Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 25
Snovi o Galadu
Nynaeve
Umesto da se vrati u svoje telo, Egvena je plutala u tami. Izgledalo je da je i sama bila tama, bez materije. Da li je njeno telo bilo gore, dole ili bočno od nje, nije znala – ovde nije bilo smerova – ali je znala da je ono bilo blizu, da možo lako da se vrati u njega. Svuda oko nje u tami naizgled su treptali svici, ogromno jato koje se gubilo u nezamislivoj daljini. To su bili snovi, snovi Aijela u logoru, snovi muškaraca i žena po Kairhienu, po svetu, svi svetlucajući tu.
Sada je mogla da jasno vidi neke od bližih i da imenuje snevača. Na neki način te iskre su bile slične kao i svici – što joj je zadavalo mnogo muke na početku – ali na drugi način, sada su se činili osobeni koliko i lica. Randovi snovi, i Moirainini, izgledali su prigušeni, nejasni zbog štitova koje su oni istkali. Amisini i Bairini su bili sjajni i pravilno su pulsirali; očigledno, poslušale su svoj sopstveni savet. Da nije videla te snove, smesta bi se vratila u svoje telo. Te dve su mogle da lutaju tamom mnogo bolje nego ona; ne bi ni znala da su tu dok one ne bi skočile na nju. Ako ikada bude naučila da prepozna Elejnu i Ninaevu na isti način, moći će da ih pronađe u tom ogromnom sazvežđu ma gde da su u svetu. Ali noćas nije nameravala da posmatra ničiji san.
Pažljivo je oblikovala dobro zapamćenu sliku u svom umu, i našla se nazad u Tel'aran'rhiodu, unutar male sobe bez prozora u Kuli gde je živela kao početnica. Uski krevet je bio postavljen uz jedan belo okrečeni zid. Umivaonik i stolica sa tri noge su stajali nasuprot vrata, a haljine i spavaćice od bele vune sadašnjeg žitelja visile su zajedno sa belim ogrtačem na klinovima. Moglo je da se desi i da ne bude nikog; Kula nije mogla da popuni sobe početnica već mnogo godina. Pod je bio skoro iste beline kao zidovi i odeća. Svakog dana početnica koja živi tu bi ribala taj pod na rukama i kolenima; Egvena je i sama to radila, i Elejna u susednoj sobi. Ako bi kraljica došla na obuku u Kulu, počela bi u sobi kao što je ova, ribajući pod.
Garderoba je bila drugačije poređana kada je ponovo bacila pogled na nju, ali je to ignorisala. Spremna da zagrli saidar u otkucaju srca, otvorila je vrata samo toliko da provuče glavu napolje. I uzdahnula je sa olakšanjem kada je videla Elejninu glavu kako, sporo kao i njena, izviruje iza susednih vrata. Egvena se nadala da nije izgledala tako nesigurno i da joj oči nisu toliko razrogačene. Užurbano je pokazala i Elejna je pojurila u beloj haljini kakve nose početnice, koja je postala bleda siva svila dok je uletala unutra. Egvena je mrzela sive haljine; to su nosile damane.
Još trenutak se zadržala na vratima posmatrajući galerije prostorija početnica. Sloj po sloj su se uzdizale, da bi isto toliko nivoa padale do Dvorane početnica. Nije baš stvarno očekivala da Lijandrin, ili neko gori, bude tamo, ali nikad nije na odmet biti oprezan.
“I mislila sam da si ovo htela”, reče Elejna dok je zatvarala vrata. “Da li znaš koliko je teško zapamtiti šta smem kome da kažem? Ponekad poželim da možemo da jednostavno sve kažemo Mudrama. Da im kažemo da smo samo Prihvaćene i da završimo s tim.”
“Ti bi završila s tim,” storgo reče Egvena. “Ja, međutim, spavam na manje od dvadeset koraka od nih.”
Elejna zadrhta. “Ta Bair. Podseća me na Lini kakva je bila kada bih razbila nešto što nije trebalo da diram.”
“Samo čekaj dok te upoznam sa Sorileom.” Elejna ju je sumnjičavo pogledala, ali na kraju, Egvena nije bila sigurna da bi i ona sama poverovala za Sorileu dok je ne bi upoznala. Nije bilo načina da se ovo uradi lako. Namestila je šal. “Reci mi kako si se srela sa Biržitom. To je bila Biržita, zar ne?”
Elejna se zaljuljala kao da je dobila udarac u stomak. Njene plave oči su se zatvorile na trenutak, i udahnula je vazduh koji mora da joj je došao do nožnih prstiju. “Ne mogu da ti pročam o tome.”
“Kako to misliš ne možeš da pričaš? Imaš jezik. Da li je to bila Biržita?”
“Ne mogu, Egvena. Moraš da mi veruješ. Rekla bih ti ako bih mogla, ali ne mogu. Možda… mogu da pitam…” Kada bi Elejna imala naviku da krši ruke, sada bi to radila. Usta su joj se otvarala i zatvarala, a reči nisu izlazile; oči su joj letele po sobi kao da traže nadahnuće ili pomoć. Duboko udahnuvši, uperila je plavi pogled pun žurbe ka Egveni. “Bilo šta što kažem bi narušilo tajne koje sam obećala da čuvam. Čak i to. Molim te, Egvena. Moraš da mi veruješ. I nikome ne smeš da kažeš šta… misliš da si videla.”
Egvena je potisnula ozbiljno mrštenje sa lica. “Verovaću ti.” Makar je sigurno znala da joj se stvari ne priviđaju. Biržita? Svetlosti! “Nadam se da ćeš mi jednog dana dovoljno verovati da bi mi rekla.”
“Ja ti verujem, ali...” Odmahujući glavom, Elejna je sela na ivicu uredno nameštenog kreveta. “Mi suviše često čuvamo tajne, Egvena, ali ponekad postoji razlog.”
Trenutak kasnije Egvena je klimnula i sela pored nje. “Kada budeš mogla”, je bilo sve što je rekla, ali ju je njena prijateljica sa olakšanjem zagrlila.
“Rekla sam sebi da neću ovo da pitam, Egvena. Bar jednom sam htela da mi se on ne vrzma po glavi.” Siva haljina za jahanje je postala svetlucava zelena svečana haljina; Elejna nikako nije mogla da bude svesna koliko se duboko izrez oko vrata spustio. “Ali…je li Rand dobro?”
“Živ je i nepovređen, ako na to misliš. Mislila sam da je bio grub u Tiru, ali sam ga danas čula kao preti da će obesiti ljude ako budu radili protiv njegovih naredbi. Nije da su to bile loše naredbe – neće dopustiti da neko uzima hranu bez plaćanja, ili da ubija ljude – ali ipak. Oni su bili prvi koji su ga pozdravili kao Onog Koji Dolazi Sa Zorom; pratili su ga iz Pustare bez oklevanja. A on im je pretio, grub kao hladni čelik.”
“Nije pretio, Egvena. On je kralj šta god ti ili on ili bilo ko drugi rekao, a kralj ili kraljica moraju da dele pravdu bez straha od neprijatelja ili usluga za prijatelje. Svako ko to radi mara da bude strog. Majka ponekad može da učini da se zidine grada čine nežnim.”
“Ne mora da bude tako ohol oko toga”, reče Egvena ravnim glasom. “Ninaeva je rekla da moram da ga podsetim da je on samo čovek, ali još nisam shvatila kako.”
“Mora da se seti da je samo čovek. Ali ima pravo da očekuje da ga poslušaju.” Bilo je nečeg nadmenog u Elejninom glasu dok nije spustila pogled na sebe. Tada je njeno lice postalo tamnocrveno, a zelena haljina je iznenada imala čipkani okovratnik do njene brade. “Jesi li sigurna da ne mešaš to sa ohološću?” zavši davljeničkim glasom.
“On je uobražen paun.” Egvena je ustala sa kreveta; sećala ga se kao tvrdog, ali je tanki dušek bio mekši nego ono na čemu je spavala u šatoru. Nije želela da priča o Randu. “Jesi li sigurna da ta tuča neće izazvati još nevolja?” Neprijateljstvo sa tom Latelom nije moglo da im putovanje učini lakšim.
“Mislim da neće. Latelino negodovanje protiv Ninaeve je bilo u tome što ona više nije mogla da probira među svim slobodim muškarcima. Pretpostavljam da neke žene misle na takav način. Aludra se drži za sebe, a Serandin ne bi uplašila ni gusku dok nisam počela da je učim da se izbori za sebe, a Klarina je udata za Petra. Ali je Ninaeva bila dovoljno jasna u tome da će izvući uši svakom muškarcu koji makar pomisli da može da joj se udvara, i još se izvinila Lateli, tako da se nadam da se to sredilo.”
“Izvinila se?”
Druga žena je klimnula, zbunjenog lica, a Egvena je znala da i njeno sopstveno lice sigurno izgleda tako. “Mislila sam da će izudarati Luku kada joj je rekao da mora – on, uzgred, izgleda da ne misli da se njeno upozorenje odnosi na njega – ali je uradila to, pošto se durila oko sat vremena. Mrmljajući o tebi, ustvari.” Oklevala je, upućujući Egveni pogled iskosa. “Da li si joj nešto rekla na vašem poslednjem sastanku? Ona je... drugačija od tada, i ponekad priča sa sobom. Prepire se, ustvari. Oko tebe, po onome što sam čula.”
“Nisam rekla ništa što nije moralo biti rečeno.” Znači održalo se, šta god da se dogodilo između njih dve. Ili to, ili je Ninaeva nagomilavala svoj bes za sledeći put kada se sretnu. Nije više nameravala da trpi narav te žene, ne sada kada je znala da ne mora. “Reci joj da je previše stara da bi se tukla valjajući se po zemlji. Ako to opet učini, imaću i nešto gore da joj kažem. Tačno tako joj reci. Biće gore.” Neka Ninaeva vari to do seldećeg puta. Ili će biti krotka kao jagnje... Ili će Egvena da ispuni svoju pretnju. Ninaeva je možda jača u Moći, kada može da usmerava, ali ovde je Egvena bila jača. Na jedan ili drugi način, završila je sa Ninaevinim izlivima besa.
“Kazaću joj”, reće Elejna. “I ti si se promenila. Kao da ima nešto Randovog držanja u tebi.”
Egveni je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati šta je mislila, potpomognuta tim zabavljenim osmejkom. “Ne budi blesava.”
Elejna se glasno nasmejala i ponovo je zagrlila. “O, Egvena, bićeš Amirlin Tron jednoga dana, kada ja budem kraljica Andora.”
“Ako tada Kula bude postojala”, reče Egvena trezveno, i Elejnin smeh izblede.
“Elaida ne može da uništi Belu Kulu, Egvena. Šta god da uradi, Kula će ostati. Možda ona neće biti Amirlin. Kada se Ninaeva seti imena tog grada, kladim se da ćemo tamo naći Kulu u izgnanstvu, sa svakim Ađahom osim Crvenog.”
“Nadam se.” Egvena je nekako zvučala tužno. Želela je da Aes Sedai podrže Randa i da se suprotstave Elaidi, ali to bi značilo da je Bela kula sigurno slomljena, možda da više nikada ne bude cela.
“Moram da se vratim”, reče Elejna. “Ninaeva je uporna u tome da ona koja ne uđe u Tel'aran'rhiod ostane budna, a sa njenom glavoboljom potrebno joj je da popije jedan od njenih biljnih čajeva i da spava. Stvarno ne znam zašto je tako uporna. Ko god da gleda ne može ništa da uradi da pomogne, a obe do sad znamo da je ovde savršeno bezbedno.” Njena zelena haljina je zatreperila za trenutak do Biržitine bele jakne i širokih žutih pantalona, a onda se naglo vratila. “Rekla je da ti ovo ne kažem, ali ona misli da Mogedien pokušava da nas nađe. Nju i mene.”
Egvena nije postavila očigledno pitanje. Bilo je jasno da je to nešto što im je rekla Biržita. Zašto Elejna uporno pokušava da sačuva tu tajnu? Zato što je obećala. Elejna nikada u svom životu nije prekršila obećanje. “Reci joj da bude oprezna.” Bilo je malo verovatno da Ninaeva sedi i čeka ako misli da je neko od Izgubljenih juri. Setila bi se da je već jednom porazila tu ženu, a uvek je imala više hrabrosti nego razuma. “Izgubljene ne treba shvatiti olako. A ni Seanšane, čak i ako su samo tobožnji dreseri životinja. Tako joj reci.”
“Ne verujem da bi me poslušala ako bih ti rekla da i ti budeš oprezna.”
Iznenađeno je pogledada Elejnu. “Ja sam uvek oprezna. Znaš to.”
“Naravno.”Poslenja stvar koju je Egvena videla dok je druga žena bledela bio je osmeh koji je govorio o tome da se zabavljala.
Sama Egvena nije otišla. Ako Ninaeva nije mogla da se seti gde je bilo okupljanje Plavih, možda ona može ovde to da otkrije. Nije to bila nova ideja: ovo nije bilo prvo putovanje do Kule od poslednjeg sastanka sa Ninaevom. Stavila je imitaciju Enailinog lica, sa plamenom kosom do ramena, i haljinu Prihvaćene porubljenu trakama, a onda oblikovala sliku Elaidine kitnjasto nameštene radne sobe.
Izgledala je kao i pre, mada je svake posete sve manje stolica ukrašenih rezbarijama loze stajalo u luku ispred širokog pisaćeg stola. Slike su još uvek visile iznad kamina. Egvena je otkoračala do stola, odgurujući u stranu stolicu nalik na tron čija je unutrašnjost bila ukrašena Plamenom Tar Valona od slonovače, da bi mogla da dohvati lakiranu kutiju za pisma. Podignuvši poklopac, sav u šarama jastrebova u borbi i oblaka, počela je da pregleda pergamente najbrže što je mogla. Čak i tako, neki su se otapali polu-pročitani, ili izmenjeni. Nije bilo načina da se ranije razazna šta je bilo važno a šta nevažno.
Izgledalo je da je većina izveštaja bila o neuspesima. Još uvek nije bilo vesti o tome gde je lord od Bašere odveo svoju vojsku, a primesa razočaranosti i brige su obojili reči. To ime joj je zagolicalo pozadinu uma, ali, bez vremena za gubljenje, čvrsto ga je odgurnula i zgrabila drugi list. Nema vesti ni o Randovom prebivalištu, pisalo je na izgužvanom izveštaju punom panike. To je bilo dobro znati, i isplatilo je putovanje samo po sebi. Više od mesec dana je prošlo otkad su stigle poslednje vesti iz Tančika od očiju-i-ušiju bilo kog Ađaha, a ostali u Tarabonu su ućutali; pisac je krivio tamošnju anarhiju; glasine da je neko osvojio Tančiko nisu mogle biti potvrđene, ali je pisac nagoveštavao da je sam Rand bio umešan. Još je i bolje ako Elaida traži na mestu udaljenom hiljadama liga. Izveštaj pun zbunjenosti je govorio o tome kako je Crvena sestra u Kaemlinu tvrdila da je videla Morgazu u javnosti, ali špijuni različitih Ađaha kažu da je kraljica bila povučena danima. Borbe u Krajinama, moguće manje pobune u Šijenaru u Arafelu; pergament je nestao pre nego što je mogla da pročita razlog. Pedron Nial zove Bele plaštove u Amadiciju, možda na pokret protiv Altare. Dobro je što su Elejna i Ninaeva tamo samo još tri dana.
Sledeći pergament je bio o Elejni i Ninaevi. Prvo je pisac savetovao da se ne kazni špijun koji im je dozvolio da pobegnu – Elaida je to precrtala debelim linijama i napisala “Napravi primer!” na margini – baš kada je žena počela da piše detalje o traganju za njima u Amadiciji, list je postao pregršt, snop nečega što su izgleda bili planovi graditelja i zidara za izgradnju privatne rezidencije za Amirlin Tron na zemljištu Kule. Po broju strana, više je izgledala kao palata.
Pustila je da strane padnu, i one su nestale pre nego što su završile sa rasipanjem po stolu. Lakirana kutija je ponovo bila zatvorena. Mogla je ostatak svog života da provede ovde, znala je; uvek će biti još dokumenata u kutiji, i oni će se uvek menjati. Što je više neki predmet bio promenljiv u stvarnom svetu – pismo, komad odeće, činija koja se često pomera – to je manje čvrst njen odraz bio u Tel'aran'rhiodu. Nije mogla predugo ovde da ostane; spavanje dok si u Svetu Snova nije pružalo toliko odmora kao neometano spavanje.
Žureći iz sobe do predsoblja, taman je htela da posegne za urednim gomilama svitaka i pergamenata, neki od njih sa pečatima, na Čuvarevom pisaćem stolu, kada je soba naizgled zatreperila. Pre nego što je imala vremena čak i da razmisli šta je to značilo, vrata su se otvorila u ušao je Galad, smešeći se, dok mu je brokatni plavi kaput savršeno stajao na ramenima a tesne pantalone pokazivale oblik njegovih listova.
Duboko je udahnula, dok joj je stomak treperio. Jednostavno nije bilo pošteno da muškarac ima tako lepo lice.
Prišao je bliže, tamnih svetlucavih očiju i dodirnuo joj obraz prstima. “Hoćeš li da prošetaš sa mnom po Vodenom vrtu?” rekao je meko.
“Ako vas dvoje želite da se milujete”, reče oštri ženski glas, “nećete to raditi ovde.”
Egvena se okrenula, razrogačenih očiju, buljeći u Leanu koja je sedela iza stola sa Čuvarevom ešarpom na ramenima i nežnim osmehom na bakarnom licu. Vrata prema Amirlininoj radnoj sobi su bila otvorena, a unutra je Sijuan stajala pored svog jendnostavnog, dobro izglačanog pisaćeg stola, čitajući dugačak pergament, dok joj prugasti šal koji je označavao njen položaj bio na ramenima. Ovo je bilo ludilo.
Pobegla je ne razmišljajući koju sliku oblikuje, i našla se na Zelenilu u Emondovom Polju boreći se za vazduh, okružena kućama sa slamnatim krovovima. Vinska voda je kuljala iz kamena koji je izbijao na širokom prostranstvu trave. Blizu brzog potoka koji je rastao stajala je mala gostionica njenog oca, čiji je donji sprat bio od kamena, a gornji okrečen. “Jedini takav krov u Dve reke”, to je Bran al'Ver često govorio za svoje crvene crepove. Veliki kameni temelj nalazio se pored gostionice Kod Vinskog izvora, a ogroman široki hrast se uzdizao iz njegovog centra. Temelj je bio stariji od gostionice, ali su neki govorili da je nekakva gostionica stajala tu pored Vinske vode više od dve hiljade godina.
Budalo. Posle strogog upozoravanja Ninaeve o snovima u Tel'aran'rhiodu, zamalo da ona sama sebi dozvoli da bude upletena u jedan od svojih. Mada je bilo čudno što je to bio Galad. Jeste ponekad sanjala o njemu. Lice joj se zagrejalo; sigurno ga nije volela, čak joj se nije ni mnogo sviđao, ali je bio prelep, a u tim snovima je bio mnogo više onakav kakvog je mogla da ga poželi. Njegovog brata Gavina je češće sanjala, ali to je bilo blesavo. Šta god Elejna rekla, on joj nikada nije pokazao neka osećanja.
Bilo je to zbog one glupe knjige, sa svim onim pričama o ljubavnicima. Čim se probudi ujutro vratiće tu stvar Avijendi. I reći joj da ne misli da ju je ona pročitala zbog avantura.
Ipak, oklevala je da ode. Dom. Emodovo Polje. Poslednje mesto na kom se zaista osećala sigurno. Više od godinu i po dana je prošlo od kada ga je poslednji put videla, a sve je izgledalo kako je ona zapamtila. Ne baš sve. Na Zelenilu su stajala dva stuba sa velikim barjacima, jedan je bio crveni orao, drugi podjednako crvena vučija glava.
Da li je Perin imao išta s tim? Nije mogla da zamisli kako. Ipak, došao je kući, tako reče Rand, a sanjala ga je sa vukovima više nego jednom.
Dosta stajanja. Bilo je vreme da se –
Treptaj.
Njena majka je izašla iz gostionice, a seda pletenica joj je bila prebačena preko jednog ramena. Marin al'Ver je bila vitka žena, još uvek zgodna, i najbolja kuvarica u Dve reke. Egvena je mogla da čuje svog oca kako se smeje u zajedničkoj sobi, gde se sastajao sa ostatkom Seoskog saveta.
“Još uvek si ovde, dete?” reče njena majka, nežno je grdeći. “Sigurno si već dovoljno dugo udata da znaš da ne bi trebalo da dopustiš mužu da zna da tužno šetaš čekajući ga.” Odmahujući glavom, nasmejala se. “Prekasno. Evo ga, dolazi.”
Egvena se željno okrenula, prelećući pogledom oko dece koja su se igrala na Zelenilu. Grede niskog Kolskog mosta dobovale su kako je Gavin galopirao preko njega i iskočio iz sedla ispred nje. Visok i prav u svom zlatom izveženom crvenom kaputu, imao je crveno-zlatne kovrdže kao njegova sestra i veličanstvene tamnoplave oči. Nije bio toliko zgodan kao njegov polubrat, naravno, ali je njeno srce kucalo brže zbog njega nego zbog Galada – zbog Galada? Šta? – i morala je da pritisne rukama stomak u uzaludnom pokušaju da smiri ogromne leptire.
“Jesam li ti nedostajao?” reče on, smešeći se.
“Malo.” Zašto sam razmišljala o Galadu? Kao da sam ga malo čas videla. “Ovde-onde, kada nisam bila zauzeta nečim zanimljivim. Jesam li ja tebi nedostajala?”
Umesto odgovora, podigao ju je i poljubio. Nije bila svesta ostalih stvari dok je nije spustio na nesigurne noge. Barjaci su nestali. Koji barjaci?
“Evo ga,” reče njena majka prilazeći sa bebom umotanom u povoje. “Evo tvog sina. Dobar je on dečko. Nikada ne plače.”
Gavin se nasmejao dok je uzimao dete i podigao ga visoko. “Ima tvoje oči, Egvena. Biće dobar sa devojkama jednog dana.”
Egvena se odmakla od njih odmahujući glavom. Barjaci jesu bili tu, crveni orao i crvena vučija glava. Jeste videla Galada. U Kuli. “NEEEEEEE!”
Pobegla je, skačući iz Tel'aran'rhioda u svoje telo. Ostala je svesna samo toliko da se zapita kako je mogla da bude tolika budala i dozvoli da je njene maštarije skoro uhvate u zamku, a onda je bila duboko u svom sigurnom snu. Gavin je galopirao preko Kolskog mosta, iskočio iz sedla...
Izlazeći iza kuće sa slamenim krovom, Mogedien se bespoleno pitala gde je bilo ovo malo selo. Nije to bilo mesto gde je očekivala da vidi barjake kako lete. Devojka je bila jača nego što je mislila, pobegla je njenim tkanjima Tel'aran'rhioda. Čak ni Lanfear nije mogla da poboljša svoje sposobnosti ovde, šta god da je tvrdila. Ipak, devojka je bila zanimljiva samo zato što je pričala sa Elejnom Trakand, koja bi je mogla odvesti do Ninaeve al' Mera. Jedini razlog da je uhvati u zamku je taj što će osloboditi Tel'aran'rhiod nekoga ko može da slobodno hodi njime. Dovoljno je već što mora da ga deli sa Lanfear.
Ali Ninaeva al'Mera. Nameravala je da natera tu ženu da preklinje da bude u njenoj službi. Nju će uzeti živu, možda će čak i da pita Velikog Gospodara da joj omogući besmrtnost, tako da Ninaeva može zauvek da žali što se suprotstavila Mogedien. Ona i Elejna su spletkarile sa Biržitom, je li? To je bilo još nešto što je morala da kazni. Biržita nije čak ni znala ko je bila Mogedien, tako davno, u Dobu legendi, kada je osujetila Mogedienin pažljivo izrađeni plan da zarobi Lijusa Terina. Ali je Mogedien nju znala. Samo, Biržita – tada je bila Teadra – je umrla pre nego što je mogla da se postara oko nje. Smrt nije bila kazna, nije bila kraj, kada je značila život ovde.
Ninaeva al'Mera, Elejna Trakand i Biržita. Naći će te tri, i postarati se za njih. Iz senki, tako da one neće znati dok ne bude prekasno. Sve tri, bez izuzetka.
Nestala je, dok su se barjaci njihali na povetarcu Tel'aran'rhioda.