Predhodno : Nazad na sadržaj : Sledeće
Poglavlje 20
Džangai prolaz
Lotlorijen
Ispod izdignute Kičme Sveta, Rand je vodio Jeade duž kamenitog nagiba brdašca kojim je započinjalo podnožje Džangai Prolaza. Zmajev Zid je presecao nebo, izdizao se iznad ostalih planina, a njegovi snegom prekriveni vrhovi prkosili su vrelom poslepodnevnom suncu. Visok pritisak se iznad oblaka podmsevao Pustoši koja je čekala kišu koja nikad nije došla. Rand nije mogao da zamisli zašto neko hoće da se penje na planinu, ali bilo je rečeno da će čovek koji pokuša da se popne visoko biti vraćen nazad i da će ga zahvatiti strah, kao i da neće moći da diše. Mogao je da veruje kako čovek raste bojeći se da diše, ukoliko krene visoko.
“...ali mislim da se Kairhijen troši Igrom Kuća”, Moiraina mu je govorila za ramenima, “pratiće te onoliko dugo koliko te budu smatrali jakim. Budi čvrst pred njima, ali tražim da budeš i pošten. Vladar koji pravedno vlada...”
Pokušao je da je ignoriše kao što su radili i ostali jahači, a škripa i buka Kadereovih kola su samo to olakšali. Grbavi i ispucali putevi Pustoši bili su iza njih, ali ova teška izdižuća brda, skoro pusta, nisu bila mnogo bolja za kola. Niko ovim putem nije putovao hiljadama godina.
Moiraina mu je pričala od jutra do mraka kad god bi joj dopustio. Njena predavanja bila su i o sitnim stvarima – detaljima lepog ponašanja u Kairhijenu ili Saldei – ili o krupnim – političkom uticaju Belih Plaštova ili možda efektima odluka vladara da odu u rat. Kao da je htela da ga vidi obrazovanog, kao plemića, pre nego što stignu na drugi kraj planine. Bilo je čudno koliko često se ono što je rekla odrazilo na nešto što bi ljudi u Edmondovom polju nazvali zdravim razumom. A koliko često nije.
Povremeno bi započela o nečem za brigu; npr. da ne veruje nijednoj ženi u Kuli osim njoj, Egveni, Elejni i Ninaev, ili o vesti da je Elaida sada Amyrlin Seat. Zaklela mu se ili nije, nije htela da mu kaže kako je to znala. Govorila je da će o tome pričati na nekom drugom mestu, ili da je to tajna koju ne sme da otkrije. Sumnjao je na Wise One dreamwalkers, zato što su ga stalno gledale i odbijale da kažu da ili ne. Hteo je da ih natera da polože Moiraininu zakletvu; mešale su se između njega i poglavica stalno, kao da su želele da on do poglavica dođe preko njih.
Trenutno nije hteo da misli na Elaidu ili Mudre, ili da sluša Moirainu. Želeo je da prouči pukotinu pred njim, duboki prorez napravljen kao da je neko neprestano po njemu udarao sekirom, nikad previše uspešno. Nekoliko minuta dobrog jahanja i bio bi u njemu. Sa jedne strane ulaza u prolaz litica je bila izravnana na preko sto koraka u širinu i tu je bila isklesana vjetrom izlizana zmija koja se obmotavala oko palice visoke dobrih hiljadu koraka; spomenik ili znak sigurno su datirali od neke izgubljene nacije pre Artura Hogvinga, možda i pre Troločkih ratova. I ranije je viđao ostatke iščezlih nacija; često čak ni Moiraina nije znala njihovu istoriju.
Visoko na drugoj strani, toliko visoko da nije bio sagiruan šta je video, baš ispod snežne linije, stajalo je nešto još čudnije. Nešto što je prvi spomenik star nekoliko hiljada godina učinilo tako običnim. Mogao je da se zakunune da su to ostaci uništene zgrade, blještavo sive protiv tamne planine, i još čudnije, ono što je izgledalo kao brodogradilište, pijano nakrivljeno niz planinu. Nije umišljao, mora da je bilo iz vremena Slamanja. Lice Zemlje je bilo potpuno izmenjeno u tim godinama. Evo je moglo biti i dno okeana nekada. Morao je da pita Asmodean. Čak i da je imao vremena, nije verovao da bi pokušao to sam da otkrije.
Na dnu velike zmije ležao je Taien, visoko ograđen grad srednje veličine, ruševina sama po sebi, iz vremena kada je Kairhijenu dozvoljavano da šalje karavane preko Three-fold Land, bogatstvo je raslo od Share do Silk Path. Činilo se da iznad grada ima ptica, I tamnih mrlja duž celog kamenitog zida. Met se ustade u Kockicinim stremenima, zaklanjajući oči od sunca onim širokim širokog oboda, da bi pogledao prolaz, mršteći se. Lanovo čvrsto lice nije davalo nikakav izraz; nalet vetra, malo hladniji ovde, obmotavao mu je šareni kaput, i za trenutak se ceo od ramena do čizama utopio u kamenita brda i trnovito žbunje.
“Slušaš li ti mene?” rekla je iznenada Moiraina, približavajući mu se. “Moraš - !” Udahnula je duboko. “Rande, molim te. Ima toliko stvari koje ti moram reći, toliko toga što moraš da znaš.”
Ton kojim mu je to rekla nateraoga je da je pogleda. Pamtio je trenutke kada se plašio njenog prisustva. Sada je izgledala tako sitna zbog svojih kraljevskih manira. Budalasta stvar je bila štćenje od nje. “Pred nama je puni vremena, Moiraina”, nežno je rekao. “Ne pretvaram se da znam o svetu više nego ti. Nameravam da te ubuduće držim blizu sebe.” Jedva je primećivao koliko velika je promena što sada ona ne mora njega da drži blizu sebe. “Ali trenutno imam druge stvari u planu.”
“U redu”, rekla je. “Kako želiš. Imamo dosta vremena.”
Pratio je kasom pegavog pastuva, i ostali s njim. Kola su takođe ubrzala jer nisu mogla da izdrže na usponu. Asmodean’s – Jasin Natael’s – zakrpljen kaput viorio se za njim kao i zastava koju je nosio u sedlu, prelepa crvena sa belim i crnim simbolom drevnih Aes Sedai u centru. Imao je namršteno lice, jer nije hteo da baš on nosi zastavu. Pod tim znakom će da osvaja, kaže proročanstvo Riudana, i možda ga se neće svet toliko bojati kao zastave Zmaja, zastave Luisa Terina, koje je ostavio da se viore iznad Kamena Suza. Samo nekolicina poznaje ovaj znak.
Mrlje na zidovima Taiena bila su tela, izgorela na suncu i obešena u redovima koja izgleda da su okruživala grad. Crni gavrani i drugi lešinari stajali su na njima, glava i vratova crvenih od krvi. Većina gavrana je bila zaokupljena leševima, ne obazirući se na nove pridošlice. Bolestan smrad truleži visio je u vazduhu. Gvožđem obložene kapije stajale su otvorene, čađave kamene kuće i razrušene krovove. Osim ptica se ništa nije pomeralo.
Kao Mar Ruois. Pokušao je da odvrati misao, ali u glavi je još mogao da vidi taj veliki grad kada su ga zauzeli, ogromne kule su se rušile, ostaci kostiju bili su u svakoj ulici, gde su oni koji su odbili poslušnost Senki bili bačeni u plamen. Znao je čije pamćenje je to bilo i nije o njemu pričao a Moirainom. Ja sam Rand al' Tor. Luis Terin Rodoubica je mrtav tri hiljade godina. Ja sam ja! To je bila bitka koju je nameravao da pobedi. Ako je već trebao da umre u Šajol Gulu, umreće kao svoj. Naterao je sebe da misli na nešto drugo.
Pola meseca je prošlo kako je napustio Riudan. Pola meseca kako su Aijeli nametnuli tempo od sumraka do svitanja koji je umarao konje. Ali Couladin je ovuda prošao pre nedelju dana. Ako se ne budu zaustavljali, baš toliko će mu vremena trebati da razruši Kairhijen pre nego Rand stigne. Mnogo pre nego što Shaido bude donet u zaliv. Ne baš srećna misao.
“Neko nas posmatra sa stena tamo levo”, prošaptao je Lan. “Ne Aijel, pošto sumnjam da bih video svetlucanje.”
Rand je bio zadovoljan što je naterao Egvenu i Aviendu da ostanu sa Mudrima. Grad mu je dao novi razlog, ali čuvar se odlično uklapao u njegov plan, kada se nadao da je Taien izbegnut. Egvena je i dalje nosila Aijelsku odeću kao Avienda, a Ajieli nisu bili baš dobrodošli u Taienu. A još manje su bili dobrodošli među preživelima. Pogledao je ka kolima i zastao pred nedalekom usponu. Vozači su gunđali jer su već mogli jasno da vide grad i dekoracije na zidovima. Kadir, njegova gomila je danas ponovo bila u belom, očisti svoje lice sa jastrebivim nosem maramicom. On izgleda nije bio uznemiren, samo je razmišljajući pućio usne
Rand je predpostavljao da će Moraina morati da nađe druge vozače kad prođu kroz prolaz. Kadere i njegova posada bi najverovatnje pobegli čim bi im se ukazala prilika. I morao bi da ih pusti. Nije bilo u redu – nije bilo pravedno – ali bilo je neophodno zaštititi Asmodean. Koliko je već dugo radio ono što je potrebno umesto onog što je pravedno? U normalno vreme bilo bi svejedno. To ga je nasmejalo, promuklo dišući. Bio je daleko od dečaka sa sela, ali nekad bi mu se taj dečak prišunjao. Drugi su ga gledali, i osećao je potrebu da im kaže da još nije poludeo.
Dugi minuti su prošli pre nego su se dva polugola čoveka i žena pojavili iz stena, svo troje prljavi i bosonogi. Prišli su neodlučno, gledajući jahača po jahača, pa kola pozadi. Mršavi obrazi i neodlučni koraci pokazivali su glad.
“Hvala Svetlosti”, rekao je konačno jedan muškarac. Bio je sed – nijedno od njih troje nije bilo mlado – naboranog lica. Oči su mu pogledale Asmodeana, koji je nosio vodopade čipke na okovratniku i manžetnama, ali vođa ovog karavana nije jahao mulu i nosio zastavu. Rand je bio onaj koga je uznemireno posmatrao. “Svetlost hvaljena što ste prošli kroz ove užasne zemlje živi, Gospodaru.” Možda mu je to rekao zbog plavog svilenog kaputa, sa zlatom na ramenima, ili zbog zastave, ili samo zbog laskanja. Čovek nikako nije imao razloga da misli da se nešto drugo no trgovci, dobro obučeni. “Oni divljaci ubice ponovo su ustali. Novi Ajielski rat. Bili su preko zida kada je pala noć pre nego što je iko znao, ubijajući svakog ko je digao ruku i pljačkajući sve osim samih zidina.”
“Noću?” upitao je oštro Met. Šešir mu je bio nakrivljen, a i dalje je proučavao razrušen grad. “Jesu li vam stražari zaspali? Imali ste stražare, zar ne? Čak i Ajielima bi trebalo dosta vremena da vas napadnu da ste dobro gledali.” Lan ga je zahvalno pogledao.
“Ne, Gospodaru.” Sivokosi čovek za trenutak je pogledao Meta, a onda odgovorio Randu. Metov zeleni kaput bio je dovoljno dobar za lorda, ali je bio raskopčan i izgledao kao da je ovaj prespavao u njemu. “Mi... imalo smo samo po jednog stražara na svakoj kapiji. Mnogo je prošlo otkako je iko video jednog od divljaka. Ali ovaj put... Ono što nisu ukrali spalili su, a nas su odveli da izgladnimo. Prljave životinje! Hvala Svetlosti što ste došli da nas spasete Gospodaru, jer bi smo svi pomrli ovde. Ja sam Tal Netin. Ja sam – bio sam – majstor za sedla. I to dobar, Gospodaru. Ovo je moja sestra Aril i njen muž, Ander Korl. Pravi dobre čizme.
“Krali su i ljude takođe, Gospodaru”, rekla je žena ravnim glasom. Nešto mlađa nego brat, sigurno je nekada bila zgodna, ali previše brige zacrtalo je linije na njenom licu za koje je Rand pretpostavljao da nikada neće iščeznuti. Muž joj je imao izgubljen pogled, kao da nije bio siguran gde se nalazi. “Moju sestru, Gospodaru, i sina. Uzeli su sve mlade, iznad 16 godina, a neke i mnogo starije. Kažu da je bio jedan koji ih je skidao gole na sred ulice i derao ih. Gospodaru, možeš li...?” Odlutala je, oči su joj se suzile, a osećanja preplavila, klateći se. Male šanse da će ikada opet videti svoju decu.
Moiraina je bila van sedla i prišla je Aril. Mršava žena ispustila je uzdah kada ju je ruka Aes Sedai dotakla. Začuđujući izgled upitno je pogledao Moirainu, ali ona se nije osvrtala.
Ženin muž iznenada je zadrhtao, buljeći u Randov pozlaćen pojas, poklon od Aviende. “Ruke su mu bile baš tako označene. Baš tako. Sve uvijene kao u zmije.”
Tal je pogledao Randa neizvesno. “Vođa divljaka, Gospodaru. On – imao je oznake kao na vašim rukama. Nosio je onu čudnu odeću kao i svi oni, ali rukavi na kaputu su mu bili odsečeni i postarao se da svi vide.”
“Poklon koji sam dobio u Pustoši” rekao je Rand. Postarao se da ruke i dalje drži u istom položaju. Njegovi rukavi krili su njegovog Zmaja; bili biv vidljivi na poleđini ruku čim bi neko malo bolje pogledao. Zaboravio je na ono što je malopre činila Moiraina, i svo troje su sada gledali u njegovom pravcu. “Koliko je prošlo kako su otišli?”
“Šest dana, Gospodaru”, odgovorio je Tal. “Uradili su šta su uradili za noć i dan, a sledećeg su otišli. Mi bi takođe otišli, ali šta ako bi ih ponovo sreli kako se vraćaju? Sigurno bi se vratili u Selean? Bio je to grad na kraju puta. Rand je sumnjao da je Selean u boljem položaju nego svojevremeno Taien.
“Koliko ih je preživelo osim vas troje?”
“Možda hiljadu, Gospodaru. Možda više. Niko nije brojao.”
Iznenadni bes buknuo je nad njim, ali se trudio da ga obuzda. “Hiljadu?” hladno je progovorio. “Šest dana?” Pa zašto ste onda ostavljeni ovde za vrane? Zašto leševi još uvek krase vaše gradske zidove? To vam vaši ljudi pune noseve smradom!”
Svo troje se udaljilo od njegovog konja.
“Bili smo uplašeni, Gospodaru”, rekao je Tal promuklo. “Otišli su, ali mogu da se vrate. I rekao nam je... onaj sa znakom na rukama rekao nam je da ništa ne diramo.”
“Poruka” rekao je tiho Ander. “Birao je koje će da obesi, i birao dok ih nije bilo za ceo zid. Muškarci, žene, bilo mu je svejedno.” Oči su mu se zaustavile na Randovom štitu. “Rekao je da je to poruka za nekog ko ga prati. Rekao je da hoće da taj čovek zna... da zna šta nameravaju da urade sa druge strane Kičme. Rekao je... rekao je da će tom čoveku učiniti mnogo gore stvari.”
Ariline oči su se iznenada raširile, i trojka je za trenutak gledala iza Rand. Odjednom su krenuli da vrište i dali se natrag u trk. U crno zaobrađeni Aieli izađoše iz stenja odakle su oni došli i oni šmugnuše u drugom pravcu. Zaobrađeni Aieli se pojaviše i tamo te se oni baciše na zemlju jecajući i držeći se jedni za druge zato dok su bili opkoljeni. Moirainino lice je bilo opušteno, ali joj oči nisu bile hladnokrvne.
Rand se uzvrpoljio u sedlu. Ruark i Derik silazili su nizbrdo, skidali veo i razmotavali shoufa sa glava. Derik je bio deblji od Ruarka, sa izraženim nosem i svetlijim pramenovima u zlatnoj kosi. Doveo je Reyn Aijela baš kako je Ruark i rekao da će dovesti.
Timolan i njegova Miagoma išli su tri dana prema severu, povremeno šaljući glasnike, ali ne odajući svoje namere. Kodara, Šiande i Darin su i dalje bili negde na istoku; pratili su, kako su Amis i ostali čuli od razgovora sa Mudrima, ali polako. Te Mudre nisu znale puno namera svojih poglavica kao što ni Rand nije znao Timolanove.
“Da li je to neophodno?” rekao je kada su mu dva poglavice prišle. I ranije je plašio ljude, s razlogom, ali nije ih terao da misle kako će umreti.
Ruark je samo slegnuo ramenima, a Derik je rekao, “stavili smo koplja oko ovog mesta kao što si i hteo, i jednostavno nije bilo razloga da se čeka, zato što niko nije ostao. Uostalom, oni su samo drvoubice.”
Rad je udahnuo duboko. Znao je da ovo može biti veći problem od Kouladina, na svoj način. Blizu 5 000 godina ranije, Aijeli su se predstavili Kairhijenu sa mladicom, isečenom sa Avendesore, i sa tim su dobili pravo koje nije imala nijedna nacija, da trguju preko Three-Fold Land do Šare. Nisu nikakav razlog naveli, nisu baš voleli wetlendere – ali ih je to obavezivali zbog ji'e'toh. Tokom dugih godina putovanja, došli su do Pustoši, samo jedan narod ih nije napao, samo jedan narod im je dozvolio da koriste vodu dok se svet sušio. Konačno su našli potomke tih ljudi. Kairhijenjane.
Pet hiljada godina je bogatstvo od srebra i slonovače išlo u Kairhijen. Pet hiljada godina je Avendoraldera rasla u Kairhijenu. A onda je kralj Laman posekao drvo da bi napravio presto. Nacije su znale zašto su Aijeli prešli Kičmu Sveta pre 20 godina – Lamanov Greh, zvali su to, ili Lamanov Ponos – ali samo nekolicina je znala da to za Aijele nije bio rat. Četiri klana su došla da traže onoga što je prekršio zakletvu i kada su ga ubili, vratili su se u Three-fold Land. Ali njihov prezir prema drvoubicama nikada nije nestao. To što je Moiraina bila Aes Sedai smanjilo je značaj tog što je bila iz Kairhijena, ali Rand nije bio siguran koliko.
“Ovi ljudi nisu prekršili nikakvu zakletvu”, rekao im je. “Nađite ostale; rekli su da ih je oko hiljadu. I budite nežni prema njima. Ako je neko od njih posmatrao sada, verovatno su već otrčali u planine.” Kada su dvojica Aijela počeli da se okreću dodao je, “Jeste li čuli šta su mi rekli? Šta mislite, šta je Kuladin radio ovde?”
“Ubili su više nego što su morali”, rekao je Derik odmahnuvši glavom. “Kao da su lasice upale u kokošije gnezdo.” Ubijanje je bilo jednstavno kao i umiranje, govorili su Aijeli; svaka budala je to mogla.
“A druga stvar? Uzimanje zatvorenika. Gai'shain”
Ruark i Derik su razmenili poglede, i Derikova usta su se zavezala. Očito je da su čuli, i to im je bilo neugodno. Trebao je veliki napor da bi se Aijel osećao neugodno.
“Ne može biti tako”, konačno je progovorio Ruark. Ako je.... Gai'shain je stvar ji'e'toh. Niko ne može biti gai'shain ako se ne drži ji'e'toh, ostalo su samo ljudske životinje, kao što su Sharans keep.”
“Kuladin je napustio ji'e'toh.” Derik je zvučao kao da je rekao da su stenama izrasla krila.
Mat je kolenima prišao Pipu. Uvek je bio nebitan jahač, ali ponekad je jahao kao da je orođen na konjskim leđima. “To te čudi?”, rekao je. “Posle svega što je već učinio? On bi prevario na kockicama i rođenu majku.”
Čudno su ga pogledali. Na više načina, Aijeli su i bili ji'e'toh. I šta god da je bio Kuladin, u njihovim očima je i dalje bio Aijel. Sept pre klana, klan pre stranca, ali Aijel pre wetlendera.
Neke od Devica su im se pridružile, Enaila, Džolien i Adelin, i mršava, plavokosa Sulin, koja je bila izabrana za Gospodaricu Roof of the Maidens u Riudanu. Rekla je Devicama koje će ostati da izaberu drugu, a sada je predvodila Device. Znale su kakvo raspoloženje vlada, ali su ćutale i strpljivo držale svoja koplja. Aijel bi ako je hteo, mogao da natera kamenje da izgleda hitro.
Lan je prekinuo tišinu. “Ako Kuladin očekuje da ga pratite, mogao bi postaviti iznenađenje negde u prolazu. Sto ljudi moglo bi držati taj prolaz protiv čitave armije. Hiljadu...”
“Onda ćemo se ovde ulogoriti”, rekao je Rand, “i poslati skaute napred da bi proverili da li je put čist. Duadhe Mahdi 'in?”
“Tragači Voda”, zadovoljno se složio Derik. Bili su njegovi sadruzi i pre nego je postao poglavica.
Sulin i ostale Device uputile su Randu laskav pogled dok se poglavica Reyn spuštao niz uspon. Birao je skaute iz drugih društava proteklih dana, kada je počeo da se boji šta će ovde naći, i imao je osećaj da znaju da neće uposliti i druge. Pokušao je da ignoriše njihov pogled. Sulinin je posebno bio težak; ta žena je mogla da ti zarije kandže tim plavim očima.
“Ruark, kada se pronađu preživeli, postaraj se da budu nahranjeni. I da se dobro postupa prema njima. Povešćemo ih sa sobom.” Pogled mu se vratio na zidine grada. Neki Aijeli su već koristili rogate lukove da ubiju vrane. Ponekad su Shadospawn koristili vrane i ostale životinje smrti koristili za špijuniranje; Oči Senke, Aijeli su ih zvali. Jedva da su pravili pauze u jelu, a hranili su se dok god im strela nije probola vrat. “I postaraj se da mrtvi budu sahranjeni.” Barem u ovom slučaju, neophodnost i mišljenje su bili jedno isto.