Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 29
Sećanja o Saldeji
Nynaeva
Ležeći na krevetu u mraku, u noćnoj košulji, Kader je besposleno vrteo jednu od svojih velikih maramica po rukama. Otvoreni prozori na kolima su propuštali mesečinu, ali ne i mnogo povetarca. Barem je Kairhien bio hladniji nego Pustara. Nadao se da će se jednog dana vratiti u Saldeju, da prošeta po bašti u kojoj ga je njegova sesta Teodora naučila prvim slovima i brojevima. Nedostajala mu je koliko i Saldeja, hladne zime kada je drveće pucalo jer su mu se sokovi smrzli, a jedini način da se putuje je bio u krpljama ili na smučkama. U ovim južnim zemljama, proleće je izgledalo kao leto, a leto kao Jama Prokletstva. Znoj je lio sa njega u potocima.
Sa teškim uzdahom, gurnuo je prste u mali procep na mestu gde je krevet bio ugrađen u kola. Savijeno parče pergamenta je zašuškalo. Ostavio ga je tu. Znao je reči na njemu napamet.
Nisi sam među strancima. Put je izabran.
Samo to, bez potpisa naravno. Našao ga je gurnutog ispod vrata kada se povukao te noći. Postojao je gradić ni četvrt milje udaljen, Eijanrod, ali čak i da je preostao neki slobodan krevet, sumnjao je da bi mu Aijeli dozvolili da prenoći daleko od kola. Ili da bi Aes Sedai dozvolila. Trenutno su se njegovi planovi dovoljno podudarali sa Moiraininim. Možda će ponovo videti Tar Valon. Opasno mesto za ljude njegovog kova, ali je tamošnji posao uvek bio važan i okrepljujući.
Usmerio je misli ponovo ka pisamcu, mada je želeo da može da sebi dopusti da ga ignoriše. Reč “izabran” ga je učinio sigurnim da ga je poslao još jedan Prijatelj mraka. Prvo iznenađenje je bilo što ga je dobio sada, pošto su već prešli većinu Kairhijena. Pre skoro dva meseca, odmah pošto se Džasin Natael prikačio Randu al'Toru – iz razloga koje čovek nikada nije izvoleo da objasni – i pošto je njegova nova partnerka Keila Šaogi nestala – sumnjao je da je sahranjena u Pustari, sa Nataelovim nožem u srcu, malo olakšanje – uskoro posle toga, posetio ga je jedan od Izabranih. Sama Lanfear. Dala mu je uputstva.
Ruka mu se sama pomerila ka grudima, osećajući kroz košulju ožiljke koji su tamo bili urezani. Obrisao je lice maramicom. Deo njegovog uma je hladno mislio, kao i bar jednom dnevno od tada, da su bili delotvoran način da se dokaže da to nije bio običan san. Obična noćna mora. Drugi deo njega je skoro igrao od olakšanja što se nije vratila.
Drugo iznenađenje u poruci je bio rukopis. Ženski rukopis, osim ako se nije grdno varao, a neka slova su bila oblikovana na način za koji je sada znao da je aijelski. Natael mu je rekao da mora da ima Prijatelja Mraka među Aijelima – bilo je Prijatelja mraka u svakoj zemlji, među svim narodima – ali nikada nije želeo da nađe braću u Pustari. Aijelu je lako da ubije kao što mu je lako da gleda, a moglo je da ga uvredi i to što dišeš.
Sve u svemu, poruka je govorila o katastrofi. Možda je Natael rekao nekom ko je on. Ljutito uvrćući maramicu u dugačku tanku traku, čvrsto ju je obavio oko šaka. Da zabavljač i Keila nisu imali dokaze da su na visokim položajima među Prijateljima mraka, ubio bi ih oboje pre nego što su došli blizu Pustare. Jedina druga mogućnost mu je stomak vezala u čvor. “Put je izabran.” Možda je to postojalo samo da bi se zapisala reč »izabran«, a možda je trebalo da mu kaže da je jedan od Izabranih odlučio da ga upotrebi. Poruku nije poslala Lanfear; ona bi mu se jednostavno opet obratila u snovima. Uprkos vrelini, zadrhtao je, ali je morao i da ponovo obriše lice. Imao je osećaj da je Lanfear bila ljubomorna gospodarica, ali ako ga je jedan od Izabranih želeo, nije imao izbora. Uprkos svemu što je obećao kada su mu kao dečaku date zakletve, nije bio čovek koji je gajio iluzije. Uhvaćen između dvoje Izabranih, biće spljeskan kao mače pod točkovima kola. A primetili bi ga koliko i kola mače. Želeo je da bude kod kuće u Saldeji. Želeo je da ponovi vidi Teodoru.
Grebanje po vratima ga je podiglo na noge; u odnosu na svoju veličinu bio je spretniji nego što je ikom dozvolio da sazna. Brišući svoje lice i vrat, prošao je pored peći od cigli, koja mu ovde uopšte nije bila potrebna, i plakara sa kitnjasto izrezbarenim i oslikanim površinama. Kada je otvorio vrata, vitka prilika uvijena u crnu odoru projurila je pored njega. Hitro je bacio pogled po tami osvetljenoj mesečinom da bude siguran da niko ne posmatra – svi vozači su hrkali ispod ostalih kola a aijelski stražari nikad nisu zašli među sama kola – i ponovo brzo zatvorio vrata.
“Mora da ti je vruće, Isendra”, zakikotao se. “Skini taj ogrtač i raskomoti se.”
“Ne, hvala”, reče gorko iz mračnih dubina kapuljače. Stajala je ukrućeno, ali bi se s vremena na vreme trgla; vuna mora da je večeras grebala više nego inače.
Ponovo se zakikotao. “Kako želiš.” Sumnjao je da su joj Device Koplja dozvoljavale da ispod te odore nosi išta sem ukradenog nakita, a možda ni to. Postala je previše čedna na neki način otkad su je se Device dočepale. Zašto je žena bila dovoljno glupa da bi krala, nije mogao da razume. Sigurno da nije imao zamerke kada su je odvukli iz kola za kosu dok je vrištala; samo mu je bilo drago što nisu mislili da je on umešan. Njena pohlepa je stvarno učinila njegov zadatak težim. “Imaš li nešto da izvestiš o al'Toru ili Nataelu?” Glavni deo Lanfearinih uputstava je bio da dobro motri na tu dvojicu, a znao je da ne postoji bolji način da se motri na muškarca nego da mu se žena ubaci u krevet. Svaki muškarac će onoj sa kojom deli postelju reći stvari za koje se zakleo da će čuvati kao tajnu, hvalisaće se svojim planovima, otkriti svoje slabosti, čak i ako je bio Ponovorođeni Zmaj ili ovaj druškan sa Zorom, kako su ga Aijeli zvali.
Vidljivo se naježila. “Bar mogu da priđem blizu Nataela.” Da mu priđe blizu? Kada su je jednom Device uhvatile kako se šunja do čovekovog šatora, skoro da su je gurale unutra svake noći. Uvek je prikazivala stvari u najboljem svetlu. “Nije da mi on priča o nečemu. Čekaj. Budi strpljiva. Ćuti. Pomiri se sa sudbinom, šta god to značilo. To kaže svaki put kada pokušam da mu postavim pitanje. Uglavnom, sve što želi da radi je da svira pesme za koje nikad nisam čula i da vodi ljubav.” Nikada nije imala nešto više da kaže o zabavljaču. Po stoti put se zapitao zašto je Lanfear htela da Natael bude posmatran. Čovek je trebalo da bude visoko među Prijateljima mraka koliko je to moguće, samo korak ispod samih Izabranih.
“Pretpostavljam da to znači da još uvek nisi uspela da se uvučeš u al'Torov krevet?” upitao je, očešavši se o nju dok je prolazio da bi seo na krevet.
“Ne.” Nezgodno se uvijala.
“Onda ćeš morati više da se potrudiš, zar ne? Postajem umoran od neuspeha, Isendra, a naši gospodari nisu tako strpljivi kao ja. On je samo muškarac, bez obzira na njegove titule.” Često mu se hvalisala kako je mogla da ima svakog muškarca kog je poželela, i da može da ga natera da radi šta god da je želela. Pokazala mu je da su njena hvalisanja istinita. Nije morala da krade nakit; on bi joj kupio sve što je želela. Već joj jeste kupio više nego što je mogao da priušti. “Krvave Device ne mogu da ga čuvaju svakog trena, a kada jednom uđeš u njegov krevet, neće im dozvoliti da te povrede.” Biće dovoljno da je jednom proba i to će biti sigurno. “Imam potpuno poverenje u tvoje sposobnosti.”
“Ne.” Ako ništa drugo, reč je bila kraća ovog puta.
Razdražljivo je uvijao i razvijao maramicu. “Ne nije reč koju naši gospodari vole da čuju, Isendra.” To je značilo njihovi gospodari među Prijateljima mraka; ne svi gospodari i gospe uopšteno – konjušar bi mogao da naređuje gospi, prosjak sudiji – ali su njihove naredbe primenljivane u najmanju ruki strogo koliko i naredbe nekog plemića, a najčešće i više od toga. “Nije to reč koju naša gospodarica voli da čuje.”
Isendra se naježila. Nije verovala u njegovu priču dok joj nije pokazao opekotine na grudima, ali od tada, jedno pominjanje Lanfear je bilo dovoljno da uguši svaku pobunu sa njene strane. Ovog puta je počela da plače.
“Ne mogu, Hadnane. Kada smo se večeras zaustavili, mislila sam da ću možda imati bolje izglede u gradu nego u šatorima, ali su me uhvatile pre no što sam došla na deset koraka od njega.” Gurnula je natrag svoju kapuljaču, i on je zinuo dok se mesečina igrala na njenoj goloj lobanji. Čak su joj i obrve nestale. “Obrijale su me, Hadnane. Adelin i Enaila i Džolijen, držale su me i obrijale svaku dlaku. Tukle su me koprivom, Hadnane.” Izgledala je kao mladica na jakom vetru, jecajući opuštenih usana i mrmljajući reči. “Svrbi me od ramena do kolena, a previše peče da bih češala. Rekle su da će me naterati da obučem koprivu sledećeg puta ako samo pogledam u njegovom pravcu. To su i mislile, Hadnane. Jesu! Rekle su da će me dati Avijendi i rekle su šta će mi ona uraditi. Ne mogu, Hadnane. Ne ponovo. Ne mogu.”
Buljio je u nju ošamućen. Imala je tako lepu tamnu kosu. Ipak, bila je dovoljno lepa da je čak i ovakva, ćelava kao jaje, izgledala egzotično. Njene suze i natečeno lice samo su joj malo oduzeli. Ako može da uđe u al'Torov krevet samo na jednu noć... To se neće dogoditi. Device su je slomile. I sam je lomio ljude, i znao je simptome. Žudnja da se izbegne još kazni, postajala je žudnja za poslušnošću. Um nikada nije želeo da prizna da beži od nečega, tako da će ona uskoro ubediti sebe da je stvarno želela da posluša, da stvarno nije želela ništa više nego da ugodi Devicama.
“Šta Avijenda ima s tim?” promrmljao je. Koliko brzo će Isendra osetiti potrebu da prizna svoje grehe, takođe?
“Al'Tor spava s njom od Ruideana, budalo! Svaku noć provodi s njim. Device misle da će se udati za njega.” Čak je i kroz suze mogao da razazna ozlojeđeni bes. Nije joj se sviđalo što je druga uspela tamo gde ona nije. Sigurno mu zato nije rekla ranije.
Avijenda je bila prelepa žena uprkos svojim surovim očima, obimnih grudi u odnosu na većinu Devica, ali ipak bi odabrao nju umesto Isendre samo ako... Isendra se pogrbila na mesečini koja je dolazila kroz prozore, drhteći od glave do pete, jecajući otvorenih usta, dok su joj se suze kotrljale niz obraze. Nije se ni trudila da ih obriše. Puzala bi po zemlji ako bi se Avijenda namrštila na nju.
“Vrlo dobro”, nežno je rekao. “Ako ne možeš, onda ne možeš. Još uvek možeš da izvučeš nešto iz Nataela. Znam da možeš.” Ustajući, uhvatio ju je za ramena i okrenuo prema vratima.
Trgnula se od njegovog dodira, ali se nije okrenula. “Natael neće ni da me pogleda već danima”, rekla je mrzovoljno između štucaja i šmrktaja. Jecaji su pretili da opet krenu svakog trenutka, ali ju je njegov ton izgleda umirio. “Crvena sam, Hadnane. Crvena kao da sam ceo dan gola ležala na suncu. I moja kosa. Proći će večnost dok izraste po–”
Dok je išla prema vratima, gledajući u kvaku, uvrteo je maramicu u traku za trenutak i obmotao ju je oko njenog vrata. Pokušao je da ignoriše njeno hrapavo krkljanje, izbezumljeno struganje nogu po podu. Njeni prsti su mu grebali šake, ali on je gledao pravo napred. Čak i sa otvorenim očima, video je Teodoru; uvek bi se to dogodilo kada bi ubio ženu. Voleo je svoju sestru, ali je otkrila ko je on, i nije htela da ćuti. Isendrine pete su glasno dobovale, ali su se, kada se činilo da je protekla čitava večnost, usporile, zaustavile, a ona je postala mrtvo breme koje je vuklo njegove ruke. Držao je traku čvrsto dok nije izbrojao do šezdeset pre no što ju je odvio i pustio da padne. Sledeće što bi uradila je da prizna. Priznala bi da je Prijatelj mraka. Pokazala bi prstom na njega.
Preturajući kabitene, izvukao je mesarski nož. Otarasiti se celog leša bi bilo teško, ali, na svu sreću, mrtvi nisu mnogo krvarili; odora će upiti ono malo krvi. Možda će moći da pronađe ženu koja mu je ostavila poruku ispod vrata. Ako nije dovoljno lepa, mora da ima prijateljice koji su takođe Prijatelji mraka. Natael neće mariti ako ga poseti aijelska žena – sam Kader bi radije legao sa otrovnom zmijom; Aijeli su bili opasni – a možda će Aijelka imati bolje šanse protiv Avijende nego Isendra. Klečeći, tiho je za sebe pevušio uspavanku koju ga je Teodora naučila.