Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 18
Lovački pas tame
4th Dimension 
Lijandrin je vodila svog konja kroz prenatrpane ulice Amadora. Podsmeh na njenim pupoljkastim usnama je bio sakriven dubokim zakrivljenim šeširom. Mrzela je što je morala da se odrekne svojih pletenica i još više je mrzela smešnu modu u ovoj smešnoj zemlji. Crvenkasto-žuta boja šešira i haljine za jahanje joj se sviđala, ali ne i veliki somotski šešir presavijen na pola. Ipak, šešir joj je skrivao oči—kombinovane sa kao med žutom kosom, braon oči bi je imenovale Tarabonkom trenutno, što nije bila dobra stvar u Amadiciji sada—a i sakrivao je nešto što bi bilo još gore za pokazivanje ovde, lice Aes Sedai. Sigurno sakriveno, ona je mogla da se osmehuje Belim plaštovima, koji su izgleda bili svaki peti čovek na ulici. Ne da bi vojnici koji su činili drugu petinu bili išta bolji. Naravno, niko od njih nikada nije pomislio da pogleda ispod šešira. Aes Sedai su ovde bile zabranjene i to je značilo da nije bilo nijedne.
Čak i tako, osetila se bolje kada se okrenula ukrašenoj gvozdenoj kapiji ispred Džorin Ejrinine kuće. Još jedna beskorisna potraga za vestima iz Bele kule. Nije bilo ničega od kada je saznala da Elaida misli da upravlja Kulom i da je ona žena Sanče uklonjena. Tačno je bilo da je Sijuan pobegla, ali je ona sada bila beskorisna krpa.
Bašte iza ograde od sivog kamena bile su pune biljaka koje su počele da venu od nedostatka kiše, ali bile su potkresane i uobličene u kocke i lopte, iako je jedna bila oblikovana u konja u skoku. Samo jedna, naravno. Trgovci kao Ejrin su oponašali bolje od sebe, ali nisu se usuđivali da idu predaleko kako neko ne bi pomislio da su se previše uobrazili. Ukrašeni balkoni ukrašavali su veliku drvenu kuću koja je imala krov od crvenog crepa i čak i red isklesanih stubova. Ali nasuprot kućama lordova koje je trebala da kopira, stajala je na kamenom temelju ne višem od deset stopa. Dečije podražavanje plemićke kuće.
Žilavi, sedi čovek koji je izašao užurbano pun poštovanja da joj pridrži stremen da sjaše i da uzme vođice, bio je obučen sav u crno. Koju god boju bi trgovci izabrali za livreju, sigurno bi to bile boje nekog lorda, a čak i manji lord bi mogao da napravi nevolje i najbogatijem trgovcu. Ljudi na ulici su crno zvali 'trgovčeva livreja' i smejali se dok su to govorili. Lijandrin je prezirala slugin crni kaput koliko i Ejrininu kuću i samog Ejrina. Ona će imati prave vile jednog dana. Palate. Bile su joj obećane kao i moć koja ide uz njih.
Skidajući rukavice za jahanje, ona se popela uz smešnu kosinu koja je išla uz temelje do vinovom lozom izrezbarenih vrata. Lordova tvrđava je imala kosine tako da trgovac koji je imao visoko mišljenje o sebi, nije mogao imati stepenice. U crno obučena služavka uze rukavice i njen šešir u okrugloj ulaznoj prostoriji koja je imala mnogo vrata i isklesanih i svetlo obojenih stubova kao i okružujući balkon. Plafon je bio lakiran da liči na mozaik, stepenice u stepenicama u zlatnoj i crnoj. “Okupaću se za jedan sat”, ona reče ženi. “Biće prave temperature, je l' tako?” Sluškinja poblede dok se klanjala, promucala je da se slaže i ode.
Amelija Ejrin, Džorinova žena, uđe kroz jedna od vrata u dubokom razgovoru sa debelim proćelavim čovekom u beloj kecelji. Lijandrin frknu prezrivo. Žena je imala pretenzije, međutim ona samo ne da je govorila sa kuvarom lično, već je dovela čoveka da sa njim se dogovori oko jela. Tretirala je slugu kao—kao prijatelja!
Debeli Ivon je primeti prvi i zagrcnu se, njegove svinjske oči se odmah okrenuše. Nije volela da je muškarci gledaju i ona je pričala sa njim oštro prvog dana oko toga kako njegov pogled ponekad zastane na njoj. On je pokušao da porekne, ali ona je znala za muške rđave navike. Bez da sačeka da ga otpusti njegova gazdarica, Ivon pobeže od kuda je došao.
Seda trgovčeva žena je bila odlučna žena kada su Lijandrin i ostale došle. A sada je lizala usne i ispravljala savijenu suknju zelene svile nepotrebno. “Neko je gore sa ostalima, moja Gospo”, ona reče sramežljivo. Mislila je da može da upotrebljava Lijandrino ime prvog dana. “U prednjoj sobi za povlačenje. Iz Tar Valona, verujem.”
Pitajući se ko bi to mogao biti, Lijandrin pođe najbližim zakrivljenim stepenicama. Ona je znala malo ostalih iz Crnog Ađaha, naravno iz bezbedonosnih razloga. Šta druge ne znaju, to ne mogu da odaju. U Kuli je samo znala jednu od dvanaest koje su pošle sa njom kada je otišla. Dve od dvanaest su mrtve i ona je znala na koga da baci krivicu. Egvena al'Ver, Ninaeva al'Mera i Elejna Trakand. Sve je krenulo tako loše u Tančiku da je mogla pomisliti da su te tri skorojevićke Prihvaćene bile tamo, sem što su one bile glupače koje su dvaput upale mirno u zamke koje im je postavila. To da su pobegle iz svake nije bilo važno. Da su bile u Tančiku, pale bi joj šaka, bez obzira šta je Džajen tvrdila da je videla. Sledeći put kad ih pronađe, one više nikada neće pobeći ičemu ponovo. Ona će završiti sa njima koja god joj bila naređenja.
“Moja Gospo”, Amelija zamuca. “Moj muž, moja Gospo. Džorin. Molim vas, da li će jedna od vas da mu pomogne? On to nije mislio, moja Gospo. On je naučio svoju lekciju.”
Lijandrin se zaustavi sa jednom rukom na gelenderu, gledajući preko ramena. “Nije trebao da pomisli da se njegove zakletve Velikom gospodaru mogu lako zaboraviti, zar ne?”
“On je naučio, moja Gospo. Molim vas. On leži pod ćebadima po ceo dan—po ovoj vrućini—cvokoćući. On plače kad ga bilo ko dotakne, ili govori jače od šapata.”
Lijandrin zastade kao da razmatra, a onda graciozno klimnu. “Pitaću Čezmal da vidim šta ona može da uradi. Ipak ti razumeš da ja ne dajem nikakva obećanja.” Ženine nepostojane zahvale su je sledile dok se penjala, ali ona na to nije obraćala pažnju. Temaila je dozvolila sebi da se zanese. Ona je bila Sivi Ađah pre nego što je postala Crni i uvek se trudila da širi bol jednako kada je posredovala, a bila je uspešan posrednik, zato što je volela da širi bol. Čezmal je rekla da će moći da radi male zadatke za nekoliko meseci, sve dok nisu teški i niko ne bi podigao glas. Ona je bila jedna od najboljih Lečnika već generecijama među Žutim, tako da bi ona trebala da zna.
Prednja soba za povlačenje je začudi kada uđe. Devet od deset Crnih sestara koje su došle sa njom stojale su oko sobe uz obojane i izrezbarene ploče, iako je bilo dosta stolica sa svilenim jastucima koje su stajale na zlatom oivičenom tepihu. Deseta, Temaila Kinderod, je dodavala delikatnu porcelansku šoljicu čaja tamnokosoj, stameno zgodnoj ženi u haljini bronzane boje nepoznatog kroja. Žena koja je sedela izgledala joj je nekako poznato, iako nije bila Aes Sedai; ona se sigurno približavala srednjim godinama i pored glatkih obraza u njoj nije ništa bilo bezvremeno.
Ipak raspoloženje učini Lijandrin opreznom. Temaila je bila varljivo lomljiva u izgledu, sa velikim dečijim plavim očima koje su činile da joj ljudi veruju. Te oči su sada izgledale zabrinuto, ili uznemireno i šoljica se tresla na tacni pre nego što je druga žena uzela. Svako lice je izgledalo uznemireno, sem čudno poznate žene. Bakarne kože Džaina Kaid, u jednoj od onih odvratnih domanskih haljina koje je nosila u kući, je imala suze koje su još uvjek sijale na njenim obrazima. Ona je bila Zelena i volela je da se šepuri pred muškarcima čak i više no većina Zelenih. Rijana Andomeran, nekad Bela i uvek hladni i oholi ubica, nervozno je dodirivala svetli pramen u njenoj crnoj kosi iznad levog uveta. Njena oholost je splasnula.
“Šta se desilo ovde?” Lijandrin upita. “Ko si ti, i šta—?” Odjednom, sećanje joj bljesnu u glavi. Prijatelj mraka, služavka u Tančiku koja je stalno išla iznad sebe. “Guldin!” ona viknu. Ova služavka ih je pratila nekako i očigledno je pokušavala da se provuče kao kurir Crnih sa nekim strašnim vestima. “Premašila si samu sebe ovaj put.” Ona posegnu da prigrli saidar i još dok je to radila svetlost okruži drugu ženu, Lijandrinino posezanje udari u čvrsti nevidljivi zid koji je odvajao od Izvora. On je stajao tamo kao sunce, užasno van dohvata.
“Prestani da zjapiš, Lijandrin”, žena reče mirno. “Izgledaš kao riba. To nije Guldin, već Mogedijen. Ovom čaju je potrebno više meda, Temaila.” Vitka, lisičijeg lica, žena skoči da uzme šoljicu, teško dišući.
To je moralo biti tako. Ko bi drugi mogao da tako prestraši ostale? Lijandrin ih je pogledala kako stoje uza zidove. Eldrit Džoandar, okruglog lica, po prvi put nije neodređeno gledala čak i pored mrlje od mastila na njenom nosu, klimala je snažno. Ostale izgleda da nisu smele da se trzaju od straha. Zašto bi jedna od Izgubljenih—nisu trebale upotrebljavati taj naziv, ali obično jesu, među sobom—zašto bi se Mogedijen prerušavala u slugu, nije mogla da razume. Žena je imala ili bi mogla imati sve što je ona želela. Ne samo znanje o Jednoj moći više nego što bi ona mogla da sanja, već moć. Moć nad drugima, nad svetom. I besmrtnost. Moć za čitav život koji se nikada neće završiti. Ona i njene sestre su razmišljale o neslozi među Izgubljenima. Bilo je naređenja koja su bila nepodudarna sa drugima i naređenja data drugim Prijateljima mraka nepodudarna sa njihovim. Možda se Mogedijen krila od ostalih Izgubljenih.
Lijandrin raširi svoju podeljenu suknju za jahanje najbolje što je mogla u dubok naklon. “Dobro nam došla, Velika gospodarice. Sa Izabranima da nas predvode, mi ćemo sigurno trijumfovati pre Dana Povratka Velikog gospodara.”
“Fino rečeno”, Mogedijen reče suvo, uzimajući nazad šoljicu od Temaile. “Da, ovo je mnogo bolje.” Temaila je izgledala apsurdno zahvalna i kao da joj je laknulo. Šta joj Mogadijen uradila?
Odjednom, pomisao dođe Lijandrin, jedna nedobrodošla pomisao. Ona se ponašala prema jednoj od Izabranih kao prema sluzi. “Velika gospodarice, u Tančiku ja nisam znala da ste vi—”
“Naravno da nisi”, Mogedijen reče iritantno. “Šta mi vredi što provodim vreme u senkama ako bi ti i ostale znale za mene?” Iznenadni mali osmeh joj se pojavi na usnama, koji nije dodirnuo ništa drugo. “Da li si zabrinuta za ono kada si poslala Guldin kod kuvara da je bije?” Grašci znoja se pojaviše na Lijandrinom licu. “Da li stvarno veruješ da bih dozvolila tako nešto? Čovek te je sigurno izveštavao, ali sećao se samo onoga što sam ja želela da se seća. On je u stvari sažaljevao Gudlin, prema kojoj se tako surovo ponašala njena gazdarica.” To je izgleda veoma zabavljalo. “On mi je dao nešto od dezerta koje je pripremao za tebe. Ne bih se naljutila ako je on i dalje živ.”
Lijandrin odahnu. Neće umreti. “Velika gospodarice, nema potrebe da me zaklanjate štitom. I ja služim Velikog gospodara. Položila sam moje zakletve kao Prijatelj mraka još pre nego što sam pošla u Belu kulu. Tražila sam Crni Ađah još od prvog dana od kada sam znala da mogu da usmeravam.”
“Znači, ti ćeš biti jedina u ovom loše uređenom čoporu kojoj nije potrebno da nauči ko ja njena gospodarica?” Mogedijen nakrivi obrvu. “Ne bih pomislila da si to ti.” Sjaj oko nje nestade. “Imam zadatke za vas. Za sve vas. Šta god da ste radile, zaboravitćete. Vi ste jedna nesposobna gomila, kao što ste dokazale u Tančiku. Sa mojom rukom na korbaču, možda ćete loviti uspešnije.”
“Mi čekamo naređenja iz Kule, Velika gospodarice”, Lijandrin reče. Nesposobne! One su umalo našle ono što su tražile u Tančiku, kada je grad eksplodirao u pobunama. One su umalo izbegle uništenje u rukama Aes Sedai koje su nekako upale u sred njihovog plana. Da se Mogedijen otkrila ili makar učestvovala na njihovoj strani, one bi pobedile. Ako je njihov neuspeh nečija krivica, onda je to bila Mogedijenina. Lijandrin posegnu ka Istinskom izvoru, ne da ga prigrli, već da bude sigurna da štit nije bio prosto zavezan. Nije ga više bilo. “Date su nam velike odgovornosti, velika dela za izvršiti i sigurno će nam biti naređeno da nastavimo—”
Mogedijen je oštro prekinu. “Vi služite bilo kojeg Izgubljenog koji odluči da vas pokupi. Ko god da vam šalje naređenja iz Bele kule, ona sada dobija sopstvena od jednog od nas i najverovatnije gmiže na stomaku dok ih dobija. Ti ćeš me služiti, Lijandrin. Budi sigurna u to.”
Mogedijen nije znala ko je rukovodio Crnim Ađahom. To je bilo otkrovenje. Mogedijen nije znala sve. Lijandrin je uvjek zamišljala Izgubljene kao skoro svemoguće, kao nešto iznad običnih smrtnika. Možda je ova žena stvarno bila u bekstvu od ostalih Izgubljenih. Ako je preda njima, tako će sigurno zaraditi visoku poziciju. Možda bi čak i postala jedna od njih. Znala je jedan trik, koji je naučila još u detinjstvu. I mogla je da dodirne Izvor. “Velika gospodarice, mi služimo Velikog gospodara, kao i Vi. I nama je bio obećan večni život i moć, kada se Veliki gospodar vra—”
“Da li misliš da si mi ravna, mala sestro?” Mogedijen se namršti gadeći se. “Da li si ti stajala u Jami Prokletstva da bi posvetila svoju dušu Velikom gospodaru? Da li si okusila slatkoću pobede u Paran Disenu ili gorkost pepela Ašar Dona? Ti si slabo trenirano kuče, a ne gospodarica čopora i ići ćeš tamo gde ja pokažem dok mi ne bude podesno da te pošaljem na bolje mesto. I ostale su mislile o sebi bolje nego što jesu, takođe. Da li želiš da okušaš svoju snagu protiv mene?”
“Naravno da ne, Velika gospodarice.” Ne kad je bila upozorena i spremna. “Ja—”
“Uradićeš to pre ili kasnije i ja bih želela da sa tim završimo sada, na početku. Zašto misliš da tvoje saputnice izgledaju tako veselo? Naučila sam svaku od njih istu lekciju danas. Neću da se pitam kad treba da budeš naučena, takođe. Sa tim ćemo završiti sada. Probaj.”
Oblizujući usne uplašeno, Lijandrin pogleda unaokolo žene koje su stajale ukočeno uza zidove. Jedino je Asna Zeramina makar trepnula; ona je ipak blago odmahivala glavom. Asnine kose oči, visoke jagodice i jaki nos su je označavali kao Saldejku i ona je imala svu onu hvalisavu saldejsku smelost. Ako je ona savetovala protiv, ako bi njene oči sadržale trunku straha, onda je sigurno bilo najbolje da puzi koliko god je bilo dovoljno da se Mogedijen opusti. Ali ipak tu je bio njen trik.
Ona se spusti na koljena, glavu postavljajući nisko, gledala je na Izgubljenu sa strahom koji je bio samo upola lažan. Mogedijen je leškarila u svojoj stolici, sipajući čaj. “Velika gospodarice, molim Vas da mi oprostite ako sam pretpostavljala. Ja znam da je nisam ništa drugo do crv pod vašim stopalom. Molim Vas, kao neko ko će biti vaš verni pas, za milost nad ovim bednim psom.” Mogedijenine oči padoše na njenu šoljicu i bljeskom, još dok su joj reči izlazile iz usta, Lijandrin prigrli Izvor i usmeri, tragajući za pukotinom koja mora da postoji u poverenju Izgubljene, pukotina koja je postojala u svačijoj fasadi snage.
Čak i dok je posezala, svetlost saidara okruži drugu ženu i bol omota Lijandrin. Ona se sruši na tepih, pokušavajući da urla, ali agonija jača od bilo čega za što je znala utiša njena zjapeća usta. Njene oči će da joj prsnu iz glave; njena koža će da joj se oguli u trakama. Celu večnost je ona udarala i kada to nestade jednako naglo kao što je i počelo, sve što je mogla da uradi je da leži tu, tresući se i plačući otvorenih usta.
“Da li počinješ da uviđaš?” Mogedijen reče mirno, dodajući praznu šoljicu Temaili govoreći joj, “To je bilo dobro, samo sledeći put malo jače.” Temaila je izgledala kao da će da se onesvesti. “Ti nisi dovoljno brza, Lijandrin, nisi dovoljno jaka i takođe ne znaš dovoljno. Ta bedna mala stvar koju si probala na meni. Da li bi želela da vidiš kako to stvarno izgleda?” Ona usmeri.
Lijandrin ju je gledala sa obožavanjem. Puzeći preko poda, ona progura reči kroz, jecaje koje i dalje nije mogla da zaustavi. “Oprosti mi, Velika gospodarice.” Ova veličanstvena žena, kao zvezda na nebu, kometa, iznad svih kraljeva i kraljica na svetu. “Oprostite, molim Vas”, ona je molila, pritiskajući poljubce uz porub Mogedijenine suknje dok je brbljala. “Oprostite. Ja sam pas, crv.” Sramilo je do srži što nije mislila te stvari ranije. One su bile tačne. Ispred ove žene sve su bile tačne. “Dopustite mi da Vam služim, Velika gospodarice. Dozvolite mi da služim. Molim vas. Molim vas.”
“Ja nisam Graendal”, Mogedijen reče, odgurnuvši je stopalom u somotskoj papuči.
Odjednom osećaj obožavanja je nestao. Ležala je tu plačući. Ipak, Lijandrin se jasno sećala. Gledala je Izgubljenu prestravljeno.
“Da li si ubeđena sad, Lijandrin?”
“Da, Velika gospodarice”, ona uspe da kaže. Ona je bila. Ubeđena da se neće usuditi da čak i misli da pokuša ponovo sve dok ne bude sigurna u uspeh. Njen trik je bio samo najbleđa senka onoga što je Mogedijen uradila. Ako bi mogla da to nauči...
“Videćemo. Ja mislim da bi ti mogla biti od onih kojima je potrebna druga lekcija. Moli se da nije tako, Lijandrin. Ja dajem drugu lekciju preterano oštro. A sad zauzmi svoje mesto sa ostalima. Primetićete da sam uzela neke stvari moći koje ste držale u ovoj sobi, ali možete zadržati drangulije koje su ostale. Zar nisam dobra?”
“Velika gospodarica je dobra”, Lijandrin se složi kroz povremene štucaje i jecaje koje nije mogla da priguši.
Posrćući, ona se osloni na noge i ode da stoji pored Asne. Zid iza njenih leđa joj je pomogao da se održi uspravno. Videla je tokove Vazduha kako se tkaju. Samo vazduh, ali ona ipak istupi kada joj tokovi zatvoriše usta i zaustaviše zvuk da joj dopire do ušiju. Ona sigurno nije pokušala da se opire. Ona uopšte nije ni pomišljala na saidar. Ko zna šta jedna od Izgubljenih bi mogla da uradi? Možda da joj čita misli. Zbog toga umalo nije potrčala. Ne. Ako je Mogedijen znala njene misli, ona bi do sada bila mrtva. Ili bi još uvek vrištala na podu. Ili ljubila Mogedijenina stopala i molila je da služi. Lijandrin zadrhta nekontrolisano. Da joj tok nije zavezao usta, zubi bi joj cvokotali.
Mogedijen izatka isto to oko svih njih sem Rijane, kojoj Mogedijen da zapovednički znak prstom da klekne pred nju. Onda Rijana ode i Marlin Gemalfin je bila odvezana i pozvana.
S mesta na kom je stajala, Lijandrin je mogla da vidi njihova lica čak iako su se njihova usta pomerala nečujno za nju. Izgleda da je svaka žena dobijala naređenja za koja ostale nisu znale. Premda su lica malo govorila. Rijana je samo slušala, nagoveštaj odahnuća u očima, sagnu glavu dok se dizala i ode. Marlin je izgledala začuđeno, a onda željno, ali ona je bila Smeđa, a Smeđe mogu biti oduševljene oko bilo čega što bi im dalo šansu da otkopaju neki buđavi deo izgubljenog znanja. Džaina Kaid je polako dobijala izgled prestravljenosti, odmahujući glavom na početku i pokušavajući da pokrije sebe i onu ogavno providnu haljinu, ali Mogedijenino lice očvrsnu, te Džaina užurbano klimnu i pobeže, iako ne orno kao i Marlin, ali isto tako brzo. Berula Naron, mršava kao crtica i najbolji manipulator i spletkaroš koji je postojao i Falion Boda, izduženog lica i hladna uprkos strahu, izražavala je malo kao i Rijana. Ispan Šefar iz Tarabona, kao i Lijandrin, iako je bila tamnokosa, čak je i poljubila porub Mogedijenine haljine dok je ustajala.
Onda su tokovi bili rastkani sa Lijandrin. Ona je pomislila da je red na nju da bude poslata na zadatak ko zna gde, dok nije videla da su tokovi bili rastureni i oko ostalih, takođe. Mogedijenin prst da znak zapovednički i Lijandrin kleče između Asne i Čezmal Emri, koja je bila visoka i lepa žena, tamne kose i očiju. Čezmal, nekad Žuta, mogla je da Izleči ili ubije sa jednakom lakoćom, ali prema jačini njenog pogleda na Mogedijen, prema načinu na koji su joj se tresle ruke dok su se držale za suknju, govorilo je da namerava da sluša.
Ona bi trebala da ide po takvim znacima, Lijandrin shvati. Prići jednom od ostalih verujući da bi dobila nagrade ako bi predala Mogedijen ostalim Izgubljenim moglo bi biti propast ako bi jedna od onih sa kojima bi razgovarala odlučila da je u njenom interesu da bude Mogedijenino kučence. Ona umalo zajeca na pomisao o “drugoj lekciji.”
“Vas ću zadržati sa sobom”, Izgubljena reče, “za najvažniji zadatak. Šta ostale urade možda bi donelo slatko voće, ali vaše će mi biti najvažnija berba. Lična berba. Postoji žena koja se zove Ninaeva al'Mera.” Lijandrinina glava se podiže i Mogedijenino tamno oko se izoštri. “Ti znaš za nju?”
“Ja je prezirem”, Lijandrin odgovori istinito. “Ona je prljava divljakuša kojoj nikad nije trebalo biti dozvoljeno da uđe u Kulu.” Ona je mrzela sve divljakuše. Sanjajući da postane Crni Ađah, ona je sama počela da uči da usmerava čitavu godinu dana pre nego što je pošla u Kulu, ali ona ni na koji način nije bila divljakuša.
“Veoma dobro. Vas pet ćete je naći za mene. Ja je želim živu. Oh da, ja je stvarno želim živu.” Mogedijenin osmeh natera Lijandrin da zadrhti. Da preda Ninaevu i ostale dve, njoj će biti veoma odgovarajuće. “Preključe je bila u selu zvanom Sijenda, možda šezdeset milja istočno odavde, sa još jednom mladom ženom za koju bih mogla biti zainteresovana, ali one su nestale. Vi ćete...”
Lijandrin je slušala orno. Za ovo, ona može biti veran pas. Za ostalo, ona će strpljivo čekati.