Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće

Poglavlje 15

Šta Moze Biti Naučeno u Snovima

Tullamore 

Ninaeva pažljivo formira u svojim mislima sliku Amirlininih odaja, da bi se poslužila Srcem Kamena pred odlazak na spavanje. Ništa se ne desi i ona se namršti. Trebala je biti odvedena u Belu Kulu, u sobu koju je zamislila. Pokušavši ponovo, ona zamisli sobu koju je često posećivala, ali češće pod nesrećnim okolnostima.

Srce Kamena postade odaja gospodarice Polaznica, kompaktna, tamna soba puna jednostavne, izdržljive opreme koje su koristile generacije žena koje su držale tu odaju. Kada bi polaznice prekoračile neke zakone, zaradile bi koji ekstra čas ribanja podova i pranja sudova, a ovde su slate da se pokaju i poprave. Kada bi Prihvaćene dobile taj isti poziv zbog prekoračenja zakona, isto su morale da prihvate kaznu, pa makar bila i gora od polazničkih.

Ninaeva nije želela da pogleda po sobi—Šerijam ju je nazivala svojevoljnom i tvrdoglavom osobom u svojim mnogobrojnim posetama—ali uhvatila je sebe kako bulji u ogledalo na zidu, gde polaznice i Prihvaćene moraju da gledaju u svoja žalosna lica dok slušaju Šerijam kako drži predavanje o povinovanju pravilima i o pravilnom pokazivanju poštovanja, ili šta god.Povinovanje tuđih pravila i pokazivanje pravilnog poštovanja je uvek smetalo Ninaevi. Ogledalo je bilo na zlatnome ramu i govorilo se da je tu još od stogodišnjeg rata i da se nikada nije ni razbio.

Tarabonska haljina koju je Ninaeva nosila je bila predivna, ali da ju je bilo ko video bio bi sumnjičav. Čak i Domanske žene se obično oblače razborito kad posećuju Kulu, ali nije mogla da zamisli nikoga ko ne bi sanjao samog sebe u najboljem izdanju. Verovatno tamo nikoga neće sresti, osim možda nekoga koji bi samog sebe sanjao u Tel’aran’riodu na par momenata; pre Egvene, nije postojala nijedna žena u Kuli koja može da uđe u svet snova i to još od Korianin Nedal, koja je živela pre četiri stotine godina. Ali gledano sa druge strane, između ter’angreala ukradenog iz Kule nešto je još uvek u rukama Lijandrin i njenih saveznika, ukupno jedanaest koliko ih je učila Korianin. Ostale dve su sa Korijaninih učenja, dve koje je Elajna imala u rukama, obe su poslednji put viđene putem Tel’aran’rioda; a pretpostavljalo se da su i ostale krenule istim putem, takođe. Šanse su bile jako male da bi Lijandrin i ostale mogle da sanjaju sebe kako se vraćaju u Kulu od koje su pobegle, ali čak i ta šansa je bila preveliki rizik za njih. Zbog tih stvari, ona nije mogla biti sigurna da je ukradeni ter’angreal bilo sve što je Korianin istraživala. Zapisnici su bili suviše mutni o ter’angrealu da ih niko ne bi ni razumeo, a ostali zapisnici su imali veoma dobru šansu da su u ovom trenutku nalaze u rukama Crnih sestara u Kuli.

Haljina joj se totalno promeni, postade sva od bele vune, mekana, ali ne nekog preterano dobrog kvaliteta i porubom prošarana sa sedam obojenih traka, koje prestavljaju boje svih Ađaha. Ako bi videla ikoga ko ne bi nestao za nekoliko sekundi, vratila bi se nazad u Sijendu, a sve bi pomislile da je ona samo jedna od Prihvaćenih, dodirujući Tel’aran’riod u svojim snovima. Ne. Neće biti krčma, već Šerijamina učionica. Svako kao takav bi trebao biti Crni Ađah, a uprkos svemu, ona je bila ta koja ih je lovila.

Završivši svoje prerušavanje, ona skupi crvenkasto zlatnu kosu i izbeči se na Melainino lice u ogledalu. Sada se tamo nalazila žena koju bi rado predala u ruke Šerijam.

Učionica gospodarice Polaznica se nalazila blizu njihovih odaja i veliki, široki hodnik svetlucao je sa ponekim prizorom prošlosti koji su se nalazili u vidu slika na zidovima obično okačeni pored lampe koja je osvetljavala taj isti hodnik; ponekad su se pojavljivale preplašene devojke Polaznice u belom. Dobar deo košmara većini polaznica uključivale su i Šerijam. Kako je žurila, tako ih je i ignorisala; one nisu bile dovoljno dugo u Svetu Snova da bi je videle, a ako bi je i videle o njoj bi mislile samo kao o delu njihovih sopstvenih snova.

Samo par stepenica imala je do Amirlininih odaja. Kako je prilazila, odjednom se Elaida nađe ispred nje, slatkoga lica u krvavo crvenoj haljini, sa šalom Amirlin Trona na njenim ramenima. Ili je barem izgledao kao Amirlinin šal; na sebi nije imao prugu plave boje.

Te krupne tamne oči fokusirale su Ninaevu. “Ja sam Amirlin Tron, devojko! Da li znaš kako da pokažeš poštovanje? Ja ću te zbog toga….—” Ona ode, usred reči.

Ninaeva očigledno izdahnu. Elaida kao Amirlin; to bi definitivno bio košmar. Verovatno njen najprivrženiji san, pomisli ona. Pre će sneg padati u Tiru, nego što će se ona uzdignuti tako visoko.

Predvorje je izgledalo baš onako kako ga se sećala, sa jednim širokim stolom i stolicom za čuvare Hronika. Par stolica bilo je prislonjeno uza zid za Aes Sedai koje bi čekale da razgovaraju sa Amirlin; polaznice i Prihvaćene bi stajale. Kamara papira se nalazila na stolu, par svitaka i veliko parče pergamenta sa potpisima i pečatima, koji nisu izgledali kao da pripadaju Leani. Nije da je Ninaeva mislila da je prava čistunica, naprotiv, mislila je sasvim suprotno, ali Ninaeva je bila shvatanja da bi ona sve sklonila preko noći na mesto gde pripada.

Ona gurnu vrata da bi otvorila sobu, i njen se korak uspori, te ona uđe unutra. Nije ni čudo što nije mogla da se zamisli tamo; soba nije bila uopšte onakva kako se ona sećala. Tamo se nalazio grubo izrezbaren masivan sto i stolica koja je više podsećala na tron. Preko puta su se nalazili dekorisani panjevi oivičeni čokotom vinove loze, aranžiran i postavljen u pravilnom luku tačno ispred stola, a da nijedan nije vireo ni centimetar izvan njega. Sijuan Sanče je volela jednostavan nameštaj, i još uvek se pretvarala da je samo skromna ribareva kći , a u odajama je imala samo jednu stolicu viška, ali nije uvek dozvoljavala posetiocima da je koriste. Tamo se takođe nalazila bela vaza sa crvenim ružama, strogo aranžirano kao za kakav spomenik. Sijuan je obožavala cveće, ali je najviše volela buket najrazličitijih boja, kao kakva prolećna livada u minijaturi. Iznad kamina je obično bila okačena jednostavna slika ribarskih brodića među par visokih redova trske. Sada su se tamo nalazile dve slike, a jednu je Ninaeva prepoznala.Na jednoj je Rand, koji se bori sa Izgubljenim koji je sebe nazvao Ba’alzamon i to u oblacima iznad Falmea. Druga slika, postavljena na tri drvena panela, je bio portret neke scene koja je nije podsećala ni na šta i ništa što je ikada videla u životu.

Vrata se otvoriše i Ninaevino srce siđe u pete. Crvenokosa Prihvaćena koju nikad nije videla ranije uđe u sobu i poče zuriti u nju. Nije čak ni trepnula. Taman kad Ninaeve krenu da se vrati u u Šerijaminu učionicu, crvenokosa žena progovori, “Ninaeva, ako Melaina sazna da koristiš njeno lice, uradiće više nego da te samo obuče u dečiju haljinu.” I u tom trenutku ona postade Egvena, u svojoj aijelskoj odeći.

“Toliko si me uplašila da sam deset godina života izgubila zbog tebe,” Ninaeva promrmlja. “Znači, Mudre su najzad odlučile da možeš da ideš i da se vraćaš po volji? Ili je Melaine iza toga—”

“I trebala bi biti uplašena,” Egvena puknu, rumeneći u obrazima. “Ti si budala, Ninaeva. Dete koje se igra sa svećom u štali.”

Ninaeva zinu. Egvena popuje njoj? “Slušaj me sad, Egvena al’Ver. Ovo nisam trpela ni od Melaine, a sigurno neći trpeti ni on…—”

“Bolje bi ti bilo da istrpiš ovo od nekoga, pre nego što pogineš uzaludno.”

“Ja..—”

“Trebala sam da uzmem taj kameni prsten od tebe. Trebala sam ga dati Elejni i reći joj da ti ne dozvoljava da ga uopšte koristiš.”

“Nisam joj..—!”

“Da li si mislila da Melaine preuveličava?” Egvena reče strogo, tresući prstom gotovo isto kao Melaine. “Ona ne preuveličava, Ninaeva. Mudre su ti jednostavno rekle istinu o Tel’aran’riod vremenu, ali ti si izgleda mislila da su svi oni bili budale koje su zvižde uz vetar. Ti bi trebala biti odrasla žena, a ne glupo malo dete. I ono malo pameti što sam mislila da imaš u glavi je izgleda nestalo kao oblak dima. E, pa baš lepo, Ninaeva!” Ona šmrku glasno, nameštajući šal na ramenima. “Upravo sada pokušavaš igrati sa lepim plamenovima u kaminu, ne shvatajući da lako i glupo možeš pasti i izgoreti.”

Ninaeva poče da zuriti u nju sa velikim uzbuđenjem. Toliko puta su se raspravljali, ali Egvena nikada nije pokušala da je tretira kao devojčicu uhvaćenu sa prstima u tegli meda. Nikada! Haljina. To je bila haljina prihvaćenih koju je nosila i nečije tuđe lice. Promeni se nazad u sebe, noseći dobru plavu haljinu od vune koju je obično nosila za važne sastanke. Ona se oseti pokradeno u svoj svojoj staroj tituli kao Mudrost.“Ja sam potpuno svesna svoga neznanja,” ona reče staloženo, “ali ti Aijeli—”

“Da li shvataš da možeš sanjati sebe u nečemu od čega ne možeš pobeći ni izaći? Snovi su stvarni ovde. Ako dozvoliš da suviše potoneš u san, može te zarobiti. Možeš zarobiti samu sebe. Sve dok ne umreš.”

“Da li—?”

“Postoje košmari koji hodaju Tel’aran’riodom, Ninaeva.”

“Da li ćeš mi dopustiti da kažem?” Ninaeva poviče. Ili barem pokuša da poviče; bila je suviše isfrustrirana da bi molila, a to joj nije ni stojalo. A bilo šta da je izgovorila od toga bi bilo previše.

“Ne, neću,” Egvena reče čvrsto. “Ne dok ne poželiš da kažeš nešto što je vredno slušanja. Kad kažem košmari, ja i mislim na košmare, Ninaeva. Kad neko ima košmar kada je u Tel’aran’riodu, on je takođe realan. A nešto i preživi kada sanjar ode. Ti to jednostavno ne shvataš, zar ne?”

Odjednom snažne šake uhvatiše Ninaevu za ruke. Njena glava se krenu cimati sa jedne strane na drugu, iskolačivši pritom oči. Dva ogromna, dronjava čoveka podigoše je u vazduh. Imali su sirova i oštra lica, gruba i balava usta,kao i žute zube. Ona pokuša da ih natera da nestanu—ako Mudre snevači mogu, može i ona—jedan joj pocepa haljinu kao pergament papira. Drugi je grubo uhvati za bradu i okrenu joj lice prema njegovom; njegova glava se blago iskrivi i krene ka njoj, otvorenih usta. Da li je želeo da je poljubi ili ugrize, to nije znala, ali pre bi umrla nego da to iskusi. Ona posegnu za saidarom, ali ne nađe ništa; to je bio užasan osećaj za nju, i nije osećala bes. Njihovi dugi nokti nabiše se u njena ramena, držeći joj glavu mirno. Egvena čini ovo, nekako. Egvena. “Molim te, Egvena!” To je bio više vapaj, ali je bila suviše prestrašena da bi marila za to. “Molim te!”

Ljudi—kreature nestadoše i njene noge su opet dotakle pod. Par momenata kasnije sve što je mogla da uradi bilo je da drhti i da plače. Mahinalno poče nameštati i popravljati haljinu na njoj, ali ogrebotine od noktiju ostadoše kao trag na njenim ramenima i grudima. Odeća se lako mogla popraviti u Tel’aran’riodu, ali ono što se desi čoveku . . . Njena kolena su drhtala toliko da je jedino mogla da stoji u strahu da ne bi pala ako bi koraknula.

Jedan deo nje je želeo da je Egvena uteši i verovatno bi ga prvi put i prihvatila sa zadovoljstvom. Ali ona samo reče, “Postoje ovde i gore stvari, ali i ove noćne more su dovoljno loše. Ja sam ih i napravila, ali i oterala, ali da sam imala problema sa njima, sami bi nestali. A nisam se trudila da ih zadržim, Ninaeva. Ako znaš kako da učiniš da nestanu, onda slobodno možeš ići ovde.”

Ninaeva protrese besno glavu, odbijajući suzama da siđu niz njen obraz. “Mogla sam da sanjam sebe kako odlazim. Nazad ka Šerijaninim predavanjima ili ka mom krevetu.” Ona nije zvučala toliko zlovoljno. Barem se trudila da ne zvuči.

“Mogla si, da nisi bila toliko uplašena da se skoncentrišeš,” Egvena reče suvo. “Oh... i skini taj potišten izraz na licu. Izgleda budalasto na tebi.”

Ona je prostrelja pogledom, ali ovog puta to nije delovalo kao što obično deluje. Umesto da padne u raspravu, Egvena jedva dignu obrvu na nju. “Ništa od ovoga ne liči na Sijuan Sanče,” Ninaeva reče da bi promenila temu razgovora. Šta li je ušlo u tu devojku?

“Ne liči,” Egvena se složi, gledajući po sobi. “Sada shvatam zašto sam morala da dođem ovde preko moje stare sobe u odeljku polaznica. Ali pretpostavljam da je normalno da ljudi s’ vremena na vreme naglo prave ovake očigledne promene u svojim odajama, trudeći se da naprave nešto novo u njima.”

“Ja mislim ovako,” Ninaeva joj strpljivo reče. Ona nije zvučala natmureno i nije izgledala potišteno. Izgledala je komično. “Čini mi se da žena koja je snabdela sobu ovim stvarima nije ista kao žena koja je obično bila ovde. Pogledaj ove slike. Ne razumem šta jedna od njih predstavlja, ali zato drugu možeš prepoznati isto tako dobro kao i ja.” Obe su tu scenu videle uživo.

“Ja kažem da je to nebitno,” reče Egvena, sva ispunjena. “Nikad nisi slušala lekcije kako treba. To može biti samo nevažna iluzija.”

“Šta god da je to, ova druga je ona koja je važna.” Ona je slušala Žute dovoljno dugo. Ostale stvari su većinom bezvezne i nebitne. “Deluje mi da žena koja to poseduje želi da uvek ima podsetnik koliko Rand može biti opasan. Ako bi se Sijuan Sanče okrenula protiv Randa iz bilo kakvih razloga . . . Egvena, ovo bi moglo biti mnogo gore od njene želje da vrati Elejnu nazad u Kulu.”

“Možda,” Egvena reče mudro. “Možda će nam papiri stvarno reći nešto. Ti traži ovde. Kada završim sa Leaninim stolom, pomoćiću ti.”

Ninaeva poče ozlojeđeno zuriti u Egvenina leđa dok je odlazila. Ti traži ovde, svakako! Egvena nije imala pravo da joj naređuje. Ona je trebala odmarširati odmah posle nje i reći joj to nesigurnim rečima , kao što je uvek bio slučaj. Zašto onda stojiš ovde kao kakva glupača, besno se upita. Pretraživanje papira je bila dobra ideja, ali mogla je ovde to tražiti isto tako dobro kao i tamo. Činjenica je da je Amirlinin sto je imao više šanse da sadrži u sebi nešto važno. Mrmljajući u sebi načine kako da opameti Egvenu, ona se prikrade zaobljenom stolu dok su joj krajevi haljine udarali o pod pri svakom koraku.

Na stolu nije bilo ništa osim moderno lakiranog kovčežića, iscrtanog sa bolesnom perfekcijom. Sećajući se svih zamki koje mogu biti postavljene u nadi da se osigura privatnost, ona napravi dugačak štap da bi podigla polugu poklopca, zlatne i zelene boje dekorisanog sa slikama čaplji. Unutra je bio samo pribor za pisanje, sa pisaljkama i mastilom. Najveći kovčežić, sa crvenim ružama koje su se uvijale oko zlatnih obruča, sadržao je u sebi dvadeset i više kompleksno izrezbarenih figurica od slonovače i tirkiza koje su mahom bile oblika životinja i ljudi. Sve su bile umotane u izbledeli sivi somot.

Kada je podigla poklopac trećeg kovčežića—borba zlatnih orlova među belim oblacima na plavome nebu —ona primeti da su prva dva bila opet zatvorena. Takve se stvari dešavaju ovde i sve se činilo kao da želi da ostane onako kako je bilo, a povrh svega toga, ako okreneš glavu posle dugog gledanja u jednu stvar, detalji mogu biti totalno drugačiji kada ga pogledaš opet.

Treći kovčežić je stvarno sadržao dokumenta. Štapić nestade i ona pobedonosno podiže prvi papira koji se nalazio na samom vrhu gomile. Formalno potpisan “Džolina Aes Sedai,” bio je skroman zahtev da prilagodi komplet kazni koji kratko trgnu Ninaevu i učini da brže pregleda taj papir i skloni u stranu. Ništa od toga nije bilo od koristi, osim naravno Džolini. Pečat je bio na kraju na kome je pisalo “odobreno” i sve u regularnim crtama. Kako se sagla da spusti papir, tako je on nestao, a kovčežić se takođe zatvori.

Udahnuvši, ona ga opet otvori. Papiri unutra su izgledali drugačije. Držeći poklopac, dizala je jedan po jedan, čitajući ih što je brže mogla. Ili je barem pokušavala da ih pročita. Ponekad su pisma i izveštaji nestajali dok je još pokušavala da ih podigne, a neki su nestajali u sred čitanja. Ako su imali pozdrave u sebi to bi najčešće bilo “Majci, s poštovanjem.” Neka su bila potpisana sa Aes Sedai, a neka od žena različitih imena, plemkinja, ili bez uopšte nikakvih titula. Ništa od toga se nije činilo važnim. U jednom se obaveštavalo da Maršal general Saldeje i njegova vojska ne mogu biti nađeni, u drugom da kraljica Tenobija odbija da sarađuje; i ona srećom uspe da završi taj report, ali predpostavi da je čitalac znao zašto je taj čovek bio u Saldeji i u čemu je kraljica odbijala da sarađuje. Nije bilo nikakvih izveštaja od ušiju i očiju Ađaha u Tančiku čitave tri nedelje; i nije želela da ide dublje u vremenski period od toga. Neki problemi između Ilijana na jednoj strani i Murandije na drugoj su jenjavali, a Pedron Nijal je uzimao svu slavu zbog toga; posle par redova slova mogla je bukvalno videti zube čoveka koji je ovo pisao, kako škrguću. Sva su pisma bila nevažna, neke je uspela da pročita, a neka su nestajala pred njenim nosom, ali većina nije imala neku važnost po nju. Taman poče da čita izveštaj koji joj je izgledao važan i koji je govorio o nekom okupljanju Plavih sestara, kad je prekinu povik “Oh, Svetlosti, ne!” koja dođe iz spoljašnje sobe.

Požurivši ka vratima, ona stvori u ruci debeo drveni štap sa zašiljenim vrhom na njegovom kraju. Ali kad izađe kroz vrata očekujući da će naći Egvenu kako se brani od nečega, ona je samo stajala ispred čuvarevog stola zureći prazno. Sa izrazom užasa na licu, ali nenaoružana i nepovređena koliko je Ninaeva mogla da vidi.

Egvena ju je kratko pogledala, i najzad joj reče. “Ninaeva, Elaida je sada Amirlin Tron.”

“Ne budi guska,” Ninaeva se brecnu. Ali opet, ta soba, uopšte nije ličila na Sijuan Sanče . . . “Ti umišljaš stvari. Najverovatnije je tako.”

“Imam pergament u ruci, Ninaeva, potpisan sa ‘Elaida Avrini a’Roihan, Čuvar pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron,’ i ima pečat Amirlininog trona.”

Ninaeva oseti podrhtavanje u stomaku. “Ali kako? Šta se desilo sa Sijuan? Egvena, Kula ne smenjuje tako Amirlin, osim ako nije u pitanju nešto stvarno ozbiljno. Tako nešto se desilo samo dva puta u skoro tri hiljade godina.”

“Mozda je Rand bio u tome ozbiljan.” Egvenin glas zvučaše mirno, ali su joj oči bile suviše široko otvorene. “Možda se razbolela od nečega, što Žute nisu mogle da izleče ili je pala niz stepenice i slomila vrat. Nema nikakve veze što je Elaida Amirlin. Ne verujem da će se suprostaviti Randu kao što je Sijuan.”

“Moiraina je,” Ninaeva progovori, “sigurna da bi Sijuan stavila Kulu iza njega.” Ona nije mogla zamisliti Sijuan Sanče mrtvom. Često ju je i mrzela, s vremena na vreme je se i plašila—to je sad mogla priznati sebi—ali ju je takođe i veoma poštovala. Mislila je da bi takva žena mogla živeti zauvek. “Elaida. Svetlosti! Podmukla je kao zmija i okrutna kao mačka. Ne mogu ni da zamislim šta ta žena može uraditi.”

“Bojim se da imam trag.” Egvena pritisnu obema rukama svoj stomak, da bi smirila podrhtavanje u njemu. “To je jedan veoma kratak dokument. Srećom uspela sam da ga pročitam. ‘Sve odane sestre su u obavezi da prijave prisustvo žene po imenu Moiraina Damodred. Ona mora biti zaustavljena, po svaku moguću cenu i vraćena nazad u Belu Kulu da bi joj se sudilo zbog izdaje.’ Iste reči su korišćene i za Elejnu.”

“Ako Elaida želi Moirainu uhapšenu, onda mora da zna da Moiraina pomaže Randu, a to joj se definitivno ne sviđa.” Priča joj je išla dobro. Priča ju je štitila od umora. Izdaja. One umiruju žene zbog toga. Želela je da ona smiri Moirainu. Sada će Elaida da to uradi umesto nje. “Ona sigurno neće pružiti podršku Randu.”

“Upravo tako.”

“Odane sestre. Egvena, to se slaže sa Macurinom porukom. Šta god da se desilo Sijuan, Ađah će se podeliti oko Elaide kao Amirlin. To mora biti tako.”

“Da, naravno. Vrlo dobro, Ninaeva. To nisam videla.”

Njen osmeh beše toliko prijatan da joj je i Ninaeva uzvratila osmehom. “Tamo je bio izveštaj na Siju—na Amirlininom pisaćem stolu o okupljanju Plavih. Taman sam počela da ga čitam, kada si se ti pojavila. Kladim se da Plave ne podržavaju Elaidu.” Plavi i Crveni Ađah imaju neku vrstu uzajamnog poverenja, ali to u najboljim vremenima, u nekim gorim vremenima hvatale bi jedna drugu za vrat.

Nažalost kada su se vratili u unutrašnju sobu, više nigde nisu mogli da nađu taj isti izveštaj. Bilo je gomila dokumenata—Džolinino pismo se ponovo pojavilo; i kratak trenutak čitanja dignu Egveninu obrvu skoro do njene kose—to nije bio dokument koji su želeli.

“Zar se ne sećaš šta je pisalo?” Egvena upita.

“Ostalo su mi još par redova pre nego što si povikala, i . . . ja jednostavno ne mogu da se setim.”

“Probaj, Ninaeva. Potrudi se jače.”

“Trudim se, Egvena, ali ne dolazi. Stvarno se trudim.”

Ono što je upravo uradila trgnu Ninaevu kao udarac čekića među oči. Ona se upravo opravdavala. I to Egveni, devojci koja se jednom slučajno zapalila u nastupu gneva. Ali momenat kasnije bila je srećna kao ptica koja je dobila novo jaje kada oseti da je Egvena zadovoljna njome. Ona se jasno seti dana kada je razlika između njih nestala i kada su prestale biti Mudrost i devojka i postale samo dve žene koje su bile daleko od kuće. Izgledalo je da se granica još uvek pomera i to joj se nije sviđalo. Smatrala je da mora nešto brzo uraditi kako bi se ta ista granica vratila onako kako je i bila.

Laž. Ona je namerno lagala Egvenu po prvi put danas. Baš zbog toga je njen moralni autoritet nestao, zbog toga je i lutala naokolo, nemoćna da se normalno odbrani. “Ja sam pila taj čaj, Egvena.” Ona naglasi svaku svoju reč. Morala se naterati na to. “Macurin čaj od forkrota. Ona i Lusi su nas vukle uz stepenice kao džakove krompira. To mnogo govori o snazi koje smo ukupno nas dve imale. Da Tom i Džuilin nisu došli da nas izvade odatle, verovatno bismo i dan danas bile tamo. Ili bismo bile na putu za Kulu, napunjene tim odvratnim čajem i verovatno se ne bismo ni budile dok ne bi stigle tamo.” Uzimajući vazduh, ona pokuša da zvuči jače i dominantnije, ali to nije bilo baš tako lako s’ obzirom da je morala da prizna da je bila potpuna budala. Ono što je dolazilo od njenog glasa zvučalo je mnogo blaže nego što je ona htela. “Ako budeš ovo rekla Mudrama—a posebno Melaini—išamaraću te po ušima.”

Odjednom nešto zasija u Egveninim očima. Izgledala je čudno, jer je želela da započne svađu—obično su se njihove prepirke retko kada završavale prijatno, jer bi Egvena odbijala da bude odbačena i još je kao devojka razvila naviku da nastavlja sa njom—ali opet sve je bilo bolje nego ovo. Ipak, Egvena joj se samo nasmeja. I to veselim smehom. Zabrinjavajuće veselim smehom.

“Ja sam više nego iznenađena, Ninaeva. Ti si mogla da govoriš o biljkama i travama ceo dan i noć, neprekidno, ali nikad nisam čula da si pominjala biljku po imenu forkrot. Bila sam uverena da nikad nisi ni čula za nju dok ga ona žena nije spomenula. Uvek si se trudila da napraviš u tim situacijama neutralno lice. Ako bi zgazila u svinjac, trudila si se da sve uveriš kako si to uradila namerno. Sada, ono što moramo da odlučimo—”

“Nikada to nisam uradila,” odgovori Ninaeva.

“Naravno da jesi. Činjenice su činjenice. Mogla bi da prestaneš sa cmizdrenjem i da mi pomogneš da odlučim—”

Cmizdrenje! Ovo uopšte nije išlo kako je ona želela. “Tako nešto ne postoji. To jest, nema nikakvih činjenica. Ja nikada nisam uradila to što si rekla.”

Za trenutak Egvena je samo tiho stajala i gledala je. “Ti nećeš popustiti, zar ne? Kako želiš. Lagala si me . . . ”

“To nije bila laž” ona odgovori. “Barem ne baš sasvim.”

Druga žena je samo ignorisala njen prekid. “ . . . i lagala si sebe. Da li se sećaš šta si me naterala da popijem poslednjeg puta kada sam te lagala?” Odjednom, u njenoj ruci se našla šolja puna viskozne slabe zelene tečnosti; koja je izgledalo kao da je upravo izvađena iz neke ustajale močvarne bare. “Samo sam te tada lagala. Sećanje na njegov grozan ukus bio je dovoljan da se izgubi hrabrost. Ako ne možeš ni sebi reći istinu . . . ”

Ninaeva koraknu unazad pre nego što se uopšte mogla zaustaviti. Šolja vrućeg napitka joj se zgadi na samu pomisao o njemu. “U suštini nisam baš stvarno lagala.” Zašto je pravila sebi opravdanja? “Samo ti nisam rekla celu istinu.” Ja sam Mudrost! Ja sam bila Mudrost; to mora da još uvek nešto vredi. “Ne misliš valjda stvarno. . . ” Samo joj reci. Ti nisi ovde dete i sigurno nećeš ovo piti. “Egvena, Ja—” Egvena joj gurnu šolju praktično ispod nosa i ona omirisa njen odvratan smrad. “U redu,” ona užurbano reče. Ovo se ne događa! Ali nije mogla odvojiti oči od te šolje i nije se mogla zaustaviti od govora. “Ponekad sam se trudila da napravim da stvari izgledaju bolje nego što jesu. Ponekad. Ali nikad ništa važno. Ja nikada nisam—lagala—o bilo kakvim važnim stvarima. Nikada, Kunem se. Samo sitne stvari.” Šolja nestade i Ninaeva izdahnu sa olakšanjem. Glupa, glupa ženo! Ona nije mogla nikako da me natera da to popijem! Šta nije u redu sa njom?

“Ono što moramo da odlučimo,” Egvena progovori kao da se ništa nije dogodilo, “je kome da kažemo. Moiraina sigurno mora znati, i Rand, ali ako bilo ko čuje o tome . . . Aijeli su svojstveni po pitanju Aes Sedai i to više nego bilo ko. Mislim da bi pratili Randa kao “Onog Koji Dolazi Sa Zorom” uprkos svemu, ali kad jednom nauče da je Bela Kula protiv njega, možda neće biti tako žestoki.”

“Naučiće oni to, pre ili kasnije,” Ninaeva promrmlja. Ne bi mogla da me natera da to popijem!

“Bolje kasnije nego ranije, Ninaeva. I zato bolje se smiri i opusti i nemoj slučajno da si rekla Mudrama o ovome sledeći put kada se vidimo. U stvari, najbolje bi bilo da uopšte ne spomeneš ovu posetu Kuli. Na taj način ti možda i uspe da očuvaš ovu stvar tajnom.”

“Ja nisam budala,” Ninaeva reče odlučno i oseti lagano peckanje u sebi kad Egvena dignu obrvu na nju. Nije ni planirala da ovaj put spomene nešto Mudrama. Ne zbog toga što bi bilo mnogo lakše prkositi im iza leđa. Ništa slično. A ona nije ni pokušavala da ulepša stvari ako one nisu takve. Samo joj je bilo krivo što je Egvena mogla da se šeta po Tel’aran’riodu kad god hoće, dok ona zbog toga mora da trpi predavanja i lekcije.

“Znam da nisi,” Egvena reče. “Samo dozvoljavaš da te zatrpa ta tvoja preka narav. Treba da se uzdržiš i zadržiš svoju pamet ako je tačno to za Izgubljene, naročito za Mogedijen.” Ninaeva je popreko pogleda, otvarajući usta da bi rekla kako i ona može takođe obuzdati narav i da će je udariti po ušima ako bude rekla da ne može, ali druga žena joj nije dala šansu za tako nešto i brzo je preseče. “Moramo naći mesto okupljanja Plavih, Ninaeva. Ako su protiv Elaide, možda—samo možda—će podržati Randa kao što je Sijuan radila. Da li se grad pominjao, ili selo? Možda neki okrug, makar?”

“Mislim . . . ne mogu se setiti.” Ona se potrudi da ubaci strožiju notu u svoj glas. Svelosti, priznala sam sve, napravila budalu od sebe i sve što sam uspela je da napravim stvari još gorim! “Nastaviću da pokušavam.”

“Dobro. Mi ih moramo naći, Ninaeva.” Za trenutak Egvena je prostudira, kada je odbila da se opet ponavlja. “Ninaeva, imajući u vidu Mogedijen, dobro se pričuvaj. Nemoj je juriti kao medved u proleće, samo zato što ti je umakla u Tančiku.”

“Ja nisam budala, Egvena,” Ninaeva reče oprezno. Frustriralo ju je što je morala da obuzda narav, a sve što je Egvena radila bilo je da je ignoriše i nije bilo ničeg što bi mogla da uradi da bi je barem malo poštovala i pridala joj kakvu pažnju.

“Znam. Tako si ti rekla. Samo budi sigurna da ćeš to i zapamtiti. Budi oprezna.” Egvena ovog puta nije postepeno isčezla; ona je samo nestala, naglo kao Birgita.

Ninaeva poče buljiti u mesto gde je ona bila, prolečući joj kroz glavu sve reči koje je mogla reći. Konačno, ona shvati da može tu stojati celu noć i da se ponavlja, kao i da je vreme da kaže bilo pa prošlo. Mrmljajući, ona izadje iz Tel’aran’rioda, nazad u svoj krevet u Sijendi.

Egvenine oči se otvoriše u skoro totalnoj tami, koju prekida samo mesečina koja se promalja iz sitnih rupa. Bilo joj je drago što se nalazila ispod gomile ćebadi; Vatra se ugasila i hladnoća je ušla u šator. Njen dah se pretvarao u dim svaki put kada bi izdahnula. Bez dizanja glave, ona pogleda u okolinu. Nije bilo Mudrih. Još uvek je bila sama.

To je bio njen najveći strah kada je išla sama u Tel’aran’riod; da se vrati i da vidi Amis ili neku od ostalih kako je čeka. Pa, možda to baš i nije bio njen najveći strah—opasnosti Sveta Snova bili su potpuno istiniti kao one koje je naglasila Ninaevi—to jest manje–više od toga. Nije bila kazna to što ju je plašilo, barem ne onakve standardne. Ako bi se probudila i videla da neka od Mudrih gleda u nju, rado bi to prihvatila, ali Amis joj je rekla odmah na početku da će je ako uđe u Tel’aran’riod bez ičije pratnje poslati daleko odavde i odbiti da je podučavaju dalje. To ju je plašilo više od svega. I uprkos svemu, morala je da nastavi. A koliko god da su bile brze, nisu bile dovoljno. Želela je da odmah sve nauči, da sve zna.

Usmeravajući, ona upali lampu i posla male plamenove ka ognjištu; tamo nije ništa ostalo što bi moglo da upali vatru, ali bila je uporna. Ona legnu, gledajući svoj dah kako se dimi ispred njenih usta i sačeka da se mesto malo ugreje kako bi mogla da se obuče. Bilo je kasno, ali možda je Moiraina još bila budna.

Ono što joj se desilo sa Ninaevom ju je i dalje zapanjivalo. Mislim da bi stvarno popila napitak da sam je više pritisla. Bila se toliko uplašila da bi Ninaeva saznala da nema dozvolu od mudrih da se šeta sama po svetu snova i da bi je rumenilo od nervoze definitivno odalo, da se trudila da što više govori i da ne dozvoli Ninaevi da dođe do reči i tako spreči da dođe do istine. A bila je tako sigurna da će je Ninaeva prozreti istinu u svakom slučaju—ali srećom ju je prilično uspešno uspela prevariti govoreći joj da je sve ovo za njeno dobro. I sve što je mogla uraditi bilo je da priča, trudeći se da se što više usredsredi da je to što Ninaeva radi pogrešno. I koliko god da je Ninaevu učinila besnom, ona nije uspela da ispusti ni glas. I sa svim tim, nekako, ona je uspela da izgura do kraja.

Kada je bolje razmišljala o tome, Moiraina je retko podizala svoj glas, a kada je i podizala, retko je uspevala da učini ono što je želela. Tako je bilo i pre nego što je počela tako čudno da se ponaša sa Random. Mudre nikad nisu vikale ni na koga,—osim sto su se drale jedna na drugu, ali to samo ponekad—i sve te rasprave o poglavarima i ostalim stvarima, većinom su se završavale neuspešno i na kraju više niko nije slušao nikog. Postojala je stara izreka koju ranije nije shvatala: “Ljudi koji se napinju da čuju šapat, obično odbijaju da čuju povik.” Više neće vikati na Randa. Miran, čvrst, ženski glas će definitivno učiniti svoje i biće to prava stvar. Barem zbog tih razloga, nije trebala da viče na Ninaevu ni u kom slučaju; ona je bila ipak žena, a ne neka devojčica u napadu besa.

Ona uhvati sebe kako se kikoće. Uopšte se nije nadala da će takav stil govora na Ninaevu imati takve rezultate.

Šator se konačno počeo zagrevati i ona požuri, oblačeći se brzo. Morala je da slomi led koji se nahvatao u krčagu da bi mogla da se umije od spavanja. Prebacivši tamni vuneni kaput preko ramena, ona ugasi vatru—bilo bi i suviše opasno da ostavi da gori—i kad su plamenovi nestali, ona izađe iz šatora. Hladnoća je zgrči i ona požuri brže kroz logor.

Samo je najbliži šator bio vidljiv za nju, mada loše, oblici senke su mogli biti i grubo oblikane stene, a logor se ionako nalazio na stenovitom terenu. Neko bi mogao shvatiti da se oni nalaze na Kičmi Sveta; ali ona je bila mnogo više i nalazila se par dana putovanja prema zapadu.

Ona neodlučno priđe Randovom šatoru. Tračak svetlosti zasja kroz njega. Jedna od Devica ustade sa zemlje, noseći rog na leđima, tobolac sa strelama na struku i koplje, kao i luk u rukama. Egvena nije mogla nikog razaznati u tmini, ali je znala da je to bila ona, čak i ovde, okružena sa šest klanova koji su proglasili lojalnost Kar’a’karnu. Mijagoma se nalazio negde na severu, marširajući, a Timolan nije želeo da kaže koje su im bile namere ovde. Gde god da su ostali klanovi otišli, činilo se da Randa nije bilo briga. Njegova pažnja je bila usredsređena na trku za Džangai Prolaz.

“Da li je budan, Enaila?” ona upita.

Mesečina obasja Devičino lice, kad progovori. “On ni ne spava dovoljno. Nijedan čovek ne može bez odmora.” Zvučala je kao kakva majka koja se brine za svog sina.

Senka pored šatora se primače i ona postade Avijenda sa svojim šalom obmotanim oko sebe. Ona nije osećala hladnoću, već samo vreme koje je neumitno isticalo. “Pevala bih mu uspavanku, kada bih znala da bi mu pomogla. Čula sam za žene koje ostaju budne zbog deteta celu noć, ali odrastao muškarac bi trebao da zna da bi i ostali želeli da budu ispod svojih ćebadi.” Ona i Enaila se tiho zakikotaše.

Egvena klimnu glavom zbog izdržljivosti Aijela i saže se da proviri kroz pukotinu u šatoru. Par lampi je osvetljavalo prostoriju. Ona nije bila sama. Nataelove tamne oči izgledale su iscrpljeno i on zevnu. Žudio je za snom. Rand je ležao, opružen pored jedne od uljanih lampi, čitajući jednu od kožno uvijenih knjiga. Toliko da je odlično poznavala da je odmah bez gledanja znala šta čita.Bilo su to sigurno, jedan od mnogobrojnih prevoda knjiga “Proročanstva zmaja” .

On naglo prelista par stranica, pročita nešto, pa poče da se smeje. Ona natera sebe da pomisli da je taj smeh bio izazvan normalnim i jasnim razlogom, a ne ludilom. “Sjajna šala,” on reče Nataelu, zatvarajući knjigu i bacivši mu istu. “Pročitaj 297-mu i 400- tu stranu i reci mi ako se ne slažeš.”

Egvenina usta se zategnuše kada se ispravila. On bi zaista trebao biti pažljiviji sa knjigom. Ona nije mogla govoriti sa njim, barem ne pred zabavljačem. Sramota što mora da se koristi društvom čoveka koga jedva da poznaje. Ne. Imao je Avijendu, često i poglavare, i Lan je bio tu svaki dan, ponekad čak i Met. “Zašto im se ne pridružiš, Avijenda? Ako budeš bila tamo, možda će želeti da razgovara o nečemu drugom, osim o knjizi.”

“Želeo je da priča sa zabavljačem, Egvena, a retko to radi sa mnom ili bilo kim. Da nisam otišla, on i Natael bi otišli.”

“Deca su velika briga, koliko sam čula.” Enaila se nasmeja. “A sinovi su najgori. Možda sada najzad okriješ istinu, pošto si se odrekla koplja.” Avijenda je mrko pogleda kroz mesečinu i prišunja se nazad na njeno mesto stojeći pored šatora kao uvređena mačka. Enaila je izgleda smatrala da je to smešno i nastavi da se smeje.

Mrmljajući u sebi o aijelskom humoru—koji ona nikad nije razumela—Egvena krenu putem prema Moiraininom šatoru, koji nije bio suviše udaljen od Randovog. I ovde je postojao odsjaj svetlosti i ona je tada znala da je Aes Sedai budna. Moiraina je upravo usmeravala, koristila je jako malo Moći, ali dovoljno da Egvene oseti. Lan je ležao u blizini, spavajući, potpuno uvijen u svoj tamni kaput, da su mu se samo glava i čizme videle, ostatak njegovog tela kao da je pripadao noći. Podigavši svoj kaput i skupivši suknju ona na prstima prođe pored njega u nadi da ga ne probudi.

Njegov dah se ne promeni, ali nešto je natera da ga opet pogleda. Mesečina obasja njegove oči, širom otvorene gledajući je. Kako je okrenula glavu, oči mu se opet zatvoriše. Osim očiju, nijedan mu se mišić ne pomeri i izgledao je kao da se nikad nije ni budio. Ponekad ju je stvarno nervirao. Šta god da je Ninaeva videla u njemu, ona to nije mogla videti.

Sagnuvši se, ona uđe unutra. Moiraina je sedela okružena svetlošču saidara, mali plavi kamen koji je obično bio na njezinom čelu nalazio se ovog puta u ruci, muljujući ga među prstima ispred svoga lica. On zasija, parirajući svetlosti jedine lampe u šatoru. Ognjište je sadržalo samo pepeo; čak nije ni smrdelo.

“Mogu li da uđem?”

Morala je još jednom da ponovi, dok joj Moiraina nije odgovorila. “Naravno.” Svetlost saidara polako isčeznu i Aes Sedai poče brzo da namotava svoju zlatnu kosu u pletenicu.

“Posmatrala si Randa?” Egvene se smesti preko puta druge žene. U šatoru je bilo isto tako hladno kao i napolju. Ona usmeri plamenove vatre na vrh gomile pepela u ognjištu trudeći se da ga upali. “Rekla si da više nećeš to činiti.”

“Rekla sam da bi od kada Mudre više ne mogu posmatrati njegove snove, trebali da mu dozvolimo malo privatnosti. One nisu bile pitane ponovo, od kako ih je izbacio, a ja se nisam ni nudila. Ne zaboravi da one imaju svoje ciljeve, koje ne moraju biti iste kao i Kuline.”

I tako su morali da dođu i do toga. Egvena i dalje nije bila sigurna kako da kaže šta zna, a da se ne oda Mudrama. Možda je jedini metod bio da samo kaže i prepusti se posledicama. “Elaida je sada Amirlin, Moiraina. Ne znam šta se desilo sa Sijuan.”

“Otkud to znaš?” Moiraina tiho upita. “Da li si nešto saznala spavajući? Ili se tvoj talenat Snevača konačno razvio?”

To je bio njen izlaz napolje. Neke od Aes Sedai u Kuli su mislile da bi ona mogla biti Snevač ili žena kojoj bi snovi govorili istinu o budućnosti. Ona je imala snove za koje je znala da su važni, ali učiti ih i tumačiti, to je već bila druga stvar. Mudre su joj govorile da znanje o tome mora doći vremenom, ali nijedna od Aes Sedai nije bila od neke pomoći. Sanjala je Randa kako sedi u stolici i nekako je znala da će vlasnik te stolice biti jako besan kada shvati da mu je stolica uzeta; jedino što je znala je da je vlasnik te stolice žena i ništa više od toga. Ponekad su snovi bili i komplikovaniji. Sanjala je Perina, koji se odmarao držeći Failu na krilu, i ljubio je dok se ona igrala sa njegovom kratkom bradom koju je nosio u snu. Iza njih nalazila su se dva barjaka koja su se vijorila, na jednom je bila glava crvenoga vuka, a na drugoj grimizni orao. Čovek sa svetlo žutim kaputom je stajao blizu Perinovog ramena, a mač mu je bio prebačen preko leđa; iz nekog razloga znala je da je on bio Krpar, mada oni nikad ne bi dotakli mač. I činilo joj se da je svaki detalj, osim brade bio važan: barjaci, Faila koja ljubi Perina, pa čak i Krpar. Svaki put kada bi se približila Perinu, osetila bi neku neobičnu jezu. Sledeći san. Met baca kockice dok mu je krv curila niz lice, a obod njegovog šešira je bio povučen duboko, pa nije mogla da vidi njegovu ranu, dok je za to vreme Tom Merilin stavljao ruku u vatru da bi izvadio mali plavi kamen, isti onaj koji Moiraina nosi na čelu. A imala je i san o oluji, velikim crnim oblacima, koji su se kotrljali zajedno sa vetrom i kišom. Sevalo je i gromovi su udarali u zemlju, a svaki je bio isti kao i prethodni. Ona je imala snove, ali zato je kao Snevač bila potpuni promašaj.

“Videla sam tvoj nalog za hapšenje, Moiraina, potpisan od strane Elaide kao Amirlin. A to nije bio običan san.” Sve je to bila istina. Ali ne cela istina. Odjednom joj beše drago što Ninaeva nije bila tu. Ili bih ja bila ta koja gleda u šolju čaja, da je bila tu.

“Točak tka kako točak želi. Možda neće ni biti toliko važno ako Rand povede Aijele preko Zmajevog Zida. Sumnjam da bi Elaida nastavila da se zbližava sa vladarima, čak i ako zna da je Sijuan tako radila.”

“Da li je to sve što možeš da kažeš? Ja mislim da je Sijuan jednom bila tvoja prijateljica, Moiraina. Zar ne možeš pustiti ni suzu za njom?”

Aes Sedai pogleda u nju, hladnim pogledom, prosto joj govoreći koliko još treba vremena i iskustva da bi se mogla tako nazivati. Sedeći, Egvene je bila za glavu veća od nje i bila je jača što se Moći tiče, ali postojalo je više toga u Aes Sedai od snage. “Ja nemam vremena za suze, Egvena. Zmajev Zid više nije toliko daleko, a Alguenija . . . Sijuan i ja smo bile prijateljice, jednom. Za par meseci biće dvadeset i jedna godina od kako tragam za Ponovorođenim Zmajem. Samo smo nas dve i tragale i to ubrzo pošto smo proglašene za Aes Sedai. Sijerin Vaiju je nedugo zatim postala Amirlin, Siva koja je imala više crvenog u sebi nego svoje boje. Da je znala šta smo nameravale, provele bismo ostatak svoga života ispaštajući, dok bi nas Crvene sestre posmatrale čak i dok spavamo. Postoji izreka u Kairhijenu, mada sam je čula i u Tarabonu i Saldeji. ‘Uzmi šta želiš i plati za to.’ Siuan i ja smo krenule putem kojem smo želele i znale smo da ćemo morati jednog dana da platimo zbog njega.”

“Ne razumem kako možeš biti tako hladna. Sijuan bi mogla biti mrtva ili čak umirena. Elaida će se ili suprostaviti Randu ili će ga držati negde do Tarmon Gai’dona. Da li znaš da nikada neće pustiti čoveka koji usmerava da se šeta slobodno? Barem niko nije iza Elaide. Neke iz Plavog Ađaha se skupljaju na određena mesta—gde se još nalaze to ne znam—ali mislim da su i ostale takođe napustile Kulu. Ninaeva kaže da joj je data poruka da su sve sestre dobrodošle da se opet vrate nazad u Kulu pod budnim očima i ušima žutih. Ako su i Plave i Žute otišle, onda su sigurno i ostale otišli. A ako se one suprostave Elaidi, moguće je da će podržati Randa.”

Moiraina uzdahnu i izbaci slabašan glas. “Da li očekuješ da budem srećna dok se Bela Kula raspada i deli? Ja sam Aes Sedai, Egvena. Predala sam se Beloj Kuli dugo vremena pre nego što sam imala i najmanju sumnju da će Zmaj biti ponovo rođen u mom vremenu. Kula je bila bedem protiv Senke već tri hiljade godina. Njom su vladali mudri vladari koji su zaustavljali ratove pre nego što bi i počeli, održavajući svuda mir. Ljudska rasa oduvek pamti da će Mraćni jednog dana pobeći i da će Poslednja bitka doći i sve to zbog Kule. Kula, cela i ujedinjena. Skoro da želim da se svaka sestra zaklela na vernost Elaidi, uprkos tome što se desilo Sijuan.”

“A Rand?” Egvena zadrža svoj glas smirenim. Šator se konačno počeo zagrejavati, ali od Moiraine je opet osećala neku jezu. “Ponovorođeni Zmaj. Ti si sama rekla da ne možeš biti spremna za Tarmon Gai’don osim ako se ne dozvoli njegova sloboda, to jest da se dozvoli da on uči i da stekne naklonost sveta. Kula i to ujedinjena, može da ga zatvori uprkos svim Aijelima u Pustari.”

Moiraina se kratko nasmeši. “Naučićeš. Bolje je reagovati po hladnom razlogu, nego po vrelim rečima. Ali zaboravljaš da samo trinaest sestara međusobno povezanih može zaustaviti čoveka od saidina, pa čak i da ne znaju trikove i isceljenja, par njih može održati taj štit.”

“Znam da se nećeš predati, Moiraine. Šta misliš da uradiš?”

“Nameravam da se obračunam sa svetom, kada ga budem našla i to koliko god budem mogla. Barem će Randu—biti lakše da bude tu—sada kad nema potrebe da ga preobratim od stvari koje želi. Predpostavljam da bih trebala biti srećna što me ne šalje da mu donesem vino. Većinom me tvrdoglavo ne sluša i retko komentariše stvari koje mu govorim.”

“Ostaviću te da mu kažeš o Sijuan i Kuli.” To bi moglo izazvati bujicu pitanja; a znajući Randovu tvrdoglavost, on će sigurno insistirati da čuje više o njenim snovima nego što je mogla da dozvoli. “Postoji još nešto. Ninaeva je videla Izgubljene u Tel’aran’riodu. Pomenula mi je kako je zadnji put videla uživo Asmodeana i Mogedijen. To uključuje i Lanfear. Ona smatra da ona nešto muti, možda to oni rade i zajedno.”

“Lanfear,” reče Moiraina posle par sekundi.

Obe su znale da je Lanfear posetila Randa u Tiru, čak možda i više puta, a da im on nije rekao. Niko nije imao više znanja o Izgubljenima osim samih Izgubljenih —u Kuli su samo ostali delići delova—ali ono što je bilo opšte poznato je to da je Lanfear volela Lijusa Terina Telamona. Njih dve i Rand, su to dobro znali.

“Ako budemo imale sreće,” Aes Sedai nastavi, “nećemo morati da brinemo za Lanfear. Ostalo što je Ninaeva videla je druga stvar. Ti i ja moramo držati stražu, kako znamo i umemo. Volela bih da više Mudrih zna da usmerava.” Ona se kratko nasmeja. “Ali što se tiče mene volela bih i da su sve obučene u Kuli, da su najbolje u svom poslu i da žive zauvek, što je na žalost nemoguće. One mogu biti snažne na više načina, ali dosta stvari im nedostaje u drugim situacijama.”

“Straža je u redu, ali šta možemo još? Ako šest Izgubljenih dođe zajedno po njega, biće mu potrebna i najmanja moguća pomoć koju možemo da mu damo.”

Moiraina stavi ruku na njeno rame i pogleda je u lice sa uzbuđenjem.“Mi ne možemo držati ovu ruku zauvek, Egvena. On je već naučio da hoda. A sada uči da trči. Mi možemo samo da se nadamo da će to naučiti pre nego što ga se neprijatelji dočepaju. I naravno, nastavi da ga savetuješ. Da ga vodiš tamo gde mi ne možemo.” Ispravivši se ona stavi ruku na usta i priguši zevanje. “Kasno je, Egvena. I pretpostavljam da će Rand dozvoliti da se malo odmorimo, čak i ako on ne bude uopšte spavao. Ja bih, naprotiv volela da iskoristim ovo malo datog odmora, da bih mogla da se suočim sa sutrašnjim sedlom.”

Egvena je bila spremna da krene, ali je prvo imala pitanje za nju. “Moiraina, zašto si počela da izvršavaš sve što ti Rand kaže da uradiš? Čak i Ninaeva smatra da to nije baš pametno.”

“Naravno da tako smatra, zar ne?” Moiraina promrmlja. “Biće ona Aes Sedai, ma šta god želela. A zašto? Zato što se sećam kako da kontrolišem saidar.”

Momenat kasnije, Egvena klimnu glavom. Da bi kontrolisala saidar, prvo moraš da mu se predaš.

Nije prošlo mnogo dok se ona, drhteći na hladnoći, ne vrati u svoj šator i tek tada shvati da je celo vreme Moiraina razgovarala sa njom kao jednakoj sebi. Možda je postajala i više nego što je mislila spremna da izabere svoj Ađah. 

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće