Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 30
Opklada
4th Dimension
Blagi noćni povetarac zaduvao je preko grada Eijanroda, i onda uvenu. Sedeći na kamenoj ogradi širokog mosta u srcu grada. Rand je pretpostavljao da je povetarac topao, ipak teško da je to bio posle Pustare. Možda topao za noć, ali ne dovoljno da bi on otkopčao svoj crveni kaput. Reka pod njim nikada nije bila velika, a sada je bila upola manja od svoje normalne širine. Ipak on je i dalje uživao da gleda vodu kako teče na sever, dok su mesečeve senke, koje su bacali oblaci, se igrale po njenoj tamnoj svetlucavoj površini. Zato je on bio ovde po noći; da gleda tekuću vodu neko vreme. Njegovi štitovi su bili postavljeni. Okruživali su aijelski logor dok je on okruživao sam grad. Sami Aijeli su pazili tako da ptica ne bi mogla proći neprimećena. On je mogao da protraći sat vremena da bi se umirio tokom reke.
To je sigurno bilo bolje nego još jedna noć kada bi morao da naredi Moiraini da ode kako bi mogao da uči sa Asmodeanom. Ona je čak počela da mu donosi jela da bi pričala dok je jeo, kao da je nameravala da natrpa sve što je znala u njegovu glavu, pre nego što bi stigli u Kairhijen. Nije mogao da podnese kako moli da ostane—stvarno moli!—kao što je radila prošle noći. Za ženu kao što je Moiraina, takvo ponašanje je bilo toliko neprirodno da je morao da se složi sa njom samo da bi je zaustavio. Zbog čega je ona to i najverovatnije uradila. Mnogo je bolje bilo provesti jedan sat slušajući tiho žuborenje reke. Ako bude imao sreće, odustala bi od svega za noćas.
Osam ili deset koraka gline je bilo između vode i trave pod njim sa obe strane i bila je suva i napukla. On pogleda oblake koji su prolazili preko meseca. Mogao bi pokušati da natera te oblake da daju kišu. Obe gradske fontane su bile suve, a prašina je ležala u trećini bunara koji nisu bili isprljani previše da bi bili očišćeni. Pokušati je bila prava reč. Jednom je već napravio kišu; ali setiti se kako je bio problem. Ako bi uspio u tome, onda bi mogao pokušati da ovaj put to ne bude potop i oluja koja čupa drveće.
Asmodean ne bi bio od pomoći. On izgleda nije mnogo znao o vremenu. Za svaku stvar koju bi ga naučio, postojale su još dve zbog kojih bi Asmodean ili digao ruke ili bi se obliznuo i davao obećanje. Nekada je mislio da Izgubljeni sve znaju, da su oni skoro svemogući. Ali ako su ostali bili kao Asmodean, i za njih je bilo stvari koje ne znaju, kao što su imali slabosti. Moguće je da je on već znao o nekim stvarima nego oni. Nego od nekih od njih, makar. Problem je bio naći od koga. Semirhejdž je bila loša sa vremenom koliko i Asmodean.
On zadrhta kao da je to bila njegova prva noć u Trostrukoj zemlji, Asmodean mu to nikada nije rekao. Bolje da sluša vodu i da ne razmišlja ako je nameravao da prospava celu noć.
Sulin mu se približi, šoufa je bila oko njenih ramena tako da nije pokrivala njenu kratku belu kosu, i nasloni se na ogradu. Mršava Devica je bila naoružana za bitku. Nosila je luk i strele i nož i mali štit. Ona je preuzela komandu nad noćašnjom stražom. Još dvadesetak Far Dareis Mai je čučalo na mostu na deset koraka. “Čudna noć”, reče ona. “Kockale smo se, ali odjednom sve smo bacale samo šestice.”
“Žao mi je”, on joj reče bez razmišljanja, a ona ga čudno pogleda. Ona naravno nije znala. On to nije širio unaokolo. Talasi koje je on pravio kao ta'veren širili su se na čudne nasumične načine. Čak ni Aijeli ne bi želeli da budu u krugu od deset milja od njega, da su znali.
Zemlja je danas popustila pod trojicom Kamenih Pasa, bacajući ih u zmijsku jazbinu, ali nijedan od desetina ujeda nije ujeo ništa sem tkanine. On je on bio onaj koji je savio verovatnoću. Tal Netin, sedlar, je preživio Taijen da bi se ovog podneva sapleo o kamen i polomio glavu padajući na ravno travnato tlo. Rand se plašio da je i to bio on. Sa druge strane, Bael i Džeran su pomirili krvnu zavadu između Šaarada i Gošijena dok je on bio sa njima, jedući popodnevni ručak od suvog mesa dok su se kretali. I dalje se nisu voleli, i teško da su razumeli šta su uradili, ali sad to je bilo sređeno jemstvima i vodenim zakletvama tako što su jedan drugom držali čašu da drugi popije. Za Aijele vodene zakletve su bile jače od bilo koje druge. Mogle bi proći generacije pre nego što bi Šaarad i Gošijen upali jedni kod drugih da uzmu ovce, koze ili stoku.
Pitao se da li će efekat nasumičnosti ikada raditi u njegovu korist. Možda je ovo bilo najbliže tome. Šta se drugo danas desilo što bi moglo biti položeno na njegovu savest, nije znao. Nikad nije pitao, i radije ne bi čuo. Baeli i Džerani su mogli samo delimično nadoknaditi za Tal Netine.
Nisam video Enailu ili Adelin danima”, reče on. To je bila dobra promena teme kao i svaka druga. Taj par je izgleda posebno bio ljubomoran na svoja mesta u njegovoj straži. “Da li su bolesne?”
Ako išta, pogled koji mu je Sulin dala, bio je još čudniji. “Vratiće se kada nauče da prestanu da se igraju sa lutkama, Rande al'Tore.”
On otvori usta, a onda ih ponovo zatvori. Aijeli su bili čudni—Avijendine lekcije su ih često činile još čudnijim, ne manje—ali ovo je bilo smešno. “Pa reci im da su one odrasle žene i da bi trebalo tako da se ponašaju.”
Čak i pri mesečini, on je primetio da je njen osmeh bio osmeh zadovoljstva. “Biće kako Kar'a'karn želi.” Šta je to značilo? Ona ga je posmatrala na trenutak, zamišljeno napućenih usana. “Ti večeras još nisi jeo. I dalje ima dovoljno hrane za sve, i nećeš nahraniti ni jedan stomak tako što bi ti sam bio gladan. Ako ne jedeš, ljudi će se brinuti da si ti bolestan. Ti bi postao bolestan.”
Tiho se nasmejao hrapavim brektanjem. U jednom trenutku Kar'a'karn, a u sledećem... Ako ne bi pojeo nešto, Sulin bi najverovatnije pošla da mu nešto donese. I pokušala bi da ga nahrani povrh svega. “Ješću. Moiraina mora da je pod ćebadima do sada.” Ovaj put njen čudan pogled je bio zadovoljavajuć. Za promenu, on je rekao nešto što ona nije razumela.
Dok je spuštao noge, on začu zvonjavu konjskih kopita koja su koračala po kamenom popločanoj ulici ka mostu. Svaka Devica je bila trenutno na nogama, podignutog vela, sa polunapetim strelama. Njegova ruka instinktivno pođe za pojas, ali mač nije bio tu. Aijelima je dovoljno bilo čudno što on jaše konja noseći tu stvar za sedlom. Nije video ikakvu potrebu da povredi njihove običaje noseći ga. Pored toga, nije bilo toliko konja i dolazili su korakom.
Kada su se pojavili, sa pratnjom od pedeset Aijela, jahača je bilo manje od dvadeset, bili su obeshrabreno pognuti u sedlima. Većina je nosila kalpake sa čeličnom krestom u sredini i tairenske kapute, sa naduvenim prugastim rukavima, pod oklopnim prsnicima. Par koji je vodio imali su ukrašene pozlaćene oklope, i velike bele perjanice pričvršćene za prednji deo njihovih kalpaka, a pruge na njihovim rukavima imale su odsjaj satena na mesečini. Ipak šestorica ljudi na začelju, koji su bili niži i slabiji od Tairenaca, dvojica su imala male zastavice zvane kon na kratkim štapovima zakačenim za njihova leđa, nosili su tamne kapute i šlemove oblika zvona kojima je otkinut deo da bi im se videla lica. Kairhijenjani su koristili zastave da bi se oficiri isticali u bitci i takođe da bi obeležili lordove lične najamnike.
Tairenci sa perjanicama se izbečiše kad ga ugledaše, izmeniše zapanjene poglede, a onda sjahaše da kleknu pred njega, sa kalpacima pod rukom. Bili su mladi, malo stariji no on. Obojica su nosili uredno potkresane brade u šiljak što je bila moda među tairenskim plemstvom. Oklopi su im bili iskvareni uljubnjećima, a i pozlata je bila ponegde odsečena. Ukrštali su mačeve negdje. Niko nije ni pogledao okružujuće Aijele, kao da će oni nestati ako ih ignorišu. Device skinuše velove, iako nisu ni malo manje izgledale spremne da strelom ili kopljem probiju klečeće ljude.
Ruark je sledio Tairence, sa sivookim Aijelom koji je bio mlađi od njega i stojao je iza. Mangin je bio od Džindo Taardada, i jedan od onih koi su otišli u Kamen Tira. Džindoi su doveli jahače.
“Moj Lorde Zmaju”, punačak lordić rumenih obraza reče, “izgorela mi duša ali dali su vas oni zarobili?” Njegov drug, klempavih ušiju i nosa nalik krompiru koji je izgledao kao seljak i pored brade, neprestano je skidao retku kosu sa čela nervozno. “Rekli su da nas vode nekom Zora liku. Kar'a'karnu. Što znači nešto o poglavarima, ako se dobro sećam šta mi je moj tutor govorio. Oprostite mi, moj Lorde Zmaju. Ja sam Edorion od Kuće Selorna, a ovo je Estean od Kuće Andijama.”
“Ja sam Onaj Koji Dolazi sa Zorom”, Rand reče tiho. “I Kar'a'karn.” Najzad ih se setio: mladi lordovi koji su provodili svoje vreme pijući, kockajući se i jureći žene kada je bio u Kamenu. Esteanu oči umalo ne ispadoše. Edorion je bio za trenutak iznenađen, a onda polako klimnu, kao da je odjednom uvidio kako to ima smisla. “Ustanite. Ko su vaši kairhijenski saputnici?” Bilo bi interesantno upoznati Kairhijenjanine koji ne beže, plašeći se za život, od Šaida, ili bilo kojih drugih Aijela koje bi videli. Kad smo kod toga, ako su sa Edorionom i Esteanom, oni bi mogli biti prve pristalice koje bi upoznao u ovoj zemlji. Ako su očevi dvojice Tairenaca sledili njegova naređenja. “Dovedite ih napred.”
Estean trepnu iznenađeno dok je ustajao, ali Edorion jedva da se zaustavio okrećući se da poviče, “Meresin! Darikain! Dođite ovamo!” Kao da je zvao pse. Kairhijenjske zastavice se zatresoše dok su sjahivali polako.
“Moj Lorde Zmaju.” Estean je oklevao, ližući usne kao da je bio žedan. “Da li ste vi... Da li ste vi poslali Aijele na Kairhijen?”
“Znači napali su grad?”
Ruark klimnu, a Mangin reče, “Ako je ovima za verovati, Kairhijen se i dalje drži. Ili se držao do pre tri dana.” Bilo je malo sumnje da je on mislio da se i dalje držao, i još manje sumnje da ga nije bilo briga za grad drvoubica.
“Ja ih nisam poslao, Esteane”, Rand reče dok su im se pridruživali dvojica Kairhijenjana, koji klekoše skidajući šlemove da bi otkrili muškarce po godinama vršnjake Edorionu i Esteanu. Njihova kosa je bila podšišana unazad u liniji sa ušima i njihove oči su bile obazrive. “Oni koji su napali grad su moji neprijatelji, Šaido. Nameravam da spasim Kairhijen, ako može biti spašen.”
Morao je da kaže Kairhijenjanima da ustanu. Vreme provedeno sa Aijelima ga je nateralo da zaboravi običaje sa ove strane Kičme sveta, nakloni i klecanja svugde. Morao je da pita da se predstave takođe, i Kairhijenjani to samo učiniše. Lord poručnik Meresin od Kuće Daganred—njegov kon je bio prekriven vijugavim linijama crvenog i belog—i Lord poručnik Darikain od Kuće Analin, njegov kon je bio pokriven malin drvenim i crnim kvadratićima. Bilo je iznenađujuće da su oni bili lordovi. Iako su lordovi komandovali i predvodili vojnike u Kairhijenu, oni nisu brijali glave i postajali vojnici. Ili nekad nisu. Mnogo se izgleda promenilo.
“Moj Lorde Zmaju.” Meresin se malo saplete govoreći to. On i Darikain su obojica bili bledi niski ljudi, sa uskim licima i dugim nosevima, ali on je bio malo krupniji. Nijedan nije izgledao kao da je mnogo jeo u poslednje vreme. Meresin zbrza kao da je bio uplašen da će ga neko prekinuti. “Moj Lorde Zmaju, Kairhijen može da se drži. Još možda danima, možda čak deset ili dvanaest, ali morate doći brzo ako nameravate da ga spasite.”
“Zbog toga smo mi došli”, Estean reče, streljajući Meresina tamnim pogledom. Obojica Kairhijenana ga uzvratiše, ali njihov prkos je bio protkan odustajanjem. Estean maknu lepljivu kosu sa čela. “Da nađemo pomoć. Grupe su bile poslane u svakom pravcu, moj Gospodaru Zmaju.” On zadrhta pored znoja na čelu, i njegov glas postade dalek i šupalj. “Bilo nas je više kada smo krenuli. Vidio sam Barana kako pada vrišteći sa kopljem u trbuhu. On više nikada neće okrenuti kartu na stolu. Dobro bi mi došao krčag jake rakije.”
Edorion okrenu svoj šlem u svojim rukama u oklopnim rukavicama, mršteći se. “Moj Gospodaru Zmaju, grad može izdržati još malo, ali ako će se ovi Aijeli boriti sa onima, pitanje je, da li ih možete dovesti na vreme? Ja mislim da je deset ili dvanaest dana više nego velikodušna procena. Uistinu, ja sam jedino došao zato što sam mislio da je bolje da umrem proboden kopljem nego da me zarobe kada pređu preko zidina. Grad je nabijen izbeglicama koje su pobegle pred Aijelima. Ne postoji više ni pas ni golub u gradu, i sumnjam da će više i pacova biti. Jedina dobra stvar je da niko ne brine mnogo za to ko će uzeti Sunčani tron , ne kada je Kuladin napolju.”
“On nas je pozvao da se predamo Onome Koji Dolazi sa Zorom, drugog dana opsade”, Darikain dobaci, zarađujući oštar pogled od Edoriona zbog toga što ga je prekinuo.
“Kuladin se zabavlja sa zarobljenicima”, Estean reče. “Van dometa luka, ali onde gde ga svako sa zidova može videti. Možeš ih čuti kako vrište, takođe. Svetlost mi dušu spalila, ne znam da li želi da nam slomi volju ili jednostavno u tome uživa. Ponekad pusti seljake da beže ka gradu, a onda ih načička strelama kada su skoro na sigurnom. Ma koliko Kairhijen bio siguran. Samo seljaci ali...” On nastavi i zagrcnu se kao da se tak sad setio koje je Randovo mišljenje bilo o “samo seljacima”. Rand ga pogleda, a on se izgleda zgrči, i promrmlja nešto o rakiji.
Edorion uskoči u trenutnu tišinu. “Moj Gospodaru Zmaju, sve u svemu grad se može održati dok ti ne stigneš ako možeš doći brzo. Odbili smo prvi napad samo zato što je Forgejt u plamenu...”
Drugi Tairenac upade mu u reč “...ali Lord Meilan je dobro isplanirao odbranu, i Kairhijenjani izgleda da se zasad dobro drže.” To mu zaradi namrštene poglede od Meresina i Darikaina koji nijedan nije primetio ili se pravio da ne primećuje. “Sa srećom sedam dana, možda najviše osam. Ako možete...” Teški uzdah odjednom kao da je izduvao Edorionovu naduvenost. “Nisam primetio ni jednog konja”, on reče sebi. “Aijeli ne jašu. Nikada nećete uspeti da prebacite ljude peške tako daleko na vreme.”
“Koliko dugo?” Rand upita Ruarka.
“Sedam dana” je bio odgovor. Mangin klimnu, a Estean se nasmeja.
“Izgorela mi duša, toliko je nama trebalo da stignemo ovde na konjima. Ako mislite da možete da stignete za isto vreme peške, vi mora da ste...” Postajući svestan aijelskih očiju na njemu, Estean zaliza kosu sa lica. “Ima li rakije u ovom gradu?” on progunđa.
“To nije za koliko mi možemo stići”, Rand reče tiho, “već za koliko vi možete, ako neki od vaših sjašu i koristite njihove konje kao rezervne. Ja želim da obavestim Meilana i Kairhijen da pomoć stiže. Ali ko god ode, mora biti siguran da će umeti da drži jezik za zubima ako ga Šaidoi uhvate. Ne želim da Kuladin sazna išta više nego što sam može saznati.” Estean postade bleđi u licu no Kairhijenjani.
Meresin i Darikain su bili na koljenima zajedno, svaki od njih hvatajući po jednu Randovu ruku da poljube. On im to dopusti, sa što više strpljenja koje je imao. Jedan od Moiraininih saveta koji je imao zvuk zdravog razuma je bio da ne vređa običaje ljudi ma koliko oni čudni i odvratni bili, sem ako apsolutno moraš, a čak i tada moraš razmsliti dvaput.
“Mi ćemo poći, Gospodaru Zmaju”, Meresin reče bez daha. “Hvala vam, Gospodaru Zmaju. Hvala vam. Kunem se pod Svetlošću da ću pre umreti nego otkriti reč ikome sem mom ocu ili Visokom Lordu Meilainu.”
“Milost vas pratila, moj Gospodaru Zmaju”, drugi dodade. “Milost vas pratila i Svetlost vas obasjavala zauvek. Ja sam vaš čovek do smrti.” Rand dopusti Meresinu da kaže da je Randov čovek pre nego što je vratio nazad ruke i rekao im da ustanu. Nije volio način na koji su ga gledali. Edorion ih je pozvao kao pse, ali ljudi ne bi trebali da gledaju nikoga kao što psi gledaju svog gospodara.
Edorion duboko udahnu, napuhavajući svoje rumene obraze i polagano reče. “Pretpostavljam ako sam izašao u jednom komadu, uspeću da se vratim. Moj Gospodaru Zmaju, oprostite mi ako vas vređa, ali da li biste da se kladimo, recimo u hiljadu zlatnih kruna, u to da li stvarno možete doći za sedam dana?”
Rand je piljio u njega. Čovek je bio loš koliko i Met. “Nemam sto srebrnih kruna, a kamoli hiljadu u—”
Sulin upade. “On ih ima, Tairenče”, ona reče čvrsto. “On će odgovoriti na tvoju opkladu, ako je možeš načiniti deset hiljada po težini.”
Edorion se nasmeja. “Dogovoreno, Aijelu. I vredno je svakog bakrenjaka ako izgubim. Kad pomislim, neću moći da ih pokupim ako pobedim. Dođite, Meresine, Darikaine.” Zvučalo je kao da pozva pse pri sebi. “Jašemo.”
Rand je čekao dok to troje se nije naklonilo i nisu bili na pola puta ka konjima pre nego što se okrenuo ka sedoj Devici. “Kako to misliš, ja imam hiljadu zlatnih kruna? Ja nikada nisam video hiljadu kruna, a kamoli deset hiljada.”
Device izmeniše poglede kao da je bio poremećen. To uradiše i Ruark i Mangin. “Petina blaga koje je bilo u Kamenu Tira pripada onima koji su zauzeli Kamen, i biće zahtevano kada oni mogu da ga odnesu.” Sulin mu je govorila kao detetu, kojega podučava jednostavnim činjenicama svakodnevnog života. “Kao poglavar i vođa tamo, jedna desetina te petine je tvoja. Tir se predao tebi kao poglavaru po pravu trijumfa tako da je desetina Tira tvoja takođe. I rekao si da možemo uzimati petinu u ovim zemljma—porezom si to nazvao.” Ona preturi tu reč. Aijeli nisu imali poreze. “Desetina toga je takođe tvoja, kao Kar'a'karnu.”
Rand odmahnu glavom. Pored svih razgovora koje je imao sa Avijendom, on nikada nije pomislio da upita da li se petina odnosi i na njega. On nije bio Aijel, Kar'a'karn ili ne, i to izgleda nije izgledalo da je imalo veze sa njim. Pa to možda nije bio porez, ali on je mogao da to koristi kao što kraljevi koriste poreze. Na nesreću, imao je samo nejasnu ideju šta se sa tim radilo. On će morati upitati Moirainu. To je bila jedna stvar koju je propustila u svojim lekcijama. Možda je mislila da je to bilo toliko očigledno da bi on trebao znati.
Elejna bi znala za šta se koriste porezi. Sigurno je bilo zabavnije dobijati savete od nje nego od Moiraine. On je žalio što ne zna gde je ona sada. Verovatno još u Tančiku. Egvena mu nije rekla išta drugo sem stalnih dobrih želja. Želeo je da može da posegne Elejnu i da je natera da objasni ona dva pisma. Devica koplja ili Kći naslednica Andora, žene su bile čudne. Sem možda Min. Ona mu se smejala, ali nikada zbog nje nije pomislio da ona priča nekim čudnim jezikom. Ona se sad ne bi smejala. Ako bi je ikada video, ona bi pretrčala stotinu milja da pobegne od Ponovorođenog zmaja.
Edorion sjaha sve svoje ljude, uzimajući jednog od njihovih konja i vezujući ostale za uzde pored Estanovog. Nema sumnje da je on čuvao svoga za konačni galop kroz Šaidoe. Meresin i Darikain uradiše isto sa svojim ljudima. Iako je to značilo da Kairhijenjani imaju samo po dva rezervna konja za svakoga, niko nije mislio da bi im trebalo biti dat ijedan tairenski konj. Odjahaše zajedno prema zapadu kasom, sa Džindo pratnjom.
Pažljivo ne gledajući ikoga, Estean poče da se primiče vojnicima koji su stojali nelagodno u krugu Aijela na početku mosta. Mangin ga uhvati za njegov crvenom prugasti rukav. “Ti nam možeš reći o uslovima u Karhijenu, mokrozemče.” Čovek gluvastog lica je izgledao kao da će da se onesvesti.
“Siguran sam da će on odgovoriti na bilo koje pitanje koje ga upitate”, Rand reče oštro, ističući poslednju reč.
“Ona će samo biti pitana”, Ruark reče uzimajući Tairenčevu drugu ruku. On i Mangin kao da su držali mnogo nižeg čoveka među sobom. “Upozoravanje branilaca grada je ispravno i dobro, Rande al'Tore”, Ruark nastavi, “Ali mi smo trebali poslati izviđače. Trčeći oni bi trebali doseći Karhijen kada i oni ljudi na konjima, i susresti se sa nama u povratku da nam kažu kako je Kuladin rasporedio Šaidoe.”
Rand je mogao osetiti oči Devica na sebi, ali on je gledao pravo u Ruarka. “Hodači grmljavine?” on predloži.
“Ša'mad Konde”, Rurak se složi. On i Mangin okrenuše Esteana—držali su ga iznad zemlje—i krenuše ka ostalim vojnicima.
“Pitaj!” Rand reče za njima. “On je vaš saveznik i moj vazal.” On nije imao pojma da li je to Estean bio ili ne—još jedna stvar za koju bi trebao pitat Moirainu; ili čak koliki je on saveznik stvarno bio—njegov otac, Visoki Lord Torean je dosta spletkario protiv Randa—ali on neće dozvoliti ništa slično Kuladinovom načinu.
Ruark okrenu glavu i klimnu.
“Ti se dobro brineš za svoje ljude, Rande al'Tore.” Sulinin glas je bio ravan kao daska.
“Trudim se”, on joj reče. On nije nameravao da zagrize mamac. Ko god bi otišao da izvidi Šaidoe, neće se vratiti, i to je bilo to. “Mislim da ću sada nešto pojesti. I imati nešto sna.” Nije moglo biti više od dva sata do ponoći, i izlazak sunca je i dalje bio rano u ovo doba godine. Device su ga sledile, pazeći na senke obazrivo kao da očekuju napad, govor ruku je podrhtavao među njima. Ali ipak, Aijeli su izgleda uvek očekivali napad.