Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 19
Sećanja
4th Dimension 
“Moja kraljice?”
Morgaza podiže pogled sa knjige na njenom krilu. Svetlost je padala kroz prozor dnevne sobe pored spavaće sobe. Dan je već bio vreo, bez daška vetra i znoj joj je vlažio lice. Uskoro će biti podne, a ona se nije pokrenula iz sobe. To nije bilo nalik njoj. Nije se mogla setiti zašto je odlučila da prolenčari jutro uz knjigu. Nije mogla da se skoncentriše na čitanje u poslednje vreme. Po zlatnom satu na mermernom kaminu, jedan sat je prošao otkada je okrenula stranu i ona se nije mogla setiti reči. To mora da je zbog toplote.
U crveno obučen mladi oficir njene Garde, koji je klečao sa jednom pesnicom pritisnutom u crveno-zlatni tepih, izgledao joj je nekako poznat. Nekada je znala ime svakog Gardiste dodeljenog Palati. Možda je to bilo zbog svih tih novih lica. “Talanvor”, ona reče, iznenadivši sebe. On je bio visoki, dobro građen mladić, ali ona se nije mogla setiti zašto se njega posebno sećala. On joj je nekoga doveo jednom? Veoma davno? “Gardijski Poručnik Martin Talanvor.”
On je pogleda, iznenađujuće grubim pogledom, pre nego što je vratio svoj pogled na tepih. “Moja Kraljice, oprostite mi, ali ja sam iznenađen što ste i dalje ovde, uzimajući u obzir jutrošnje vesti.”
“Koje vesti?” Biće dobro da sazna nešto, sem Alteiminih tračeva sa Tirskog dvora. Povremeno bi osetila da ima nešto drugo da je pita, ali sve što su uvek radile je bilo ogovaranje, što se nije sećala da je radila ikada ranije. Gebril je izgleda uživao da ih sluša sedeći u onoj visokoj stolici ispred kamina prekrštenih nogu smejući se zadovoljno. Alteima je počela da nosi poprilično smele haljine. Morgaza će morati nešto da joj kaže. Mutno se sećala da je o tome već razmišljala. Besmislica. Da jeste, već bi joj rekla. Ona odmahnu glavom, shvativši da se u potpunosti udaljila od mladog oficira koji je počeo da priča i zaustavio se kad je primetio da ga ona ne sluša. “Reci mi ponovo. Pažnja mi je bila odvučena. I ustani.”
On ustade ljutitog lica i sa očima koje su gorele dok je gledao pre nego što su se opet spustile. Ona pogleda gde je on gledao i zacrvene se. Njena haljina je bila isečena veoma nisko. Ali Gebril je volio da se ona tako nosi. Sa tom pomišlju ona prestade da brine oko toga što je polugola pred jednim od svojih oficira.
“Budi kratak”, ona reče odsečno. Kako se usuđuje da me gleda na taj način?Trebalo bi ga išibati. “Koja vest je toliko bitna da ti misliš da možeš da uđeš u moju dnevnu sobu kao da je krčma?” Njegovo lice se smrači, ali da li je to bilo zbog stida ili besa, ona nije mogla reći. Kako se usuđuje da se naljuti na svoju kraljicu! Da li on misli da je sve što ja imam da radim da ga slušam?
“Pobuna, moja Kraljice”, on reče ravnim tonom i sve misli o besu i pogledima nestadoše.
“Gde?”
“Dve Reke, moja Kraljice. Neko je podigao staru zastavu Maneterena, Crvenog orla. Glasonoša je došao jutros iz Belog mosta.”
Morgaza zabubnja prstima o knjigu. Njene misli su postale bistrije nego što su bile veoma dugo. Nešto oko Dve Reke, neka varnica koju nije mogla da dovede u žižu ju je cimala. Region teško da je bio deo Andora uopšte i nije bio već generacijama. Ona i prethodne tri kraljice su bile zauzete održavanjem makar minimalne kontrole nad rudarima i topioničarima u Maglenim Planinama, a čak i ta minimalna kontrola bi bila izgubljena da je postojao način da se metali izvezu sem kroz ostatak Andora. Izbor između držanja rudnika zlata i gvožđa i ostalih metala i držanja Dvorečanskog duvana i vune nije bio težak. Ali neugušena pobuna, čak i pobuna u delu njene zemlje kojom je vladala samo na mapi, mogla bi se proširiti kao požar na mesta koja su stvarno bila njena. Takođe, Maneteren koji je bio uništen u Troločkim ratovima, Maneteren iz legende i priče, je i dalje imao mesto u umovima nekih ljudi. Pored toga, Dve Reke su bile njene. Iako su bili prepušteni sami sebi predugo i dalje su bili deo njene zemlje.
“Da li je Lord Gebril izvešten?” Naravno da nije. On bi došao kod nje sa vešću i savetima kako da se prema tome odnosi. Njegovi saveti su uvek bili tačni. Saveti? Nekako, izgledalo je kao da se seća da joj je on naređivao šta da radi. To je bilo nemoguće, naravno.
“Da, izvešten je, moja Kraljice.” Talanvorov glas je i dalje bio ravan za razliku od njegovog lica gde se bes i dalje pušio. “On se nasmejao. Rekao je da Dve Reke izgleda bljuju nevolje i da će morati da uradi nešto povodom toga, jednog dana. On je rekao da će ova mala smetnja morati da pričeka dok se ne srede važnije stvari.”
Knjiga pade kad ona skoči na noge. Ona je pomislila da se Talanvor zadovoljno nasmejao dok je ona prolazila kraj njega. Jedna služavka joj je rekla gde može naći Gebrila, te je ona odmarširala pravo u zastubljeno dvorište, sa mermernom fontanom i bazenom punim ljiljana i riba... Bilo je hladnije tamo i senkovitije.
Gebril je sedeo na širokom belom zidiću fontane. Lordovi i gospe su bili sakupljeni oko njega. Ona je prepoznala manje od polovine. Tamnog kockastog lica, Džarid od Kuće Sarand i njegova svadljiva žena, kose boje meda, Elenija. Ona prosta Armila od Kuće Marna, sa istopljenim braon očima, uvek tako širokim i sa lažnim interesovanjem i koščatog kozijeg lica Nasin od Kuće Karen, koji bi povalio svaku ženu koju bi mogao da satera u ćošak i pored njegove retke sede kose. Naean od Kuće Aravn kao i obično sa podsmehom, koji je kvario njenu bledu lepotu i Lir od Kuće Barun, bič od čoveka, nosio je mač povrh svega i Karind od Kuće Anšar sa istim ravnim pogledom kojim je, neki kažu, sahranila tri muža. Ostale uopšte nije znala, što je bilo dovoljno čudno, ali ovima nikada nije dozvoljavala da uđu u palatu sem prilikom državničkih prilika. Svako od njih joj se protivio tokom Nasleđivanja. Elenija i Naean su želele Lavlji tron za sebe. Šta je Gebril mogao misliti, pa da ih dovede ovde?
“...veličina naših poseda u Kairhijenu, moj Lorde”, Armila je govorila, stojeći nad Gebrilom dok se Morgaza približavala. Niko od njih je nije ni pogledao. Kao da je bila služavka sa vinom!
“Želim da pričam sa tobom povodom Dve Reke, Gebrile. Nasamo.”
“To je sređeno, moja draga”, on reče mirno zaranjajući prste u vodu. “Druge stvari me sada brinu. Mislio sam da ćeš da čitaš tokom dnevne jare. Trebala bi se vratiti u svoju sobu do večernje svežine, kao što i jeste.”
Moja draga. On je nazvao moja draga pred svim ovim nametljivcima! Ma koliko je to uzbuđivalo da to čuje sa njegovih usana kad su bili sami... Elenija je skrivala usta. “Ne nameravam, Lorde Gebrile”, Morgaza reče hladno. “Ti ćeš poći sa mnom sada. A ovi ostali će biti van palate pre nego što se vratim ili ću ih prognati iz Kaemlina u potpunosti.”
Odjednom, on je bio na nogama, veliki čovek, stojeći nad njom. Ona nije bila u mogućnosti da gleda u bilo šta drugo, sem u njegove tamne oči. Njena koža se naježi kao da je hladan vetar duvao kroz dvorište. “Ti ćeš otići i čekaćeš me, Morgaza.” Njegov glas je bio daleka rika koja je punila njene uši. “Sredio sam sve što je trebalo srediti. Doći ću tebi večeras. Ti ćeš otići sada. Ti ćeš otići.”
Imala je jednu ruku podignutu da otvori vrata svoje dnevne sobe, pre nego što je shvatila gde je. I šta se desilo? On joj je rekao da ode i ona je otišla. Gledajući prestravljeno vrata, mogla je da vidi osmehe na licima muškaraca i otvoreni smeh na nekim ženama. Šta mi se desilo? Kako sam mogla postati tako zacopana u jednog muškarca? I dalje je osećala potrebu da uđe i da ga čeka.
Zbunjena, ona se naterala da se okrene i ode. Za to je bio potreban trud. Unutra se grčila na pomisao na Gebrilovo razočarenje u nju kada je ne nađe gde je očekivao i grčila se još više prepoznajući tu pomisao.
U početku ona nije bila svesna gde ide i zašto, samo da neće čekati poslušno Gebrila, ni za bilo kog muškarca ili ženu na svetu. Dvorište sa fontanom joj se stalno ponavljalo u glavi. On kako joj govori da ide i ona mrska zapanjena lica koja su je gledala. Njen um joj je i dalje izgledao zamućen. Nije mogla da shvati kako i zašto je dozvolila da joj se to dogodi. Morala je da razmišlja o nečemu što bi mogla da razume, o nečemu što bi mogla da sredi. Džarid Sarand i ostali.
Kada je došla na presto, oprostila im je za sve što su uradili tokom Nasleđivanja, kao što je oprostila svima koji su joj se protivili. Izgledalo je najbolje zakopati sva neprijateljstva pre nego što bi se ona zagnojila u zavere i spletkarenje koje je inficiralo toliko zemalja. Igra Kuća, bila je to zvano-Daes Dae'mar - ili Velika igra. Ona je vodila u beskonačne zapetljane svađe među Kućama, do obaranja vladara. Igra je bila srce građanskog rata u Kairhijenu i bez sumnje je imala udeo u nemirima koji su zahvatili Arad Doman i Tarabon. Oproštaji su morali biti upućeni svima da bi rođenje Daes Dae’mar u Andoru bilo sprečeno. Ali ako je mogla da ostavi neke nepotpisane, to bi bili papiri sa tih sedam imena.
Gebril je znao za to. U javnosti, ona nije pokazivala nemilost prema tim kućama, ali u privatnosti ona je bila voljna da priča o svojoj nepoverljivosti prema njima. Morali su da razjape usta da bi se zakleli na vernost, a ona je mogla da čuje laž na njihovim jezicima. Bilo koji od njih bi skočio na šansu da je skinu sa vlasti, a svih sedam zajedno...
Postojao je samo jedan zaključak koji je mogla da donese. Mora biti da Gebril pravi zaveru protiv nje. To ne bi moglo biti da stavi Eleniju ili Naean na tron. Ne kad već ima mene, gorko pomisli, koja se ponašam kao kuče. Mora da namerava da zameni nju sobom lično. Da postane prvi kralj koga je Andor ikada imao. A ona je i dalje imala želju da se vrati njenoj knjizi i da ga čeka. I dalje je želela njegov dodir.
Nije se desilo da shvati gde se nalazi pre nego što je videla ostarala lica u hodniku oko nje, naborane obraze i često povijena leđa. Penzionerske odaje. Neki od sluga su se vraćali sopstvenim porodicama kada bi ostarali, ali drugi su toliko dugo bili u Palati, da nisu mogli smisliti drugačiji život. Ovde su imali svoje sopstvene male apartmane, njihovu malu zasenčenu baštu i prostrano dvorište. Kao i svaka Kraljica pre nje, ona im je dopunjavala penzije dopuštajući im da kupuju hranu preko kuhinje Palate po nižoj ceni, a bolnica je tretirala njihove bolesti. Škripavi i nepostojani nakloni su je sledili. Kao i mrmljanje: “Svetlost sijala nad vama, moja Kraljice” i “Svetlost vas blagoslovila, moja Kraljice” i “Svetlost vas štitila, moja Kraljice.” Ona ih je primećivala odsutno. Sad je znala gde ide.
Linina vrata su bila kao i sva druga duž zelenim pločama popločanog hodnika, neukrašena sem rezbarije Lava Andora uspravljenog na zadnjim šapama. Ona nikad nije pomišljala na kucanje pre ulaska. Ona je bila Kraljica, a ovo je bila njena Palata. Njena stara dadilja nije bila tu, iako se čajnik pušio iznad vatrice u ciglenom kaminu, što je govorilo da neće dugo.
Dve udobne sobe su bile uredno nameštene. Krevet je bio sređen do perfekcije, dve stolice su bile precizno poravnate kraj stola, na kome je na samoj sredini stajala vaza sa malim buketom zeleniša. Lini je uvek bila uredna. Morgaza je bila spremna da se kladi da je u plakaru u spavaćoj sobi svaka haljina bila poređana kao u i svakom drugom, kao i tegle u ormariću pored kamina u drugoj sobi.
Šest obojenih minjatura od slonovače su na malom drvenom postolju pravile liniju na kaminu. Kako ih je Lini mogla priuštiti sa penzijom dadilje, Morgaza nije mogla da shvati. Naravno, nije mogla to da pita. U parovima, oni su pokazivali tri mlade žene i iste te tri kao bebe. Elejna je bila tu, kao i ona lično. Uzimajući svoj portret iz četrnaeste godine, vitke vesele devojke, nije mogla da poveruje da je ikada izgledala tako nevino. Nosila je tu svilenu haljinu boje slonovače onog dana kada je pošla u Belu Kulu. Nikad nije sanjala da će postati Kraljica. Samo je imala uzaludnu nadu da će možda postati Aes Sedai.
Rasejano dodirnu prsten Velike Zmije na levoj ruci. Ona to nije zaradila. Žene koje nisu mogle da nauče da usmeravaju nisu bile nagrađivane prstenom. Ali malo pre njenog šesnaestog imendana, vratilase da se nadmeće za Ružinu Krunu u ime kuće Trakand, a kada je osvojila tron dve godine kasnije prsten joj je bio dat. Po tradiciji, Kći naslednica Andora je uvek bila trenirana u Kuli i kao priznanje Andorovoj dugoj podršci Kuli, bio joj je dat prsten čak iako nije mogla da usmerava. Ona je samo bila naslednica Kuće Trakand u Kuli, ali oni su joj ga svejedno dali kada je Ružina Kruna bila na njenoj glavi.
Zamenjujući njen portret, ona uze majčin koji je napravljen kada je ona bila možda dve godine starija. Lini je bila dadilja Trakand žena tri generacije. Maigan Trakand je bila lepa. Morgaza se sećala njenog osmeha, kada je postao majčinski sjaj. Maigan je trebala dobiti Lavlji Tron. Ali odnela je groznica, pa se mlada devojka našla na Visokom sedištu Kuće Trakand u sred borbe za tron, bez podrške, sem najamnika njene Kuće i barda. Ja sam osvojila Lavlji Tron. Ja od njega neću odustati i neću doživeti da vidim muškarca na njemu. Hiljadu godina je kraljica vladala Andorom i ja neću dozvoliti da se to sada završi!
“Preturaš po mojim stvarima ponovo, zar ne dete?”
Taj glas pokrenu davno zaboravljene reflekse. Morgaza sakri minjature iza leđa pre nego što je shvatila šta je uradila. Snuždeno odmahnuvši glavom, ona vrati portrete nazad na postolje. “Ja više nisam dete u obdaništu, Lini. Ti moraš to da upamtiš ili ćeš jednog dana reći nešto onde gde ja moram uraditi nešto povodom toga.”
“Moj vrat je suv i star”, Lini reče, spuštajući torbu šargarepa i repe na sto. Ona je izgledala krhko u njenoj urednoj haljini, sa belom kosom povučenom nazad sa uskog lica kože poput pergamenta i upletenom u punđu. Ali njena leđa su bila uspravna, njen glas čist i ravan, a njene oči tamne i oštre, kao i uvek. “Ako želiš da ga daš dželatu, ja sam skoro završila sa njim, svejedno. 'Čvornovata stara grana tupi sečivo koje kida mladice.' “
Morgaza uzdahnu. Lini se nikada neće promeniti. Ona se ne bi uljudno ponašala čak i da ceo dvor gleda. “Ti postaješ sve tvrđa kako stariš. Nisam sigurna da bi dželat mogao naći sekiru dovoljno oštru za tvoj vrat.”
“Nisi dolazila da me posetiš već neko vreme, tako da pretpostavljam da postoji nešto što moraš da provrtiš u svom umu. Kada si bila u obdaništu - kao i kasnije - uvek si dolazila kod mene kada nešto nisi mogla sama da rešiš . Ali da napravim šolju čaja.”
“Neko vreme, Lini? Posećujem te svake nedelje. I čudo je što i to radim s obzirom kako razgovaraš sa mnom. Izgnala bih najvišu Gospu u Andoru kad bi rekla pola onoga što ti kažeš.”
Lini je pogleda ravno. “Ti nisi zamračila moja vrata od proleća. I ja govorim kao i uvek. Prestara sam da se sad menjam. Da li želiš čaja?”
“Ne.” Morgaza stavi ruku na čelo u zbunjenosti. Ona je posećivala Lini svake sedmice. Mogla se setiti... Nije se mogla setiti. Gebril joj je tako ispunio vreme da je ponekad bilo teško setiti se bilo čega sem njega. “Ne, ja ne želim čaj. Ne znam zašto sam došla. Ne možeš mi pomoći u problemu koji imam.”
Stara dadilja hrknu, iako je nekako to napravila kao nežan zvuk. “Tvoja nevolja je Gebril, zar ne? Samo se stidiš da mi to kažeš. Devojko, menjala sam ti pelene dok si bila u kolevci, negovala te kada si bila bolesna i boleo te stomak i rekla ti ono što bi trebala da znaš o muškarcima. Nikad se nisi stidela da nešto raspraviš sa mnom i sada nije vreme da počneš.”
“Gebril?” Morgazine oči se raširiše. “Ti si znala? Ali kako?”
“Oh, dete”, Lini reče, “svi znaju, iako niko nije imao hrabrosti da ti kaže. Ja bi možda to uradila da se nisi držala podalje, ali to teško da je nešto zbog čega bih ti došla trčeći, zar ne? To je vrsta stvari u koju žena neće da poveruje, sve dok se sama u to ne uveri.”
“O čemu ti to pričaš?” Morgaza upita. “Bila je tvoja dužnost da dođeš k meni ako bi znala, Lini. To je bila dužnost svih! Svetlosti, ja sam saznala poslednja i sada je možda prekasno da to zaustavim!”
“Prekasno?” Lini upita ne verujući. “Zašto bi bilo prekasno? Ti izbaciš Gebrila napolje van Palate, van Andora i sa njim Alteimu i ostale sa njim i sa tim je završeno. Prekasno, stvarno.”
Za trenutak Morgaza nije mogla da priča. “Alteima”, ona najzad reče, “i...ostale?”
Lini je gledala i odmahnu glavom gadeći se. “Ja sam stara budala. Moja pamet se osušila. Pa, sada znaš. 'Kada je med van saća, ne možeš ga više vratiti.' “ Glas joj je postao nežniji i istovremeno bodreći. Istim tim glasom je govorila Morgazi da je njen poni slomio nogu i da mora biti usmrćen. “Gebril provodi većinu svojih noći sa tobom, ali Alteima dobija skoro isto toliko njegovog vremena. On je sa ostalih šest mnogo manje. Pet njih ima sobe u Palati. Jednu sa velikim očima uvodi u potaji i isto tako je vraća svu u ogrtaču, čak i pri svoj ovoj vrućini. Možda ima muža. Žao mi je dete, ali istina je istina. 'Bolje se suočititi sa medvedom nego bežati od njega.' “
Morgazina kolena popustiše. Da Lini nije užurbano povukla stolicu od stola i podmetnula je pod nju, sela bi na pod. Alteima. Njegovo posmatranje njih kako pričaju, dobilo je novi oblik. Čovek koji gleda svoje omiljene mačke kako se igraju. I još šest drugih! Bes je kjučao u njoj, bes koji joj je nedostajao kada je mislila da ga samo tron interesuje. To je razmotrila hladno i čisto. Onoliko čisto koliko je mogla da misli o bilo čemu u poslednje vreme. To je bila opasnost koja je morala biti razmotrena hladne glave. Ali ovo! Taj čovek je sklonio svoje kobile u njenu palatu. Napravio je od nje još jednu od svojih ljubavnica. Želela je njegovu glavu. Želela je da ga živog odere. Svetlost joj pomogla, želela je njegov dodir. Mora da ludi!
“To će biti rešeno sa svim ostalim”, reče hladno. Mnogo je zavisilo od toga ko je bio u Kaemlinu, a ko na svojim posedima. “Gde je Lord Pelvar? Lord Abel? Gospa Aratela?” Oni su vodili jake Kuće, sa mnogo najamnika.
“Prognani”, Lini reče polagano, gledajući je čudno. “Ti si ih prognala iz grada prošlog proleća.”
Morgaza se zagleda. Nije se toga sećala uopšte. Sem što se sad, kroz daljinu i mutninu, prisećala. “Gospa Elorijen?” ona reče polagano. “Gospa Aemlin, Lord Luan?” Još jakih Kuća. Još Kuća koje su je podržale kada se uspela na tron.
“Prognani”, Lini odgovori polagano. “Naredila si da išibaju Elorijen samo zato što je zahtevala da zna zašto.” Ona se nagnu da joj začešlja kosu unazad. Čvornovati prsti zastadoše na njenim obrazima kao kada su proveravali ima li groznicu. “Da li ti je dobro, devojko?”
Morgaza tupo klimnu. Ali to je bilo zato što je počela da se priseća, na senkovit način. Elorijen je vrištala besno dok su joj cepali haljinu niz leđa. Kuća Traemane je bila prva koja je dala svoju podršku Trakand, a podrška je donesena od strane punačke mlade žene samo par godina starije od Morgaze. Donesena od strane Elorijen, koja joj je tada postala jedna od najbližih prijateljica. Bar je bila. Elejna je dobila ime po Elorijeninoj baki. Nejasno se sećala ostalih kako su napuštali grad. Udaljujući se od nje. Sada je sve izgledalo jasno. A oni koji su ostali? Kuće koje su bile preslabe da bi bile od bile od ikakve koristi ili su bili udvorice. Ona se izgleda prisećala kako je potpisivala brojne dokumente koje je Gebril stavio pred nju, stvarajući nove titule. Gebrielovi dupelisci i njeni neprijatelji. To su bili svi na koje bi mogla da računa kao jake u Kaemlinu.
“Nije me briga šta ti kažeš”, Lini reče čvrsto. “Ti nemaš groznicu, ali nešto nije u redu. Tebi je potrebna Aes Sedai, Lečenje je ono što ti treba.”
“Bez Aes Sedai.” Morgazin glas je bio još čvršći. Ona dodirnu prsten još jednom, nakratko. Znala je da je njeno neprijateljstvo prema Beloj Kuli u poslednje vrijeme preraslo razuman nivo, što bi neki rekli. Ipak, više nije mogla da veruje Beloj Kuli koja je izgleda pokušavala da sakrije njenu ćerku od nje. Njeno pismo novoj Amirlin koje je zahtevalo Elejnin povratak—niko nije ništa zahtevao od Amirlin Tron, ali ona je—na to pismo i dalje nije bilo odgovoreno. Jedva da je vremena da dosegne Tar Valon. U svakom slučaju, znala je to kao hladnu činjenicu, da ne bi podnela Aes Sedai kraj sebe. A ipak odmah do toga, nije mogla da pomisli na Elejnu bez nadimanja ponosa. Postala je Prihvaćena za tako kratko vreme. Elejna će možda biti prva žena koja će sedeti na Andorskom prestolu kao puna Aes Sedai, ne samo kao trenirana u Kuli. Nije imalo smisla da može da oseća obve stvari odjednom, ali veoma malo stvari je sada imalo smisla. I njena ćerka nikada neće imati Lavlji Tron, ako joj ga njena majka ne obezbedi.
“Rekla sam bez Aes Sedai, Lini. Tako da odmah možeš da prestaneš da me tako gledaš. Ovo je jedan put kada me nećeš naterati da uzmem lek lošeg ukusa. Pored toga, sumnjam da se ijedna Aes Sedai, bilo koje boje, može naći u Kaemlinu.” Njene stare pristalice su otišle. Prognane njenim ličnim potpisom. Čak su možda zauvek postali njeni neprijateji zbog onoga što je uradila Elorijen. Novi Lordovi i Gospe na njihovim mestima u Palati. Nova lica u Gardi. Koliko lojalnosti je preostalo tamo? “Da li bi prepoznala Gardijskog Poručnika po imenu Talanvor, Lini?” Na brzo klimanje druge žene, ona nastavi. “Nađi ga za mene i dovedi ga ovde. Ali nemoj mu reći da ga dovodiš meni. U stvari reci svima u Penzionerskim odajama, ako neko pita, da nisam ovde.”
“Ima u ovome još sem Gebrila i njegovih žena, zar ne?”
“Samo idi, Lini. I požuri. Nema mnogo vremena.” Po senkama koje je mogla da vidi kroz prozor u drvećem ispunjenoj bašti, sunce je prešlo zenit. Veče će doći uskoro. Veče, kada će je Gebril tražiti.
Kada je Lini otišla, Morgaza je ostala u stolici, sedeći ukočeno. Nije se usuđivala da stoji. Kolena su joj sada bila jača. Bojala se da se neće zaustaviti sve dok ne bude u svojoj dnevnoj sobi gde bi čekala Gebrila, ako bi počela da se kreće. Podsticaj je bio prejak. Posebno sada kad je bila sama. A kada bi je pogledao, kada bi je dotakao, nije sumnjala da bi mu sve oprostila. Sve zaboravila možda, prema onome kako su joj zbrkana i nepotpuna sećanja bila. Da nije znala više, pomislila bi da je on na neki način upotrebio Jednu moć na njoj, ali nijedan čovek koji usmerava nije preživio do njegovog doba.
Lini joj je često govorila da uvek postoji jedan čovek na svetu radi koga bi se žena ponašala bezumno, ali ona nikada nije verovala da će podleći. Ipak, njen izbor muškaraca nikada nije bio dobar, ma koliko pravi oni u svoje vreme izgledali.
Udala se za Taringaila Damondreda iz političkih razloga. On je bio oženjen sa Tigrejnom, Kćerkom naslednicom, čiji nestanak je pokrenuo Nasleđivanje kada je Mordrelen umrla. Udaja za njega je stvorila vezu sa starom kraljicom, rasterujući sumnju većine njenih protivnika i najvažnije, održala je savez koji je okončao neprekidne ratove sa Kairhijenom. Na taj način kraljice biraju muževe. Taringail je bio hladan, udaljen čovek. I tu nikada nije bilo ljubavi i pored dvoje divne dece. Bilo je olakšavajuće kada je doživio nesreću u lovu.
Tomdril Merilin, Kućni bard i onda Dvorski bard, je bio radost na početku. Inteligentan i duhovit, nasmešen čovek koji je koristio trikove Igre Kuća da bi joj pomogao da dobije tron i osnaži Andor kada ga je dobila. On je bio dvostruko stariji od nje tada. Ipak bi se udala za njega—brakovi sa običnim lljudima nisu bili nepoznati u Andoru—ali on je nestao bez reči i njen temperament je pokazao bolji deo nje. Nikada nije saznala zašto je otišao, ali to nije bilo bitno. Kada se najzad vratio, ona bi sigurno opozvala nalog za hapšenje, ali umesto da samo jednom nežno skloni njen bes u stranu, on je susreo svaku njenu oštru reč svojom, govoreći stvari koje mu nikad ne bi mogla oprostiti. Njene uši su i dalje gorele kad bi se setila da je nazvao razmaženim derištem i marionetom Tar Valona. Zaista je potresao svoju kraljicu!
Onda je došao Garet Brin. Jak, sposoban, otvoren kao i njegovo lice i tvrdoglav kao i ona. Ispalo je da je izdajnička budala. On je bio van njenog života. Izgledalo je kao da su godine prošle otkada ga je videla, umesto pola godine.
I najzad, Gebril. Kruna njenog spiska loših izbora. Makar ostali nisu pokušali da je zamene.
Ne previše muškaraca za život jedne žene, ali u neku ruku previše. Još jednu stvar je Lini ponekad govorila – da su muškarci bili dobri jedino za tri stvari, iako veoma dobri u njima. Ona je bila na tronu pre nego što je Lini procenila da je stara dovoljno da joj kaže koje su to tri stvari. Možda, da sam se samo držala plesanja sa njima, pomisli uvrnuto, ne bih imala ovoliko problema sa njima.
Senke u bašti iza prozora su se pomerile za vrednost jednog sata pre nego što se Lini vratila sa mladim Talanvorom, koji se spusti na koleno dok je ona zatvarala vrata. “U početku nije hteo poći sa mnom”, ona reče. “Pedeset godina ranije pretpostavljam da bih mu mogla pokazati ono što ti pokazuješ svetu i on bi me brzo sledio, ali sada moram upotrebljavati slatke razloge.”
Talanvor okrete glavu da je pogleda gorko. “Pripretila si da ćeš me doterati štapom, ako ne dođem. Sreća tvoja što sam se zapitao šta ti je tako važno, umesto da sam poslao nekoga da te odvuče u bolnicu.” Njen oštar frktaj ga nije zaneo. Njegov oštar pogled je postao besan kako se pomerao na Morgazu. “Vidim da vaš susret sa Gebrilom nije prošao tako dobro, moja Kraljice. Nadao sam se... nečemu više.”
On je gledao pravo u oči, ali Linin komentar je ponovo načinio svesnom haljine. Ona se osećala kao da svetleće strelice pokazuju njene izložene grudi. Bio je potreban trud da bi zadržala ruke mirno na krilu. “Ti si pametan momak, Talanvore. I lojalan, verujem. U protivnom ne bi došao kod mene sa vestima iz Dve Reke.”
“Ja nisam momak”, on odgovori, uspravljajući se onde gde je klečao. “Ja sam muškarac koji je zakleo svoj život da služi svoju kraljicu.”
Ona dopusti da njen temperament bljesne pravo na njega. “Ako si muškarac, ponašaj se kao jedan. Ustani i odgovori na pitanja svoje kraljice istinito. I zapamti da ja jesam tvoja kraljica, mladi Talanvore. Šta god ti misliš da se dogodilo, ja sam Kraljica Andora.”
“Oprosti mi, moja Kraljice. Ja slušam i pokoravam se.” Reči su bile propisno rečene, iako ne baš u potpunosti sa kajanjem, ali on je ustao. Uspravne glave gledajući je prkosno kao i obično. Svetlosti, čovek je bio tvrdoglav kao što je uvek bio i Garet Brin.
“Koliko lojalnih ljudi ima među Gardom u Palati? Koliko njih bi sledilo njihove zakletve i sledilo me?”
“Ja bih”, on reče tiho i u trenutku sav njegov bes nestade. Iako je i dalje gledao njeno lice. “Za ostale... Ako želiš da nađeš lojalne ljude, moraš tražiti po udaljenijim garnizonima, možda čak i do Belog mosta. Neki koji su bili u Kaemlinu, poslati su za Kairhijen sa vojskom, ali svi ostali u gradu su Gebrilovi. Njihova nova... Njihova nova zakletva ih veže za tron i zakon, ne za Kraljicu.
Bilo je gore nego što se nadala, ali ne više nego što je očekivala. Šta god da je bio, Gebril nije bio budala. “Onda moram otići negde drugde da ponovo uspostavim moju vlast.” Kuće će biti teško sakupiti posle prognanstva, posle Elorijen, ali to je moralo biti učinjeno. “Gebril možda pokuša da me zaustavi dok budem napuštala palatu” —imala je bledo sećanje da je već dva puta pokušala da ode i da ju je Gebril zaustavio— “tako da ćeš ti da nabaviš dva konja i da čekaš u ulici iza južnih štala. Ja ću tamo doći obučena za jahanje.”
“Isuviše javno”, on reče. “I preblizu. Gebrilovi ljudi bi te možda prepoznali, kako god da se prerušiš. Ja znam jednog čoveka... Da li bi mogla da nađeš krčmu po imenu Kraljičin blagoslov, u zapadnom delu Novog grada?” Novi grad je bio nov jedino u poređenju sa Unutrašnjim gradom kog je okruživao.
“Mogu”. Nije volela da joj se protive, čak i kad je to imalo smisla. Brin je to takođe radio. Biće uživanje pokazati ovom mladiću kako dobro ume da se preruši. Bila joj navika da se jednom godišnje obuče kao građanka i da hoda ulicama da oseti puls naroda, iako je shvatala da to ove godine još nije uradila. Niko je nikad nije prepoznao. “Ali može li se tom čoveku verovati, mladi Talanvore?”
“Bazel Gil je lojalan koliko i ja.” On zaokleva, bol mu prođe licem, a bio je zamenjen besom ponovo. “Zašto si tako dugo čekala? Mora da si znala, mora da si videla, ipak si čekala dok je Gebril stezao ruke oko vrata Andora. Zašto si čekala?”
Tako znači. Njegov bes je bio opravdan i zasluživao je iskren odgovor. Samo što ona nije imala odgovor, sigurno ne odgovor koji bi njemu mogla dati. “Nije tvoje da ispituješ tvoju Kraljicu, mladiću”, ona reče sa nežnom čvrstoćom. “Lojalan čovek, kao što ja znam da si lojalan, služi bez pitanja.”
On ispusti dug uzdah. “Čekaću te u štali Kraljičinog blagoslova, moja Kraljice.” I sa naklonom podesnim za državnički prijem, on ode.
“Zašto ga neprestano zoveš mladim?” Lini zapita kada se vrata zatvoriše. “To ga okuražuje. 'Budala stavlja čičak pod sedlo pre nego što jaše.'“
“On jeste mlad, Lini. Dovoljno mlad da mi bude sin.”
Lini frknu, a ovaj put u tome nije bilo ničega delikatnog. “On ima nekoliko godina više od Galada i Galad je prestar da bude tvoj. Igrala si se sa lutkama kada se Talanvor rodio i mislila da bebe dolaze kao i lutke.”
Uzdišući, Morgaza se zapita da li je žena ovako tretirala i njenu majku. Najverovatnije. A ako Lini doživi da vidi Elejnu na tronu—u što nekako nije sumnjala, Lini će živeti zauvek—ona će najverovatnije tretirati Elejnu nimalo drugačije. To je bilo sa pretpostavkom da preostane tron za Elejnu da ga nasledi. “Pitanje je, da li je on lojalan onoliko koliko izgleda, Lini? Jedan verni gardista, kada su svi ostali verni u Palati bili odaslati. Odjednom, to izgleda predobro da bude tačno.”
“On se zakleo novom zakletvom.” Morgaza otvori usta, ali je Lini preduhitri. “Videla sam ga posle toga, samog iza štala. Tako sam znala na koga misliš. Saznala sam njegovo ime. Nije me video. On je bio na kolenima, suze su mu tekle niz lice. On se naizmenice izvinjavao tebi i ponavljao staru zakletvu. Ne samo za 'Kraljicu Andora' već za 'Kraljicu Morgazu od Andora'. Zakleo se na stari način, na maču, zasecajući svoju ruku da bi pokazao da će proliti svoju poslednju kap pre nego što je prekrši. Ja znam ponešto o muškarcima, devojko. Taj bi te sledio protiv armije bez ičega sem svojih golih ruku.”
To je bilo dobro znati. Ako ne bi mogla njemu da veruje, posumnjala bi zatim i u Lini. Ne, nikad u Lini. On se zakleo na stari način? To je već bilo nešto za priče. I ona je ponovo dopuštala svojim mislima da šetaju. Sigurno je Gebrilovo pomračivanje njenog uma sada bilo završeno, sa svim što je znala. Zašto je onda deo nje i dalje želeo da se vrati u sobu i čeka? Morala je da se koncentriše. “Trebaće mi jednostavna haljina, Lini. Neka koja mi baš ne odgovara. Malo gara iz kamina i...”
Lini je insistirala da pođe sa njom. Morgaza bi morala da je veže za stolicu da bi je ostavila i nije bila sigurna da bi ona dopustila da bude vezana. Uvek je izgledala krhko i uvek bila mnogo jača nego što izgleda.
Kada su se išunjali kroz malu sporednu kapiju, Morgaza nije mnogo ličila na sebe. Malo gara je potamnilo njenu zlatno crvenu kosu, oduzelo joj sjaj i načinilo je retkom. Znoj koji je točio niz lice je takođe pomagao. Niko nije verovao da se kraljice znoje. Bezoblična haljina od grube—veoma grube—sive vune, sa podeljenom suknjom upotpunjavala je njenu masku. Čak su i njena podsuknja i čarape bile od grube vune. Ona je izgledala kao žena sa sela koja je dojahala na teglećem konju na pijacu i sad je želela da vidi malo grada. Lini je ličila na sebe, uspravnih leđa i sa izgledom koji ne trpi gluposti, u zelenoj vunenoj haljini za jahanje, dobro skrojenom, ali već deset godina van mode.
Želela je da može da se počeše, Morgaza je takođe želela da druga žena nije toliko primila srcu da njena haljina ne sme da joj dobro stoji. Stavljajući njenu haljinu niskog izreza pod krevet, njena stara dadilja je promrmljala nešto o pokazivanju robe koju ne nameravaš da prodaš, a kad je Morgaza tvrdila da je ona to izmislila, njen odgovor je bio: ''U moje doba, ako je i izmislim, to je i dalje stara poslovica''. Morgaza je više nego dopola sumnjala da je njena loša haljina koja svrbi kazna za onu haljinu.
Unutrašnji grad je bio izgrađen na brdima, ulice su sledile prirodnu zakrivljenost terena i planirane su da daju nagle poglede na parkove pune drveća i spomenika ili crepom pokrivene kule koje su bleštale u sto boja na suncu. Nagli usponi su bacali pogled na čitav Kaemlin, do visoravni i šuma iza njih. Morgaza to nije primećivala dok je žurila kroz gužvu koja je zakrčivala ulice. Obično bi pokušala da sasluša ljude, da oceni njihovo raspoloženje. Ovaj put je jedino čula mrmljanje i blebetanje velikog grada. Nije pomišljala da ih pobuni. Hiljadu ljudi većinom naoružani sa kamenjem i besom bi mogli da savladaju Gardu u Kraljevskoj Palati, ali iako to ranije nije znala, bune u proleće zbog kojih je zapazila Gebrila i bune prošle godine, pokazale su šta rulje mogu da urade. Nameravala je da vlada Kaemlinom, a ne da ga vidi kako gori.
Posle belih zidina Unutrašnjeg grada, novi grad je imao sopstvene lepote. Visoke vitke kule i kupole koje su svetlele od beline i zlata, velike površine krovova od crvenog crepa i veličanstveni zidovi sa tornjevima, svetlo sivo protkano sa srebrom i belim. Široki bulevari, podeljeni po sredini sa širokim drvoredima, bili su zakrčeni ljudima i kočijama i kolima. Sem da primeti u prolazu da je trava umirala od nedostatka kiše, Morgaza je razmišljala o onome što je lovila.
Iz iskustva njenih godišnjih šetnji, ona je odabirala ljude koje je ispitivala oprezno. Muškarce većinom. Znala je kako je izgledala, čak i sa garom u kosi i neke žene bi dale pogrešna upustva iz ljubomore. Muškarci bi nasuprot tome, napregli um da bi bili tačni, da je impresioniraju. Nijedan sa previše nalickanim ili pregrubim licem. Prvi bi se često uvredili ako bi im prišla, kao da i oni nisu išli peške, a drugi bi pomislili da žena koja pita za put ima nešto drugo na umu.
Jedan momak sa podbratkom prevelikim za sopstveno lice, prodajući pribadače i igle, nasmeja se i reče, “Da li ti je iko ikada rekao da ličiš na Kraljicu? Kakvu god da nam je zbrku napravila, ona je lepa.”
Ona se hrapavo nasmeja zbog čega je zaradila strog pogled od Lini. “Sačuvaj svoje laskanje za svoju ženu. Drugo skretanje na desno kažeš? Hvala ti. I za kompliment takođe.”
Dok se probijala kroz gužvu, namrštenost joj se smestila na lice. Čula je previše toga. Ne da je ličila na Kraljicu, već da je Morgaza napravila zbrku od stvari. Izgleda da je Gebril veoma podigao poreze da bi platio vojsku, ali ona je bila okrivljena i to pravedno. Odgovornost je bila Kraljičina. Drugi zakoni su došli iz Palate takođe, zakoni koji nisu imali smisla, ali su činili život ljudi teškim. Ona je čula šapate o sebi, da je Andor možda imao kraljice predugo. Samo šapate, ali ono što se jedan čovek usuđivao da kaže tiho, desetorica su mislila. Možda ne bi bilo lako da podigne rulju protiv Gebrila kao što je mislila.
Eventualno je našla svoj cilj, široku kamenu krčmu, znak iznad vrata je na sebi imao čoveka kako kleči pred zlatokosom ženom sa Ružinom krunom koja drži jednu ruku na njegovoj glavi. Kraljičin blagolov. To je trebala da bude ona, ali nije joj mnogo sličilo. Obrazi su bili predebeli.
Nije shvatila pre nego što se zaustavila pred krčmom, da Lini dahće. Ona je postavila brz korak i daleko od toga da je žena bila mlada. “Lini, žao mi je. Nisam trebala koračati onako—”
“Ako ne mogu da tebe pratim devojko, kako ću moći da čuvam Elejnine bebe? Da li nameravaš da stojiš tu? 'Noge koje se vuku nikad ne završavaju putovanje'. Rekao je da će biti u štali.”
Žena bele kose nastavi, mrmljajući za sebe, Morgaza ju je sledila oko krčme. Pre nego što je ušla u kamenu štalu, ona zakloni oči da pogleda sunce. Nema više od dva sata do sumraka. Gebril će je tražiti do tada ako već nije.
Talanvor nije bio sam u štali sa redovima odeljaka. Kada se on spustio na koleno na senom pokrivenom podu, u kaputu od zelene vune sa mačem opasanim preko njega, dva čoveka i žena klekoše sa njim, iako malo oklevajući nesigurni u nju zbog njenog izgleda. Punačak čovek, ružičastog lica i proćelav mora da je bio Bazel Gil, gostioničar. Stari kožni prsnik, zakopčan metalnim diskovima, napinjao su se preko njegovog stomaka. On je takođe nosio mač na boku.
“Moja Kraljice”, Gil reče. “Nisam nosio mač godinama—ne još od Aijelskog rata—ali računao bih kao čast ako biste mi dozvolili da vas sledim.” On je trebao izgledati smešno, ali nije.
Morgaza je proučavala ostalo dvoje, krupnog momka u grubom sivom kaputu, sa teškim kapcima, često lomljenim nosom i ožiljcima na licu i nisku, lepu ženu, koja se približavala srednjim godinama. Ona je izgleda sa uličnim grubijanom, ali njena vunena plava haljina visokog okovratnika izgledala je isuviše fino ispletena da bi ju je neko kao on kupio.
Momak je osetio njenu sumnju, zbog njegovog lenjeg izgleda. “Ja sam Lamgvin, moja Kraljice i dobar Kraljičin čovek. Nije pravo, ono što je učinjeno i to mora biti ispravljeno. Ja želim da te sledim, takođe. Ja i Breana, oboje.”
“Ustanite”, ona im reče. “Možda će proći nešto dana pre nego što bude sigurno da me priznate za vašu kraljicu. Biće mi drago vaše društvo, Gazda Gile. I vaše, Gazda Lamgvine, ali biće sigurnije za vašu ženu ako ona ostane u Kaemlinu. Teški dani su pred nama.”
Otirući slamku sa suknje, Breana je oštro pogleda, a Lini još oštrije. “Ja sam znala za teške dane”, ona reče Kairhijenskim akcentom. Plemićkog roda, sem ako se Morgaza prevarila, jedna od izbeglica. “I nikada nisam znala za dobrog čoveka dok nisam pronašla Lamgvina. Ili dok on nije mene našao. Lojalnost i ljubav koju on ima prema vama ja imam desetostruko. On sledi vas, a ja sledim njega. Ja neću da ostanem za vama.”
Morgaza udahnu, a onda klimnu prihvatajući. Izgleda da je žena to primila kao zagarantovano u svakom slučaju. Fino seme za armiju da povrati tron: Jedan mladi vojnik koji se često mrgodio na nju, proćelavi gostioničar koji je izgledao kao da nije jahao dvadeset godina, ulični grubijan koji je izgledao pospano i izbegla Kairhijenska plemkinja koja je fino rekla da njena lojalnost ovde jedino do grubijana. I Lini, naravno. Lini, koja je tretirala kao da je još uvek bila u obdaništu. Oh da, veoma fino seme.
“Gde idemo, moja Kraljice?” Gil upita dok je dovodio već osedlane konje iz njihovih odeljaka. Lamgvin se pomerio sa iznenađujućom brzinom da baci još jedno visoko sedlo na konja za Lini.
Morgaza shvati da nije razmišljala o tome. Svetlosti, Gebril sigurno više ne muti moj um. Ona je ipak i dalje osećala potrebu da se vrati u sobu. To nije bio on. Morala se koncentrisati na to da izađe iz Palate i da stigne ovde. Nekad bi prvo otišla kod Elorijen, ali Pelvar ili Arathela će odgovarati. Jednom, kad smisli kako da objasni njihov progon.
Pre nego što je mogla da otvori usta, Talanvor reče, “Moramo ići Garetu Brinu. Postoji tvrdo osećanje protivljenja među Kućama prema tebi, moja Kraljice. Ali sa Brinom koji te sledi, oni će se ponovo zakleti na vernost, iako samo zato što znaju da će on dobiti svaku bitku.”
Ona zgrči zube kako bi zadržala trenutno odbijanje. Brin je bio izdajnik. Ali on je bio jedan od najboljih živih generala. Njegovo prisustvo će biti ubedljiv argument kada bude morala da natera Pelvara i ostale da zaborave da ih je prognala. Veoma dobro. Nema sumnje da će on skočiti na šansu da bude još jednom Kapetan - General Kraljičine Garde. A ako ne, ona će moći i bez njega.
Kada je sunce dodirnulo horizont, oni su bili pet milja od Kaemlina i jahali su brzo ka Korinim Izvorima.
Noć je bilo doba kada se Padan Fejn osećao najugodnije. Dok se gegao kroz hodnike Bele Kule ukrašene tapiserijama pored pozlaćenih i lampi sa staklom koje su gorele čitavim putem izgledalo je kao da spoljašnja tama pravi ogrtač da ga sakrije od njegovih neprijatelja. Lažan osećaj, znao je. Njegovi neprijatelji su bili brojni i bilo ih je svugda. U tom trenutku, kao i u svakom budnom trenutku, mogao je da oseti Randa al'Tora. Ne gde je, već da je još živ, negde. Još uvek živ. To je bio dar koji je dobio u Šajol Gulu, u Jami prokletstva, ta svesnost Randa al'Tora.
Njegov um pobeže od sećanja na ono šta su mu uradili u Jami. On je bio destilovan tamo, prerađen. Ali kasnije u Adrinholu, bio je ponovorođen. Ponovorođen da uništi stare i nove neprijatelje.
On je mogao da oseti nešto drugo dok je koračao kroz prazne moćne hodnike Kule. Stvar koja je bila njegova i ukradena mu je. Sada ga je vukla oštrija želja nego njegova čežnja za al'Torovom smrću ili za Kulinim uništenjem ili čak za osvetom nad drevnom protivniku. Glad za celovitošću.
Teška drvena vrata imala su debele šarke i gvozdene šipke i crnu gvozdenu bravu veličine njegove glave ugrađenu u njima. Malo vrata u Kuli je ikada bilo zaključavano—ko bi se usudio da ukrade nešto od Aes Sedai?—ipak za neke stvari je Kula mislila da su preopasne da bi bile lako dosegljive. Najopasnije od svih su držali iza ovih vrata, čuvane jakom bravom.
Kikoćući se, on izvadi dve tanke zakrivljene šipke iz njegovog džepa u kaputu. Ubacio ih je u ključaonicu, pipajući i pritiskajući, obrćući njima. Sa sporim praskom, brava se otključa. Za trenutak se nasloni na vrata, smejući se promuklo. Čuvane jakom bravom. Okružene Aes Sedai moćima i čuvane običnim metalom. Čak i sluge i polaznice bi trebalo da su završili sa svojim poslovima u ovo doba, ali neko bi i dalje mogao da prođe ovuda. Povremeni žubori radosti i dalje su ga tresli dok je vraćao kalauze u džep i vadio napolje debelu sveću od pčelinjeg voska, paleći je obližnjom lampom.
Držao je sveću visoko dok je zatvarao vrata za sobom, gledajući unaokolo. Police duž zidova, držeći obične kutije i kovčege različitih veličina i oblika. Male figure u slonovači ili tamnijem materijalu, stvari od metala i stakla i kristala sijale su pri svetlosti sveće. Ništa što bi izgledalo opasno. Prašina je prekrivala sve. Čak i Aes Sedai su retko dolazile ovamo i nisu dozvoljavale nikom da uđe unutra. Ono što je on tražio, privuklo ga je.
Na polici u visini struka stajala je tamna metalna kutija. On je otvori, otkrivajući olovne strane dva inča debele sa upravo dovoljno mesta unutra za zakrivljeni bodež u zlatnim koricama sa velikim rubinom na njegovoj dršci. Ni zlato ni rubin, koji je svetlucao taman kao krv, nije ga interesovalo. Užurbano, on proli malo voska da bi učvrstio sveću kraj kutije i ščepa bodež.
Odahnu čim ga je dotakao, protežući se iznemoglo. Bio je ponovo čitav. Jedan sa onim što ga je vezalo tako davno. Jedan sa onim što mu na veoma realan način dalo život.
Gvozdene šarke zaškripaše tiho i on se baci na pod, vadeći zakrivljenu oštricu. Bleda mlada žena koja je otvorila vrata imala je jedino vremena da razjapi usta, da pokuša da se baci unazad, pre nego što joj je porezao obraz. Istim pokretom, on odbaci korice i dohvati joj ruku cimnuvši je pored sebe u ostavu. Promaljajući glavu napolje, on se zagleda gore i dole niz hodnik. I dalje prazan.
Polako je uvukao glavu i zatvorio vrata ponovo. Znao je šta će naći.
Mlada žena je ležala koprcajući se na kamenom podu. Pokušavajući i ne uspevajući da viče. Njene ruke su grebale lice koje je već bilo crno i otečeno do neraspoznavanja. Tamni otok je curio dole na njena ramena kao gusto ulje. Njena snežna haljina, sa trakama boja na rubu, mlatila je dok su joj noge strugale beskorisno. On poliza kapi krvi na ruci i zakikota se dok je podizao korice.
“Ti si budala.”
On se okrenu, zamahujući bodežom, ali izgledalo je kao da je vazduh oko njega očvrsnuo, okružujući ga od vrata do đonova njegovih čizama. On je tu visio, na prstima njegovih stopala sa bodežom ispruženim za ubod, netremice gledajući Alvijarin dok je zatvarala vrata za sobom i naslanjala se na njih da ga prouči. Ovoga puta nije bilo škripe. Meko grebanje papuča umiruće devojke o kamene ploče ga nije moglo maskirati. Otresao je znoj koji mu je odjednom pekao oči.
“Da li si stvarno mislio”, Aes Sedai nastavi, “da neće biti nikoga da čuva ovu sobu, niko da ne stražari? Štit je bio stavljen na ovu bravu. Zadatak te mlade budale je bio da ga noćas nadgleda. Da je uradila kao što je trebala, našao bi da su tuce Zaštitnika i još toliko Aes Sedai pred ovim vratima sada. Ona plaća cenu svoje gluposti.”
Koprcanje iza njega se smiri i njegove oči se suziše. Alvijarin nije bila iz Žutog Ađaha, ali čak i tako ona bi pokušala da Izleči mladu devojku. I ona nije podigla uzbunu koju je Prihvaćena trebala. I ne bi bila ovde sama. “Ti si Crni Ađah”, on prošaputa.
“Opasna optužba”, ona reče mirno. Nije bilo čisto za koga je to bilo opasno. “Sijuan Sanče je pokušala da tvrdi da je Crni Ađah stvaran kada je bila ispitivana. Počela je da nam priča o njemu. Elaida nije želela da za njega čuje i neće. Priče o Crnom Ađahu su podle klevete protiv Kule.”
“Ti si Crni Ađah”, on reče jačim glasom.
“Želeo si da ukradeš to?”. Zvučala je kao da nije ništa rekao. “Rubin nije vredan toga, Fejne. Ili koje ti je već ime. Sečivo je zaprljano tako da bi ga jedino budala dodirnula sem mašicama ili bila blizu njega više nego što je potrebno. Vidiš šta je uradio Verini. Zašto si onda došao ovde i otišao pravo po ono za što ne bi trebao da znaš da je ovde? Nisi mogao imati vremena za bilo kakvu potragu.”
“Mogao bih te lišiti Elaide. Jedan dodir ovoga i čak ni Lečenje je ne bi spasilo.” On je pokušao da gestikulira bodežom, ali nije ga mogao pomeriti ni za dlaku. Da ga je mogao pomeriti, Alvijarin bi bila do sada mrtva. “Mogla bi biti prva u Kuli, a ne druga.”
Ona mu se nasmeja. Hladna prezriva zvonjava. “Zar misliš da ja ne bih bila prva kada bih želela? Odgovara mi to što sam druga. Neka Elaida polaže pravo na ono što zove uspehom i neka se znoji za svoje greške, takođe. Ja znam gde moć leži. Sada, odgovori na moja pitanja ili će dva leša biti pronađena ovde ujutru umesto jednog.”
Dva će biti tu u svakom slučaju, odgovorio on njoj odgovorajućim lažima ili ne. Ona nije nameravala da ga ostavi u životu. “Vidio sam Takan'dar.” Bolelo ga je da govori to. Sećanja koje je to donosilo, bile su agonija. On odbi da cvili, naterao je reči napolje. “Veliko more magle, koja klobuča i udara u tišini o crne litice. Plamen kovačnica gori crveno ispod i munje bodu, idu ka nebu podesne da čovek od njih poludi.” Nije želeo da nastavi, ali je naterao sebe. “Sišao sam putem dole u unutrašnjost Šajol Gula. Dole niz dug put sa kamenjem nalik očnjacima koji su mi okrznuli glavu, sve do obale jezera od vatre i istopljenog kamena—” Ne, ne ponovo! “—koje sadrži Velikog Gospodara Tame u njegovim beskrajnim dubinama. Nebo iznad Šajol Gula je crno u podne od njegovog daha.”
Alvijarin je sad stajala uspravno, izbečenih očiju. Ne uplašena, već impresionirana. “Čula sam o...” ona poče meko, a onda protrese sebe i pogleda ga probadajući. “Ko si ti? Zašto si ovde? Da li te je jedan od Izg—Izabranih poslao? Zašto nisam bila obaveštena?”
On zabaci glavu unazad i nasmeja se. “Da li su zadaci sličnima meni davani, da bi tebi slični tebi o njima znali?” Akcenat njegovog rodnog Lugarda je bio jak ponovo. Na neki način, to je bio njegov rodni grad. “Da li Izabrani onda sve poveravaju tebi?” Nešto u njemu kao da je vikalo da ovo nije način, ali on je mrzeo Aes Sedai i to je takođe u njemu. “Budi oprezna, lepa mala Aes Sedai, ali će te dati Midraalu da se on zabavlja.”
Njen prostrelni pogled je bila ledenica koja mu je bola oči. “Videćemo, Gazda Fejne. Očistiću ovu zbrku koji si napravio, a onda ćemo videti ko od nas stoji bolje sa Izabranima.” Posmatrajući bodež, ona izađe iz sobe. Vazduh oko njega nije omekšao sve dok nije bila odsutna već puni minut.
Tiho, on zareža na sebe. Budalo. Igrao si igru Aes Seai. Puzao pred njima. A onda jedan trenutak besa da sve to upropasti. Vraćajući bodež u korice, on poreza sebe i poliza ranu pre nego što je vratio oružje pod kaput. On uopšte nije bio ono što je ona mislila. On je bio Prijatelj Mraka jednom, ali on je to prevazišao sada. Prevazišao je to, iznad toga je. Nešto drugačije. Nešto više. Ako bi ona uspela da komunicira sa jednim od Izgubljenih pre nego što bi uspeo da se reši nje... Bolje da ne pokušava. Nije više bilo vremena da nađe Rog Valera sada. Bilo je sledbenika koji su ga čekali van grada. Oni bi trebalo i dalje da čekaju. Dobro ih je zaplašio. Nadao se da su neki od ljudi i dalje živi.
Pre nego što je sunce izašlo, on je bio van Kule, van ostrva Tar Valona. Al'Tor je bio tamo negde. I on je ponovo bio čitav.