Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 17
Kretanje na zapad
Dragon Reborn 
Kada je služavka došla sa šeširima, Elejna je bila raširena na jednom od kreveta u spavaćici od bele svile, sa vlažnom tkaninom preko očiju, a Ninaeva se pravila da krpi ivicu bledo—zelene haljine koju je Elejna nosila. Često je ubadala svoj palac; nikada to nikome ne bi priznala, ali nije bila veoma dobra sa iglom. Nosila je svoju haljinu, naravno—služavke se nisu izležavale kao dame—ali joj je kosa visila nezavezana. Očigledno nije imala nameru da napušta sobu u skorije vreme. Zahvalila je devojci šapatom, kao da ne probudi svoju gospođu, i dala joj još jedan srebrni novčić i ponovila naredbu da njena gospođa ne sme biti uznemiravana ni zbog čega.
Čim su se vrata zatvorila, Elejna je skočila na noge i počela da izvlači zamotaje ispod kreveta. Ninaeva zbaci svileni ogrtač i uplete ruke iza sebe da otkopča dugmiće. Bile su spremne za treptaj oka, Ninaeva u zelenoj vuni, Elejna u plavoj, sa zamotajima na leđima. Ninaeva je nosila torbu sa njenim biljkama i novcem, a Elejna kutije zamotane u ćebad. Duboke nakrivljene ivice šešira su im sakrivale lica tako dobro da je Ninaeva pomislila da su mogle da prođu odmah pored Galada, a da on to ne zna, posebno sa spuštenom kosom; setio bi se pletenice. Gospođa Džaren, će međutim možda zaustaviti dve čudne žene koje dolaze sa debelim zavežljajima na leđima.
Sporedne stepenice silazile su do spoljašnjosti gostionice, uski stepenišni kraci su bili prilepljeni za zid. Ninaeva je na časak saosećala sa Tomom i Džulinom, koji su teglili teške kovčege uz ove, ali njena pažnja je uglavnom bila na štalskom dvorištu i grafitnom krovu štale. Žuti pas je ležao u hladu ispod kočije, štiteći se od već povećavajuće vrućine, ali su svi konjušari bili unutra. Sada je mogla da vidi dešavanja izvan otvorenih vrata štale, ali niko nije izašao; i tamo je bilo senki.
Brzo su otkasale preko štalskog dvorišta do sokaka između štale i visoke kamene ograde. Kola puna izmeta, koja su vrvela od muva i koja su jedva uža od sokaka, su upravo protutnjila. Ninaeva je sumnjala da sjaj saidara okružuje Elejnu, iako nije mogla da ga vidi. Ona se nadala da pas ne odluči da laje, da niko ne izađe iz kuhinje ili štale. Korišćenje Moći nije bio dobar način da se tiho odšunjaš, a da rečima raščiste put ostavile bi tragove za Galada da prati.
Rapava drvena kapija na kraju sokaka je imala samo jednu rezu, a uska ulica iza, naređana jednostavnim kamenim kućama od kojih je većina imala slamnati krov, bila je prazna, sem nešto dečaka koji su igrali neku igru koja je izgleda uključivala međusobno udaranje džakovima sa pasuljem. Jedini odrasli čovek u vidokrugu je bio čovek koji je hranio golubove na suprotnom krovu, dok su mu glava i ramena virili kroz vrata na krovu. Ni on, ni dečaci, nisu ih ništa više nego samo pogledali dok su zatvarale kapiju i kretale kroz vijugavu ulicu kao da imaju sva prava da budu tu.
Hodale su dobrih pet milja zapadno od Sijende uz prašnjavi put pre nego što su ih Tom i Džulin stigli, Tom je vozio nešto što je ličila na krparska kola, osim što su skroz bila u jednoj boji, sivo—zelenoj i boja se ljuštila u velikim parčićima. Ninaeva je bila zahvalna što može da stavi zavežljaje ispod vozačevog sedišta i pope se pored njega, ali nije bila toliko zahvalna što vidi Džuilina kako jaše Zabušanta. “Rekla sam vam da se ne vraćate do gostionice”, rekla mu je, zaklinjući se da će ga udariti nečim ako pogleda Toma.
“Nisam se vratio”, rekao je, nesvestan da ga je to spasilo bolne glave. “Rekao sam glavnom konjušaru da je moja Gospa želela sveže jagode sa sela, a Tom i ja moramo da ti ih donesemo. To je vrsta gluposti kakvu bi neka ple———” Prekinuo je nakašljavši se, dok mu je Elejna upućivala hladan, bezizražajan pogled sa druge strane Toma. Ponekad je zaboravljao da je ona stvarno iz kraljevske porodice.
“Morali smo da imamo neki razlog da napustimo gostionicu i štale”, Tom reče, šibajući konje. “Pretpostavljam da ste vas dve rekle da si privučena svojoj sobi sa nastupima malaksalosti ili je Gospa Morelin, ali konjušari bi se pitali zašto bi mi želeli da lutamo po vrućini umesto da ostanemo u lepoj, hladnoj senari dez ikakvog posla i možda krčagom piva. Možda sada nećemo biti vredni rasprave.”
Elejna uputi Tomu ravan pogled—bez sumnje zbog “nastupa malaksalosti”—za koji se on pravio da nije video. Ili možda nije. Muškarci su mogli da budu slepi ako im to odgovara. Ninaeva glasno šmrknu; to nije mogao da propusti. Sigurno jeste prasnuo bičem iznad prvog konja dovoljno oštro posle toga. To je sve bio samo izgovor da bi oni mogli da se smenjuju u jahanju. To je bila još jedna stvar koju su muškarci radili; smišljali izgovore da bi radili baš ono što žele. Bar se Elejna neznatno mrštila na njega umesto glupog smejuljenja.
“Ima još nešto što sam saznao prošle noći”, Tom nastavi posle nekog vremena. “Pedron Nijal pokušava da ujedini nacije protiv Randa.”
“Nije da ne verujem u to, Tome”, Ninaeva reče, “ali kako si mogao da saznaš za to? Ne verujem da ti je neki Beli Plašt jednostavno rekao.”
“Previše ljudi je govorilo istu stvar, Ninaeva. Postoji lažni Zmaj u Tiru. Lažni Zmaj, bez obzira na proročanstva o padu Kamena Tira ili o Kalandoru. Ovaj čovek je opasan, a nacijama je potrebno da se ujedine, kao što su u Aijelskom ratu. A ko bolji da ih vodi protiv ovog lažnog Zmaja nego Pedron Nijal? Kada toliko jezika govori istu stvar, ista misao postoji i u višim nivoima, a u Amadiciji, čak ni Ailron ne izražava misao, a da prvo ne pita Nijala.”
Stari zabavljač je izgleda sastavljao glasine i šaptanja i većinu puta dolazio do tačnih odgovora. Ne, ne zabavljač; morala je to da zapamti. Šta god on tvrdio, on je bio dvorski bard i verovatno je izbliza video dvorske spletke kao one iz priča. Možda se čak pomalo i uplitao, ako je bio Morgazin ljubavnik. Gledala ga je popreko, to kožasto lice sa čupavim obrvama, te dugačke brkove snežne koliko i kosa na glavi. Nije bilo ničega po ženskom ukusu.
“Nije da nismo trebali da očekujemo nešto takvo.” Ona nikada nije. Ali trebala je.
“Majka će podržati Randa”, Elejna reče. “Znam da hoće. Ona zna Proročanstva. I ima jednakog uticaja kao Pedron Nijal.”
Neprimetno odmahivanje Tomove glave je poreklo ovo zadnje. Morgaza je vladala bogatom nacijom, ali Belih Plaštova je bilo u svakoj zemlji i iz svake zemlje. Ninaeva je shvatila da će morati Tomu da obrati više pažnje. Možda je stvarno znao onoliko koliko se pravio da zna. “Dakle, sada misliš da smo trebale da pustimo Galada da nas otprati do Kaemlina?”
Elejna se nagnu napred da joj uputi čvrst pogled pored Toma. “Sigurno ne. Zbog jednog razloga, ne možemo biti sigurne da bi to bila njegova odluka. I zbog drugog . . .” Ona se ispravila, sedeći pored muškarca; izgleda da je razgovarala sa sobom, podsećala sebe. “Zbog drugog razloga, ako se majka stvarno okrenula protiv Kule, želim da za sada obavljam sav moj razgovor sa njom preko pisama. Ona je sasvim sposobna da nas zadrži obe u palati za naše dobro. Možda ne može da usmerava, ali ne želim da joj se protivim dok ne postanem puna Aes Sedai. Ako i tada.”
“Jaka žena”, Tom reče živahno. “Morgaza bi te naučila ponašanju dovoljno brzo, Ninaeva.” Ona mu dade još jedan glasan šmrktaj—sva ta slobodna kosa koja joj je visila preko ramena, nije bila dobra za trzanje—ali stara budala joj se samo kezila.
Sunce je stajalo visoko dok su oni stigli do menažerije, još uvek ulogorovani baš kao što su ih i ostavili, na čistini pored puta. U mirnoj vrućini, čak su i hrastovi izgledali pomalo uvenulo. Sem konja i velikih, sivih vepar—konja, sve životinje su bile nazad u kavezima, a ljudi su takođe bili van vidika, bez sumnje u kočijama koje se nisu mnogo razlikovale od njihovih. Ninaeva i drugi su sišli pre nego što se Valan Luka pojavio, još uvek u onom apsurdnom ogrtaču od crvene svile.
Ovoga puta nije bilo nakićenih govora, ni poklona uz vrtenje ogrtača. Oči mu se raširiše kada je prepoznao Toma i Džulina, skučene na kočiji nalik kutiji iza njih. Sagnuo se da zaviri u duboke ženske šešire, a njegov osmeh nije bio prijatan. “Dakle, sišli smo na svet, jesmo li, moja gospo Morelin? Ili nikada nismo ni bili gore. Ukrale ste kočiju i nešto odeće, zar ne? Pa, ne bih voleo da vidim žig na tako lepom čelu. To rade ovde, u slučaju da niste znali, ako ne rade gore. Pa, pošto se čini da ste otkriveni—zašto bi bežali da niste?—predložio bih da požurite što brže možete. Ako želite vaš krvavi peni nazad, negde je uz put. Bacio sam ga za vama i može tamo da leži do Tarmon Gai'dona što se mene tiče.”
“Hteo si pokrovitelja”, Ninaeva reče dok se on okretao. “Mi ti možemo biti pokrovitelji.”
“Vi?”, podsmevao se. Ali je prestao. “Čak i ako bi par novčića koji su ukradeni iz kese nekog lorda pomoglo, ja ne prihvatam ukraden—”
“Platićemo tvoje troškove, majstore Luka”, Elejna uskoči sa tim njenim hladno arogantnim tonom, “i stotinu zlatnih marki pored toga, ako možemo da putujemo sa vama do Geldana i ako se složiš da ne stanete dok ne stignete na granicu.” Luka je buljio u nju, prelazeći jezikom preko zuba.
Ninaeva blago zastenja; Stotinu marki i to zlatnih! Stotina srebrnih bi lako pokrilo njegove troškove, do Geldana i dalje, ma šta ti takozvani vepar—slonovi jeli.
“Toliko ste ukrali?” Luka reče obazrivo. “Ko je za vama? Neću da rizikujem Bele Plaštove ili vojsku. Oni bi nas sve bacili u zatvor i verovatno pobili životinje.”
“Moj brat”, Elejna odgovori pre nego što je Ninaeva mogla da besno porekne da su išta ukrali. “Izgleda je brak dogovoren dok sam ja bila na putu, a moj brat je poslat da me nađe. Nemam nameru da se vratim u Kairhijen da bih se udala za muškarca koji je za glavu niži, triput teži i trostruko stariji od mene.” Obrazi su joj se obojili u lepoj imitaciji besa; njeno pročišćavanje grla je to bolje uradilo. “Moj otac ima snove o polaganju prava na Sunčani presto ako dobije dovoljno podrške. Moj san uključuje crvenokosog Andorca za kog ću se udati, šta god moj otac rekao. I to je, majstore Luka, onoliko koliko trebate da znate o meni i više.”
“Ti možda jesi ko kažeš da si”, Luka reče polako, “a možda i nisi. Pokaži mi nešto od tog novca što tvrdiš da ćeš mi dati. Obećanja kupuju male čaše vina.”
Ninaeva je besno preturala u njenoj torbici i izvukla najdeblju kesu s novcem i zatresla je na njega, a onda je smestila van njegovog vidika kada on posegnu za njom. “Dobićeš ono što ti treba kad ti bude trebalo. I sto marki kada stignemo do Geldana.” Sto zlatnih marki! Moraće da nađu bankara i iskoriste ona pisma—prava ako Elejna ovako nastavi.
Luka razdražljivo groknu. “Bilo da ste to ukrali ili ne, vi još uvek bežite od nekoga. Neću da rizikujem moje predstave zbog vas, bilo da je to armija ili neki kairhijenski lord koji možda dođe da vas traži. Lord bi možda bio gori, ako misli da sam mu ukrao sestru. Moraćete da se uklopite.” Taj neprijatni osmeh opet dođe na njegovo lice; on neće zaboraviti taj srebrni peni. “Svako ko putuje sa mnom, radi na nečemu i vi morate, ako mislite da ne ističete. Ako ostali saznaju da plaćate za vaš put, onda će pričati, a to ne biste želeli. Čišćenje kaveza će poslužiti; rukovodioci konja se uvek žale što to moraju da rade. Čak ću naći onaj peni i vratiti vam za platu. Nikada ne recite da Valan Luka nije velikodušan.”
Ninaeva je krenula da kaže da pod nikakvim uslovima ne bi platili za put i još i radili, kada Tom spusti ruku na njenu ruku. Rez reči, on se sagnu da dohvati oblutke sa zemlje i poče da ih žonglira, šest u krugu.
“Imam žonglere”, Luka reče. Šest postade osam, onda deset, pa tuce. “Nisi loš.” Krug postade dva isprepletana kruga. Luka protrlja svoju bradu. “Možda mogu da nađem nešto za tebe da radiš.”
“Takodje mogu da gutam vatru”, Tom reče, puštajući kamenje da padne, “izvodim sa noževima”, on zatrese praznim rukama, a onda naizgled izvukao oblutak iz Lukinog uva, “i još par drugih stvari.”
Luka potisnu svoj brzi kez. “To sređuje za tebe, šta je s ostalima?” Izgleda da je bio ljut na sebe što je pokazao oduševljenje ili odobravanje.
“Šta je to?” Elejna upita, pokazujući prstom.
Dva visoka stuba koje je Ninaeva videla dok su ih dizali sada su imala ravne platforme na vrhovima, sa kanapom zategnutim preko trideset koraka između. Merdevine od kanapa visile su sa svake platforme.
“To je Sedrinova naprava”, Luka odgovori, a onda odmahnu glavom. “Sedrin visokošetač, podvizima zasenjujući deset koraka iznad zemlje na tankom kanapu. Budala.”
“Ja mogu da hodam po tome”, Elejna mu reče. Tom krenu da je uhvati za ruku dok je ona skidala šešir i krenula napred, ali on se smiri na malo odmahivanje njene glave i osmeh.
Ali joj je Luka stao na put. “Slušaj Morelin, ili kako god da ti je ime, možda ti je čelo previše lepo za žig, ali tvoj vrat je previše lep da bi pukao. Sedrin je znao šta je radio, a sahranili smo ga pre ne više od sata. Zato su svi u kočijama. Naravno, on je previše pio prošle noći, nakon što smo oterani iz Sijende, ali videli smo ga kako šeta po tome sa stomakom punim vinjaka. Reći ću ti kako ćemo. Ti ne moraš da čistiš kaveze. Prebaci se u moju kočiju i reći ćemo svima da si ti moja devojka. Samo priča, naravno.” Njegov prepredeni osmeh je govorio da se on nade nečemu više od priče.
Elejna mu je uzvratila osmehom koji je trebalo da ga smrzne. “Zahvaljujem ti za ponudu, majstore Luka, ali ako bi ste bili ljubazni da se pomerite . . .” Morao je ili bi ga ona pregazila.
Džulin je gužvao taj valjkasti šešir u rukama, a onda ga nabi nazad na glavu dok je ona počinjala da se penje uz jedne od merdevina od kanapa, imala je male probleme sa suknjom. Ninaeva je znala šta devojka radi. Muškarci su trebali da znaju, možda Tom i jeste, ali još uvek je izgledao spreman da odjuri tamo da je uhvati ako padne, Luka se približi, kao da mu je ista misao u glavi.
Na trenutak Elejna je stajala na platformi, poravnavajući haljinu. Platforma je izgledala mnogo manja i viša, sa njom na njoj. Onda, pažljivo držeći suknju gore kao da se ne bi zaprljala u blatu, stala je na uski kanap. Isto tako je mogla hodati ulicom. Na neki način, Ninaeva je znala. Nije mogla da vidi sjaj saidara, ali je znala da je Elejna izvezla put između dve platforme, od Vazduha, bez sumnje, bio je čvrst kao stena.
Odjednom Elejna stavi ruke dole i napravi dva koluta, vrana—crna kosa je padala, noge poput svile su sijale na suncu; na najkraći trenutak dok se ona ispravljala, njene suknje su izgledale kao da dodiruju ravnu površinu pre nego što ih je ponovo uhvatila. Još dva koraka su je odvela na platformu. “Da li je majstor Sedrin to radio, majstore Luka?”
“On je radio prevrtanje”, on viknu u odgovor. Mrmljajući, on dodade, “Ali on nije imao takve noge. Dama! Ha!”
“Ja nisam jedina sa tom sposobnošću”, Elejna reče. “Džulin i—” Ninaeva joj uputi žestoko mrdanje glavom; usmeravanje ili ne, njen stomak bi uživao u tom visokom kanapu koliko i u oluji na moru. “— i ja smo to radili mnogo puta. Hajde, Džuline. Pokaži mu.”
Hvatač lopova je izgledao kao da bi radije čistio kaveze golim rukama. Kaveze od lavova, sa lavovima unutra. Zatvorio je oči, usne su mu se pomerale u nečujnoj molitvi i pope se uz merdevine od kanapa kao čovek koji ide na gubilište. Na vrhu, zurio je od Elejne do kanapa sa plašljivom koncetracijom. Odjednom on zakorači, brzo hodajući, ruku raširenih na obe strane, očiju uperenih u Elejnu i usana koje su se kretale u molitvi. Ona se delimično spusti niz merdevine da napravi mesta za njega na platformi, a onda je morala da mu pomogne da nađe gde da stane i da ga vodi do dole.
Tom se kezio na nju ponosno, dok je ona silazila i uzimala svoj šešir od Ninaeve. Džulin je izgledao kao da je bio potopljen u vreloj vodi, a onda izvučen.
“To je bilo dobro”, Luka reče, mudro trljajući bradu. “Ne jednako dobro kao Sedrin, da izvinete, ali dobro. Posebno mi se sviđa kako ti napraviš da to izgleda lako, dok se—Džulin?—Džulin pravi da je na smrt preplašen. To će vrlo dobro proći.” Džulin uputi čoveku mračan osmeh koji je imao nešto od potezanja noževa u njemu. Luka je zaista zavrteo crvenim ogrtačem dok se okretao Ninaevi; zaista je izgledao veoma zadovoljno. “A ti, moja draga Nana? Kakav iznenađujući talenat ti imaš? Prevrtanje, možda? Gutanje mačeva?”
“Ja dajem novac”, ona mu reče, potapšavši vreće. “Osim ako ne želiš da meni ponudiš svoju kočiju?” Ona mu uputi osmeh koji je zbrisao njegov i oterao ga dva koraka nazad.
Vikanje je razbudilo ljude iz kočija i svi su se okupili dok je Luka predstavljao nove izvođače glumačke družine. Bio je neodređen u vezi Ninaeve, jedva nazivajući ono što ona radi iznenađujućim; trebalo bi da porazgovara s njim.
Rukovodioci konja, kako je Luka zvao ljude koji nisu imali izvođačkih talenata, su uglavnom bili zgužvana, razdražljiva gomila, možda zato što su bili slabije plaćani. Nije ih bilo mnogo, u poređenju sa brojem kočija. U stvari, ispostavilo se da su svi pomagali sa poslom, uključujući voženje kočija; nije bilo mnogo novca u putujućoj menažeriji, čak ni u ovakvoj. Ostali su bili izmešano mnoštvo.
Petra, snagator, je bio najveći čovek kojeg je Ninaeva ikada videla. Nije bio visok, već širok; njegov kožni prsluk je pokazivao ruke veličine debla. Bio je oženjen za Klarinu, punačku ženu braon obraza koja je trenirala pse; izgledala je patuljasto pored njega. Latela, koja je nastupala sa medvedima, je bila žena sa nepokolebljivim licem, tamnim očima, kratkom crnom kosom i začetkom ruganja konstantno na usnama. Aludra, vitka žena koja je navodno Iluminator, je to možda nekada i bila. Nije vezivala svoju tamnu kosu u tarabonske pletenice, što nije iznenađujuće pored mišljenja u Amadiciji, ali imala je odgovarajući akcenat, a ko može reći šta se desilo Gildi Iluminatora? Njihova glavna kuća u Tančiku je zasigurno zatvorila svoja vrata. Akrobate su tvrdili da su braća zvani Čavana, iako su svi bili niski, čvrsti muškarci, varirali su u boji od zelenookog Taerika—njegove visoke jagodice i kukasti nos objavljujući saldejsku krv—do Barita, koji je bio tamniji od Džulina i imao je tetovaže Morskog naroda na rukama, mada nije nosio mindjuše ni na ušima ni u nosu.
Svi sem Latele su toplo pozdravili pridošlice; više izvođača je značilo više ljudi privučenih do predstave i više novca. Dva žonglera, Ben i Kin—ispostavilo se da su stvarno braća—uvukli su Toma u razgovor o njihovom zanatu, kada su saznali da on ne radi na isti način kao i oni. Dovlačenje više ljudi je jedna stvar, a konkurencija druga. Ipak, bila je tu bledokosa žena koja se starala za vepro—konje koja je privukla Ninaevinu pažnju. Kerandin je stajala ukočeno na prstima i jedva da je progovarala—Luka je tvrdio da je ona došla iz Šare sa životinjama—ali njen meki, nejasan način govora je načuljio Ninaevine uši.
Bilo je potrebno malo vremena da postave kočiju na svoje mesto. Tom i Džulin su izgledali više nego zadovoljni što imaju pomoć od rukovodioca konja sa konjima, sumorno kako je data i pozivi su upućeni Ninaevi i Elejni. Petra i Klarina su ih pozvali na čaj kada se budu smestili. Čavanasi su želeli da dve žene večeraju s njima, Kin i Ben su takođe to želeli, sve to je pravilo od Latelinog podrugivanja mrštenje. Te pozive su one elegantno odbile, Elejna možda malo više tako nego Ninaeva; sećanje o sebi kako koluta očima na Galada kao žabooka devojka je bilo previše sveže da bi bila više od minimalno ljubazna prema bilo kom muškarcu. Luka je uputio sopstvene pozive, samo za Elejnu, izgovorene tamo gde Ninaeva ne može da čuje. To mu je zaradilo ošamareno lice, a Tom je razmetljivo izvadio noževe koji su se izgleda vrteli preko njegovih ruku dok taj čovek nije otišao gundjajući za sebe i trljajući svoj obraz.
Ostavljajući Elejnu da ostavi svoje stvari u kočiju—zapravo da ih baci i da besno mrmlja sebi u bradu—Ninaeva je otišla do mesta gde se vepro—konji šetaju. Ogromne sive životinje su izgledale dovoljno mirne, ali setivši se one rupe u kamenom zidu Kraljevog Kopljanika, nije bila previše sigurna u vezi kožnih gajtana koji su povezivali njihove ogromne prednje noge. Kerandin je češkala velikog mužjaka sa bronzanim, kukastim štapom.
“Kako se oni stvarno zovu?” Ninaeva je stidljivo potapšala mužjakov dugački nos, ili njušku, ili šta god da je to. Te kljove su bile bile debele kao njena noga i dobrih tri koraka dugačke, a samo malo veće nego ženkine. Njuška je onjušila njenu suknju i ona užurbano odstupi.
“S'redit”, bledokosa žena reče. “Oni su s'redit, ali majstor Luka misli da je ime koje se lakše izgovara bolje.” Rastežući govor je bio nepogrešiv.
“Da li u Seanšanu ima mnogo s'redita?”
Štap je prestao da se pomera na trenutak, a onda nastavio da češka. “Seanšan? Gde je to? S'rediti su iz Šare, kao i ja. Nikada nisam čula za—”
“Možda si videla Šaru, Kerandin, ali sumnjam u to. Ti si Seanšanka. Osim ako sam pogrešila, ti si bila deo invazije na Tomansku Glavu, ostavljena ovde posle Falmea.”
“Nema sumnje”, Elejna reče, dolazeći iza nje. “Čuli smo seanšanski akcenat u Falmeu, Kerandin. Nećemo te povrediti.”
To je bilo više nego što je Ninaeva bila voljna da obeća; njena sećanja na Seanšane nisu bila lepa. Ali ipak . . . Seanšanka ti je pomogla kada ti je bilo potrebno. Nisu svi oni zli. Samo većina njih.
Kerandin ispusti dubok uzdah i malo se otrombolji. Bilo je to kao da je tenzija toliko stara da više nije bila svesna da je nestala. “Veoma malo ljudi koje sam srela znaju išta blizu istine o Povratku, ili Falmeu. Čula sam stotine priča, svaka neverovatnija od prošle, ali nikada istinu. A ja. Ja sam ostavljena iza i mnogo s'redita je ostavljeno. Ovo troje je sve što sam mogla da skupim. Ne znam šta se desilo sa ostalima. Mužjak je Mer, ženka je Sanit, a mladunče je Nerin. Ono nije Sanitino.”
“Da li si to radila?” Elejna upita. “Trenirala s'redite?”
“Ili si bila sul'dam?” Ninaeva dodade pre nego što je druga žena mogla da progovori.
Kerandin odmahnu glavom. “Bila sam testirana, kao što su sve devojke, ali nisam mogla da uradim ništa sa a'damom. Bilo mi je drago što sam odabrana da radim sa s'reditima. Oni su veličanstene životinje. Vi znate mnogo, ako znate o sul'dam i damane. Nisam srela nikoga ko zna za njih.” Nije pokazivala strah. Ili je on potrošen otkako je zatekla sebe napuštenu u tuđoj zemlji. Ali opet, možda je lagala.
Seanšani su bili jednako loši kao i Amadicijanci kada se dođe do žena koje mogu da usmeravaju. Oni nisu proteravali ili ubijali; oni su zarobljavali i koristili. Pomoću naprave zvane a'dam—Ninaeva je bila sigurna da to mora biti neka vrsta ter'angreala—žena koja ima sposobnost da kontroliše Jednu Moć je mogla biti kontrolisana od strane druge žene, sul'dam, koje su primoravale damane da koriste svoje talente za šta god su Seanšani želeli, čak i kao oružje. Damane nije bolja od životinje, iako je lepo starano o njima. A oni su pravili damane od svake žene u kojoj je nađena sposobnost da usmerava ili urođena iskra; Seanšani su pretražili Tomansku Glavu potpunije nego što je Kula ikada mogla da sanja. Sama pomisao na a'dam i sul'dam i damane je uvrtala Ninaevin stomak.
“Mi znamo malo”, ona je rekla Kerandin, “ali želimo da znamo više.” Seanšani su otišli, oterani od strane Randa, ali to nije značilo da se neće vratiti jednog dana. To je bila udaljena opasnost pored svega ostalog s čim su morali da se suoče, ipak samo zato što imaš trn u stopalu ne znači da se ogrebotina od trnovog žbuna na tvojoj neće zagnojiti. “Dobro bi ti bilo da odgovaraš na naša pitanja iskreno.” Biće vremena na putu ka severu.
“Obećavam da ti se ništa neće desiti”, Elejna dodade. “Ja ću te štititi, ako bude bilo potrebno.”
Oči belokose žene su se pomerale od jedne od njih do druge i odjednom, na Ninaevino čuđenje, ona se ispružila na zemlju ispred Elejne. “Ti jesi Visoka Gospa ove zemlje, kao što si rekla Luki. Nisam shvatala. Oprosti mi, Visoka Gospo. Predajem se tebi.” I ona poljubi zemlju ispred Elejninih stopala. Elejnine oči su izgledale spremne da iskoče iz njenog lica.
Ninaeva je bila sigurna da nije ništa bolja. “Diži se”, ona prošišta, divlje gledajući okolo da vidi da li neko posmatra. Luka je posmatrao—proklet bio!—i Latela, još uvek se mršteći, ali ništa nije moglo biti učinjeno. “Diži se!” Žena se nije ni pomerila.
“Ustani na noge, Kerandin”, Elejna reče. “Niko ne zahteva od ljudi da se tako ponašaju u ovoj zemlji. Čak ni vladar.” Dok je Kerandin ustajala, ona dodade, “Naučiću te kako da kako da se pristojno ponašaš u zamenu za tvoje odgovore na naša pitanja.”
Žena se pokloni, rukama na kolenima i glavom dole. “Da, Visoka Gospo. Biće kako kažeš. Vaša sam.”
Ninaeva teško uzdahnu. Mogli su da se lepo provedu na putu do Geldana.