Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 11
Zastoj devet konja
FoRsAkEn
Široki slamnati šešir koji je zaklanjao Sijuanino lice dok je puštala da Logan vodi kroz lugardsku Šilensku kapiju pod suncem kasnog popodneva. Visoke, sive, gradske spoljašnje zidine su bile oronule; na dva mesta koja je mogla da vidi, palo kamenje svelo je zid na, ne više od visoke ograde. Min i Leana jahale su blizu iza nje, obe umorne od tempa koji im je čovek odredio već nekoliko nedelja, od Korinih Izvora. Želeo je da bude vođa, i nije im trebalo mnogo da ga ubede da jeste. Ako je rekao kada kreću ujutru, kada i gde staju preko večeri, ako je čuvao novac, čak i ako je očekivao da mu poslužuju jelo kao što i kuvaju to joj nije bilo mnogo važno. Sve u svemu, bilo joj ga je žao. Nije imao pojma šta je planirala za njega. Velika riba na udici da bi se uhvatila veća, mislila je tmurno.
Po imenu, Lugard je bio glavni grad Mirandije, sedište kralja Roedrana, ali lordovi Mirandije su izgovarali reči vernosti, a onda odbijali da plate poreze, ili da urade bilo šta što je Roedran želeo, a ljudi su radili isto. Mirandija je bila nacija samo u imenu, ljudi su se jedva držali zajedno tobožnjom odanošću prema kralju ili kraljici – tron je menjao vlasništvo u ponekad kratkim intervalima – i strahom, da ih Andor ili Ilijan pripoje sebi ako se ne drže zajedno na neki način.
Kameni zidovi su se ukrštali gradom, većina u gorem stanju nego spoljnja utvrđenja, jer je Lugard rastao slučajno vekovima, i više nego jednom je bio deljen među zavađenim plemićima. Bio je to prljav grad, većina prostranih ulica ne potpločana, i sve prašnjave. Muškarci, sa kapama sa visokim temenima, i žene, sa keceljama u suknjama koje su im pokazivale članke, su izmicali kraj starih, trgovačkih kola, dok su se deca igrala kolskim utorima. Trgovina je držala Lugard živim, trgovina iz Ilijana i Ebou Dara, iz Geldana na zapadu i Andora na severu. Velika, gola parčad zemlje kroz grad, su držale kola parkirane točak uz točak, veliki broj teško natovaren pod čvrsto vezanim platnom, drugi prazni, i očekujući tovar. Krčme izređane glavnim ulicama, zajedno sa odeljcima za konje i štalama, skoro brojno nadmašujući sive, kamene kuće ili radnje, sve sa crepovima u plavom, crvenom, purpurnom ili zelenom. Prašina i buka su ispunjavali vazduh, zveket iz kovačnica, klepetanje kola i kletve vozača, grub smeh iz krčmi. Sunce je peklo Lugard dok je klizilo prema horizontu, i vazduh se osećao kao da možda nikada neće ponovo padati kiša.
Kada je Logan konačno okrenuo ka konjušnici i sjahao iza krčme sa zelenim krovom, zvanom 'Zastoj Devet Konja', Sijuan se spentrala sa Bele zahvalno i neodlučno pogladila čupavu kobilu, obazriva zbog zubiju. S' njenog gledišta, sedenje na leđima životinje nije bio način da se putuje. Čamac je išao kamo si okrenuo kormilo; konj bi mogao da odluči da misli za sebe.Čamci nisu, takođe, nikada ujedali; Bela nije do sada, ali bi mogla. Barem su ti užasni prvi dani ukočenosti prošli, kada je bila sigurna da joj se Leana i Min smeju iza leđa dok je hramala okolo večernjeg kampa. Posle dana u sedlu se još uvek osećala kao da ju je neko skroz pretukao, ali je uspevala da to sakrije.
Čim je Logan počeo da se cenjka sa konjušarom, visokim, ispeglanim starim čovekom u kožnom prsluku bez košulje, Sijuan je prišla Leani. “Ako želiš da vežbaš svoje trikove”, rekla je meko, “vežbaj ih na Dalinu sledećih sat vremena.” Leana joj je dala nesiguran pogled – sva je bila u osmesima i pogledima u nekim selima posle Korinih Izvora, ali je Logan dobijao ne više od ravnih pogleda – a onda uzdahnula i klimnula. Uzimajući dubok uzdah, kliznula je napred na taj uzdrhtali, zavojit način, vodeći svoju sivu kobilu nadvijene glave, već se smešeći Loganu. Sijuan nije mogla da vidi kako je to radila; bilo je kao da joj kosti odjedanput nisu bile više krute.
Prelazeći kraj Min, rekla je ponovo tihim glasom. “Istog trenutka kada Logan završi sa konjušarem, reci mu da ćeš mi se pridružiti unutra. Onda požuri napred i ostani podalje od njega i Amaene dok se ne vratim.” Po burnom zvuku koji je dopirao iz krčme, rulja unutra je bila dovoljno velika da sakrije vojsku. Sigurno dovoljno velika da sakrije odsutnost jedne žene. Min je dobila onaj tvrdoglav izgled u očima i otvorila usta, bez sumnje da zahteva zašto. Sijuan ju je preduhitrila. “Samo uradi to, Serenla. Ili ću dodati čišćenje njegovih cipela dodavanju njegove tacne.” Tvrdoglav izgled je ostao, ali je Min natmureno klimnula.
Gurajući Beline uzde u ruke druge žene, Sijuan je požurila iz štale i krenula niz ulicu sa , kako se nadala, ispravnom odlukom. Nije želela da pretražuje ceo grad, ne ne ovoj vrućini i prašini.
Teška kola iza zaprega od šest, osam ili čak i deset, su ispunjavale ulice, vozači pucajući dugim bičevima i psujući jednako na konje i na ljude koji su se probijali između kola. Grubo obučeni ljudi su se mešali sa gomilom u kaputima vozača-usamljenika, ponekad upućujući, ženama koje su prolazile, pozive sa smehom. Žene koje su nosile raznobojne kecelje, ponekad sa trakama, sa glavama umotanim u svetle marame, hodale su pravo sa očima ispred sebe, kao da ne čuju. Žene bez kecelja, kose puštene preko ramena i suknjama koje su se završavale stopu ili više od zemlje, su često uzvraćale čak i grublje odgovore.
Sijuan se trgla kada je shvatila da su neki predlozi muškaraca upućeni njoj. Nisu je činili ljutom – nije mogla da ih poveže sa sobom u svom umu – samo su je trgli. Još uvek se nije navikla na promene u sebi. Da je muškarci mogu naći privlačnom... Njen odraz u prljavom izlogu krojačke radnje, joj je uhvatio pogled, ne mnogo više od tamne slike lepe devojke ispod slamnatog šešira. Bila je mlada, ne samo mladog izgleda, koliko je mogla reći, nego mladog. Ne mnogo starija od Min. Devojka uistinu, sa prednošću u godinama koje je u stvari živela.
Prednost u smirivanju, rekla je sebi. Srela je žene koje bi platile bilo koju cenu da izgube petnaest ili dvadeset godina; neke bi čak smatrale njenu cenu fer pogodbom. Često se nalazila kako nabraja takve prednosti, verovatno pokušavajući da se ubedi da su stvarne. Slobodna od Tri Zakletve, mogla je da laže ako treba, kao jedno. I njen otac je ne bi prepoznao. Nije uistinu izgledala kao kada je bila mlada žena; promene koje joj je nanela zrelost su još uvek bile tu, ali omekšane u mladosti. Hladno objektivna, mislila je da je bila nekako lepša nego kada je bila devojka; prijatna, je bilo najbolje što je iko rekao o njoj. Zgodna je bio uobičajen kompliment. Nije mogla da poveže to lice sa sobom, sa Sijuan Sanče. Samo iznutra je još uvek ostala ista; njen um je još uvek držao sve svoje znanje. Tamo, u njenoj glavi, još je bila ona.
Neke od gostionica i krčmi u Lugardu su imala imena kao Kovačev Čekić, Plešući Medved ili Srebrna Svinja, obično sa drečavim znakovima koji su bili previše obojeni. Druge su imale imena koja ne bi trebalo da budu dozvoljena, najblaže od takvih je bilo Poljubac Domanske Služavke, sa slikom ženom bakarne kože – gole do pojasa! – sa napućenim usnama. Pitala se šta bi Leana razabrala od toga, ali kakva je žena bila sada, samo bi joj moglo dati ideje.
Najzad, u sporednoj ulici, širokoj kao glavna, odmah iza otvora bez kapije u jednom od urušenih unutršnjih zidova, našla je gostionicu koju je želela, tri sprata grubog, sivog kamena zakrovljenih purpurnim crepovima. Znak iznad vrata je imao neverovatno sladostrasnu ženu, koja je nosila samo svoju kosu, nameštenu da sakrije najmanje moguće, jašući na neosedlanom konju, i natpis koji je preskočila čim ga je prepoznala.
Unutra, u zajednička soba je bila plava sa dimom luli, natrpano sa promuklim ljudima koji su pili i smejali se, pokušavajući da uštipnu služavke, koje su izbegavale najbolje što su mogle sa dugim, bolnim osmesima. Jedva čujni preko brbljanja, citra i flauta su pratile mladu ženu koja je pevala i igrala na stolu na jednom kraju duge sobe. Povremeno je pevačica zakovitlala svoju haljinu dovoljno visoko da pokaže skoro celu dužinu svojih golih nogu; ono što je Sijuan čula od njene pesme ju je nateralo da poželi da ispere devojčina usta. Zašto bi žena išla da hoda bez odeće? Zašto bi žena pevala o tome gomili pijanih prostaka? Ovo nije bilo vrsta mesta u kome je ikada pre bila. Nameravala je da načini posetu što je kraće moguće.
Nije bilo greške u vlasniku gostionice, visoka, teško nameštena žena, upakovana u haljinu od crvene svile koja je praktično sijala; doterane, ofarbane kovrdže – priroda nikada nije proizvela tu nijansu crvene, sigurno ne sa takvim tamnim očima – uokvirivale su usturenu bradu i čvrsta usta. Između izvikivanja naredbi sluškinjama, zastajala je za ovim stolom ili onim da popriča nekoliko reči ili pljusne nekog gosta po ramenu.
Sijuan se držala ukočeno i pokušala da ignoriše poglede razmatranja kojim su je muškarci gledali dok je prilazila ženi grimizne kose. “Gazdarice Tarna?” Morala je da ponovi ime tri puta, svaki put glasnije nego prethodno, pre nego što ju je vlasnica gostionice pogledala. “Gazdarice Tarna, želim posao pevačice. Umem da pevam –”
“Umeš, zar ne?” Smejala se velika žena. “Pa imam pevačicu, ali bih uvek mogla da upotrebim drugu da joj da odmora. Pokaži mi noge.”
“Mogu da pevam 'Pesmu Tri Ribe'“, rekla je Sijuan glasno. Ovo je trebalo da bude prava žena. Sigurno da dve žene u jednom gradu nemaju takvu kosu, ne da odgovaraju na pravo ime u pravoj krčmi.
Gazdarica Tarna se nasmejala još jače i pljesnula po ramenu jednog od ljudi za najbližim stolom, trzajući ga preko pola klupe. “Nije velika potražnja za tim ovde, zar ne Pele?” Krezubi Pel, sa bičem vozača vagona omotanim oko njegovog ramena, je kokodakao sa njom.
“I mogu da pevam 'Svitanje Plavog Neba'.”
Žena se tresla, trljajući oči kao da se smejala do suza. “Možeš, sada? Sigurna sam da bi momci voleli to. Sada mi pokaži svoje noge. Noge, devojko, ili izlazi napolje!”
Sijuan je oklevala, ali ju je gazdarica Tarna samo gledala. Kao što je i sve više ljudi takođe: Ovo je morala da bude prava žena. Polako, povukla je suknju do kolena. Visoka žena je pokazala nestrpljivo. Zatvarajući oči, Sijuan je skupljala više i više suknje u ruke. Osećala je kako joj je lice crveni svakim inčem.
“Stidljiva jedna”, rekla je gazdarica Tarna. “Pa, ako su te pesme sve što znaš, bolje bi bilo da imaš noge da muškarac padne na lice. Ne mogu reći dok ne skineš te vunene čarape, zar ne Pel? Pa, kreni samnom. Možda imaš glas, bilo kako, ali ga ne mogu čuti ovde. Hajde devojko! Poguraj svoju stražnjicu!”
Sijuanine oči su se iznenada otvorile, goreći, ali je krupna žena već koračala ka zadnjem delu zajedničke sobe. Kičme kao gvozdene šipke, Sijuan je pustila suknje da padnu i pratila, pokušavajući da ignoriše grohotan smeh i nepristojne ponude upućene joj. Njeno lice bilo je kamen, ali unutra, briga graničena sa besom.
Pre nego što je bila uzdignuta do Amirlinog trona, bila je na čelu mreže očiju-i-ušiju Plavog Ađaha; neki su takođe bili njeni lični slušači i tada i kasnije. Možda više nije bila Amirlin, ili čak ni Aes Sedai, ali je još uvek znala sve te agente. Duranda Tarna je već služila Plave, kada je preuzela mrežu, žena čije su informacije uvek bile na vreme. Oči-i-uši se nisu mogle naći bilo gde, i njihova pouzdanost je varirala – bila je samo jedna kojoj je verovala da joj priđe između Tar Valona i ovde, kod Četiri Kralja, u Andoru, a ona je nestala – ali je veliki broj novosti i glasina prolazilo kroz Lugard sa trgovačkim vagonima. Mogle bi da budu oči-i-uši drugih Ađaha ovde; bilo bi dobro zapamtiti to. Opreznost vraća brod kući, podsetila se.
Ova žena je savršeno pristajala opisu Duranda Tarne savršeno, i sigurno nijedna druga krčma nije mogla da ima tako gnusno ime, ali zašto je odgovorila kako jeste kada se Sijuan identifikovala kao drugi agent Plavih? Morala je da rizikuje tako; Min i Leana, na svoj način su postajale nestrpljive kao Logan. Oprez vraća brod kući, ali ponekad hrabrost vraća nazad pun tovar. U najgorem slučaju, mogla je da udari ženu nečime preko glave i pobegne na zadnji izlaz. Posmatrajući njenu visinu i širinu, i čvrsinu njenih debelih ruku, nadala se da može.
Jednostavna vrata u hodniku koja je vodio ka kuhinji, su se otvarala ka oskudno nameštenoj sobi, sto, jedna stolica na komadu plavog tepiha, veliko ogledalo na jednom zidu, i iznenađujuće, kratka polica sa nekoliko knjiga. Čim su se vrata zatvorila iza njih, smanjujući ako ne prekidajući buku iz zajedničke sobe, velika žena obišla je oko Sijuan, sa pesnicama na širokim kukovima. “Pa sada. Šta si želela samnom? Ne zamaraj se dajući mi ime; ne želim da znam da li je tvoje ili nije.”
Malo je napetosti iščilelo iz Sijuan, ali bes nije. “Nisi imala pravo da se tako ponašaš samnom tamo! Šta si mislila terajući me da -!”
“Imala sam svako pravo”, prasnula je gazdarica Terana, “i svaku nužnost. Da si došla na otvaranju ili zatvaranju, kao što je trebalo, mogla sam te ugurati ovde i ništa razboritije. Misliš li da se neki od ovih ljudi ne bi zapitao ako bih te ispratila ovde kao davno izgubljenog prijatelja? Ne mogu si priuštiti da se iko raspituje oko mene. Imaš sreće što te nisam naterala da zauzmeš Suzino mesto na stolu za pesmu ili dve. I pazi kako se ponašaš samnom.” Podigla je široku, čvrstu ruku preteći. “Udala sam kćerke starije od tebe, i kada ih posećujem hodaju pravo i pričaju kako treba. Dođeš li kao gospođa Odsečak samnom i saznaćeš zašto. Niko tamo neće ni čuti tvoj vrisak, i da čuju, ne bi se mešali.” Sa oštrim klimanjem, kao da je to rešeno, stavila je pesnice na kukove ponovo. “Sada šta želiš?”
Nekoliko puta tokom napada Sijuan je pokušala da progovori, ali se žena valjala preko nje kao plimski talas. To nije nešto na šta je bila naviknuta. Kada je gazdarica Tarna bila gotova, ona se tresla od besa; obe šake su joj bile bele od stezanja suknje. Uzdržavala je temperament koliko god je mogla. Trebala bih da budem samo još jedan agent, podsetila se čvrsto. Nisam više Amirlin, samo drugi agenat. Pored toga mislila je da bi žena mogla da izvede svoju pretnju. To je bila još jedna nova joj stvar, treba da bude obazriva zbog nekoga pred sobom samo zato što je veći i jači.
“Data mi je poruka da dostavim skupu onih koje služimo.” Nadala se, da je gazdarica Tarna, prihvatila ustezanje u njenom glasu, za strah; žena bi mogla biti od veće pomoći ako misli da je Sijuan pošteno preplašena. “Nisu bile tamo gde mi je rečeno da ih nađem. Mogu samo da se nadam da vi znate nešto što bi mi pomoglo da ih nađem.”
Prekrštajući ruke ispod masivnih grudi, gazdarica Tarna ju je proučavala. “Znaš da uzdržiš temperament kada treba? Dobro. Šta se dešava u Kuli? I ne pokušavaj da poričeš da dolaziš odatle, moja fina, naduvena devojko. Tvoja poruka nosi natpis: kurir, velikim slovima preko nje, i nikada ne bi mogla da dobiješ to uobraženo ponašanje na selu.”
Sijuan je duboko udahnula pre nego što je odgovorila. “Sijuan Sanče je umirena.” Glas joj nije ni zadrhtao; bila je ponosna na to. “Elaida a'Roihan je nova Amirlin.” Nije mogla da zadriži nagoveštaj bola iz toga.
Lice gazdarice Tarne nije pokazivalo reakciju. “Pa to objašnjava neka od naređenja koja sam dobila. Neka od njih, možda. Umirili je, zar ne? Mislila sam da će biti Amirlin zauvek. Videla sam je jednom, godinama pre u Kemlinu. Iz daljine. Izgledala je kao da može da žvaće šipke od amova za doručak.” One nemoguće grimizne lokne su se ljuljale dok je odmahivala glavom. “Pa, šta je urađeno je urađeno. Ađasi su se podelili, zar ne? Jedina svar koja se poklapa; moja naređenja, i stari jastreb umiren. Kula slomljena, i Plave beže.”
Sijuan je škrgutala zubima. Pokušavala je da kaže sebi da je žena lojalna Plavom ađahu, ne njoj lično, ali nije pomoglo. Stari jastreb? Dovoljno je stara da mi bude majka. A da jeste udavila bi se. Sa naporom, načinila je glas blag. “Moja poruka je važna. Moram krenuti što je pre moguće. Možeš li mi pomoći?”
“Važna, jeli? Pa, sumnjam u to. Problem je, mogu ti dati nešto, ali je na tebi da shvatiš. Želiš li?” Žena je odbijala da načini ovo išta lakše.
“Da, molim.”
“Salija Dara. Ne znam ko je ili je bila, ali mi je rečeno da dam to ime bilo kojoj Plavoj koja naiđe izgledajući izgubljeno, tako reći. Možda nisi jedna od sestri, ali držiš nos dovoljno visoko za jednu, pa eto ti. Salija Dara. Načini od toga šta želiš.”
Sijuan je potisnula drhtaj uzbuđenja i načinila lice obeshrabrenim. “Nikada nisam čula, takođe. Moraću da nastavim da tražim.”
“Ako ih nađeš, reci Aelden Sedai da sam još uvek verna, šta god se dogodilo. Radila sam za Plave toliko dugo, da ne znam šta drugo da radim sa sobom.”
“Reći ću joj”, rekla je Sijuan. Nije znala da je Aeldena bila njena zamena u kontrolisanju očiju-i-ušiju Plavih; Amirlin, dolazila iz bilo kog ađaha, bila je od svih, ali deo ni jednog. “Pretpostavljam da trebaš razlog da me ne zaposliš. Ja stvarno ne znam da pevam, to bi trebalo da radi.”
“Kao da to nešto znači onoj rulji tamo.” Velika žena joj je namignula i iskezila se na način koji se nije dopao Sijuan. “Smisliću ja nešto, devojčuro. I daću ti savet. Ako se ne spustiš za prečku ili dve, jedna Aes Sedai će te svući sa celih merdevina. Iznenađena sam da to već nije urađeno. Sada, idi. Idi odavde.”
Mrska žena, gunđala je Sijuan u svojoj glavi. Kada bi postojao ijedan način, naterala bih je da odrađuje kaznu dok joj oči ne iskoče. Žena je mislila da zaslužuje više poštovanja, jeli? “Hvala na pomoći”, rekla je hladno, praveći poklon koji bi pristojalo za bilo koji dvor. “Bili ste previše dobri.”
Bila je tri koraka u zajedničkoj prostoriji kada se gazdarica Tarna pojavila iza nje, dižući glas u smehu koji je presekao buku. “Stidljiva devica, ova jedna! Noge bele i dovoljno mršave da vas sve natera na smeh, i kukala je kao beba kada sam joj rekla da će ih morati pokazati vama! Samo je sela na pod i plakala! Bokovi dovoljno okrugli za bilo koji ukus i ona...”
Sijuan se spotakla kada se digla plima smeha, nikada potpuno gušeći ženino opisivanje. Uspela je još tri koraka, lica rumenog kao cvekla, a onda pobegla u trku.
Na ulici zastala je da uhvati vazduh i da joj srce prestane da udara. Ta odvratna stara nadžak baba! Trebala bi da...! Nije bilo važno šta bi trebalo da uradi; ta odvratna žena joj je rekla sve šta joj je trebalo. Ne Salija Dara; uopšte ne žena. Samo bi Plava znala, ili čak i posumnjala. Salidar. Jedno od zadnjih mesta gde bi neko tražio Aes Sedai, sem same Amadicije.
Dva čoveka, u snežnim kaputima i blistavo uglačanim oklopima, su jahala niz ulicu prema njoj, nerado krećući svoje konje sa strane da bi vagoni prošli. Deca Svetla. Mogli su se naći bilo gde ovih dana. Nagavši glavu dole, gledajući Bele plaštove oprezno ispod ivice svog šešira, Sijuan se primakla bliže plavo-zelenom ulazu krčme. Prešli su je pogledom dok su projahivali – čvrsta lica ispod blistavih, kupastih kaciga – i nastavili dalje.
Sijuan je ugrizla usnu u ljutnji. Verovatno im je privukla pažnju zbog povlačenja. A da su joj videli lice...? Ništa, naravno. Beli plaštovi bi mogli da pokušaju da ubiju Aes Sedai ako bi je našli samu, ali njeno lice više nije bilo lice Aes Sedai. Samo, videli su da pokušava da se sakrije od njih. Da je nije Duranda Tarna toliko uznemirila, ona ne bi napravila takvu budalastu grešku. Mogla je da se seti kada mala stvar, kao komentari gazdarice Tarne, nije moglo da je natera da beži ni najmanje, kada se ta prerasla, ofarbana žena-riba ne bi usudila da joj kaže reč. Ako se toj prznici ne sviđa moje ponašanje, ja ću... Šta će ona uraditi, je da nastavi po poslu na kome je bila pre nego što je gazdarica Tarna ne izmlati da ne može da sedi u sedlu. Nekada je bilo teško prisetiti se da su dani, kada je mogla da pozove kraljeve i kraljice i očekuje da dođu, prošli.
Krupno koračajući niz ulicu, piljila je tako jako da su neki vozači vagona progutali komentare koje su nameravali da naprave na lepu, mladu ženu koja je sama. Neki od njih jesu.
Min je sedela na klupi uza zid prepune zajedničke prostorije u Zastoju Devet Konja, gledajući sto okružen stojećim ljudima, nekima koji su nosili smotane, vozačke bičeve, drugi koji su nosili mačeve koji su ih pokazivali kao trgovačke stražare. Još šest je sedelo rame uz rame oko stola. Mogla je samo da razazna Logana i Leanu, koji su sedeli na drugom kraju. On je bio nezadovoljno namršten; ostali ljudi su se kačili o svaku Leaninu nasmešenu reč..
Vazduh je bio pun dima od lula i pun ćaskanja koje je zamalo ugušilo muziku flaute i doboša, i pesmu devojke koja je igrala na stolu između kamenih ložišta. Pesma je govorila o ženi koja je ubedila šest muškaraca da su muškarci njenog života; Min ju je našla zanimljivom, iako ju je naterala da pocrveni. Pevačica je, vremena na vreme, bacala ljubomorne poglede na prepun sto. Ili pre, na Leanu.
Visoka Domanska žena je već vodila Logana za nos kada su ušli u gostionicu, i privukla je više ljudi, kao muve na med, sa tim njihanjem u hodu i tom svetlošću u njenim očima. Za malo je izbila pobuna, Logan i trgovački čuvari sa rukama na mačevima, noževi su bili izvučeni i debeli vlasnik i dvojica jaka, mišićava čoveka su nagrnuli sa močugama. Leana je ugasila plamenove koliko ih je i izazvala, sa osmehom ovde, par reči onde, dodirom po obrazu. Čak je i gostioničar oklevao trenutak, kezeći se kao budala, dok ga posao nije pozvao nazad. A Leana je mislila da joj treba vežba. Teško je izgledalo fer.
Kada bih to mogla uraditi jednom posebnom čoveku, bila bih više nego zadovoljna. Možda bi me naučila – Svetlosti, o čemu ja razmišljam? Ona je uvek bila ona, i svako drugi mogao ju je prihvatiti kakva jeste ili ne. Sada je razmišljala da se promeni, zbog muškarca. Bilo je dovoljno što mora da se krije u suknji, umesto kaputa i pantalona koje je uvek nosila. On bi te pogledao u haljini sa dubokim izrezom. Imaš više da pokažeš nego Leana, a ona – Prestani to!
“Moramo da idemo južno”, rekla joj je Sijuan kraj ramena, i Min se trgnula. Nije videla kada je žena ušla. “Sada.” Iz svetla iz Sijuaninih plavih očiju, ona je saznala nešto. Da li će deliti je bilo drugo pitanje. Izgleda da žena misli da je Amirlin, većinu vremena.
“Ne možemo da dođemo do drugog mesta sa gostionicom pre noći”, rekla je Min. “Mogli bi, isto tako, da uzmemo sobe ovde za noć.” Pilo je prijatno ponovo spavati u krevetu umesto ispod živica i stogova sena, čak i ako je često morala da deli sa Sijuan i Leanom. Logan je bio voljan da im iznajmi sve sobe, ali je Sijuan je bila štedljiva sa njihovim novcem, čak i kada ga je Logan nosio.
Sijuan je pogledala okolo, ako ko god, u zajedničkoj sobi, nije gledao Leanu, je slušao pevačicu. “To nije moguće. Ja – ja mislim da se neki Beli plaštovi raspituju o meni.”
Min je žvižnula tiho. “Dalinu se to neće svideti.”
“Onda mu nemoj reći.” Sijuan je odmahnula glavom na skup oko Leane. “Samo reci Amaeni da moramo da krenemo. On će pratiti. Samo se nadajmo da i drugi ne prate.”
Min se iskezila iskrivljeno. Sijuan je možda tvrdila da ne brine što je Logan-Dalin preuzeo vođstvo, većinom je ignorišući kada je pokušavala da ga natera da uradi nešto što ona želi, ali je još uvek bila odlučna da ga ponovo dovede k' nozi.
“Šta je pa Zastoj Devet Konja, uopšte?” pitala je ustajući se na noge. Otišla je ispred tražeći nagoveštaj, ali je znak ispred vrata nosio samo ime. “Videla sam osam i deset, ali nikada devet.”
“U ovom gradu”, rekla je Sijuan ukočeno, “bolje je ne pitati.” Najednom, tačke boje na njenim obrazima, su naterale Min da misli da zna dovoljno dobro. “Dovedi ih, imamo dug put pred sobom i nemamo vremena da traćimo. I ne dozvoli da te neko slučajno čuje.”
Min je frknula meko. Sa tim osmehom na Leaninom licu, niko je neće ni videti. Želela je da zna kako je Sijuan privukla pažnju Belih plaštova. To je bila poslednja stvar koja im je bila potrebna, a nije da Sijuan čini greške. Želela je da zna kako da natera da je Rand gleda kao što su ti ljudi gledali Leanu. Ako treba da jašu cele noći – a predpostavljala je da hoće – možda bi Leana bila voljna da joj da par nagoveštaja.