осећати говорећи о њој, смањи – било је веома тешко не понашати се, или чак размишљати као Аијели међу њима. С те стране чинило јој се да би осећала срамоту и да их никад није срела – у последње време једини савет који су имале у вези опхођења према Аес Седаи је био такав да чак ни Елаида не би покушала да га следи. Побуна међу Аес Седаима, ма колико то невероватно звучало, би могла из тога да проистекне. Још горе, бећ су имале довољно лоше мишљење о Аес Седаи и без тога да она долива уље на ватру. Једног дана би желела да искује везу између Мудрих и Беле куле, али то се никада неће догодити уколико сада не успе да пртигуши ту ватру. Још једна ствар за коју није имала представу како да је изведе, за сада.
„Морам да идем“, рече најзад устајући. Њено тело је спавало у шатору, али никада није било правог одмора у сну док си била у Тел`аран`риоду. Остале су устале са њом. „Надам се да ћете све бити веома пажљиве. Могедијен ме мрзи и свакако ће покушати да науди било ком мом пријатељу. Она зна много тога о Свету снова. Барем колико је и Ланфеар.“ То је било најближе што је могла да их упозори, а да не каже да би Могедијен могла да зна више од њих. Понос код Аијела је могао да буде јако незгодан. Схватиле су је, ипак, без увреде.
„Ако Сенодушни мисли да нас преплаше“, рече Мелаина „мислим да би већ покушали до сада. Можда мисле да им не представљамо претњу.“
„Виђале смо оне који би морали бити шетачи кроз снове, укључујући и мушкарце.“ Баир је са неверицом одмахивала главом. Без обзира шта је знала о Изгубљенима, сматрала је мушке шетаче кроз снове честим колико и ноге на змији. „Избегавају нас. Сви они.“
„Мислим да смо јаке колико и они“, додала је Амис. У Једној моћи, она и Мелаина нису биле јаче од Теодрин и Фаолајн – далеко од тога да су слабе, уистину и јаче него већина Аес Седаи, али далеко од јачине Изгубљених – али у Свету снова је његово познавање често било моћно колико и саидар, а понекад и моћније. Овде је Баир била једнака било којој сестри. „Али водићемо рачуна. Непријатељ кога потцениш је онај који те убије.“
Егвена је узела Амисину и Мелаинину руку, и узела би и Баирину да је могла. Уместо тога је њу укључила осмехом. „Никад нећу моћи да вам објасним колико ми значи ваше пријатељство.“ Упркос свему, то је била истина. „Цео свет се мења сваки пут када отворим очи. Вас три сте једне од пар чврстих тачака у њему.“
„Свет се заиста мења“, рече тужно Амис. „Чак се и планине истроше ветром, и нико се не може попети на исто брдо два пута. Надам се да ћемо заувек у твојим очима бити пријатељи, Егвена ал`Вер. Нека увек нађеш воде и хлада .“ И са тим, отишле су назад својим телима.
Неко време је стајала зурећи у Каландор, али га не видећи. Све док се изненада огорчено није стресла. Размишљала је о оном бескрајном пољу звезда. Ако би дуго чекала, Гавинов сан би је поново нашао, и прогутао га онако како би то урадиле његове руке пар тренутака касније. Угодан начин да се проведе остатак ноћи. И детињасто губљење времена.
Чврсто се натерала да се врати у своје уснуло тело, али не у обичан сан. Тога више није било. Тај делић њеног мозга је остао потпуно свестан, прикупљајући снове, раздвајајући оне који су предвиђали будућност, или на било који начин давали наговештаје онога што би могло бити. Сада је макар то била у стању да уради, мада је једини сан који је успела да интерпретира био онај по којем ће Гавин постати њен Заштитник. Аес Седаи су ову способност називале Сневање, а жене које су је имале Сневачима. И све су оне биле давно мртве, изузев ње, па ипак ова способност није имала никакве везе са Једном моћи, колико ни шетање сновима.
Можда је било неизбежно да најпре сања Гавина, зато што је мислила о њему.
Стајала је у огромној, задимљеној просторији у којој се све једва назирало. Све осим Гавина, који јој је лагано прилазио. Висок, леп мушкарац – да ли је икад мислила да је његов полубрат Галад лепши? – златне косе и очима најлепше нијансе дубоко плаве. Имао је још неко растојање да пређе, али је могао да је види; његов поглед је био фиксиран на њу као стрелчев на мету. Пригушен звук крцкања и стругања је висио у ваздуху. Спустила је поглед. И осећала врисак који се стварао у њој. Босим стопалима, Гавин је ходао по поду посутом сломљеним стаклом, које се још више ломило сваким његовим спорим новим кораком. Чак је и при тој слабој светлости могла да види крваве трагове које су остављала његова исечена стопала. Испружила је шаку, покушала да му виче да стане, покушала да потрчи ка њему, али се у истом трену нашла на неком другом месту.
Попут снова је лебдела изнад дугачког, правог пута на затрављеној равници, гледајући одозго човека који јаше црног ждрепца. Гавина. Затим је стајала на путу испред њега, а он је зауздао коња. Не зато што ју је видео овај пут, већ зато што се до тада прав пут рачвао на месту на којем је стајала, и ишли преко високог брда тако да нико не би могао да види шта се тамо налази. Па ипак, она је знала. Низ један пут чекала га је насилна смрт, низ други, дугачак живот и смрт у кревету. Једним путем би је оженио, другим не. Знала је шта га чека напред, али не и који пут доноси шта. Изненада ју је видео, или се тако учинило, и насмејао се, и повео свог коња једним од путева... И она се нашла у новом сну. Затим новом. Па још једном. И поново.
Нису сви снови носили обележја будућности. Као снови о томе како се љуби са Гавином, како трчи по хладном потоку са сестрама, као када су биле деца, праћени кошмарима у којима су је Аес Седаи јуриле бескрајним ходницима, где су безличне креатуре искакале из околних сенки, затим сан у ком Никола смејући се пред целом Двораном открива њену тајну, са Томом Мерилином као сведоком. Те је одбацила; остале је оставила за касније са надом да ће разумети њихово значење.
Стајала је пред огромним зидом, гребући га, покушавајући да га сруши сопственим рукама. Није био саграђен циглом ни каменом, већ небројеним хиљадама дискова, упола црних - упола белих, као древни симбол Аес Седаи, као седам печата који су некад држала затвор Мрачног затворен. Неки од тих печата су сада били поломљени, иако чак ни Једна моћ не може да поломи куендилар, а остали су на неки начин ослабили, а зид је и даље стајао чврст, без обзира колико га ударала. Није успевала да га сруши. Можда је симбол био важан. Можда је Аес Седаи покушавала да сруши, Белу кулу. Можда...
Мет је седео на врху брда окружен ноћи, гледајући велики ватромет Илуминатора, и изненада му је рука посегла за једним од бљештавих светала на небу. Стреле и ватре су избијале из његове скупљене песнице, и осећај страха ју је преплавио. Људи ће умирати због овога. Али свет се јесте мењао; увек се мењао.
Везе на њеном струку и раменима су је чврсто држале за камени блок, и џелатова секира се спуштала, али она је знала да неко негде трчи и ако буде трчао довољно брзо, секира ће стати. Ако не ... У том делићу свога ума, осетила је језу.
Логан је, смејући се, прешао преко нечега на земљи и попео се на црни камен. Када је спустила поглед, учинило јој се да је прешао преко Рандовог тела, на самртној постељи руку прекрштених на грудима, али када је додирнула његово лице, распало се попут папирне лутке.
Златни соко је испружио своја крила и додирнуо је, и била је повезана са њим некако. Једино је знала да је соко био женка. Мушкарац је лежао умирући у уском кревету, и било је важно да не умре, па ипак напољу су самртне ватре већ направљене, а гласови су певали песму радости и туге. Тамна млада жена је држала неку ствар у руци која је толико јарко сијала да није могла да разабере шта је.
Долазили су један за другим, и она их је буновно сортирала, очајнички покушавајући да их разуме. Није било одмора, али морала је да заврши. Учиниће оно што мора бити учињено.
