Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće

Poglavlje 14

Susreti

4th Dimension 

Efekti prstena ter’angreala više nisu čudili Ninaevu. Bila je u mestu o kome je mislila kad je san pao na nju, velika prostorija u Tiru zvana Srce Kamena, unutar masivne tvrđave zvane Kamen Tira. Pozlaćene lampe su bile nezapaljene, ali bleda svetlost kao da je dolazila od svuda i ni od kuda, jednostavno, svuda oko nje, stapajući se sa maglovitim senkama u daljini. Makar nije bilo vruće; nikada izgleda nije bilo vruće ili hladno u Tel'aran'riodu.

            Ogromni stubovi od crvenog kamena su se pružali u svim pravcima, kupola visoko iznad nje je bila izgubljena u maglovitim senkama zajedno sa još više zlatnih lampi koje su visile na zlatnim lancima. Svetlo podno kamenje pod njenim stopalima je bilo izlizano; Visoki Lordovi Tira su dolazili u ovu prostoriju—u stvarnom svetu, naravno—samo onda kada je to zakon i običaj zahtevao, ali oni su dolazili još od Slamanja Sveta. U sredini pod kupolom je bio Kalandor, naizgled svetlucavi mač napravljen od kristala, do pola zariven u kameni pod. Kao što ga je Rand ostavio.

            Nije se približila Kalandoru. Rand je tvrdio da je ispleo zamke oko njega pomoću saidina, zamke koje nijedna žena ne bi mogla da vidi. Očekivala je da su gadne—i najbolji ljudi mogu da budu pokvareni kad pokušavaju da budu neiskreni—gadne i zapete za ženu kao i za muškarca koji bi mogao da upotrebi taj sa'angreal. On je nameravao da ga tako čuva od onih iz Kule koliko od Izgubljenih. Osim Randa lično, onaj ko bi dodirnuo Kalandor mogao bi da umre ili gore.

            To je bila činjenica u Ter'aran'riodu. Što je bilo u stvarnom svetu bilo je i ovde, takođe, iako obrnuto nije uvek bilo tako. Svet snova, Neviđeni svet, je odražavao stvarni svet, ponekad na čudne načine, a možda i druge svetove. Verin Sedai je rekla Egveni da je postojala šara ispletena svetovima, od stvarnosti ovde i drugih, kao što je uplitanje ljudskih života činilo Šaru Doba. Tel'aran'riod ih je sve dodirivao, ipak samo nekoliko ih je moglo ući sem slučajno, tokom nesvesnih trenutaka, tokom njihovih sopstvenih zemaljskih snova. Opasni trenuci za te spavače, iako oni to nikad ne saznaju, osim ako im se ne desi neka nezgoda. Još jedna činjenica o Ter'aran'riodu je bila da ono što se desi sanjaču ovde desi mu se i u stvarnom svetu. Ako umreš u Ter'aran'riodu umro si i u stvarnosti.

            Imala je osećaj da je neko posmatra iz magle između stubova, ali je to nije uznemiravalo. To nije bila Mogedijen. Izmišljene oči; nema posmatrača. Rekla sam Elejni da ih ignoriše, a ovde ja ... Mogedijen bi sigurno uradila mnogo više od samog gledanja. Iako je tako, ona je želela da je besna dovoljno da usmerava. Ne da je bila uplašena, naravno. Samo nije bila besna. Uopšte nije bila uplašena.

            Iskrivljeni kameni prsten je imao osećaj lakoće, kao da je pokušavao da ispluta iz njene spavaćice, podsećajući je da je samo to imala na sebi. Istog trenutka kada je pomislila o oblačenju, bila je u haljini. To je bio trik u Tel'aran'riodu koji joj se sviđao; u neku ruku usmeravanje je bilo nepotrebno zato što je ovde mogla da radi stvari za koje je sumnjala da je ijedna Aes Sedai ikada uradila koristeći Moć. To ipak nije bila haljina koju je očekivala; ne debela Dvorečanska vuna. Visoki okovratnik ukrašen Džarekruskom čipkom je stajao odmah ispod njenog podbradka, ali svetlo žuta svila u koju je bila obučena pripijala se uz nju otkrivajući. Koliko puta je nazvala Tarabonske haljine kao ovu nepristojnim kada ih je nosila da bi se uklopila u Tančiku? Izgleda da se na njih navikla više nego što je mislila.

            Cimnuvši svoju pletenicu zbog kolebljivosti svog uma, ona ostavi haljinu kakva je bila. Haljina možda nije bila kakvu je želela, ali ona nije bila lakomislena devojka da skače i ciči zbog toga. Haljina je haljina. Nosiće je i kad Egvena stigne, sa bilo kojom Mudrom koja će je pratiti ovaj put, i ako ijedna od njih kaže i reč... Nisam došla rano da bih kritikovala sebe zbog haljina!

            “Brižita?” Tišina joj je odgovorila, i ona podiže glas, iako to nije bilo potrebno. U ovom mestu, ta naočita žena je mogla da čuje svoje ime izgovoreno sa druge strane sveta. “Brižita?”

            Žena iskorači od između stubova, plave oči mirne i ponosno samouverene, njena zlatna kosa u dugoj pletenici još detaljnijoj od Ninaevine. Kratki beli kaput i prostrane žute svilene pantalone, sakupljene na člancima iznad kratkih čizama sa štiklama, bila je odeća koja je počela da joj se sviđa još pre dve hiljade godina. Strele u tobolcu na njenom boku su izgleda bile od srebra, kao i luk koji je nosila.

            “Da li je Gajdal u blizini?” Ninaeva upita. On je obično bio uz Brižitu i on je činio Ninaevu nervoznom, odbijajući da prizna njeno postojanje, mrgodeći se kada je Brižita pričala sa njom. Bilo je pomalo šokirajuće da pronađe Gajdal Kejna i Brižitu—već drugo mrtve heroje povezane u toliko priča i legendi—u Ter'aran'riodu. Ali kao što je Brižita i sama rekla, gde je bolje da heroje vezane za Točak Vremena očekuju ponovorođene nego u snu? San koji je postojao koliko i Točak. To su bili oni Brižita i Gajdal Kejn i Rogoš Orlooki i Artur Hokving i svi ostali, koje će Rog Valera dozvati da se bore u Tarmon Gai'donu.

            Brižitina pletenica se zanjiha kad ona odmahnu glavom. “Nisam ga videla već neko vreme. Mislim da ga je Točak upleo ponovo. Uvek se tako dešava.” Očekivanje i briga su dodirivale njen glas.

            Ako je Brižita bila u pravu, onda je negde u svetu dečak bio rođen, kmečeća beba bez ikakvog znanja o tome ko je on, kome je ipak suđeno da ima avanture koje će napraviti nove legende. Točak je uplitao heroje u Šaru kada su bili potrebni da oblikuje Šaru, a ako bi umrli, vratili bi se ovde da čekaju ponovo. To je značilo biti vezan za Točak. Novi heroji takođe bi se mogli naći vezani, muškarci i žene čija su ih hrabrost i dostignuća podigla iznad uobičajenih, ali jednom vezani, bivali su to zauvek.

            “Koliko je tebi ostalo?” Ninaeva upita. “Još godine sigurno.” Brižita je uvek bila vezana za Gajdala, bila je vezana iz priče u priču, iz Doba u Doba, avantura i romansa koju ni Točak Vremena nije prekinuo. Ona je uvek bila rođena posle Gajdala; godinu ili pet ili deset, ali posle.

            “Ne znam, Ninaeva. Vreme ovde nije kao vreme u stvarnom svetu. Susrela sam se sa tobom ovde prije deset dana, bar toliko meni izgleda, a Elejnu samo dan ranije. Koliko je to bilo za vas?”

            “Četri dana i tri”, Ninaeva promrmlja. Ona i Elejna su dolazile da pričaju sa Brižitom često koliko su mogli, iako nije moglo biti prečesto sa Tomom i Džuilinom sa kojima su delili kamp i noćne straže. Brižita se čak sećala Rata Moći, jedan životni vek njega barem i Izgubljenih. Njeni prošli životi su bili kao knjige kojih se dugo posle milo seća, udaljenije mutnije nego one bliže, ali Izgubljeni su se isticali. Posebno Mogedijen.

            “Vidiš, Ninaeva? Tok vremena ovde može da se pomeri i u većim razmerama. Mogli bi biti meseci pre no što se rodim ili dani. Ovde za mene. U stvarnom svetu bi mogle proći godine pre mog rođenja.”

            Pomučivši se Ninaeva potisnu nelagodnost. “Onda ne treba da gubimo ovo vreme koje imamo. Da li si videla neke od njih od kada smo se poslednji put susrele?” Nije bilo potrebno reći koga.

            “Previše. Lanfear je često u Tel'aran'riodu, naravno, ali videla sam Rafhina i Samaela i Graendal. Demandreda. I Semirhejdž.” Brižitin glas se stegnu na poslednje ime; čak ni Mogedijen, koju je mrzela, nije je se vidno plašila, ali Semirhejdž je bila druga stvar.

            Ninaeva zadrhta takođe—zlatokosa žena joj je rekla previše o toj—i shvati da je nosila debeli vuneni plašt, sa dubokom kapuljačom navučenom da joj sakrije lice; crveneći se, ona ga natera da nestane.

            “Niko od njih te nije video?” ona upita uznemireno. Brižita je ranjivija od nje na mnogo načina, čak i pored njenog poznavanja Tel'aran'rioda. Nikad nije mogla da usmerava; bilo koji Izgubljeni bi mogao da je uništi kao da gazi mrava, bez da zastanu. A ako bi bila uništena ovde, ne bi bilo ponovorođenja za nju nikad više.

            “Nisam toliko nevešta—ili glupa—da bih to dozvolila.”  Brižita se nasloni na svoj srebrni luk; legenda je govorila da ona nikada nije promašivala tim lukom ili sa njenim srebrnim lukom i strelama. “Njih je briga jedne za druge i ni za koga drugog. Videla sam Rahfina i Samaela, Graendal i Lanfear, svako od njih se prikradao drugima neviđen. I Demandred i Semirhejdž, svaki od njih takođe uhodeći ostale. Nisam videla toliko njih otkad su se oslobodili.”

            “Nameravaju nešto.” Ninaeva ugrize usnu frustrirano. “Ali šta?”

            “Ne mogu još da kažem, Ninaeva. U Ratu Senke, oni su uvek spletkarili, jedni protiv drugih često koliko i ne, ali njihov rad nikada nije slutio dobro svetu, stvarnom ili neviđenom.”

            “Pokušaj da saznaš Brižita; koliko god možeš bezbedno. Nemoj da rizikuješ.” Lice druge žene se nije promenilo, ali Ninaeva pomisli da je ona bila začuđena; luda žena je mislila malo o opasnosti koliko i Lan. Želela je da može da pita u vezi Bele Kule, u vezi što je Sijuan možda spletkarila, ali Brižita nije mogla da vidi niti da dotakne stvarni svet sem ako je pozvana tamo Rogom. Ti samo izbegavaš ono što stvarno želiš da pitaš! “Da li si videla Mogedijen?”

            “Ne”, Brižita uzdahnu, “ali ne zato što se nisam trudila. Obično pronađem svakoga ko zna da je u Svetu Snova; postoji osećaj, kao mreškanje koje se širi kroz vazduh od njih. Ili možda od njihove svesnosti; ne znam. Ja sam vojnik, ne naučnik. Ili nije dolazila u Ter'aran'riod od kada si je porazila, ili...” Ona je oklevala i Ninaeva je želela da je spreči da kaže ono što je mislila da dolazi sledeće, ali Brižita je bila prejaka da izbegne neprijatne mogućnosti. “Ili ona zna da je tražim. Ona može da se sakrije. Ne zovu je džabe Pauk.” To je što je Mogedijen bila, u Doba Legendi; maleni pauk koji je pleo mreže u tajnovitim mestima, njegov otrov je bio dovoljno otrovan da ubije za trenutak.

            Odjednom je bila svesnija osećaja nevidljivih očiju. Ninaeva zadrhta. Nije se tresla. Samo je zadrhtala, ne zatresla. Ipak, držala je uglađenu Tarabonsku haljinu čvrsto na umu iz straha da se odjednom ne bi našla u oklopu. Bilo je dovoljno postiđujuće što su se takve stvari dešavale kad je bila sama, a čak i više pod staloženim plavim pogledom žene koja je bila dovoljno hrabra da bude par sa Gajdal Kejnom.

            “Da li je možeš pronaći čak i kada želi da ostane skrivena, Brižita?” Bilo je mnogo to tražiti, ako bi Mogedijen znala da je lovljena, to bi bilo kao tražiti lava u visokoj travi naoružan samo štapom.

            Druga žena nije oklevala. “Možda. Pokušaću.” Podižući luk, ona doda, “Sad moram da odem. Ne želim da rizikujem da me drugi vide kada dođu.”

            Ninaeva stavi ruku na njeno rame da je zaustavi. “Pomoglo bi ako bi mi dozvolila da im kažem. Tako bih mogla da podelim sa Egvenom i Mudrama ono što si mi rekla o Izgubljenima, a one bi to mogle reći Randu. Brižita, on mora da zna—”

            “Obećala si Ninaeva.” Te njene plave oči su bile nepopustljive kao led. “Propisi kažu da ne smemo da dozvolimo da iko zna da mi obitavamo u Ter'aran'riodu. Prekršila sam dosta njih tako što sam pričala sa tobom, a još više tako što sam ti pomogla, zato što ne mogu da stojim pored i gledam te kako se boriš sa Senkom—ja sam bila tu bitku u više života nego što se mogu setiti—ali ja ću se držati što više propisa mogu. Moraš da održiš svoje obećanje.”

            “Naravno da ću ga održati”, ona reče ogorčeno, “sem ako me oslobodiš njega. I pitaću te—”

             “Ne.”

            I Brižita je nestala. U jednom trenutku Ninaevina šaka je počivala na belom rukavu, a u sledećem na vazduhu. Kroz glavu joj je prošlo nekoliko psovki koje je načula od Toma i Džuilina, vrsta zbog koje bi grdila Elejnu ako bi ih slušala, a kamoli upotrebila. Beskorisno bi bilo ponovo zvati Brižitu. Najverovatnije ne bi došla. Ninaeva se samo nadala da će ona odgovoriti sledeći put kada je ona ili Elejna budu zvale. “Brižita! Održaću moje obećanje, Brižita!”

            Ona je to najverovatnije čula. Možda će do njihovog sledećeg sastanka nešto saznati o Mogedijeninim delatnostima. Ninaeva samo što se nije nadala da neće saznati. Ako bi saznala, to bi značilo da je Mogedijen stvarno hodila Tel'aran'riodom.

            Glupa ženo! “Ako ne paziš na zmije, ne možeš se žaliti kada te jedna ujede.” Stvarno je želela da upozna Elejninu Lini jednog dana.

            Praznoća prostrane prostorije je tištila, sa svim tim velikm poliranim stubovima i osećajem posmatranosti iz magle između. Ako je neko stvarno bio tamo, Brižita bi znala.

            Ona shvati da je ispravljala svilenu haljinu preko njenih kukova, i da bi odvukla misli od očiju koje nisu bile tamo, ona se skoncentrisala na haljine. Bila je dobra Dvorečanska vuna u čemu je Lan vidio prvi put i jednostavna haljina sa čipkom je ona nosila kada je on joj izjavio svoju ljubav, ali ona je želela da je on vidi u haljini kao ovoj. Ne bi bilo nepristojno ako bi on bio onaj ko bi je u njoj video.

            Visoko ogledalo se pojavi, odražavajući njen odraz dok se ona okretala u ovu ili onu pozu, čak je i virila preko svog ramena. Žuto sukno se pripijalo uz nju, nagoveštavajući sve što je skrivalo. Ženski Krug u Emondovom polju bi je odvukao na privatan razgovor, Mudrost ili ne. Ipak, haljina je bila prilično lepa. Ovde, sama, mogla je da prizna da je malo više navikla da nosi tako nešto u javnosti. Uživala si, grdila je sebe. Ti si izgleda isto toliko drska devojka koliko i Elejna, u koju se ona izgleda pretvara! Ali haljina je bila predivna. I možda ne toliko neskromna koliko je uvek govorila. Ne kao izrez skoro na pola puta do koljena, kao Prva od Majena, na primer. Pa, možda Barelejnin nije bio toliko nisko, ali ipak je bio niži nego što je ugled dozvoljava.

            Čula je o tome šta su Domanke često nosile; čak i Tarabonci su to nazivali nepristojnim. Mišlju, žuta svila posta mreškavi tok, sa uskim pojasom od tkanog zlata. I tanka. Njeno lice se oboji. Veoma tanka. Jedva neprozirna uopšte. Haljina sigurno je više no nagoveštavala. Ako bi je Lan vidio u tome, on ne bi blebetao kako je njegova ljubav prema njoj beznadežna i da on neće da joj da udovičku crninu kao venčani poklon. Jedan pogled, i njegovu krv bi zahvatila vatra. On bi—

            “Šta pod Svetlošću imaš to na sebi, Ninaeva?” Egvena upita skadalizovanim tonom.

            Ninaeva skoči uvis, okrećući se, i kada se spustila okrenuta ka Egveni i Melaini—to je bila Melaina, iako nijedna od Mudrih bi bila imalo bolja—ogledalo je nestalo i ona je nosila tamnu Dvorečansku vunenu haljinu dovoljno debelu i za najjaču zimu. Ponižena što se trgnula, koliko i bilo šta drugo—bilo je uglavnom zato što je začuđena—ona promeni haljinu trenutno, bez razmišljanja, vraćajući se nazad u tanku Domansku i isto toliko brzo nazad u Žutu Tarabonsku.

            Njeno lice je gorelo. Sigurno su o njoj mislili kao o potpunoj glupači. I to pred Melainom, povrh toga. Mudra je bila prelepa, sa njenom dugom zlatno-crvenom kosom i čistim zelenim očima. Ne da joj je stalo kako je žena izgledala. Ali Melaina je bila na njenom prošlom sastanku sa Egvenom takođe, i podsmevala joj se zbog Lana. Ninaeva se razbesnela zbog toga. Egvena je tvrdila da ona nije bila podsmešljiva, ne među Aijelkama, ali Melaina je hvalila Lanova ramena, njegove ruke i njegove oči. Sa kojim pravom je zelenooka mačka gledala Lanova ramena? Ne da je ona sumnjala u njegovu vernost. Ali on je bio muškarac i veoma daleko od nje i Melaina je bila gde i on i... Čvrsto okonča tu liniju misli.

            “Da li je Lan—?” Mislila je da će joj lice izgoreti. Zar ne možeš da kontrolišeš sopstveni jezik, ženo? Ali ona nija htela—nije mogla—da se povuče, ne kad je Melaina bila ovde. Egvenin zabavljeni osmeh je bio dovoljno loš, ali Melaina se usudila da na sebe stavi lice razumevanja. “Da li mu je dobro?” Ona je pokušala da bude sabrana ali ispala je deformisano.

            “Njemu je dobro”, Egvena reče. “On brine o tome da li si bezbedna.”

            Ninaeva ispusti dah koji nije shvatila da je držala. Pustara je bila opasno mesto čak i bez onih sličnih Kuladinu i Šaido i on nije znao za značenje opreznosti. On se brinuo za njihovu bezbednost? Da li je glupi čovek mislio da ona ne može da se brine za samu sebe?

            “Najzad smo stigli u Amadiciju”, ona reče brzo, nadajući da pokrije sebe. Blebećući jezik, a sad uzdah! Taj čovek mi je ukrao razum! Nije se moglo reči po ostalim licima da li joj je uspevalo. “Selo, zvano Sijenda, istočno od Amadora. Beli Plaštovi su svugde, ali oni nas ne primećuju. To su drugi za koje moramo da brinemo.” Pred Melainom, morala je da bude oprezna—ustvari da iskrivi istinu pomalo tu i tamo—ali rekla im je za Rondu Makuru, za njenu čudnu poruku i da je pokušala da ih drogira. Pokušavala, zato što nije mogla sebe da natera da prizna pred Melainom da joj je uspelo. Svetlosti, šta to radim? Nikad u svom životu nisam slagala Egvenu!

            Pravi razlog—povratak odbegle Prihvaćene—sigurno nije smeo biti pomenut, ne pred jednom od Mudrih. One su mislile da su ona i Elejna pune Aes Sedai. Ali morala je da kaže istinu Egveni nekako. “Možda to ima veze sa nekom spletkom sa Andorom, ali Elejna i ti i ja imamo zajedničkih stvari. Egvena, ja mislim da bismo trebale biti oprezne kao i Elejna.” Devojka klimnu lagano; ona je izgledala zapanjeno, kao što i jest, ali izgleda da je shvatala. “Dobro je što me je ukus čaja načinio sumnjičavom. Zamisli kako bi to izgledalo da pokušaš da daš račvasti koren nekome ko poznaje bilje kao ja.”

            “Spletke u spletkama”, Melaina progunđa. “Velika Zmija je dobar znak za vas Aes Sedai. Jednog dana progutaćete same sebe slučajno.”

            “Mi imamo i svojih vesti”, Egvena reče.

            Ninaeva nije mogla da vidi razlog za devojčinu žurbu. Ja sigurno neću dozvoliti ženi da me namami da pobesnim. I ja sigurno neću pobesneti zato što je ona uvredila Kulu. Ona je odmakla svoju ruku od pletenice. Ono što je Egvena rekla izbacilo joj je bes u potpunosti iz glave.

            Kuladinov prelazak Kičme Sveta je sigurno bio ozbiljan i što ga je Rand sledio ni malo manji; on je grabio ka prolazu Džangai, marširajući od prvog svetla do posle sutona i Melaina je rekla da će ga uskoro dosegnuti. Uslovi u Karhijenu su bili dovoljno oštri i  bez rata među Aijelima na njegovoj teritoriji. To će sigurno biti novi Aijelski rat ako on pokuša da ostvari svoj ludi plan. Lud. Ne još sigurno. On je trebao da se drži svog razuma, nekako.

            ''Koliko je prošlo otkada sam se brinula kako da ga zaštitim?'', pomisli gorko. A sad jedino želim da on ostane čitav kako bi se borio u Poslednjoj bitci. Ne samo radi toga, ali i zbog toga takođe. On je ono što je. Svetlost me spalila, loša sam koliko i Sijuan Sanče ili ijedna od njih!

            Ono što je Egvena rekla o Moiraini je šokiralo. “Ona sluša njega?” ona reče neverujući.

            Egvena bodro klimnu, u onom smešnom Aijelskom velu. “Prošle noći su se svađali—ona i dalje pokušava da ga ubedi da ne pređe Zmajev zid—i na kraju, on joj je rekao da izađe napolje dok se ne ohladi; ona je izgledala kao da će da proguta svoj jezik, ali je uradila tako. Stajala je napolju po noći jedan sat barem.”

            “To nije ispravno”, Melaina reče, popravljajući čvrsto šal. “Muškarci nemaju ništa više prava da naređuju Aes Sedai nego da naređuju Mudrama. Čak i Kar'a'karn.”

            “Oni sigurno nemaju”, Ninaeva se složi, a onda je morala da zgrči vilicu da ne bi dozvolila sebi da razjapi usta. Šta me briga ako je on tera da igra po njegovoj muzici? Ona je nas sve terala da igramo po njenoj dovoljno često. Ali to nije bilo ispravno. Ja ne želim da budem Aes Sedai, jedino želim da naučim još o Lečenju. Želim da ostanem ono što sam. Pusti njega nek joj naređuje! Ipak i dalje nije ispravno.

            “Makar sad priča sa njom”, Egvena reče. “Ranije bi  postao kiseo kada bi mu prišla na deset stopa. Ninaeva, njegova glava se nadima svakim danom.”

            “Kada sam mislila da ćeš me ti naslediti kao Mudrost”, Ninaeva reče iskrivljeno, “naučila sam te kako da smanjiš oticanje. Najbolje je za njega ako to ti uradiš, čak i ako se pretvorio u bika predvodnika krda na pašnjaku. Možda još više zato jeste. Meni se čini da kraljevi—i kraljice—mogu biti budale kada zaborave šta su i počnu da se ponašaju kao ono što su, ali gori su kada se jedino sećaju šta su i zaborave ko su. Većini njih bi dobro došao neko čiji bi jedini posao bio da ih podseća da se oni znoje i plaču kao i svaki seljak.”

            Melaina obmota šal oko sebe, naizgled nesigurna da li da se složi ili ne, ali Egvena reče. “Pokušaću, ali ponekad uopšte ne liči na sebe, a i kad liči, njegova arogancija je obično predebeo balon za probijanje.”

            “Uradi najbolje što možeš. Pomaganje da se drži sebe bi mogla biti najbolja stvar koju bi mu neko mogao uraditi. Za njega, i za ostatak sveta.”

            To je izazvalo tišinu. Ona i Egvena sigurno nisu volele da pričaju o mogućnosti da Rand poludi, a ni Melaina to nije ni malo više volela.

            “Imam još nešto važno da ti kažem”, ona reče nakon trenutka. “Mislim da Izgubljeni planiraju nešto.” To nije bilo isto kao da im kaže za Brižitu. Napravila je to da izgleda kao da je sama videla Lanfear i ostale. Ustvari, Mogedijen je bila jedina koju bi mogla odmah da prepozna i možda Asmodeana, iako ga je videla samo jednom sa razdaljine. Nadala se da je niko od njih neće upitati kako je znala ko je ko od njih, ili zašto je mislila da je Mogedijen smucala unaokolo. U stvarnosti, problem uopšte od toga nije počeo.

            “Da li si lutala Svetom Snova?” Melainine oči se pretvoriše u zeleni led.

            Ninaeva susrete njen pogled ravnim pogledom, uprkos Egveninom odmahivanju glavom. “Teško da sam mogla da vidim Rafhina i ostale bez toga, zar ne?”

            “Aes Sedai, vi znate malo i pokušavate previše. Niste trebale biti naučene onih nekoliko sitnica koje jeste. Ja lično ponekad žalim što smo i pristali na ove sastanke. Nenaučene žene ne bi trebalo puštati u Ter'aran'riod.”

            “Naučila sam samu sebe više stvari nego što si me ti ikad naučila.” Ninaeva je trudeći se držala svoj glas hladnim. “Naučila sam da usmeravam sama i ne vidim zašto bi Ter'aran'riod bio drugačiji.” To je bio jedino tvrdoglavi bes koji je naterao da kaže to. Naučila je sebe da usmerava, tačno, ali bez da je znala šta radi i samo samo na svoj način. Pre Bele Kule, ona je Lečila ponekad, ali nesvesno, ali Moiraina je to dokazala. Njene učiteljice u Beloj Kuli su rekle da je zato morala da bude besna da usmerava; ona je sakrila sposobnost od same sebe, plašila je se i jedino bes je mogao da razbije taj dugo zakopani strah.

            “Znači, ti si jedna od onih koje Aes Sedai nazivaju divljakušama.” Postojao je nagoveštaj nečega u poslednjoj reči, ali bilo da je to bio podsmeh ili sažaljenje, Ninaevi se nije sviđalo. Termin je retko bio kompliment u Kuli. Naravno, nisu postojale divljakuše među Aijelima. Mudre koje su mogle da usmeravaju, nalazile su svaku sa varnicom u sebi, one koje bi razvile mogućnost pre ili kasnije čak i ako ne pokušavaju da nauče. Tvrdile su da nađu svaku devojku bez varnice koja bi mogla da nauči ako je podučena. Nijedna Aijelka nije nikada umrla pokušavajući da sama nauči. “Poznaješ velike opasnosti učenja Moći bez uputstva, Aes Sedai. Ne misli da su opasnosti snova manje. One su iste, čak i veće za one koji rizikuju bez znanja.”

            “Oprezna sam”, Ninaeva reče zategnutom glasom. Nije ovde došla da joj predavanja drži ova suncokosa jezičava Aijelka. “Znam šta radim, Melaina.”

            “Ti ne znaš ništa. Ti si tvrdoglava kao i ova kad je došla kod nas.” Mudra se osmehnu Egveni naizgled nežno. “Ukrotile smo njen preveliki višak i sad uči brzo. Iako, ima još mana.” Egvenin zadovoljni osmeh nestade; Ninaeva je sumnjala da je taj osmeh bio zašto je Melaina na kraju dodala. “Ako želiš da lutaš snom”, Aijelka reče, “dođi k nama. Mi ćemo ukrotiti tvoj žar, a takođe te i naučiti.”

            “Nije mi potrebno kroćenje, hvala ti mnogo”, Ninaeva reče sa učtivim osmehom.

            “An'alein će umreti onog dana kad sazna da si ti mrtva.”

            Led ugrize Ninaevino srce. An'alein su Aijeli zvali Lana. To je značilo Jedan čovek na Starom jeziku ili Čovek Samac ili Čovek Koji Je Celi Narod; precizni prevodi Starog jezika su često bili veoma teški. Aijeli su veoma poštovali Lana, čoveka koji neće da odustane od svog rata sa Senkom, neprijatelja koji mu je uništio naciju. “Ti se prljavo boriš”, ona promrmlja.

            Melaina iskosi obrvu. “Da li se mi borimo? Ako se borimo, onda znaj da u borbi jedino postoji pobeda ili poraz. Pravila protiv povređivanja su za igre. Želim da čujem da obećavaš da nećeš ništa činiti u snu, ako pre ne pitaš jednu od nas. Znam da Aes Sedai ne mogu da lažu, zato bih želela tebe da čujem kako to kažeš.”

            Ninaeva zaškripa zubima. Reči su bile lake za izgovaranje. Ona nije morala da ih se drži; ona nije bila vezana sa Tri Zakletve. Ali to bi bilo priznavanje da je Melaina bila u pravu. Ona nije u to verovala i ona to neće reći.

            “Ona neće obećati, Melaina”, Egvena najzad reče. “Kada dobije taj tvrdoglavi izgled, ne bi izašla iz kuće čak i ako bi joj pokazala da joj krov gori.”

            Ninaeva načini jedan pogled za nju. Tvrdoglava, stvarno! Sve što je ona želela da uradi je da odbije da bude gurana unaokolo kao krpena lutka.

            Posle dužeg trenutka, Melaina uzdahnu. “Veoma dobro. Ali bilo bi dobro da zapamtiš Aes Sedai, da si ti dete u Ter'aran'riodu. Dođi, Egvena. Moramo poći.” Zabavljeni trzaj prođe Egveninim licem dok njih dve izbledeše.

            Odjednom, Ninaeva shvati da joj se odjeća promenila. Bila promenjena; Mudra je dovoljno poznavala Ter'aran'riod da može da promeni stvari u vezi sa drugima kao u njih. Ona je nosila belu bluzu i tamnu suknju, ali ne kao od onih što su upravo otišle, ova se završavala pre koljena. Njene cipele i čarape su nestale i njena kosa je bila podeljena u dve pletenice, svaka preko jednog uveta, upletene žutim vrpcama. Krpena lutka sa izrezbarenim i obojanim licem je sedala pored njenih golih stopala. Mogla je da čuje sopstveno škrgutanje zubima. Ovo se desilo i ranije i ona je izvukla iz Egvene da su ovako Aijeli oblačili male devojčice.

            Besno se prebaci nazad u žutu Tarabonsku svilu—ovaj put je prijanjala još jače—i šutnu lutku. Ona odlete i nestade usred vazduha. Ta Melaina je verovatno bacila oko na Lana; Aijeli su izgleda mislili da je on nekakav heroj. Visoki okovratnik posta visoka čipkana kragna i dubok uzak izrez je pokazivao njen rascep. Ako se ona žena čak i osmehne njemu...! Ako on...! Odednom je postala svesna njenog brzo propadajućeg i ubrzano širećeg izreza i užurbano ga vrati nazad; ne skroz, ali dovoljno da ne crveni. Haljina je takođe postala toliko uska da nije mogla da se pomera; pazila je i na to takođe.

            Znači, trebala je da pita za dozvolu, a? Da ode i moli Mudre pre nego što uradi bilo šta? Da li ona nije pobedila Mogedijen? Bile su pristojno impresionirane time ranije, ali izgleda da su zaboravile.

            Ako nije mogla da upotrebi Brižitu da otkrije šta se događalo u Kuli, možda bi to mogla i uraditi sama.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće