Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće

Poglavlje 22

Zov ptica u noći

4th Dimension 

Ležeći na ćebadima zatvorenih očiju licem nadole, Met je uživao u osećaju kako Melindrini palčevi gnječe njegovu kičmu. Nema ničeg tako dobrog kao dobra masaža posle dugog dana u sedlu. Pa, neke stvari bile su bolje, ali tada on je bio spreman da se zadovolji sa njenim palčevima.

            “Ti si dosta mišićav za tako niskog čoveka, Metrime Kautone.”

            On otvori jedno oko i pogleda je. Klečala je pored njegovih kukova. Naložila je vatru dvostruko jaču no što je bilo potrebno, i znoj joj je tekao niz telo. Njena lepa zlatna kosa, podšišana kratko sem onog perčina koji Aijeli nose koji joj je visio niz zatiljak vrata. “Ako sam prenizak, uvek možeš naći nekog drugog.”

            “Ti nisi prenizak za moj ukus”, ona se nasmeja mrseći mu kosu. Bila je duža od njene. “I sladak si. Opusti se. Ovo ne deluje ako si napet.”

            Gunđajući, on zatvori oči ponovo. Sladak? Svetlosti. I nizak. Jedino su ga Aieli nazivali niskim. U svakoj drugoj zemlji u kojoj je bio viši od većine muškaraca, iako ne uvek mnogo. Mogao se setiti kada je bio visok. Viši od Randa kada je jahao protiv Artura Hokvinga. I za šaku niži no što je sad kada se borio uz Maesinu protiv Aelgarija. Govorio je sa Lanom, tvrdeći da je čuo negde ta imena. Zaštitnik je rekao da je Maesin bio kralj Eharona, jedne od Deset nacija—toliko je Met već znao—nekih četri pet stotina godina pre Troločkih ratova. Lan je sumnjao da i Smeđi Ađah zna više. Mnogo toga je bilo izgubljeno u Troločkim ratovima, a više u Stogodišnjem ratu. To su bili najranija i najnovija sećanja od onih koja su mu bila usađena u glavu. Ništa posle Artura Pendraga Tanreala i ništa pre Maesina od Eharona.

            “Da li ti je hladno?” Melindra rečesa nevericom. “Drhtao si.” Ona se spusti sa njega, i on je ču kako dodaje drvo na vatru. Ovde je bilo dovoljno šikare za potpalu. Ona ga pljesnu po turu dok se pela na njega, mrmljajući, “Dobri mišići.”

            “Ako nastaviš tako”, on progunđa, “Pomisliću da nameravaš da me staviš na ražanj za večeru, kao Trolok.” Nije bilo da nije uživao biti sa Melindrom—sve dok bi se ona uzdržavala od isticanja da je viša od njega, u svakom slučaju—ali situacija je činila da mu bude neprijatno.

            “Nema ražnja za tebe, Metrime Kautone.” Ona zari palčeve duboko u njegovo rame. “To je to. Opusti se.”

            Predpostavljao je da će se oženiti jednog dana, primiriti se. To je ono što treba da uradiš. Žena, kuća, porodica. Prikovan za jedno mesto do kraja svog života. Nikada nisam čuo za ženu koja voli da joj muž pije i kocka se. A tu je bilo ono što su oni sa druge strane vratničastog ter'angreala rekli. Da mu je suđeno “da oženi Ćerku Devet meseca.” Čovek mora da se oženi pre ili kasnije, pretpostavljam. Ali sigurno nije nameravao da uzme Ajelku za ženu. Želeo je da pleše sa što više žena moguće, dok može.

            “Ti nisi napravljen za ražanj, već za veliku čast, mislim.” Melindra reče nežno.

            “Zvuči mi dobro.” Samo što sada nije mogao da natera da ga ijedna žena pogleda. Ni Devica, nijedna druga. To je bilo kao da je Melindra okačila znak na njega na kojemu je pisalo VLASNIŠTVO MELINDRE OD DŽUMAI ŠAIDO. Pa ne bi stavila poslednji deo, ne ovde. A onda opet ko zna šta bi Aijel uradio, a šta tek Devica koplja? Žene ne razmišljaju kao muškarci, a Aijelke ne razmišljaju kao iko drugi na svetu.

            “Zar nije čudno što se držiš tako povučeno.”

            “Povučeno?” on progunđa. Njene ruke su prijale. Čvorovi za koje on nije ni znao su se razvezivali. “Kako?” Pitao se da li je to imalo neke veze sa ogrlicom. Melindra joj je izgleda pridavala veliku pažnju, ili zato što je primila. Ona je, naravno, nikada nije nosila. Device ih ne nose. Ali nosila je u torbici i pokazivala je svakoj ženi koja bi je za nju pitala. Dosta njih je pitalo.

            “Stavljaš sebe u senku Randa al'Tora.”

            “Nisam u ničijoj senci”, on reče odsutno. Nije mogla biti ogrlica. Davao je nakit i drugim ženama, Devicama i drugim. Voleo je da daje stvari lepim ženama, čak i ako bi zauzvrat dobio samo osmeh. Nikada nije očekivao ništa više. Ako žena ne bi uživala u poljubcu i zagrljaju koliko i on, čemu onda sve to?

            “Naravno, postoji vrsta časti kada si u senci Kar'a'karna. Da bi bio blizu moćnih, moraš stojati u njihovoj senci.”

            “Senci”, Met se složi, bez da je stvarno čuo. Ponekad bi žena prihvatila, a ponekad ne, ali nijedna nije odlučila da su mu dugovale išta. To je stvarno bilo mučno. Nije nameravao da ga poseduje ijedna žena ma koliko bila lepa. I ma koliko bila dobra u razvezivanju učvorenih mišića.

            “Tvoji ožiljci bi trebali da budu ožiljci časti, zarađeni u tvoje sopstveno ime, kao poglavar, a ne ovako.” Jedan prst pređe duž užiljka od vešanja na njegovom vratu. “Da li si ovo zaradio služeći Kar'a'karna?”

            Otresajući njenu ruku, on se podiže na laktove i okrete se da je pogleda. “Da li si sigurna da ti 'Ćerka Devet meseca' ne znači ništa?”

            “Rekla sam ti da mi ne znači. Lezi dolje.”

            “Ako me lažeš, kunem se da ću ti isprašiti zadnjicu.”

            Sa rukama na kukovima, ona ga pogleda opasno. “Da li misliš da možeš da...mi isprašiš zadnjicu, Mete Kautone?”

            “Potrudiću se.” Najverovatnije bi ga probola kopljem kroz rebra. “Da li se kuneš da nikada nisi čula za Ćerku Devet meseca?”

            “Nikada nisam”, ona reče polagano. “Ko je ona? Ili šta? Lezi dolje, i dopusti mi-”

            Kos zapoja, naizgled svugda u šatoru kao i napolju, i trenutak kasnije crvenkrilo. Dobre Dvorečanske ptice. Rand je izabrao upozorenja iz onoga što je znao, ptica kojih nema u Pustari.

            Melindra se trenutno skinula sa njega, obmotavajući šoufu oko glave. Stavljajući veo dok je grabila koplja i štitove. Ona otrča iz šatora tako.

            “Krv i pepeo!” Met promrmlja dok je oblačio svoje pantalone. Crvenkrilo je značio jug. On i Melindra su postavili svoj šator na jugu, sa Čarinima. Što dalje od Randa, a da budu u logoru. Ali nije namjeravao da izađe napolje u ono grmlje go golcat kao što je Melindra uradila. Kos je značio sever, gde su Šaaradi bili ulogoreni. Dolazili su sa dve strane odjednom.

            Uvlačeći stopala u čizme što je bolje mogao u niskom šatoru, on pogleda na svoj medaljon sa likom lisičije glave koji je ležao kraj ćebadi. Vika se napolju pojačavala, udar metala o metal. On je najzad shvatio da je medaljon nekako onemogućio Moiraini da ga Izleči po prvi put. Znači, sve dok bi ga dodirivao, njeno usmeravanje nije imalo uticaja na njega. On nikada nije čuo za Senkin nakot koji ume da usmerava, ali tu je uvek bio Crni Ađah—tako je Rand govorio, i on mu je verovao—i uvek je postojala mogućnost da je jedan Izgubljeni najzad došao po Randa. Navlačeći kožnu vrpcu preko glave tako da mu medaljon stoji na grudima, on zgrabi svoje gavranom obeleženo koplje i izađe na hladnu mesečinu.

            Nije imao vremena da oseti hladnoću. Pre nego što je potpuno izašao iz šatora, on umalo izgubi glavu zbog kao kosa zakrivljenog troločkog mača. Sečivo mu okrznu kosu dok se on bacao nadole, otkotrljavši se na noge sa spremnim kopljem.

            Na prvi pogled u mraku, Trolok bi mogao biti krupan čovek, iako upola viši no ijedan Aijel, obučen sav u crni oklop sa šiljcima na zglobovima i ramenima. I sa šlemom na kojem su bili pričvršćeni kozji rogovi. Ali ti rogovi su rasli iz isuviše ljudske glave, a ispod očiju štrčala je gubica.

            Režeći, Trolok jurnu na njega zaurlavši na grubom jeziku koji nikada nije bio predviđen za ljudski jezik. Met zavrte koplje kao batinu, odbacujući teško ztakrivljeno sečivo na jednu stranu i gurnu njegov dugi vrh koplja u sred stvorenja. Oklop je popustio pred čelikom napravljenim Moću lako kao i meso ispod. Trolok kozije gubice se presavi uzviknuvši nešto grubo, te Met izvuče napolje svoje oružje, izmičući se u stranu dok je Trolok padao.

            Svud oko njega Aijeli, neki neobučeni, a neki samo do pola, ali svi sa crnim velovima, borili su se protiv Troloka sa veprovskim njuškama i kljovama ili vučijim gubicama ili orlovskim kljunovima. Neki su imali na glavi rogove ili kreste sa perima. Upotrebljavali su one čudno povijene mačeve i sekire sa šiljcima, kukaste trozupce i koplja. Ovde i onde  poneki bi koristio ogroman luk da ispaljuje strele veličine omanjeg koplja. Ljudi su se borili pored Troloka, takođe. U grubim kaputima sa mačevima vičući očajnički dok su umirali među grmljem.

            “Samael!”

            “Samael i Zlatne pčele!”

            Prijatelji mraka su umirali, većinom odmah čim bi napali Aijela, ali su Troloci umirali teže.

            “Ja nisam nikakvi krvavi heroj!” Met povika nikom posebno dok se borio sa Trolokom koji je imao medveđu gubicu i dlakave uši. To je bio njegov treći Trolok. Stvorenje je nosilo sekiru duge drške, sa tucetom oštrih šiljaka i bleštavim sečivom dovoljno velikim da prepolovi stablo, a bacalo ju je unaokolo kao igračku u tim velikim dlakavim rukama. To što je blizu Randa je uvaljivalo Meta u ovakve stvari. Sve što je želio od života je bilo nešto dobrog vina, kockanje i po koja lepa devojka. “Ne želim da budem umešan u ovo!” Posebno ne ako je Samael u blizini. “Da li me čuješ?”

            Trolok pade sa uništenim grlom, i on se nađe licem u lice sa Midraalom koji je upravo završio sa ubijanjem dva Aijela koji su ga napali zajedno. Polutan je izgledao kao čovek. Bled i oklopljen u crnu preklapajuću krljušt kao od zmije. Kretao se kao zmija takođe, bezkosno i tečno i brzo. Kao noć crn ogrtač je stajao mirno, koliko god se brzo kretao. I nije imao oči. Samo mrtvački beo deo kože, onde gde bi oči trebale da budu.

            Taj bezooki pogled se okrete ka njemu, i on zadrhta, strah je je curio niz njegove kosti. “Pogled Bezookog je strah”, govorili su u Krajinama gde bi trebalo to da znaju. Čak i Aijeli su priznavali da Midraalov pogled ledi srž. To je bilo prvo oružje stvora. Polutan ga napade u tečnom trku.

            Sa urlikom, Met pojuri da ga susretne. Kopljem je obrtao kao palicom, napadajući, i stalno se krećući. Stvorenje je nosilo sečivo tamno kao i njegov plašt i mač iskovan u kovačnicama Takan'dara, i ako bi ga posekao ne bi mu bilo spasa osim ako bi se Moiraina trenutno pojavila sa njenim Lečenjem. Ali postojao je samo jedan siguran način da se pobedi Sen. Sveopšti napad. Moraš da ga savladaš pre nego što on savlada tebe, i čak namera da se braniš je dobar način da pogineš. Nije mogao odvojiti čak jedan pogled za bitku koja je besnela oko njega u noći.

            Midraalovo sečivo je svetlucalo kao zmijski jezik. Kretalo se kao crna munja, ali da kontrira Metov napad. Kada bi se gavranom obeležen, Moći načinjen čelik susreo sa metalom napravljenim u Takan'daru, plavo svetlo bi bljesnulo oko njih, prasak pločaste munje.

            Odjednom, Metov sjekući napad udari u meso. Crni mač i bleda šaka odleteše, a povratni udar raspori Midraalovo grlo, ali Met se nije zaustavljao. Ubod kroz srce, presecanje jedne tetive, a onda druge, sve brzo jedno za drugim. Tek onda se odmakao od stvari koja se i dalje koprcala na zemlji. Mašući sa zdravom i odsečenom rukom dok je iz rana tekla mastiljava krv. Polutanima je trebalo dosta vremena da priznaju da su mrtvi. Nisu umirali u potpunosti sem sa zalaskom sunca.

            Gledajući unaokolo, Met shvati da se napad završio. Oni Troloci i Prijatelji mraka koji nisu bili mrtvi pobegli su. Makar on nije vidio nikog drugog da stoji sem Aijela. Neki i od njih su bili na zemlji, takođe. On uze maramicu sa vrata Prijatelja mraka da obriše Midraalovu crnu krv sa vrha koplja. Ona bi nagrizla metal ako bi bila na njemu predugo.

            Ovaj noćni napad nije imao nikakvog smisla. Po telima koje je mogao videti pri mesečini, Troločka i ljudska, niko od njih nije stigao dalje od prve linije šatora. A bez mnogo većih brojeva nisu se mogli nadati ničemu više.

            “Šta si ono viknuo? Carai nešto. Stari jezik?”

            On se okrenu ka Melindri. Ona više nije nosila veo ali i dalje nije nosila ništa drugo sem šoufe. Bilo je i drugih Devica unaokolo, i muškaraca, koji su imali isto toliko odeće i pokazivali isto toliko malo brige, iako je većina krenula ka šatorima bez oklevanja. Nisu imali stida, to je to. Nisu uopšte imali stida. Njoj izgleda uopšte nije bilo hladno, iako je njen dah pravio pramenove magle. On je bio znojav koliko i ona, i smrzavao se sada kada nije bilo borbe da mu skreće pažnju.

            “Nešto što sam čuo jednom”, on joj reče. “Svidelo mi se kako zvuči.” Carai an Caldazar! Za čast Crvenog orla. Poklič Manaterena. Većina njegovih sećanja je bila iz Manaterena. Neka od njih je imao i pre iskrivljenih vratnica. Moiraina je rekla da to Stara Krv izbija. Sve dok ne izbija iz njegovih vena.

            Ona stavi ruku preko njegovog ramena dok se on vraćao njihovom šatoru. “Videla sam te sa Noćnim trkačem, Mete Kautone.” To je bilo jedno od Aijelskih imena za Midraala. “Ti si visok koliko čovek treba da bude.”

            Smešeći se, on stavi ruku oko njenog struka, ali nije mogao izbiti napad iz glave. Želeo je—misli u njegovim posuđenim sećanjima su bile isuviše zamršene—ali nije mogao. Zašto bi iko otpočeo tako beznadežan napad? Niko sem budale je napadao mnogo jače snage bez razloga. To je bila misao koju nije mogao izbaciti iz glave. Niko nije napadao bez razloga.

Zov ptica je probudio Randa trenutno i on zgrabi saidin dok je bacao ćebad u stranu i istrča napolje bez kaputa i samo čarapama na nogama. Noć je bila hladna i osvetljena mesečinom. Slabi zvuci bitke dolazili su iz brda ispod prolaza. Oko njega Aijeli su se komešali kao užurbani mravi. Jurili su u noć onde gde bi napad mogao doći ovde u prolazu. Štitovi bi se oglasili ponovo—Senkin nakot u prolazu bi izazvao da zimska zeba zapoje—sve dok ih ne bi ujutro raspleo, ali nije bilo svrhe glupo rizikovati.

            Uskoro je prolaz bio ponovo miran. Gai'šaini su bili u šatorima, čak i sada im je oružje bilo zabranjeno. Ostali Aijeli su otišli na mesta koja bi možda trebalo braniti. Čak su Adelin i ostale Device otišle. Kao da su znale da bi ih on zadržao ako bi sačekale. Mogao je čuti malo gunđanja kod kola pored zidova grada, ali ni Kader, ni vozači se nisu videli. Nije ni očekivao da se vide. Slab zvuk bitke—ljudi su vikali, vrištali, umirali—dolazio je iz dva pravca. Oba odozdo, poprilično daleko od njega. Ljudi su bili i oko šatora Mudrih. Gledale su borbu, izgleda.

            Napad dole nije imao smisla. To nisu bile Miagome, sem ako Timolan nije primio Senkin nakot u njegov klan, a to je bilo verovatno koliko i da Beli Plaštovi regrutuju Troloke. On se okrenu ka šatoru, i čak u Praznini, on se trgnu.

            Avijenda je izašla na mesečinu. Belo ćebe je bilo obmotano oko nje. Odmah iza nje je stojao visoki čovek zaklonjen tamnim plaštom. Senke su plutale preko njegovog mršavog prebledog lica sa prevelikim očima. Podiže se pesma i plašt se rastvori u široka kožna krila kao od šišmiša. Krećući se kao u snu, Avienda otpluta ka iščekujućem zagrljaju.

            Rand usmeri i prst tanke kobne vatre proplamte pored nje. Strela čiste svetlosti zabi se Draghkaru u glavu. Efekat tanjeg toka bio je sporiji, ali ne manje siguran nego sa Psomracima. Boje stvorenja se preokrenuše, crna u belu, bela u crnu, i ono se premetnu u svetleće čestice koje su se topile na vazduhu.

            Avienda protrese sebe kada pevanje prestade. Gledala je poslednje čestice dok su nestajale i okrenu se ka Randu pripijajući ćebe pri sebi. Njena ruka se podignu i tok vatre debeo kao njegova glava pohuja ka njemu.

            Zapanjen čak i u praznini, nikad ne misleći na Moć, on se baci na zemlju ispod vala plamena. On se ugasi trenutno.

            “Šta to radiš?” On reče tako besno, tako potreseno da Praznina naprsnu i saidin iščeznu iz njega. On se podiže na noge krećući se ka njoj. “To je bila najveća nezahvalnost za koju sam ikada čuo!” On je nameravao da je prodrma sve dok joj zubi ne budu cvokotali. “Upravo sam ti spasao život, ako nisi primetila, a ako sam povredio neki krvavi Aijelski običaj, nije me—!”

            “Onda sledeći put”, ona odgovori “ću ostaviti velikog Kar'a'karna da reši probleme sam!” Nezgrapno držeći ćebe pri sebi, ona se sagnu čvrste kičme u šator.

            Po prvi put, on pogleda iza sebe. Vide još jednog Draghkara skupljenog na zemlji i u plamenovima. Bio je tako besan da nije čuo pucanje i pucketanje dok je gorio, nije osetio miris goreće masti. Nije čak ni osetio njegovu zlobu. Draghkari su ubijali tako što bi prvo isisali dušu, a onda život. Morao bi da bude blizu, da dodirne, ali ovaj je ležao ne više od dva koraka od mesta gde je on stajao. Nije bio siguran koliko je Draghkarov pevušeći zagrljaj efektivan na nekoga ispunjenog saidinom, ali mu je bilo drago što nije saznao.

            Duboko udahnuvši, on kleče pored ulaza u šator. “Avienda?” Nije mogao da uđe. Unutra je bila upaljena svetiljka i ona bi, koliko on zna, mogla sedeti gola, mentalno ga cepajući gore dolje kao što je i zaslužio. “Avijenda, žao mi je. Izvinjavam se. Bio sam budala kada sam onako govorio bez da pitam zašto. Trebao bih znati da mi ti ne bi naškodila i ja ... ja ...ja sam budala”, on završi tiho.

            “Dosta toga ti ne znaš, Rande al'Tore”, dođe prigušeni odgovor. “Ti jesi budala!”

            Kako su se Aijeli izvinjavali? To je nikada nije upitao. Uzimajući u obzir đi'e'toh, učenje muškaraca da pevaju, i svadbene običaje, nije nameravao da pita. “Da, jesam i izvinjavam se.” Ovoga puta nije bilo odgovora. “Da li si u ćebadima?” Tišina.

            Gunđajući za sebe, on ustade, mrdajući svojim prstima u čarapama po ledenom tlu. On će morati da ostane ovde sve dok ne bude siguran da je pristojno pokrivena. Bez čizama i kaputa. On zgrabi saidin, ljagu i sve, samo da bi bio udaljen od hladnoće koja je ledila kosti, u Praznini.

            Tri Mudre, šetači kroz snove naravno, dođoše trčeći, sa Egvenom. Sve su pomno gledale gorućeg Draghkara dok su prolazile kraj njega, u isto vreme obmotavale se šalovima.

            “Samo jedan”, Amis reče. “Hvala Svetlosti. Ali sam iznenađena.”

            “Bilo ih je dva”, Rand joj reče. “Ja sam ... uništio drugog.” Zašto bi oklevao samo zato što ga je Moiraina upozorila na kobnu vatru? To je bilo oružje kao i svako drugo. “Da Avijenda nije ubila ovog, ja mislim da bi me on sredio.”

            “Osetile smo kada je ona usmerila i to nas je privuklo”, Egvena reče, posmatrajući ga od glave do pete. Prvo je pomislio da je proveravala imali on povreda, ali ona je posebno obratila pažnju na njegova stopala u čarapama, a onda pogleda šator gde se kroz pukotinu u šatorskom krilu probijala svetlost lampe. “Ponovo si je uznemirio, zar ne? Ona ti je spasla život, a ti... Muškarci!” Sa gađenjem, ona prođe kraj njega i uđe u šator. On ču tihe glasove, ali nije mogao razumet šta su govorili.

            Melaina trznu svoj šal. “Ako nas ne trebaš, onda moramo videti šta se dešava dole.” Ona užurbano ode, ne sačekavši ostale dve.

            Bair se nasmeja dok su ona i Amis pošle za Melainom. “Da se kladimo koga će prvo da poseti.? Moja ogrlica od ametista koja ti se toliko sviđa protiv te tvoje safirne narukvice?”

            “Dogovoreno. Ja biram Dorindu.”

            Starija Mudra se ponovo nasmeja. “Njene oči su pune Baela. Prvosestra je prvosestra, ali novi muž...”

            One izađoše iz dometa sluha, i on se sagnu ka ulazu  šatora. On i dalje nije mogao čuti šta su govorile, ne sem da prisloni uvo na procep, a to nije nameravao da uradi. Sigurno se Avijenda pokrila zato što je Evgena unutra. A onda opet, zbog toga kako je Egvena prihvatila Aijelske običaje, bilo je isto toliko verovatno da se i ona razgolitila.

            Mek zvuk papuča najavi Moirainu i Lana, i Rand se uspravi. Iako ih je mogao oboje čuti kako dišu, Zaštitnikovi koraci su se i dalje jedva čuli. Moirainina kosa je visila pri njenom licu, a ona je držala tamnu odeću oko sebe. Svila je sijala pri mesečini. Lan je bio potpuno odeven, obuven i naoružan. Bio je naravno obmotan u onom plaštu koji ga je činio delom noći. Zvuci bitke su se stišavali dole u brdima.

            “Iznenađen sam Moiraina što ranije nisi došla.” Njegov glas je zvučao hladno, ali bolje njegov glas no on. On se držao za saidin, borio se sa njim, i noćna hladnoća ostade nešto daleko. On je toga bio svestan, svestan svake dlake na njegovim rukama koja je drhtala od hladnoće ispod njegovih rukava, ali to ga nije doticalo. “Ti me obično potražiš čim osetiš nevolju.”

            “Ja ti nikada nisam objašnjavala sve što činim ili ne činim.” Njen glas je bio staložen i misteriozan kao i uvek. Ipak i pri mesečini Rand je bio siguran da se zacrvenela. Lan je izgledao nevoljno, iako za njega je to bilo teško reći. “Ne mogu te držati za ruku zauvek. Jednoga dana, ti ćeš morat hodati sam.”

            “To sam uradio noćas, zar ne?” Stid kliznu preko Praznine—to je zvučalo kao da je on sve sam uradio—te dodade, “Avijenda je skinula ovog sa mojih leđa.” Plemenovi na Draghkaru su slabo goreli.

            “Onda je dobro što je ona bila ovde.'' Moiraina reče mirno. “Nisi me trebao.”

            Ona nije bila uplašena, to je bilo sigurno. Video je kada bi uletela u sred Senkinog nakota, vešto koristeći Jednu Moć kao i Lan svoj mač. Video je to prečesto da bi poverovao da je ona uplašena. Onda zašto nije došla kada je osetila Draghkara? Ona ga je mogla osetiti i Lan takođe. To je bio jedan od darova koji su Zaštitnici dobijali iz veze između njih i Aes Sedai. Mogao bi je naterati da kaže. Uhvatit je između njene zakletve prema njemu i njene nemogućnosti da laže. Ne, nije mogao to da uradi. Ili nije hteo. On ne bi to uradio nekome ko pokušava da mu pomogne.

            “Makar sad znamo zbog čega je onaj napad dole bio”, on reče. “Da pomislim da se nešto važno dole dešavalo dok bi mi se Draghkar prišunjao. Ovo su pokušali i u utvrdi Hladne stene, a ni tamo im nije uspelo.” Samo što im je ovaj put skoro uspelo. Ako je to bila namera. “Pomislio bi da bi pokušali nešto drugačije.” Kuladin pred njm. Izgubljeni izgleda svugde. Zašto ne može da se suoči sa jednim po jednim neprijateljem?

            “Nemoj pogrešiti i pomisliti da su Izgubljeni jednostavni”, Moiraina reče. “To bi lako bilo pogubno.” Ona pomeri odeću kao da je želela da je deblja. “Kasno je. Ako me više ne trebaš....?”

            Aijeli počeše da se vraćaju dok su ona i Zaštitnik odlazili. Neki se okupiše oko Draghkara, i poslaše neke gai'šaine da ga odvuku, ali većina bi ga samo pogledala pre nego što bi se vratili šatorima. Izgleda da su sada očekivali takve stvari od njega.

            Kada se Adelin i Device pojaviše, vukle su svoja stopala u mekim čizmama. Netremice su gledale Draghkara koga su sada odvlačili ljudi u belom. Izmenile su poglede pre nego što priđoše Randu.

            “Nije bilo ničeg ovde”, Adelin reče polako. “Sav napad je bio dole. Prijatelji mraka i Troloci.”

            “Čula sam da su vikali 'Samael i Zlatne pčele' “, druga doda. Glave obmotane šoufom.  Rand nije mogao da vidi ko je ona. Zvučala je mlado. Neke od Devica nisu bile mnogo starije od šesnaest godina.

            Duboko udahnuvši, Adelin mirno vodoravno ispruži jedno od njenih kopalja pred njega. Ostale uradiše isto to. Svaka po jedno koplje. “Mi—ja—razočarala”, Adelin reče. “Mi smo trebale biti ovde kada je Draghkar došao. Umesto toga, mi smo otrčale kao deca da plešemo kopljima.”

            “Šta treba da uradim sa tim?” Rand upita, i Adelin odgovori bez oklevanja.

            “Šta god želiš, Kar'a'karne. Mi stojimo spremne i nećemo se opirati.”

            Rand odmahnu glavom. Krvavi Aijeli i njihov krvavi đi'e'toh. “Uzmite to i idite da čuvate moj šator. Pa? Idite.” Razmenile su poglede pre nego što su počele da se pokoravaju. Nevoljno, kao što su mu i prišle. “I recite Avijendi da ću ući kada se vratim”, on doda. Nije nameravao da provede celu noć napolju pitajući se da li je bezbedno. On se udalji. Kameno tlo je bilo tvrdo pod njegovim petama.

            Asmodeanov šator nije bio daleko od njegovog. Zvuk nije dolazio iz njega. On cimnu šatorsko krilo na ulazu i uđe unutra. Asmodean je sedeo u tami, grizući usnu. On se trznu kad se Rand pojavi, i ne dade mu šansu da progovori.

            “Nisi valjda očekivao da ti pomognem, zar ne? Osetio sam Draghkara, ali ti možeš da ih središ. Nikada mi se Draghkari nisu sviđali. Nikada ih nismo trebali napraviti. Imaju manje mozga od Troloka. Daj im naređenje i oni ponekad opet ubiju ono što im je najbliže. Da sam izašao, da sam uradio nešto... Šta ako bi neko primetio? Šta ako bi shvatili da nije moguće da si ti usmerio? Ja—”

            “Dobro po tebe što nisi”, Rand ga preseče, sedeći prekrštenih nogu u mraku. “Da sam te osetio punog saidina tamo napolju noćas, možda bih te ubio.”

            Asmodeanov smeh je bio drhtav. “Pomislio sam i na to, takođe.”

            “Samael je onaj ko je napao večeras. Makar Troloci i Prijatelji mraka.”

            “Nije nalik na Samaela da uzalud baca ljude.” Asmodean reče polako. “Ali on će žrtvovati deset hiljada ili desetostruko toliko, ako misli da je dobit vredna cene. Možda ostali žele da misliš da je to on. Čak i da su Aijeli uzeli zarobljenike... Troloci ne misle o mnogo čemu drugom sem o ubijanju, a Prijatelji mraka veruju u ono što im se kaže.

            “To je bio on. Pokušao je da me isprovocira da ga napadnem već jednom, na isti način, kod Serendara.” O Svetlosti! Misao dopluta preko površine Praznine. Rekao sam “mene.” Nije znao gde je Serendar bio, ili bilo šta drugo sem onoga što je rekao. Reči su načisto izletele.

            Posle duže tišine, Asmodean tiho reče, “Nisam znao za to.”

            “Ono što želim da znam je, zašto?” Rand je birao oprezno svoje reči nadajući se da su sve bile njegove. Sećao se Samaelovog lica. Čovek—Nije moje. Nije moje sećanje—nabijen čovek sa kratkom žutom bradom. Asmodean je opisao sve Izgubljene, ali je on znao da ova slika nije napravljena od tog opisa. Samael je uvek želeo da bude viši, i ljutio se što mu Moć to nije mogla podariti. Asmodean mu to nije nikada rekao. “Iz onoga što si mi rekao, on se ne bi suočio samnom sem ako je siguran u pobedu. A čak ni onda. Rekao si da bi me on radije prepustio Mračnom da može. Onda zašto je siguran da će ovaj put pobediti, ako odlučim da pođem za njim?”

            Raspravljali su to u mraku satima, ne donevši bilo kakav zaključak. Asmodean se držao mišljenja da je to bio neko od ostalih koji se nadao da će poslati Randa na Samaela i tako se otarasiti obojice. Makar je tako govorio. Rand je mogao osetiti njegove tamne oči kako ga posmatraju kako se pitaju. Ona omaška je bila prevelika za sakriti.

            Kada se najzad vratio svom šatoru, Adelin i tuce Devica skočiše na noge. Sve su od jednom govorile da je Egvena otišla i da je Avijenda odavno zaspala. Da je ona ljuta na njega, da su obe ljute. Dale su mu toliko različitih saveta na temu kako da se ophodi prema besu te dve žene, i to sve u isto vreme tako da ništa nije mogao razumeti. Najzad one utihnuše. Pogledi su bili razmenjivani među njima, i Adelin progovori sama.

            “Mi moramo razgovarati o ovome noćas. O onome što smo uradile, i o tome šta nismo uspele da uradimo. Mi—”

            “To nije bilo ništa”, on joj reče, “i da je bilo nešto, oprošteno je i zaboravljeno. Želio bih da jednom imam nekoliko sati sna. Ako želite da raspravite o tome, idite kod Amis ili Bair. Siguran sam da će razumeti šta želite više nego ja.” To ih je iznenađujuće ućutkalo, i omogućilo mu da uđe unutra.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće