Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće

Poglavlje 13

Mala soba u Sijendi

 4th Dimension

Elejna se opirala naginjanju kočije držeći se za kožne držače, pokušavajući da ignoriše Ninaevino ljuto lice preko puta nje. Zavese nisu bile navučene uprkos tome što su zrnca prašine ulazila kroz prozore; povetarac je oduvavao nešto od kasno-popodnevne vreline. Valjkasta, šumovita brda promicala su pored, šume ponekad prekinute kratkim prugama obradive površine. Lordovo imanje, u Amadicijskom stilu, je stajalo na vrhu jednog od brda nekoliko milja niz put, ogromna kamena osnovica, pedeset stopa visoka sa komplikovanom drvenom strukturom na njoj, sva u ukrašenim balkonima i sa krovom od crvenog crepa. Nekada bi to sve bio kamen, ali mnogo godina je prošlo otkada je lordu bila potrebna tvrđava u Amadiciji, a i kraljev zakon je sad zahtevao drvenu konstrukciju. Nijedan pobunjeni lord bi mogao da izdrži protiv kralja zadugo. Naravno, Deca Svetla su bila izuzeta iz tog zakona; oni su bili imuni na popriličan broj Amadicijskih zakona. Ona je morala da nauči ponešto od zakona i običaja drugih zemalja još kada je bila dete.

            Čistine su šarale i udaljena brda takođe, kao braon zakrpe na većinom zelenoj tkanini, a ljudi koji su ih obrađivali su izgledali kao mravi. Sve je izgledalo suvo; jedna munja bi otpočela požar koji bi goreo ligama. Ali munja bi značila kišu, a ono malo oblaka što je bilo na nebu je bilo previsoko i pretanko za to. Zapitala se da li bi mogla da ih napravi kišu. Naučila je poprilično o kontrolisanju vremena. Ipak i dalje je bilo veoma teško ako biste morali početi  ni sa čim.

            “Da li je mojoj Gospođi dosadno?” Ninaeva reče kiselo. “Način na koji moja Gospa gleda okolinu—niz nos moje Gospođe—ja mislim da moja Gospa želi da putuje brže.” Posežući iznad svoje glave, ona otvori malo prozorče i povika, “Brže, Tome. Ne prepiri se sa mnom! Ti drži jezik za zubima, Džuiline, hvataču lopova! Rekla sam brže!”

            Drveno prozorče se zatvori treskom, ali Elejna je i dalje mogla da čuje Toma kako gunđa glasno. Psuje najverovatnije; Ninaeva se brecala na ljude ceo dan. Trenutak kasnije, njegov bič pucnu, i kočija jurnu napred još brže, tresući se tako jako da su obe žene odskakale na zlatom obojenim sedištima. Svila je bila temeljno isprašena kada je Tom doveo vozilo, ali punjenje je odavno otvrdlo. Tvrdoglava kakva je bila, Ninaevina vilica je govorila da ona neće pitati Toma da uspori odmah nakon što mu je naredila da ide brže.

            “Molim te, Ninaeva”, Elejna reče. “Ja—” Druga žena je prekinu.

            “Da li je mojoj gospođici neudobno? Znam da su gospođe navikle na komfor, nešto što siromašna služavka ne bi znala, ali sigurno moja gospa želi da stigne do sledećeg grada pre mraka? Tako da služavka moje gospođe može da posluži večeru moje gospođe i da namesti krevet moje gospođe?” Njeni zubi se stisnuše zato što je to što sedište ide gore značilo da ona ide dole, a ona je gledala Elejnu kao da je to njena krivica.

            Elejna teško uzdahnu. Ninaeva je uvidela svrhu, u Maredesinu. Gospa nikada nije putovala bez služavke, a dve gospođe bi najverovatnije imale jedan par.  Sem ako bi obukle Toma ili Dzuilina, to je značilo jedna od njih dve. Ninaeva je uvidela da Elejna zna više od nje o tome kako se gospođe ponašaju; ona je to rekla veoma nežno, i Ninaeva je obično znala za zdrav razum kada ga čuje. Obično. Ali to je bilo u gazdarica Makurinoj radnji, nakon što su napunile one dve sa njihovom sopstvenom užasnim čajem.

            Napuštajući Maradesin, one su putovale brzo do ponoći da bi dosegle malo selo sa gostionicom, gde su podigle gostioničara iz njegovog kreveta da bi iznajmile dve skučene sobe sa uskim krevetima, budeći se juče pre prvog svetla da bi nastavile, zaobilazeći oko Amadora na nekoliko milja. Nijedna od njih bi bila uzeta za bilo šta drugo osim za ono što su tvrdile da su, na prvi pogled, ali nijedna od njih dve ne bi se osećala udobno prolazeći kroz veliki grad pun Belih Plaštova. Tvrđava Svetlosti bila je u Amadoru. Elejna je čula da se priča da je kralj vladao u Amadoru, ali je Pedron Nijal upravljao.

            Nevolja je počela prošle noći, u mestu zvanom Belon, na blatnjavoj reci veličanstveno nazvanoj Reka Gaean, nekih dvadeset milja od prestonice. Gostionica Belonski Gaz je bila veća od prve, a gazdarica Alfara, gostioničarka, je ponudila Gospođi Morelin privatnu trpezariju, koju Elejna nije mogla dobro da odbije. Gazdarica Alfara je bila tako sigurna da jedino služavka Gospođe Morelin, Nana, zna kako da je usluži kako treba; sve gospođe su zahtevale baš tako, žena je pričala, kao što bi i trebale, a njene devojke jednostavno nisu bile navikle na gospođe. Nana će znati tačno kako Gospa Morelin želi da joj krevet bude namešten i ona će joj pripremiti kupku posle vrelog dana putovanja. Spisak stvari koje će Nana uraditi kako treba za svoju gazdaricu je bio beskonačan.

            Elejna nije bila sigurna da li je Amadicijsko plemstvo očekivalo sve ovo, ili je gazdarica Alfara iskorišćavala stranu služavku. Ona je pokušala da poštedi Ninaevu, ali žena je bila puna “kako želite” i “moja Gospa je veoma naočita” kao i gostioničarka. Ispala bi budala ili najmanje čudna, ako bi pritisnula. One su pokušavale da izbegnu privlačenje nepotrebne pažnje.

            Sve dok su bile u Belonu, Ninaeva se ponašala kao savršena gospođina služavka u javnosti. Nasamo, bilo je sasvim drugačije. Elejna je želela da se žena povrati umesto što je batina sa gospođinom služavkom iz Pustoši. Izvinjenja su bila suočena sa “moja Gospa je preljubazna” ili jednostavno ignorisane. Neću se ponovo izviniti, ona pomisli po pedeseti put. Ne za nešto što nije moja krivica.

            “Razmišljala sam Ninaeva.” Držeći se za viseći kaiš, ona se osećala kao lopta u dečijoj igri zvanoj Odskok u Andoru, gde si pokušavao da održiš šarenu drvenu lopticu da odskače gore dole na lopatici. Ipak, ona neće tražiti da se kočija uspori. Ona može da izdrži koliko i Ninaeva može. Žena je bila tvrdoglava! “Želim da stignem u Tar Valon i otkrijem šta se dešava, ali—”

            “Moja Gospa je razmišljala? Moja Gospa mora da ima glavobolju zbog sveg tog truda. Napraviću mojoj Gospi fini čaj od korena ovčijeg jezička i crvenog krasuljka čim—”

            “Ućuti, Nana”, Elejna reče mirno ali čvrsto; bila je to njena najbolja imitacija njene majke. Ninaeva razjapi usta. “Ako potegneš tu pletenicu na mene, možeš da se voziš na krovu sa prtljagom.” Ninaeva napravi gušeći zvuk, pokušavajući da nešto kaže ali ništa nije izlazilo. Veoma zadovoljavajuće. “Ponekad izgleda misliš da sam i dalje dete, ali ti si ona koja se ponaša kao dete. Nisam ti tražila da mi opereš leđa, ali bih morala da se rvem sa tobom da bih te zaustavila. Ponudila sam da operem tvoja u zamenu, sećaš se. I ponudila sam da spavam u malom krevetu. Ali ti si se u njega popela i nisi htela da siđeš. Prestani da si zlovoljna. Ako želiš, ja ću biti služavka u sledećoj gostionici.” To bi verovatno bila katastrofa. Ninaeva bi vikala na Toma u javnosti, ili bi iščupala nečije uši. Ali bilo šta za malo mira. “Možemo odmah da stanemo i promenimo se u šumi.”

            “Izabrale smo haljinu koja bi tebi odgovarala”, žena progunđa posle trenutka. Otvarajući prozorče ponovo, ona povika, “Uspori! Da li to pokušavaš da nas ubiješ? Budalasti muškarci!”

            Odozgo je bila mrtva tišina dok se brzina kočije smanjivala na nešto razumniju, ali bi se Elejna mogla kladiti da su oni razgovarali. Ona ispravi kosu najbolje što je mogla bez ogledala. I dalje je bilo začuđujuće da vidi ove sjajne crne uvojke kada bi jedan pogledala. Zelenu svilu takođe treba dobro iščetkati.

            “Šta si to razmišljala, Elejna?” Ninaeva upita. Rumenilo joj oboji obraze. Najzad je prihvatila da je Elejna bila u pravu, ali to što je popustila je najverovatnije bilo najveće izvinjenje koje će ikada dati.

            “Mi žurimo u Tar Valon, ali imamo li stvarno mi ikakve ideje šta nas čeka u Kuli? Ako je Amirlin stvarno dala ta naređenja...Ja stvarno u to ne verujem, i to ne mogu da razumem, ali ne nameravam da uđem u Kulu dok ne saznam. 'Budala stavlja svoju ruku u šuplje drvo pre nego što je video šta je unutra'.”

            “Mudra žena, ta Lini.” Ninaeva reče. “Možda saznamo više ako primetim još jedan struk žutog cveća kako visi naopačke, ali do tada mislim da bismo se trebale ponašati kao da sam Crni Ađah sad kontroliše Kulu.”

            “Gazdarica Makura je do sada otposlala još jednog goluba za Narenvin. Sa opisom ove kočije, i haljina koje smo uzele, i najverovatnije Toma i Džulina, takođe.”

            “Tu se ništa ne može uraditi. Ovo se ne bi desilo da nismo besposličarile preko Tarabona. Trebale smo uzeti brod.” Elejna se zapanji njenim optužujućim tonom, a Ninaeva je imala poštenja da pocrveni ponovo. “Pa, sa tim je svršeno. Moiraina poznaje Sijuan Sanče. Možda Egvena može da je pita ako—”

            Odjednom kočija stade, odbacujući Elejnu napred na Ninaevu. Ona je mogla da čuje konje kako njište i udaraju dok se očajnički otplitala, a Ninaeva ju je odgurivala.

            Prigrlivši saidar, ona promoli glavu kroz prozor—i otpusti ga sa olakšanjem. Ovde je bilo nešto slično onome što je videla kako prolazi kroz Kaemlin više no jednom. Putujuća menažerija je bila ulogorena usred popodnevnih senki na velikoj čistini pored puta. Veliki lav crne grive je ležao poluspavajući u jednom kavezu, koji je zauzimao celi zadnji deo jednih kola, dok su njegove dve ženke hodale u drugom. Treći kavez je stajao otvoren; ispred njega, žena je terala dva crna medveda sa belim licima da stoje na velikim crvenim loptama. Još jedan kavez je sadržao nešto što je izgledalo kao veliki dlakavi vepar, sem što je njegova njuška bila isuviše šiljasta i imao je prste sa kandžama; on je dolazio iz Aijelske pustare, znala je, i zvan je kapar.Ostali kavezi su sadržali druge životinje, i ptice vedrih boja, ali nasuprot bilo koje menažerije koju je ona videla, ova je putovala sa ljudskim izvođačima: dva čoveka su žonglirala mašnasto iskrivljene kolutove između sebe, četiri akrobata su vežbala da stoje jedan drugom na ramenima, praveći visoki stub, i jedna žena je hranila tuce pasa koji su hodali na stražnjim nogama i koji su radili kolutove unazad za nju. U pozadini, neki drugi ljudi su postavljali dva visoka stuba; ona nije imala predstave za šta su oni služili.

            Ništa od toga nije bilo ono što je nateralo konje da se propinju u amovima i da prevrću očima, pored svega što je Tom mogao da uradi sa uzdama. Sama je mogla da namiriše lavove, ali to su bile tri ogromne naborane sive životinje koje su konji divlje gledali. Dve od njih su bili visoke kao kočija, sa velikim ušima i ogromnim zakrivljenim kljovama pored dugačkog nosa koji je visio do zemlje. Treća životinja, kraća od konja a verovatno teška koliko i konji, nije imala kljove. Mladunče, ona je pretpostavljala. Žena sa svetlo žutom kosom je češala mladunče iza uveta uz pomoć teške zakrivljene kuke. Elejna je videla ovakve životinje i ranije. I nije očekivala da će ih videti ponovo.

            Visoki tamnokosi muškaraz se izšeta iz kampa i od svih stvari po ovoj vrućini, nosio je svileni crveni kaput koji je pompezno razmahnuo dok je pravio elegantni naklon. Bio je lepog izgleda, sa dobro isturenom nogom, i veoma svestan obe stvari. “Oprostite mi, moja Gospo ako su vepar-konji preplašili vaše životinje.” Dok se uspravljao, on dade znak dvojici svojih ljudi da pomognu u smirivanju konja, a onda zastade, gledajući nju, i mromrmlja, “Budi mirna, moje srce.” To je bilo dovoljno jako da Elejna bude sigurna da je ona trebala to da čuje. “Ja sam Valan Luka, moja Gospo, izvanredni predstavljač. Vaše prisustvo me usrećuje.” On napravi još jedan naklon, čak još razrađeniji od prvog.

            Elejna podeli pogled sa Ninaevom, hvatajući isti iznenađeni osmeh koji je i ona sama imala. Čovek pun sebe, ovaj Valan Luka. Njegovi ljudi su izgleda bili dobri u smirivanju konja; oni su i dalje frktali i udarali kopitama, ali njihove oči više nisu bile onoliko raširene. Tom i Džuilin su gledali čudne životinje koliko i konji.

            “Vepar-konji, Gazda Luka?” Elejna reče. “Odakle oni dolaze?”

            “Divovski vepar-konji, moja Gospo”, je bio njegov spreman odgovor, “iz bajkovite Šare, gde sam ja lično poveo ekspediciju u divljinu punu čudnih civilizacija i još čudnijih prizora da ih uhvatim. Fasciniralo bi me da vam pričam o njima. Divovski ljudi dvaput viši od Ogijera.” On je pravio odlične gestikulacije da bi sve to ilustrovao. “Stvorenja bez glava. Ptice dovoljno velike da odnesu odraslog bika. Zmije koje mogu da progutaju čoveka. Gradovi napravljeni od čistog zlata. Siđite, moja gospo, i dozvolite mi da vam pričam.”

            Elejna nije sumnjala da bi Luka fascinirao samog sebe sa sopstvenim pričama, ali je sigurno sumnjala da su te životinje došle iz Šare. Kao prvo, ni Morski narod nije video ništa više od Šare od ograđenih luka za koje su bili omeđeni; svako ko je otišao iza zidova, nije više viđen. Aijeli su znali malo više. A kao drugo ona i Ninaeva su obe videle ove životinje u Falmeu, tokom Seanšanske invazije. Seanšani su ih koristili kao životinje za rad i za rat.

            “Mislim da ne bih, Gazda Luka”, ona mu reče.

            “Onda dopustite da izvodimo za vas”, on reče brzo. “Kao što možete videti, ovo nije uobičajena putujuća menažerija, već nešto potpuno novo. Privatna predstava. Akrobate, žongleri, trenirane životinje, najjači čovek na svetu. Čak i vatromet. Imamo Iluminatora sa nama. Na putu smo za Geldan i sutra ćemo nestati. Ali za siću—”

            “Moja gazdarica je rekla da neće”, Ninaeva ga prekinu. “Ona ima pametnijih stvari da na njih troši novac od gledanja životinja.” U stvari, ona je držala čvrstu ruku na svom novcu, protiv volje dajući kada im zatreba. Ona je izgleda mislila da sve treba da košta onoliko koliko i u Dve Reke.

            “Zašto biste želeli da idete u Geldan, Gazda Luka?” Elejna upita. Druga žena joj je ostavila gruba mesta da ih izgladi. “Čujem da su tamo veliki problemi. Čujem da Armis nije mogla da uguši ovog čoveka koji naziva sebe Prorokom, sa njegovim propovedanjem Ponovorođenog Zmaja. Sigurno ne želite da putujete u pobunu.”

            “Veoma preterano, moja Gospo. Veoma preterano. Gde ima gužvi, ljudi žele da su zabavljani. A gde ljudi žele zabavu, moja predstava je uvek dobrodošla.” Luka je zaoklevao, a onda priđe bliže kočiji. Postiđeni izgled pređe njegovim licem kad pogleda u Elejnine oči. “Moja Gospo, istina je da biste mi učinili veliku uslugu ako biste mu dozvolili da izvedem za vas. Činjenica je da je jedan od vepar-konja napravio malu nevolju u sledećem gradu uz put. To je bila slučajnost”, on doda užurbano, “Uveravam vas. Oni su nežne životinje. Nisu uopšte opasne. Ali ne samo što su ljudi iz Sijende nevoljni da mi dozvole da održim moju predstavu ili makar da dođu na jednu ovde... Pa, dao sam sav svoj novac da platim štete i kazne.” On se trznu. “Posebno kazne. Ako biste dozvolili da vas zabavim—za siću stvarno—nazvao bih vas zaštitnicom moje predstave gde god bih išao po svetu, šireći slavu vaše velikodušnosti, moja Gospo...?”

            “Morelin”, ona reče. “Gospa Morelin od kuće Samanred.” Sa svojom novom kosom ona bi mogla proći kao Karhijenjanka. Nije imala vremena da vidi njegovu predstavu, ma koliko bi u njoj uživala neki drugi put, i ona mu reče, dodajući, “Ali pomoćiću vam malo, ako nemate novca. Daj mu nešto Nana, da mu pomogne na njegovom putu za Geldan.” Poslednje što je želela ja da on “širi njenu slavu”, ali pomaganje siromašnim i onima u nevolji joj je bila dužnost koju ona ne bi preskočila kada ima sredstava čak i u stranoj zemlji.

            Gunđajući, Ninaeva izvadi kesu iz njene pojasne torbice i zahvati u nju. Ona se nakrivi iz kočije dovoljno da pritisne Lukinu šaku oko onoga što mu davala. Izgledao je začuđeno kad mu je rekla, “Ako bi našao pristojan posao, ne bi morao da prosiš. Vozi, Tome!”

            Tomov bič pucnu, i Elejna je bila bačena svoje mjesto. “Nisi morala da budeš nevaspitana”, ona reče. “Ili tako nagla. Šta si mu dala?”

            “Srebrni peni”, Ninaeva odgovori smireno, vraćajući kesu nazad u torbicu. “I više nego što je zaslužio.”

            “Ninaeva”, Elejna zaječa. “Čovek najverovatnije misli da smo se šalile sa njim.”

            Ninaeva frknu. “Sa onim ramenima, dan dobrog rada ga neće ubiti.”

            Elejna je ćutala, iako se nije slagala. Ne u svemu. Sigurno rad ne bi povredio tog čoveka, ali nije mislila da ga je mnogo bilo. Ne da bi Gazda Luka prihvatio posao koji mu ne bi dozvoljavao da nosi onu kapu. Ako bi to iznela pred Ninaevu, ona bi se najverovatnije svađala—kada ona pokaže nežno na stvari koje Ninaeva ne zna, žena je bila veoma sposobna da je optuži za aroganciju, ili da drži pridike—i teško da je Valan Luka bio vredan još jedne prepirke tako skoro posle izglađivanja prošle.

            Senke su se izduživale kad su stigle u Sijendu, poveliko selo od kamena i slame sa dve gostionice. Prva, Kraljev Kopljanik, imala je zjapeću rupu onde gde su prednja vrata bila, i gomila je gledala radnike kako vrše popravke. Možda se Gazda Lukinom “vepar-konju” nije svideo znak, sada oslonjen pored rupe, jurišajući vojnik sa spuštenim kopljem. Izgleda da je bio nekako očepljen odozgo.

            Iznenađujuće, bilo je čak i više Belih Plaštova na zagušenim prašnjavim ulicama nego u Maradesinu, mnogo više, i drugih vojnika pored njih, ljudi u oklopu i sa koničnim metalnim kalpacima čiji su plavi plaštovi nosili Zvezdu i Čičak Amadicije. Mora da je garnizon bio u blizini. Kraljevi ljudi i Beli Plaštovi se izgleda uopšte nisu sviđali jedni drugima. Ili su prolazili jedni pored drugih kao da ljudi koji su nosili pogrešnu boju nisu postojali, ili su prolazili sa izazivajućim pogledima koji nisu bili daleko od potezanja mačeva. Neki od u belo obučenih ljudi su imali crveni pastirski štap iza plamtećeg sunca na njihovim plaštovima. Šaka Svetla, tako su sebe nazivali, Šaka koja traži istinu, ali svi ostali su ih zvali Ispitivači. Čak su se i Beli Plaštovi držali podalje od njih.

            Sve u svemu, to je bilo dovoljno da natera Elejnin stomak da se zgrči. Ali nije preostalo više od sata sunčevog svetla, čak i ako je to ostalo, a to je uzimalo u račun zalaske sunca kasnog leta. Čak i voziti se pola noći ponovo, ne bi garantovalo još jednu gostionicu i putovati ovako kasno bi možda privuklo pažnju. Pored toga imali su razloga da se zaustave rano danas.

            Ona razmeni poglede sa Ninaevom, i posle trenutka, druga žena klimnu i reče, “Moramo da stanemo.”

            Kada se kočija zaustavila ispred Svetlosti Istine, Džuilin skoči dole da otvori vrata, i Ninaeva je čekala sa snishodljivim izgledom na licu da on pomogne Elejni da siđe. Ipak je uputila Elejni osmeh; neće ponovo postati zlovoljna. Kožna torba koju je skinula sa ramena pomalo je odudarala, ali ne toliko, nadala se Elejna. Sad kada je Ninaeva ponovo nabavila zalihu trava i masti nije nameravala da ih pusti van vidika.

            Od svog prvog pogleda na znak gostionice—plamteće sunce kao ono koje su Deca nosila na svojim plaštovima—ona je zaželela da je “vepar-konj” uradio izuzetak sa ovom gostionicom umesto one druge. Makar nije bilo pastirskog štapa iza njega. Pola ljudi koji su ispunjavali javnu sobu je nosilo bele plaštove, njihove kacige su bile postavljene na stolove ispred njih. Ona duboko udahnu čvrsto se držeći da se ne bi okrenula na petama i otišla.

            Pored vojnika, to je bila prijatna gostionica, sa visokim plafonom poduprtim gredama i tamnim uglačanim pločama. Isečene zelene grane ukrašavale su hladna srca dva velika kamina, i fini mirisi kuvanja su dopirali iz kuhinje. Služavke sa belim keceljama su izgledale srećno dok su žurile između stolova sa tacnama sa vinom, pivom, ili hranom.

            Dolazak gospe ovako blizu prestonici je napravio malo komešanja. Ili je to možda bilo zbog imanja onog lorda. Malo ljudi je gledalo; više njih je gledalo njenu “služavku” sa interesovanjem, iako ih je Ninaevin surov izraz lica, kada je shvatila da su nju gledali, brzo okrenuo nazad njihovom vinu. Ninaeva je izgleda mislila da to što je čovek gleda zločin, iako on ništa nije rekao i nije joj dobacivao. Elejna se čudila zašto nije nosila manje lepu odeću. Morala je dosta da radi da se postara da ta jednostavna siva haljina pristaje drugoj ženi pristojno. Ninaeva je bila beznadežan slučaj sa iglom kad je u pitanju fini rad.

            Gostioničarka, Gazdarica Džaren, je bila punačka žena sa dugim sivim uvojcima i toplim osmehom i pretražujućim tamnim očima. Elejna je pretpostavljala da bi ona mogla primetiti izlizani porub ili praznu kesu na deset koraka. Oni su očigledno prošli pregled, jer se ona duboko poklonila šireći svoju sivu suknju široko i napravila je izlivajuću dobrodošlicu, interesujući se da li je Gospa na svom putu ka ili iz Amadora.

            “Iz”, Elejna odgovori tromo. “Gradski balovi su bili veoma zabavni, i Kralj Ailron je baš lep kao što kažu, što nije uvek tako za kraljeve, ali moram da se vratim na moja imanja. Treba mi soba za mene i Nanu, i nešto za mog slugu i vozača.” Razmišljajući o Ninaevi i krevetu na rasklapanje, ona doda, “Trebaju mi dva cela kreveta. Treba mi Nana blizu, a ako dobije na rasklapanje, budiće me svojim hrkanjem.” Ninaevino lice sa izrazom poštovanja nestade—samo za trenutak, na sreću—ali to je bilo veoma tačno. Ona je hrkala užasno.

            “Naravno, moja gospo”, reče punačka gostioničarka. “Imam pravu stvar. Ali vaši ljudi će morati da spavaju dole u štali na senjaku. Prilično smo popunjeni kao što vidite. Grupa skitnica je juče dovela neke užasne velike životinje u selo i jedna od njih je poprilično uništila Kraljevog Kopljanika. Jadni Sim je izgubio pola mušterija ili više, i oni su svi došli ovde.” Osmeh gazdarice Džaren je više bio zadovoljan nego saosećajan. “Ipak imam jednu slobodnu sobu.”

            “Sigurna sam da će odgovarati. Ako biste poslali laki obrok i nešto vode za umivanje, mislim da ću se povući rano.” I dalje je bilo sunčeve svetlosti na prozorima, ali ona je nežno stavila ruku preko usta kao da prikriva zevanje.

            “Naravno, moja gospo. Kako vi želite. Ovuda.”

            Gazdarica Džaren je izgleda mislila da treba da zabavlja Elejnu dok ih je vodila na drugi sprat. Čitavim putem je pričala o popunjenosti u gostionici i kako je čudesno što je imala slobodnu sobu, o skitnicama sa njihovim životinjama i kako su bili najureni iz grada i da je dobro što su se otarasili tog smeća, o svim plemićima koji su odsedali u njenoj ustanovi preko godine, čak i Gospodar Kapetan Komandant Dece jednom. Zašto, jedan Lovac na Rog je prošao ovuda dan pre, na njegovom putu za Tir, gde kažu da je Kamen Tira pao u ruke lažnog Zmaja, i zar nije bilo užasno zlo što ljudi mogu da urade takve stvari? “Nadam se da ga nikad neće pronaći.” Gostioničarkine sive kovrdže se zatresoše kad ona odmahnu glavom.

            “Rog Valera?” Elejna reče. “Zašto da ne?”

            “Zašto, moja Gospo... ako ga nađu, to znači da Poslednja Bitka dolazi. Mračni se oslobađa.” Gazdarica Džaren zadrhta. “Svetlost poslala da se Rog nikad ne pronađe. Na taj način Poslednja Bitka se ne može desiti, može li?” Izgleda da nije postojalo mnogo odgovora na takvu čudnu logiku.

            Soba je bila tesna, ako ne sasvim skučena. Dva uska kreveta sa prugastim pokrivačima stajali su sa svake strane prozora koji je gledao na ulicu i malo više od prolaza koji ih je delio jedan od drugog ili od belih gipsanih zidova. Mali stočić na kome je stajala lampa i kutija između kreveta, maleni cvetni ćilim i lavor za umivanje sa malim ogledalom iznad njega je upotpunjivalo namještaj. Makar je sve bilo čisto i ispolirano.

            Gostioničarka tresnu jastuke i izgladi pokrivače i reče da su madraci bili od najboljeg guščijeg pera i da će Gospini ljudi doneti njene kovčege uz zadnje stepenice i da će sve biti prijatno, postojao je dobar povetarac noću ako bi Gospa otvorila prozor i ostavila vrata odškrinuta. Kao da bi ona spavala sa otvorenim vratima koja su vodila u javni hodnik. Dve devojke sa keceljama su stigle sa velikim plavim bokalom vode koja se pušila i sa lakiranim poslužavnikom pokrivenim belom tkaninom pre nego što je Elejna uspela da natera Gazdaricu Džaren da izađe. Oblik bokala za vino i dve čaše je uzdizalo tkaninu sa jedne strane.

            “Mislim da je verovala da ćemo možda otići u Kraljevog Kopljanika čak i sa rupom u njemu”, reče, kad su vrata konačno bila čvrsto zatvorena. Gledajući po sobi, namršti se. Biće jedva mesta za kovčege. “I nisam sigurna da ne bi trebale.”

            “Ja ne hrčem”, Ninaeva reče čvrsto.

            “Naravno da ne. Morala sam nešto da kažem, ipak.”

            Ninaeva glasno frknu, ali sve što je rekla bilo je “Drago mi je što sam umorna dovoljno da odem da spavam. Pored račvastog korena, nisam ništa prepoznala da pomogne snu u onome što je ona Makura žena imala.”

            Tom i Džuilin su iz tri puta doneli gvožđem okovane drvene sanduke gore, gunđajući svo vreme, onako kako su muškarci radili, zato što su morali da ih provuku kroz uske stepenice na zadnjem delu gostionice. Oni su gunđali što su morali da spavaju u štali, takođe, kada su doneli prvi—on je imao ručke u obliku lišća; većina njihovog novca i vrednosti je bio na dnu toga, uključujući i povraćene ter'angreale—ali jedan pogled na sobu i oni su se pogledali i ućutali. Barem oko toga.

            “Mi idemo da vidimo šta možemo da saznamo u javnoj sobi”, Tom reče kada su i poslednji sanduk doneli. Jedva je ostalo dovoljno mesta da se dosegne lavor.

            “I možda se prošetamo po selu”, Džuilin doda. “Ljudi pričaju kada postoji onoliko netrpeljivosti koliko sam vidio na ulicama.”

            “To će biti veoma dobro”, Elejna reče. Oni su to radili da bi o sebi mislili kako služe za nešto više nego samo za nošenje. Tako je bilo u Tančiku—i Maradesinu, naravno—i tako će možda biti ponovo, ali teško da će to biti ovde. “Budite veoma pažljivi da sada ne upadnete u neku nevolju sa Belim Plaštovima.” Oni razmeniše dugi bolni pogled, kao da ih ona nikad nije videla obojicu u modricama i sa krvarećm licima posle šetnje za informacijama, ali ona im oprosti i osmehnu se Tomu. “Jedva čekam da čujem šta saznaš.”

            “Ujutro”,Ninaeva reče čvrsto. Ona je izbegavala da gleda Elejnu tako jako kao da je možda preko gledala. “Ako nas uznemirite pre toga za bilo šta manje od Troloka, saznaćete zašto.”

            Pogled koji oni razmeniše govorile su knjige—i naterao je Ninaevine obrve da se oštro podignu—ali kad im je ona nevoljno dala nekoliko novčića, oni otiđoše složivši se da ostave žene da spavaju neuznemirene.

            “Ako ne mogu ni da pričam sa Tomom”, Elejna poče kad su oni otišli, ali Ninaeva je prekinu.

            “Neću da mi oni upadaju kada spavam u spavaćici.” Ona je trapavo otkopčavala dugmad na leđima haljine. Elejna priđe da joj pomogne, i ona reče, “Mogu sama. Ti izvadi prsten za mene.”

            Šmrknuvši, Elejna zadiže suknju da bi dosegla mali džep koji je ona prišila iznutra. Ako je Ninaeva želela da bude svadljiva, neka je; neće joj odgovoriti čak i ako Ninaeva počne ponovo da priča prazno. Bila su dva prstena u njenom džepu. Ona ostavi zlatnu Veliku Zmiju koju je dobila kad je postala Prihvaćena i izvadi kameni prsten.

            Sav u mrljama i prugama crvenog plavog i braon, bio je jednostavno prevelik da stane na prst i spljošten i iskrivljen pored toga. Čudno, ma kako to izgledalo, prsten je imao samo jednu ivicu; prst koji bi išao ivicom bi kružio unutra i napolje pre nego što bi se vratio na mesto odakle je pošao. To je bio ter'angreal, a ono što je radio je bilo da omogući pristup u Tel'aran'riod, čak i za nekoga ko nije imao Talenat koje su Egvena i aijelski snovohodači delili. Sve što je bilo potrebno je da se spava sa njim pri koži. Za razliku od ostala dva ter'angreala koje su povratile od Crnog Ađaha, ovaj nije zahtijevao usmeravanje. Koliko je Elejna znala, čak i muškarac bi mogao da ga koristi.

            Obučena samo u svoju platnenu spavaćiu, Ninaeva zakači prsten na vrpcu zajedno sa Lanovim pečatnim prstenom i sopstvenom Velikom Zmijom, a onda je ponovo zaveže i okači oko vrata pre nego što je legla na jedan od kreveta. Pažljivo stavljajući prstenje uz kožu, ona položi glavu na jastuke.

            “Ima li vremena pre nego što Egvena i Mudre stignu tamo?” Elejna upita. “Nikad ne mogu da shvatim koliko je to sati u Pustari.”

            “Ima vremena, sem ako ne dođe ranije, što neće uraditi. Mudre je drže na kratkom povodcu. To će joj činiti dobro na duge staze. Uvek je bila tvrdoglava.” Ninaeva otvori oči, gledajući nju—nju!—kao da bi se to moglo i za nju reći.

            “Seti se da kažeš Egveni da kaže Randu da mislim na njega.” Ona nije nameravala da dopusti ženi da počne svađu. “Reci joj da...kaže njemu da ga volim i samo njega.” Eto. Sve je izbacila.

            Ninaeva prevrnu očima na veoma napadan način. “Ako tako želiš”, ona reče suvo, nameštajući se na jastuku.

 Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće